PLAN BECKWARD PLAN
(Nostalgija, budući reakcija na traumu sadašnjosti, nužno falsifikuje istoriju.
Istorija sveta je svevremeni , a opet, svaki put različit pokušaj da se arhajskim doživljajima i iskustvima podare lica i jezik, ne toliko u individualnom koliko u generičkom smislu, kao osnov kolektivnog pamćenja. Šta dakle? Mora se...naslućivati, uporno naslućivati, postojanje kolekivnog DNK, negde unutar neizmernog lanca individualnog DNK, onog koji povezuje, onako ospoljeno, sve ljude – što bi omogućilo prikrivenom, naslućenom, prizivanom vezivu da artikuliše pitanja na koja bi odgovor bio – čisto postojanje, a pitanja bi, elem, već za sebe, bila dovoljna da svako ko poželi bude isceljen.)
Pokaži mi heroja, a ja ću ti pokazati tragediju. Potrebno je, znači, razotkriti matricu mogućnosti i odrediti najoportuniju, istovremeno najrazorniju, invarijantu inhibicije.
I am a Legend
(Ovaj signifikat je najkrhkiji i najdragoceniji sasud čovečnosti, koji se sve više, što je žalosno, preliva u kapacitet virtuelne memorije, univerzum znakova, brojki, programa i algoritama. Perspektiva virtuelne zamene ili simulacije, pobuđuje usredsređenost na ona /njegova/ svojstva, koja obrazuju rodovsku specifičnost čoveka kao prirodno-kulturnog bića i mogu atrofirati ili biti eliminisana u skladu sa hajtek opremom neumoljive snage.)
Vizuelni i auditivni opažaji su isuviše upućeni na znakove, isuviše intelektualni i ideološki, traže istinu, mora se tako reći, s one strane stvari, a ne u stvarima samim. Otuda pojmovi kao što su „priviđati se“, „pričuti se“, „pričinjavati se“.Čoveku je dato da vidi i čuje tobožnje, nepostojeće, ali dodir nikad ne laže, on dotiče samu javu stvari. Jer, dodir nije opažanje uslovnog signala, udaljenog od izvora, poput svetlosnih zraka ili zvučnih oscilacija, nego je neposredno zbližavanje, pa čak i srođavanje: slično sa sličnim. Apostol Toma nije verovao svom sluhu i vidu, zahtevao je da prstima dodirne Hristovo vaskrslo telo, za šta je dobio blagoslov od Učitelja. Religija je ovde-onde srodna dodiru, jer neko od nje i u njoj traži potpunu verodostojnost.
(Najzad, ovo je, ne smemo zaboraviti, beletristika do poslednje preambule.)
Blue Jean Blues
(Ime Ivana Igoroviča Dolovjova /1944-1990/, malo toga govori većini čitalaca - osim ako među njima nisu učenici jedne moskovske škole, koji se sa zahvalnošću sećaju svog prerano preminulog nastavnika. Mada je Ivan Igorovič predavao samo ruski jezik i književnost, njegova interesovanja su se širila na najrazličitije oblasti svetske kulture i imala skoro enciklopedijski karakter. Lako je mogao da poredi filozofske poglede Platona, Ničea i Deride, lirska dela Puškina, Getea i Bajrona. Njegova predavanja su ponekad naglo izlazila iz okvira školskog programa i pobuđivala istinsko interesovanje učenika, ljubomoru kolega, ali i sumnjičavost i zlobu nadređenih službenika pedagogije.)
Ivan Dolovjov je živeo sam. Slobodno vreme je provodio u bibliotekama, napregnuto je mislio i neprestano je pisao. Nije se obazirao na mogućnost da objavi makar jedan od svojih radova - do te mere su, naime, iskakali iz okvira opšteprihvatljivog, „prolaznog“: nisu sledili nikakve „amanete“, nisu se odnosili na kakve „osnove“. Ali, od prijatelja nije ništa krio i razdavao je sve proizašlo iz njegove šklopotave pisaće mašine - to što je tako žudno čitano, više puta razmatrano, što je navodilo na promišljanja i diskusije, na svoj način je unosilo svežinu u zagušljivu atmosferu onih godina zastoja.
(Sačuvao sam nekoliko završnih radova Ivana Dolovjova, koji bi, mnim, trebalo da pronađu svoje čitaoce, a takođe i skice za veliko delo, koje je sam autor smatrao za osnovno i konačno. To je intrigantna enciklopedija umstvenih traganja i zabluda čovečanstva uopšte. Jedno poglavlje knjige nosi radni naslov: „Plan-unazad ili Pregled svih ljudskih želja“.)
Interesantna je osobenost razmišljanja Ivana Dolovjova - misli je razvijao u obliku tuđih misli, čije autorstvo je nastojao da nasluti. Ivan Dolovjov je podržavao koncepciju Mihaila Bahtina o svesvesti kao mnoštvu glasova, koji se spajaju i razdvajaju, i pokušavao da odredi izvor i pravac svakog glasa što putuje kroz njegovu sopstvenu psihu. Zato je svoje tekstove potpisivao različitim imenima, počev od velikih antičkih filozofa, pa sve do bliskih ljudi, prijatelja. Mogao je pri susretu reći: „A evo šta si ti juče napisao“ i pružiti sagovorniku list potpisan njegovim imenom.
U mojoj arhivi može se neći, rekoh, više tekstova, kojima me je udostojio autor Ivan Dolovjov. Od onih, koje bih jednom mogao da ponudim pažnji čitalaca, prvi je potpisan imenima Buber-Fojerbah, drugi - Arent-From, treći - Markuze-Aksjonov, četvrti - Maks Šeler, neki su pripisani meni, a jedino je poslednji tekst Ivan Dolovjov autografisao svojim vlastitim imenom.
Money for Nothing...
(Neuobičajen spoj stidljivosti i otvorenosti, naivnosti i refleksije...sve u potrazi za pogrešnim obrascima. To nije nekakav zakulisni fašizam, ideologija banalnosti lišena, nakratko, eksplicitne logike terora. Šta je onda?)
Ruska lepotica je neminovno stidljiva. Ona se povija, zaklanja se rukama i maramom, krije čudesno lice, korača nečujno, živi neprimetno, iza ograde, poput večernjeg sunca. Nema u njoj ponosa i opijenosti svojom lepotom, kao kod grčke Afrodite. Poznato je, u Rusiji je i samo sunce stidljivo, retko prikazuje svoj lik u celini, prekriva se maglom, izgleda zbunjeno. U ruskoj lepotici je isto načelo kao i u ruskom junačini, koji je trideset godina prespavao na peći, a ustao je samo zbog odlučujuće bitke. Skrivenoj lepoti i skrivenoj snazi potreban je razlog nad razlozima da bi se pokazale.
(Aleksandar Genis, u Traktatu o Solženjicinu, ovako izražava svoja najdublja strahovanja: Zamislite, veli, za jednim stolom Sorokina, Peljevina i, ne daj Bože, Limonova.)
I spasiteljevim životom je zaveštano da de Svemoćni pojavio u staroj, dronjavoj odeći i trpeo muku na krstu, kako bi se posle, kada svet izgubi veru, kada se izmuči čežnjom za neostvarenim proročanstvom, po drugi put došao - već u slavi,
Promišljanje u paradoksima je svojstveno narodu, koji očekuje najvažnije od - nevažnog, lepo od - neuglednog, snagu od - nemoćnog.
Uspavana lepotica i uspavani junačina su, naizgled, zauvek nestali za podvig, za narod, ali oni samo čekaju da „kucne čas“, čekaju ličnu potrebu da se probude i zaslepe nas svojom lepotom, zadive snagom. (Slovenska duša...slovenske duše duša.) Kod Herakla i Afrodite moć i lepota izbijaju napolje, ispoljavaju se odmah, u ratnim i ljbavnim podvizima. Takav je telesni svet, koji ne krije nikakvu suprotnost u sebi, i zato se, recimo tako, taj siže ne sastoji od prelaza iz slabosti u snagu nego od događanja same sile, koja spolja nailazi na sve nove i nove prepreke. A ruske osobine izbijaju na videlo kao jesno unutrašnje samosavladavanje: junačina i lepotica, pre nego što stupe u boj ili sa prepuste ljubavi, moraju da prevladaju sopstveni san - smrtno mirovanje. Ovde osnovni siže nije život sam po sebi, nego uspravljanje života iz smrti, vaskrsavanje.
Slika Džon Minton
Slika Džon Minton
