O PRIVIĐANЈIMA ŽIVOTA
Sad, dobro jutro našim budnim dušama.
Džon Don
Cvet... svakako nije. Rekli bi da je pupoljak od mesa sa mrežom kapilara na svakoj latici, ali nije.
...
Kada joj je do igre, kreće se polako. Ponekad čeka, kružeći, godinama, kao lukava zver skrivena iza tame. Ona doziva mirisima i obličjima, prikazujući se kao kurva kada uređena dočekuje vojnike.
-
Moje lice je žito koje zri. Od kapi sam i hleba. Sam hrana sam.
Sunce je dojka, pupi putem duži. Tri figure od minerala govore akatiste ustima od zlata. Čuje se pesma dole, duboko u koštanoj srži.
Čardaci su izvijeni iznad ravni. Na kamenu kamen. Oblici bez znoja i reči udišu plamen dražeći genitalije. Bora se postelja dok uzimamo jutro. Došla si odmah iza Sunca, ukrštajući se, kao rima, oko moga struka.
-
Toliko bih toga rekao, ali sve pesme isto završe. Ograđen sam metrom od čelika, a jezgro ne govori, već čeka. I hleb bi da kaže o tome kako je biti žila, ali mu zubi pokidaše čula... Mrva čoveku ne može otkriti tajnu.
-
Sunce više ne vida, već pali. Postelja govori više od lica, lica se od sebe okreću. Znaš da i nema smisla, ali ne želiš da priznaš. Seti se, poneli smo je još od prvog cvetanja, u zapečaćenoj vazi. Liči na cvet, ali nije...
...
Ona kida naša tela od hleba.
...
I nema rata koji će nas spasti... i neće biti gubitnika, samo pobeđenih.
-
Ograđen metrom od čelika ne govorim, čekam.
HODOČAŠĆA
Evo gde ka nama na čunu brodi
Starac, sa vlasima belim od starosti,
Vičući: „Teško vama, duše grešne, ko vas rodi!
Ne nadajte se nebeskoj milosti:
Dolazim da vas na drugu stranu vozim,
U svet večne tame, leda i ognjene jarosti.
Dante
Sam sam. Evo me, Noći, na obali reke. Februar drobi kamen u pesak i kristalizuje vazduh u inje sa hiljadu oštrih ivica, a Dunav, taj moćni div koji polovi i deli na dobro i zlo, sam se, pod mrazom, uvio u sebe i došao mračan, miran i jeziv, kao da je Aheron reka, a ne dobroćudni div što daruje i uzima po zasluzi.
Čujem, Noći, to splavar razgrćući mirnu površinu vode koja se iza vesla pretvara u kovitlac reke, magle i mraka, dolazi, približavajući mi se vir po vir. Dolazi da me preveze tebi u zagrljaj, Noći, da me prihvatiš svojim mračnim obalama i celivaš sa hiljadu mutnih svetiljki što igraju u daljini.
Platiću mu, Noći, očima svojim. Očima, u mraku da ne gledam.
PERSEFONA
Paperjasti prsten na vratu gugutke,
kao da neko namotava žicu,
stegne se u ovakve trenutke,
bezbolno obezglavljujući pticu.
Velimir Knežević
Da, sve je bila samo igra senki. Varka do varke. Sada znam. Nije bilo zgrada od betona, ni figura od leda, pa ni oka koje nas gleda. Znam. Znam i da je jedino zemlja večna i da koren, kao i jezik, uvek nađe put. Da jedino zreli plodovi daju smisao svemu i da je naša trpeza jednaka trpezi Bogova.
Pogrešno je bilo reći da žila ne može odati tajnu. Ko ne sluša, ne može ni čuti. I lako je misliti da kost, uvek, oglođe kost i da njen prah ne seje, već samo da ruži i gasi. Kao i vreme.
Čuješ li, ljubavi, Proleće, živo, peva ptici, koja po prvi put živi. I po prvi put čuje se pesma u srži. U kosti. I sfera se otvara, naprva jedva vidno, kao vlas tanka pukotina na opni od krečnjaka i kalcijuma, ali pod njom, ipak, dobuje život, glasno, kao udari groma.
Dug je bio silazak, sa narcisom u ruci, među senke. Umirali smo čitav jedan vek, skupljali se i opadali, ali stali smo u zrno, zaleđeno, i u nama, ipak, dobuje život, posle svega.
Čuješ li, ljubavi, to, napokon, rađa se Proleće.
…
Svuda suncokreti sami. Pod poljem igra oko, a naša žeđ će stati u rukohvat, u reč ili molitvu.
NАGARD
Videh, dakle: neimari zidaju, i žene silaze na
Obalu
Obilne žene, i u korpama plodove videh,
Njihovu
Zrelinu koja je umilno smenjivanje rađanja i
Umiranja, i korenje koje se gubi u tminama
Dubina
Pa izranja kao u snegu rođena ptica.
Dragoljub S. Ignjatović
Jesam. Drvo sam.
...
Ispred mene je ravnica, a okolne planine uobličile prostor u sud ili rukohvat u koji će stati sva naša žeđ.
Meka uzorana zemlja izokrenula stomake i tako crna i nevina pije sunce koje, još uvek mlado, miluje kao majka... ili žena.
Visok, duboko u svod izdužio sam koren.
Ja... jesam.
Tamo, u daljini, možda, još, jedan grob naivno klija, ali šta o smrti sad može znati moja mlada kora.
-
Nema smrti, bisera ni pepela, ali ima sećanja. Na svakoj žili moga bića počiva mlado sunce i pod njim se, kao lišće razigrano vetrom, po granama prelamaju i zvone krhotine ogledala.
-
Jesam.
…
Između plavetnila i gline, razvučen na četiri vetra, uzdiže se zeleni koren.
Svuda zelena večnost u miru.
-
„SAŽIMANJE OGLEDALA“ LJUBIŠE SUBOTIĆA
Svojom prvom knjigom „Sažimanje ogledala“ Ljubiša Subotić se javlja kao gotov, formiran pesnik. Takvom uverenju doprinosi činjenica da Ljubiša ima jasnu svest o tome da zbirka mora biti celovita, jedinstvena, poetički nerazuđena, a jezički izbrušena. U formalnom smislu ovu zbirku čine pesme u prozi, na prvi pogled to je mogla da bude leksička zamka, ali ovaj pesnik tekstu pristupa odgovorno i znalački, ne rasipajući se rečima i frazama. Knjiga je u potpunosti lirski intonirana i podeljena na četiri ciklusa Sažimanje ogledala, Širenje lavirinta, Posvećenje proleću i Krhotine ogledala. Oni se u potpunosti nadovezuju jedan na drugi, ali u jednoj prstenastoj strukturi gde prvi ciklus sa poslednjim zatvara krug, a čitalac stiče utisak da čita poemu.
Ogledalo Ljubiše Subotića je ogledalo noći ili, bolje rečeno, ogledalo našeg tamnog organizma. To ogledalo nije okrenuto spolja već unutra, ka nama kakvi smo kad smo goli do kosti. Upravo kost je, uz poljubac, prah i glad, ključna reč ove knjige. To nam kazuje da je ovaj pesnik okrenut srži, njegov lirski subjekt istražuje sopstvene egzistencijalne ponore, ali upravo to najbolje oslikava i našu nesolidnu stvarnost, a knjigu čini univerzalnom. Svetlost koju rasipaju ova ogledala razliva se difuzno i njom biva osvetljen naš unutrašnji mrak, ali i tama oko nas. U ovoj knjizi nema autopoetičkih pesama, pesnik ne želi da objašnjava svoj put do pesme, ovo je knjiga zrele u potpunosti intimističke lirike. Samo istinski pesnik može da napiše stihove Moje lice je žito koje zri i u istoj pesmi O priviđenjima života doda I hleb bi da kaže o tome kako je biti žila, ali mu zubi pokidaše čula. Ljubiša je pesnik tela, bez ikakve zadrške on nas suočava sa sopstvenom golotinjom, sa našim tragično-grotesknim životima, neurozama i strahovima. Na prvi pogled sasvim hermetična ova poezija se na taj način otvara prema svetu. Istina je da je čovek najtragičnije biće u svemiru, jer jedini ima svest o svojoj smrtnosti, a ipak traje, ovaj pesnik tu svest dovodi do pucanja. Za njega poljupcem, umesto života, počinje burleska, kako kaže u pesmi Ona.
Tekstualne celine u kojima dominiraju gotovo naturalističke pesničke slike čine da ove pesme pulsiraju pred nama svojom krvlju, žilama, nervima, kapilarima i rasprskavaju se kao žive rane. Te pesničke slike zrače likovnošću i poređane su tako da čine mozaik. U prvom ciklusu pesnik je načinio inventar pojmova koji će dominirati kroz ostatak knjige. To su: zadovoljstvo, život kao priviđenje, traženje, strah, ogledalo i na kraju žudnja za otkrivanjem svedržitelja svega toga. Put ili bolje rečeno potraga počinje, naravno, kroz jezik. Na tom putu nema prečica i često se nalazimo u prostoru lavirinta, izvesne osujećenosti da se potraga nastavi, lavirint biva simbol sudbine, ali i grada, jer je ovaj pesnik nesumnjivi pesnik grada i njegove anksiozne atmosfere.
U poslednjem ciklusu Posvećenje proleću lavirint je konačno dešifrovan, a čitalac će obreti u nešto svetlijim predelima. Kod Subotića ne peva ptica proleću već proleće ptici, Bog konačno biva po meri čoveka, pa i putovanje postaje hodočašće. Tu će lirski subjekt konačno spoznati svoj lik u ogledalu, zderati lažne obrazine i ono žito sa početka knjige ozeleneće u optimističnijim pesničkim slikama.
Iako je u potpunosti samosvojan pesnik, čitajući ovu knjigu, možemo naslutiti i moguće pesničke uticaje i otkrivati intimnu pesničku lektiru ovog autora. Ona je razuđena i obimna, od engleskih metafizičkih pesnika, preko Georga Trakala i Sen Džon Persa, do Novice Tadića. Ali da bi stvorio knjigu po meri svoje osećajnosti i svog osećanja sveta, Ljubiša Subotić je stvorio sopstvenu jezičku formulu. Gusto tkanje pesničkih slika nikada nije predozirano, leksika nije konzervativna, a njegova pesnička fraza je oštra i gipka. Subotić suvišne reči tamani kao gamad i ostavlja samo belu kost svog lirskog doživljaja sveta. Ovo je lirika koja se iščitava polako i koja nam se otvara u meri naše posvećenosti tekstu.
Na kraju mogu reći da je Ljubiša Subotić pesnik čijoj se svakoj novoj knjizi možemo unapred radovati.
