(Hallelujah, Leonard Cohen)
Čuo sam, postoji akord što kao tajna se krio,
Svirao ga je David, a Gospodu beše mio,
Al' tebi nije stalo do muzike i slavuja.
Ide ovako: četvrti, peti i zatim –
Mol je u padu a dur se uzdiže nad njim,
Zbunjeni kralj komponovao je Aleluja.
Vera ti beše jaka, al' trebao ti je dokaz, krupan,
Video si je na krovu kako se kupa
I osetio: njena lepota na mesečini u tebi buja.
Za svoju kuhinjsku stolicu ona te sveza,
Skrši tvoj tron i tvoju kosu odreza,
Sa tvojih usana ona otrže: Aleluja!
Kažeš mi da sam uzalud uzeo ovo ime,
Ja čak i ne znam to ime, podseti me,
Ali, da jesam, šta tebi znači glas jedva čujan?
Iz svake reči svetlost će da zaplamti,
Koju god da si čuo – i zato pamti:
To sveto ili to slomljeno Aleluja!
Možda je Gospod negde gore, nad nama,
Ali jedno me je naučila ljubav sama:
Ustreli onog ko prvi krene na nju, k'o oluja;
I nije plač ovo što čuješ u noći,
Ni neko ko došao je na svet, otvori oči –
Ovo je jedno hladno i slomljeno Aleluja!
Dušo, ja bejah ovde pre no što se upoznah s tobom,
Videh već ovu sobu, koračah ovim podom
I živeh sam, ali to vreme već odavno prohuja,
Na mermernom svodu videh ti zastavu, i da znaš:
Ne, ljubav nije pobedonosni marš –
Ona je jedno hladno i jedno slomljeno Aleluja!
Nekad si mi govorila, beše to davno,
O onome što se tu dole događa stvarno,
A sada – ništa, ne želiš ni da čuješ;
Ali, kad se preselih k tebi, seti se samo,
I sveta golubica preselila se sa mnom,
I svaki naš otrgnut dah bio je Aleluja!
Znam, to ne beše mnogo, al' sve od sebe sam dao,
Pokaušao sam da dodirnem, da osetim – nisam znao,
Govorim istinu, nisam ni lažljiv ni lud ja;
Pa, iako je sve krenulo loše, kako ne sme,
Ja ću da stanem pred Gospodara Pesme,
Samo sa jednim na mojim usnama: Aleluja!
preveo Damir Malešev
