O godišnjim svetkovinama
Dobro je u vreme, kada naša duša stoji pred velikim svetkovinama, setiti se smisla tih godišnjih svetkovina na osnovu saznanja o duhovnim celinama sveta. Želeo bih da to učinim objašnjavajući vam na osnovu Zemljine konstitucije, kako su se tokom dugih vremenskih perioda uticajem duhovnog saznanja utvrdile godišnje svetkovine. Ali, ako u vezi sa takvim stvarima govorimo o Zemlji i njenim činjenicama, mora nam biti jasno, da Zemlju ne smemo shvaćati kao puki sastav od kamenja i mineralija, kako na nju gleda mineralogija i geologija. Na nju moramo gledati kao na živi organizam, koji ima dušu i koji svojim unutarnjim snagama izbija bilje, životinje i ljude, ukoliko su fizička bića. Tako ćemo mi, govoreći o Zemlji sa ovoga ovde gledišta, pribrojiti njenom biću sve živo, sva telesa s dušom, koja se na njoj nalaze. I nadalje se dešava nešto što ću sada razložiti. Znate i sami da Zemlja sa svim svojim bićima, – pogledajte samo biljni pokrov Zemljin, – potpuno menja svoj lik, menja tako reći svoju fizionomiju, s kojom ona gleda u svetski prostor. Kad god proteče godina Zemlja izgleda opet onako kako je izgledala godinu dana pre. Treba da se samo setite da je krajem marta 1923 godine otprilike takovo vreme, da tako klijaju biljke, da su takove životinjske pojave, da je Zemlja u svom razvoju otprilike opet onakva, kakva je bila krajem marta 1922 godine.
Sada ćemo to kolutanje Zemljino posmatrati kao neku vrstu velikog disanja Zemljinog u njenoj vaseljenskoj okolini. Možemo shvatiti još i druge procese koji se odigravaju na Zemlji i oko Zemlje, kao neku vrstu disanja. Možemo govoriti i o nekom dnevnom disanju Zemlje. No mi ćemo sada tok godine u velikom pogledati kao neki silni Zemljin proces disanja. Pri tom Zemlja naravno ne udiše i izdiše vazduh, nego one sile, koje na primer u biljnoj vegetaciji, sile koje u proleće izgone biljke koje se u jesen opet povlače u Zemlju, daju da zeljani delovi biljke svenu i konačno one ukoče biljni rast.
Dakle, kako je rečeno to nije disanje vazduha, o čemu govorimo nego uzdisanje i izdisanje sila, o kojim dobivamo delimičnu predstavu, kad pogledamo rast bilja u toku jedne godine. Pogledaćemo našim duhovnim okom taj godišnji proces disanja Zemlje.
Posmotrimo najpre vreme, kad je Zemlja u takozvanom sunčevom obratu, u poslednjoj trećini decembra po našem današnjem računanju godine. U to doba moramo gledati na disanje Zemlje tako, kako gledamo na ljudsko disanje plućima u času kad čovek udahne, kad je vazduh u njemu i čovek ga u sebi prerađuje, kad dakle dah u sebi zadrži.
Tako Zemlja u sebi ima sile, za koje sam upravo rekao da se uzdišu i izdišu. Te sile drži ona u sebi krajem decembra. A šta se tada dešava sa Zemljom mogu vam ovako šematski nacrtati. (Ovde se moramo odreći reprodukcije, odnosno skica u bojama). Zamislimo Zemlju. To disanje možemo posmatrati uvek samo na jednom delu Zemlje. Mi posmatramo onaj deo Zemlje, na kojem sami stanujemo. Na protivnoj strani Zemlje uslovi su upravo obrnuti. Disanje Zemlje moramo zamisliti tako, da ona na jednoj strani izdiše, a na protivnoj uzdiše. No ne treba da se na to osvrćemo.
Zamislimo decembar. Zemlja je potpuno udahnula. Skupila je u sebi sile, o kojima sam govorio malopre. U tom času godine može se reći o Zemlji da je ona svoju dušu sasvim usisala. Jer sile, o kojima sam govorio, duša su Zemljina. Dakle krajem decembra drži Zemlja svoju dušu sasvim u sebi. Ona ju je sasvim usisala, kao što čovek kada udahne drži vazduh sasvim u sebi.
U to se doba s pravom stavlja rođenje Isusovo, jer tad Zemlja ima tako reći svu snagu svoje duše. I rađajući se u to doba, rađa se Isus iz Zemljine snage, koja nosi u sebi svu Zemljinu dušu. A duboki smisao spajali su posvećeni koji su – da tako velim – još bili dostojni starog posvećenja, u vreme misterija na Golgoti, s naziranjem, koje stavlja rođenje Isusovo u to vreme Zemljinog udahnuća, u vreme kad Zemlja drži u sebi dah.
Ti su posvećeni govorili otprilike ovo što sledi. Kad se u staro vreme, još kad su stajali hramovi posvećenja haldejske i egipatske kulture, govorilo o onom biću, koje predstavlja bit Sunca, i kada se htelo znati, šta ima da kaže zemaljskim ljudima to visoko sunčano biće, tad se stvaralo izvesno nadziranje o tom govoru visokog sunčanog bića. Ljudi nisu posmatrali izravno duhovnost sunčanog svetla. Oni su gledali tu svetlost Sunčevu, kako se odrazuje sa Meseca. Upravljajući pogled na Mesec, videli su oni pomoću starog vidovitog duševnog oka dok su ih polevali talasi mesečeve svetlosti, očitovanja svemirskog duha. Više na spoljašnji način nalazio se smisao tog objavljenja, i to posmatranjem konstalacija Meseca prema slikama zvezda stajačica i prema planetima.
Tako su ljudi posmatrali u haldejskim i naročito u egipatskim misterijama noću kako se odnose zvezde pre svega prema prilivu Mesečeve svetlosti. I baš tako kako čovek čitajući iz slova na listu svoje artije razumeva smisao napisanoga, tako se nekoć gledalo kako je stajao prema prilivu Mesečeve svetlosti Ovan, Bik, kako Venera, kako samo Sunce itd. A iz međusobnog odnosa zvežđa i zvezda, naročito iz njihove orijentacije usled priliva Mesečeve svetlosti pročitavali su ljudi šta je nebo htelo reći Zemlji. To se onda izrazilo rečima. A prema smislu tih reči, mora se reći: U tom su smislu tražili stari posvećeni, šta je htelo da kaže zemaljskim ljudima biće, koje je kasnije nazvano Hristom. Na to su pazili oni stari upućeni, šta su mogle zvezde, u odnosu prema Mesecu, reći zemaljskom čoveku.
Ali sad, kad se približavamo misteriju na Golgoti, tad su se uvelike metamorfozirale duhovno–duševno sve misterije. Tad rekoše najstariji od tih upućenih svojim učenicima: Sad dolazi doba, kad se više ne sme konstelacija zvezda svoditi na talase Mesečeve svetlosti. Od sada će drugačije govoriti vaseljena zemaljskim ljudima. Sunčevu svetlost valja posmatrati izravno. Valja da poglede, kojima saznajemo duhovno, prenesemo od objavljenja Mesečevih k objavljenjima Sunčevim.
Ta, sad nauka, započeta u misterijama, proizvela je silan utisak na one ljude, koji su se još brojili među posvećene starijih vremena u epohi golgotskog misterija. I s tog gledišta prosuđivali su ti posvećeni golgotski misterij. Ali oni rekoše: Nešto je moralo u život Zemljin upasti, što može da proizvede taj prelaz od Meseca k Suncu. I tako su oni došli do kosmičkog značenja rođenja Isusova.
Oni su držali da je rođenje Isusovo sa Zemlje dalo impuls, da se više ne smatra Mesec univerzalnim regentom nebeskih pojava, nego samo Sunce. No oni rekoše da događaj, koji pada amo, mora biti naročite vrsti. A tu su naročitost oni zaključivali po tom, što su počeli razumevati unutrašnji smisao toga zemaljskog događaja u poslednjoj trećini meseca decembra, u vreme, koje mi sada zovemo Božićem. Oni si rekoše: Sve se mora svesti na Sunce. Ali Sunce može da deluje na Zemlju svom snagom samo onda kad je Zemlja svoje snage izdahnula. U vreme Božića ona ih je udahnila, ona ih drži u sebi. Ako se Isus rodi u to doba, tada se on rodio u jedno doba, kada Zemlja na neki način ne govori s nebom, kada je Zemlja svojim bićem sasvim povučena u sebe. Tu se Isus rađa u vreme kada Zemlja osamljeno koluta kroz kosmički prostor, a da ne diše dahom tako da taj dah bude prožiman valovima sunčane snage, prožiman svetlošću. Na neki način Zemlja u to vreme svoje duhovno nije pružila kosmosu, nego ga je zadržala u sebi, usisala u se. Isus se rodio na Zemlji u jedno doba, kada je Zemlja osamljena prema kosmosu.
Osetite taj kosmički osećaj, na kome se temelji takvo proračunavanje. I sad sledimo Zemlju dalje tokom godine do onoga vremena u kome se sada nalazimo. Sledimo Zemlju po prilici do časa proletnog ekvinocija, do kraja meseca marta. Šematski bi se to ovako nacrtalo. –
Zemlja je upravo u izdisanju. Duša je još napola u Zemlji. Kao ustalasani valovi struje duševne sile Zemljine u kosmos. Ako je snaga Hristovog impulsa bila sasvim blisko vezana s dušom Zemlje, sada nalazimo kako je taj Hristov impuls sledeći valove Zemljine duše počeo da obavija Zemlju. To, što kao hrišćanstvom prožeto zemaljsko–duševno struji u duhovno kosmički prostor susreće se sa snagom samoga Sunca. I nastaje predstava: Sad eto počinje Hristos, koji se sa Zemljom duševno povukao u unutrašnjost zemaljsku da bi bio odvojen od kosmičkih uticaja, pružati svoje vlastite snage. U izdisanju Zemlje pruža ih on sunčanome, što će ga primiti, koje mu zrači u susret. Dolazimo do ispravne šematske slike, ako sunčano nacrtamo kao nešto što se spaja sa snagom Hristovom, koja zrači sa Zemlje u kosmos. Hristos deluje sa sunčanim snagama u vreme Uskrsa. Uskrs dakle pada u vreme kad Zemlja izdiše. Ali ono, što se tu događa ne sme se odnositi na Mesečevo svetlo, koje vraća sunčano, nego se mora dovesti u vezu sa samim sunčanim.
Odatle potiče to te se Uskrs stavio u prvu nedelju iza proletnog ekvinocija i punog Meseca, koji sledi iza proletnog ekvinocija. I čovek bi osećajući to morao reći na pogled uskrsnog vremena: Ako sam se sjedinio s Hristovim snagama, tad i moja duša sa snagama izdisanja struji u kosmičku daljinu primajući sunčanu snagu, koju Hristos sada sa Zemlje privodi ljudskim dušama, kao što ih je pred golgotskim misterijem tim dušama privodio iz kosmosa.
Kada su se, u vreme dok su se najvažniji događaji na Zemlji svodili na Mesečevu svetlost, određivale svetkovine, tad se je to zbivalo prema onome, što se u prostoru moglo promatrati, prema odnosu Meseca k zvezdama. Čovek je sricao smisao što ga je Logos upisao u prostor da bi odredio svetkovine. Ako pogledate na koji se način ustanovljava Uskrs, kako ga sada imamo, videćete da određivanje po prostoru doseže do one tačke, na kojoj se može reći: Sad je prvi pun Mesec iza ekvinocija. Dotle je sve bilo u prostoru. Sad se izlazi iz prostora: Nedelja iza proletnog punog Meseca. To je nedelja koja nije opredeljena prostorom, nedelja određena ciklusem godišnjeg toka, onako kako dani u sedmici slede jedan iza drugoga: subota, nedelja, ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, – uvek su u toku. Sad izlazimo iz prostora prelazeći od prostornog određivanja Mesečeve konstelacije k sasvim vremenskom toku nedelja u ciklusu godine.
To je bilo ono drugo, što se osetilo u starim misterijama, to jest da su se ona određivanja odnosila na kosmički prostor i da se je misterijem na Golgoti izašlo iz kosmičkog prostora u vreme, koje samo po sebi nije više stajalo u odnosu prema prostoru. Čovek je na neki način istrgnuo ono što je dovodio u vezu sa duhom, iz čisto prostornog. To je bio ogroman korak prema duhu.
Pođemo li u toku godine, moglo bi se reći dalje u smeru izdisanja, tad ćemo u junu naći treće stanje Zemlje. Zemlja je na onome mestu koje sada posmatramo, sasvim izdahnula. Sve duševno izlilo se van, dalo se kosmičkom prostoru, natopilo se snagom Sunca i snagom zvezda. Hristos koji je vezan s dušom Zemlje, sjedinjuje i svoju snagu sa snagom zvezda i snagom Sunca, koje struje u duhovnome Zemlje, što se otvorilo prema svemiru. Ivanj–dan je. Zemlja je sasvim izdahnula, u vanjskoj fizionomiji, kojom ona gleda u svemir, ona ne pokazuje svoju vlastitu snagu kao što je pokazuje u doba zimskoga obrata. Zemlja pokazuje na svojoj površini reflektirane snage zvezda, Sunca, svega onoga što je kosmički izvan nje.
Stari su posvećeni, osobito u severnim delovima Evrope, živo osećali unutarnji smisao i duh vremena za vreme našeg meseca juna. Osećali su svoju vlastitu dušu, koja se u to vreme zajedno sa dušom Zemlje otvara svemirskim daljinama. Osećali su kao da u to vreme ne žive u zemaljskome, već u svemirskome. Pred svim ostalim stvarima, oni su rekli ovo: Mi sada živimo sa svojom dušom u kosmičkim daljinama, živimo sa Suncem, živimo sa zvezdama, a ako svoj pogled bacimo natrag na Zemlju, koja se napunila biljem što raste i buja, koja je rodila svakakve životinje, tad u bujanju bilja, u cveću, koje razvija boje i blješti bojama, u insektima, koji vrve amo i tamo, u pticama, koje krstare vazduhom svojim različitim šarenim perjem, u svemu tomu vidimo kako sa Zemlje u ogledalnoj slici struji ono, što primamo u svoju dušu kad napuštamo Zemlju. Tad, kad se spajamo sa izdišućim dahom, da bi onda živeli kosmički a ne zemaljski. A i ono, što se tu na hiljadu različitih načina šareno i bujno pokazuje kako raste u svemirski prostor, to je po suštini isto. Samo je to refleksija, snaga koja se reflektira dok izravnu snagu nosimo mi u našim ljudskim dušama.
Tako su osećali oni ljudi, koji su bili inspirisani na mestima posvećenja i naročito su razumeli svetkovinu letnjeg obrata Sunčevog. Vidimo dakle da je praznik Uskrsa stavljen u veliki dah Zemlje prema kosmosu.
Ako prosledimo taj Dah još dalje dolazimo konačno do onog stanja, koje nastupa krajem septembra. Izdahnute snage počinju se kretati opet natrag. Zemlja počinje opet udisati. Duša Zemljina, koja je bila izlivena u kosmos povlači se opet u unutrašnjost Zemlje. Ljudske duše opažaju u svojoj podsvesti ili u svojim vidovitim utiscima to udisanje zemljine duševnosti kao procese u sebi samima. Ljudi, koji su bili inspirisani sa znanjima posvećenja o takvim stvarima, mogli su si onda reći krajem sptembra: Što nam je dao kosmos i što se spojilo sa našom vlastitom duševnom snagom usled Hristova impulsa, puštamo sada da opet ističe u zemaljsko, ono zemaljsko koje je celog leta služilo samo odrazu, što je bilo kao ogledalo kosmosa, vanzemaljskog kosmosa. No ogledalo ne propušta ništa od onoga što je pred njim. Pa i Zemlja, pošto je leti ogledalo kosmičkoga, takođe je u svojoj nutrini neprozirna, ne propušta kosmičko, ne propušta zbog toga ni Hristov impuls u letnje doba.
Tad mora Hristov impuls da na neki način živi u onom što se izdiše. Sama Zemlja se pokazuje nepropusna za Hristov impuls. Ahrimanične sile učvršćuju se u toj Zemlji nepropusnoj za Hristov impuls. A kad se čovek opet vraća sa silama primljenim u sebe iz izdahnutih zemaljskih sila dakle i sa Hristovim silama, on uronjuje u Zemlju ahrimaniziranu.
Ali tada, u sadašnjem vremenu Zemljina razvoja, počevši od poslednje trećine devetnaestog veka, ljudskoj duši koja uronjuje dolazi u pomoć iz duhovnih visina snaga Mihajlova. Ona kod tog vraćanja Zemljinog daha u Zemlju sama napada zmaja Ahrimana.
To su kao proročki unapred videli oni, koji su već i u starim misterijama duhovno razumeli tok godine. Oni su znali da u njihovo doba još nije došla ta tajna da snaga Mihajlova pomaže ljudskoj duši u času kad uronjuje. No oni su znali, da će ako se duše ljudi budu uvek iznova rađale, doći ta snaga Mihajlova, da će prilaziti u pomoć dušama zemaljskih ljudi. Tako su oni gledali na tok godine.
Prema tome ćete naći u kalendaru na osnovu stare mudrosti upisan 29. septembar, nekoliko dana iza jesenjeg izjednačenja dana i noći, Mihajlov dan. A Miholje je baš jednostavnim ljudima na ladanju naročito važno doba.
No Miholje je usled njegovog položaja u toku godine važno godišnje doba i za one, koji mogu da shvate ceo smisao naše sadašnje zemaljske epohe. Hoće li čovek na ispravan način svesno da se postavi u sadašnje doba on mora shvatiti da je u poslednjoj trećini devetnaestog veka Mihajlova snaga, onako kako to mora biti za naše vreme, prihvatila boj sa zmajem, boj sa ahrimanističkim snagama. I čovek mora da se i sam uvrsti u smisao razvoja Zemlje i čovečanstva kad s vlastitom svešću i na ispravan način sudeluje u tom kosmičkom duhovnom boju.
Čovek bi rekao: Miholjdan je bio do sada seljačka svetkovina, praznik jednostavnog sveta, no vi znate, kakav ja smisao s tim vezujem. Taj praznik je pozvan da iz saznanja celog smisla zemaljsko–kosmičko godišnjeg disanja sve više i više postane svetkovina koja nadopunjuje Uskrs. Jer tako će morati misliti čovečanstvo, koje će iznova i u duhovnom smislu razumevati duhovni život Zemlje.
Dok se zbivalo letno izdisanje Zemlje, ona je ahrimanizirana. Jao! kad bi u tu ahrimaniziranu Zemlju palo rođenje Isusovo. Pre nego se opet završi tok godine i dođe decembar, kada će se opet roditi Hristov impuls u oduhovljenoj Zemlji, moraju duhovne sile očistiti Zemlju od zmaja, od ahrimanističkih sila. I mora se spojiti Mihajlova snaga sa Zemljinim disanjem koja struji u nju od septembarskog do decembarskog vremena. S tim disanjem se mora spojiti Mihajlova snaga koja čisti i pobeđuje zloga Ahrimana, da bi na ispravan način mogao doći praznik Božića i da bi se na ispravan način moglo zbiti rođenje Hristova impulsa koji onda dalje dozreva do početka izdisanja, do uskrsnog vremena.
Tako, vidimo da se može reći: u božićno vreme Zemlja je svoju dušu s velikim dahom godine primila u sebe. Rađa se Hristov impuls u Zemljinoj duši, koju je Zemlja primila u sebe. Sa izdisanjem Zemlje prema proletnom vremenu struji on napolje u kosmos. I vidi snage zvezda, stupa s njima u međusobno delovanje, ali ne tako više da stupa u odnos samo prostorno, nego vremenski, tako da se vremensko izdvaja od prostornog.
Uskrs je prve nedelje iza proletnog punog Meseca. Čovek se sa svojom dušom u tom punom izdisanju diže napolje u kosmos, promiče se i prožima snagama zvezda, i sam prima i sa Zemljinim dahom dah sveta, prožima se snagama Uskrsa. A najviše stoji on posred toga, čim se počeo tako pronicati, o Uskrsu i za vreme Ivanja a onda se mora vraćati sa Zemljinom dušom i ujedno svojom vlastitom dušom u Zemlju. Ali je upućen na to da uza nj stoji Mihajlo, da bi čovek mogao na ispravan način prodreti u zemljsko kad Mihajlove snage pobede ahrimanisrtičke sile.
I uvek sve više povlači se duša Zemljina s udisanjem u samu Zemlju dok ne dođe Božić. I danas ispravno slavi Božić onaj koji sebi kaže: Mihajlo je očistio Zemlju, da bi o Božiću na ispravan način mogao da se rodi Hristov impuls. A onda opet počinje strujanje napolje u kosmos. I sad pri strujanju napolje uzima sobom Hrist Mihajla, da bi Mihajlo one sile koje je istrošio u svojoj borbi sa zemaljskim ahrimanističkim silama mogao ponovo steći iz kosmosa. S uskršnjim dobom počinje i Mihajlo opet uronjavati u kosmos i protkiva se kosmičkim silama najjače o Ivanju.
I čovek koji danas ispravno shvati što ga kao čoveka spaja sa Zemljom kaže sebi: Za nas počinje vremensko rezdoblje, ako mi Hristov impuls ispravno vidimo, kad znamo da ga u toku godine snaga Mihajlova na pravi način prati, ako tako reći vidimo Hrista, kako struji dole na Zemlju i gore u kosmos, (lemniskata), a prati ga na odnosni način Mihajlo koji se bori u Zemlji, Mihajlo, koji u svetskim daljinama stiče snage za borbu.
Tako će čovek u naše vreme u pravom smislu razumeti i uskršnju misao ako bude znao uz onu najgrandiozniju sliku, koja donosi prosvetljenje u život Zemlje, uz sliku onoga koji ustaje iz groba, uz Hrista koji pobeđuje smrt, nadodati biće Mihajlovo s desne strane Hrista Isusa, dok u toku godine Hristova snaga protkiva Zemljin dah.
Ko tako ume uz svaki od četiri velika godišnja praznika, dakle i o Uskrsu, da u sebi oživi misao na Hrista, taj će tu misao oživeti onako kako ona treba da živi, ako se čovek može uvrstiti u sadašnjost potpuno svesno. No nada u dolazak Mihajlove snage u službi Hristove snage oduševljavala je one, koji su na ispravan način razumevali Hristov impuls sve do našeg vremena.
Naročito u današnje doba nastaje obaveza da se prožmemo Hristovim impulsom u smislu Mihajlove misli. A prožimamo se na ispravan način tim impulsom, ako pogodimo spojiti uskršnju misao s delotvornom mišlju Mihajlovom i načinom, kako je ta misao unišla u čovečanstvo, a to sam ja često razlagao.
Predavanje Rudolfa Štajnera održano 31. Marta 1923 godine.
Izvornik: „Upoznaj Sebe“ Časopis za Antroposofiju i Umetnost
Slika Gordon Smith
