U svim autobusima. I gde god smo bili. U mrklim praškastim tragovima noći. U omesečenim jutarnjim praškama zore. U tišini ponoći, dok vozimo. Dok prelazimo granicu. Napred. Kao da je svet kokosov orah. Mlačan Mlečni put. Upregnuto prede motor. U svim časovima. Naše je vreme.
Protiče ponoć. I moj otac čvrsto drži pravac. Putnici, u raznolikim, mislima, jezde. Glagolje i muče. Na zemlji je bilo koja noć. Bilo koja noć je na zemlji.
Kad se ovo desi, jednom, ništa nas više neće moći izbrisati. Ka dođe vreme da zapišem ovu priču. Uvek ćemo biti na ovom putu. Protresati kroz prste putnike i vreme. Moj otac i ja.
Sipiće naš dah, u levak večnosti.
Noćne ptice se glasaju. I rasipa se, nevidljiva reka, u zvuke.
Na jednom slepom mestu, gde vozač pravi pauzu, na dugačkom putu, od grada do grada. Ti i ja smo bezbroj puta protezali noge. Uz ptičje glasove, što pokreću zvezde, sitno, treperavo. U nemom svetlosnom mraku.
Ti bi znao koja je ovo ptica, oče.
Ti bi znao.
U jednoj drugoj noći, koja nije ova. Tvoja ruka, potpuno sigurna, poverljiva, potamnela. Čvrsta, kao što je i tvoj vek, leži na beloj posteljini. Prepušta se poslušno, sledi, nemirne pokrete. Predaješ mi, Oče, preostalu toplotu s poverenjem. I sad vidim kako temeljno, previjaš rub čaršafa, kao da nema ništa drugo da se radi u tom ukletom krevetu. S pogledom na nebesa. Tu sam. I nije me strah, govori tvoja ruka. Svet će preturati vreme, ovako i onako, ležaće ovde neki drugi, ali ta ruka, preko koje prelazim nežno, ta glatka ruka, čija koža šušti, od sunca, od zemlje, od znoja. Biće uvek u ovom času. Među mojim dlanovima.
Vitlaju se Vaskršnji oblaci.
Gužvaju kišne kapi, u kovitlacu, da bi potom sipilo, nečujno. Na prstima.
Jednom davno, pre ko zna koliko, vekova, ili godina, htela sam ovu priču da počnem rečima: Sipilo je to polako. To vreme. Kao nevidljivi snegovi. Stopala nije izvlačio, iz tog nevremena. Pojavljivao se iza belog ćoška, kao da je promicao prahom svetlosti. Već je bio otišao, iako je redovno izjutra, pljuskao lice ledenom vodom. I oni časovi, jutra, podneva, ponoći, oni časovi, dok smo ćutali, i gledali niz put. Bili su potonji na zemlji. Na tom mestu, tog dugog leta. Proletelog kao lepet kupusara.
Ne mogu da pišem ovu priču. Jer, ne umem da zaustavim suze. Sad znam. Nije to spisateljska blokada. To je belina prerušavanja. Dve godine, kažu, traje umivanje od tuge.
Neonsko svetlo spakovano u pravougaone kutije, fluidno šalje videlo. Očima zaprtim, u ćošak, kao u sigurno mesto, gde se razgovara, a mi mulci, dole, ništa ne čujemo, uspravljaš se na jastucima, rukom praviš zamah: Bože, Bože, ovog čudestvija. Sve je prepuno.
Tihost, kakvu nisi poznavao, kakvu nismo poznavali, žari se u dnu zenica.
Setno zagledan u gužvu pod nebesima, ličiš na dečaka, pre uspavljivanja.
Volim te, šapućem. Volim te.
Bože mi pomozi, sinko, znam.
I odjednom izjednačavamo naša srca.
I jedna iskra, kao kapljice iz naše bašte, skotrlja se. U moju šaku.
U ovom autobusu, u mrklom tihom zuju motora, dišemo. Na ovom, našem, putu. Oče.
Pod krovom naše lade, naravno, toliko puta prošli smo tuda. Toliko puta. I ja deklamujem lekcije iz istorije, proturivši svoju glavu napred, između tebe i majke. Kao navijena ploča, kažeš. Ponosnim smeškom, vrtiš glavom: Jezikara, jezikata! Potom, naglo kočiš, i majka čija se glava u klopci dremeža ljulja, i kroz otvorena usta čujemo kako krkljucka u drugim predelima, uspravlja se, ustrašeno i ljutito odbrusi: Šta radiš, jesi li normalan! Ti se smeješ sitno sitno, i sad u tim noćima, čujem: Šta klimaš sunce ti žarko!
Na ovom putu, u svakoj čestici, putujemo. Oče. Ti i ja.
Dve godine, traje žalost, kaže neko. Ima dana gospodnjih koji se nazivaju stvaranjem sveta, tako sam razumela u jednoj besedi.
Ima dana u kojima se stvaramo iznova, sami za sebe. Sami od sebe. Ima dana kad izmišljamo da smo živi.
Jedan monah, malko pripit, maše mi iz fruškogorskog leta, i veli: Ko kaže da to nije istina? Da mrtvi žive pored nas. Samo, nije dato, svakom da vidi. Podiže čašu, i veli: Pij, i živi. Tako kako vidiš. Svet je pun mrtvih.
Pod svetlima pasoške kontrole, jedan Ukrajinac, čiji profil podseća na Putinov, pokazuje pasoš. Možda je zaista Vladimir, kažem ti. I već delimo priču. O prerušenom caru, koji putuje svetom. Ili odbeglom carevom dvojniku. Bujnomašteni i verujući u sve moguće mogućnostri, uvek. Priča se rađa iz svega. Treperi, i kao plamen pod žaračem, razmešta se u vremenu. Ništa nije nemoguće. Veliš. Zaista, ne sećam se da si rekao ikad, tu reč: Nemoguće.
Prerušeni car, na nekoj stanici, nečujno nestaje. Bleda noć, curi niz autobuska okna. A tvoj glas, bez neverice veli: Vidi, Putin se vozi s nama!
Oče naš koji jesi. Gde god da si, okrenut prema istoku, prekrštaš ispružene ruke, i toneš u sebe. Na susret. Oče, kao da pre toga nisi izručio na svet stotinu Bogova. Krotko stojiš pred njim.
Kišna i blaga zora. Duga noć. Pred tobom celo polje, i rastvorena nebesa. Vrhovi planina rastočeni u oblacima, večitim, putnicima. Držim ruke na tvojim slepoočnicama. Možda imam blagodat da ti vratim vreme. I ljubim ti ruke, i čelo, i obraze. Nemoj otići, nemoj otići. Jekneš, odjednom, kao iz drugog sveta. I tvoje oči samo senče naše obrise. Zagledan u svet izvan sobe. Pod oblacima. Zbiraš vreme. Kažeš, podignite me. Širiš ruke, i ponovo, tamo, u tom desnom uglu plafona, tu gde se dodiruju beli kvadrat zida i prozorsko okno, na toj ravni, na toj granici, vidiš. Vidiš. Kažeš, Mili Bože, Mili Bože, šta je ovo! Nekakvo prikazanije. Puno polje brava. Pomiješani i pastiri i ovce.
Dole, ispod planine, dole, na Lugu, trčiš na Sokolu. I pobeđuješ. Leto je 1963. I vazduh vlažan (nema trke bez kiše, skoro nijedne godine, kažu), i tebi srce lupa, kao da ne postoji više ništa na ovom svetu, samo taj krug, tih hiljadu metara, koje ćeš obuhvatiti pod kapu, pod šaku, saviti pod dah. Voliš konje. I trke. Osećaš Sokolovo srce, kao svoje.
A posle toga, posle ćeš, ugrabiti našu majku, kao u filmovima. Ne može tako, hoću, neću. Kažeš joj. I dok je sa kumom, studentom na raspustu, zagovaraš, pečatiš i moj vek. Pre toga, jednom dečaku, daješ kesu bombona, i pet dinara, i kažeš, idi tamo, i vidi je li još tamo, jedna krupnih očiju u crvenom džemperu.
Ona se naginje, sad ta krupnooka, i baš kad mi se čini da ćeš udenuti konac u ušicu između svetova, rečima, veli, nije to ništa, ništa, pusti, ne gledaj tamo! I taj prolaz, majušan i tanak, kao reč, taj prostor podeljen na nebo i zemlju, taj večiti, nesaznatni sled, ostaje zanavek, neraspakovan, nerazmršen čvor.
Nikome nije dato, da zna. Oče, moj.
Držiš pravac, u mlakoj letnjoj noći. Kroz bele smetove zime. Behari dotiču autobuska okna. Rose jesenje kiše, grmi i slane prže svet. Držiš pravac, putujemo neraskidivo.
Mi, što smo vozili furgone, svi smo mrtvi. Grmi, utešno, jedan tvoj ispisnik. Svi. Otvorena vrata, vazda, grijanja nema, a zime ledne. Jedini možemo stići svuda. Dobro vam je, djeco, i ovoliko izdržo. Pokoj mu duši! Samo još ja sam živ. Istresa rakiju u grlo. Pun priča. Kao da su se sad desile.
Sitno rominja. Prolazim kroz svoj vek, proveden tu, u podnožju planine. Otac spava. Kao dete. Blagosloveno. Diše ujednačeno. Pokrivam ga, i mislim, u ponoćni čas, ujutro će se probuditi, kao da ništa nije bilo. Svetla je nedelja, Vaskršnja.
Prelazim sve ulice, grada, zanavek smeštenog, na ruci nebeskoj; dišem u svežini davnašnjeg vremena. I borova šuma u kojoj su se dečji strahovi razmnožavali, staje u jedan pogled, jedan kadar, sada. Stojim, na vrhu stepeništa, sa naručjem punim sećanja. Sa naručjem punim nebesa. I čekam da se probudiš, Oče. Učio si me. I tako je bilo: Nikad stidno izrekla ono što jesam. Koračam. Rastvaraju se jutarnji časovi. Jednače se. Svi dahovi. Silan i veliki je praznik, život, Oče.
U crkvici, gde kucaju naša srca, molim za ozdravljenje, molim za još jedno leto, Gospode. U kome neću bigi pobunjenik. Ni prosvetitelj. Na zglobu leve ruke, prstima desne, privijam tvoj sat, Oče. Kazaljke nečujno grabe. Odjednom, osećam, da je vreme isteklo. Da jedino još u gustim oblacima, u kapljicama vode, u glasanju ptica, u staklim aautobusa, postojimo.
I da se novo leto, svršilo u večnosti.
Na toj livadi, na kojoj držimo opelo, dvorište, uljuljkano tvojim dlanovima, tvojim četvrtastim, grubim prstima, čuje se u letnje dane: U Bogu nije vako, u Bogu! Govorio si uveren u to, kao u očinji vid. Svuđe sam bio, svuđe. Ali, ovo je raj!
Pijemo kafu, iz malih šolja, što sam donela iz Pariza. Ćutimo, i gledamo, u raj. Srkenem. Čujem, sa ladom bih mogao na Mesec. Lada se piše velikim slovom, kažeš. Kafa u sedam, u dvanaest i šest. Nas troje. Brat orpavdano odsutan, izjutra. Često šutimo. Čuju se samo srkutanje i ptice u borovima. Kao da vadim srce vremenu. I držim ga nežno u neizgovorenim rečima. Ono je miris rakije. Miris kafe pržene u rerni. I kolutovi dima.
Samo nas troje. Dok se svet budi i osipa u svom ogledalu. Nebu. Hvatamo jutro, držimo dah i svežinu livada u nosnicama. Ranim, iako je vreme odmora. Kafu zakuva ko stigne. Tri male šolje, šećerluk i jedna čašica rakije. Gledamo se kao da vidamo svet.
U svim autobusima. Na svim cestama. Ispod nebesa, Oče. Naše je vreme.
Sunce greje u proletnjem rasipanju, svetlost ne prestaje da treperi, bela, tužna, večna. Svi su časovi, nebeski. I događa se to, unutra, u nama. Svetli i ne prestaje.
Gužva se, i boli. Na ovoj cesti, zemnoj, ostalo je mnogo nedodirnutih radosti, Oče. Neka se dogodi u priči, kaže moj muž, sve što nije stiglo da se desi.
Kupujem ti odelo i cipele. U jednoj skromnoj beogradskoj radnji. Nežno osiona.
Veliš, ovo mi je za ukop. Posle, odlaziš na svadbu i sviraš usnu harmoniku, uplićeš nogama trojanac, kolo, kao da je ceo svet u toj maloj drvenoj kutiji.
I sad, kažu, padala je kiša, ne sećam se, u tom vunenom petrolej kroju, putuješ. I odmaraš se. Svako odelo je ukopno.
I svaki čas. Trnovi je venac.
Oče.
Slika Alexei Savrasov
