zadatak pesnika
ostaneš tako sam sa knjigama
i ne čitaš ih
ostaneš i ne veruješ
da je vrag odneo šalu
kad u jednu tačku se u bezvazduhu sklupčaš
ostaneš sam sa svojim knjigama
koje prezireš iz dna duše
iako su te uveravali da su ti to deca
i više od dece čak
mora da su poremetili umom kad tvrde
da je to ono što ostaje
ostaješ samo ti
sam
sa sve nenapisanim glupostima
da se rveš u mraku
dok posmatraš kako se male duše
biju za kojekakve nagrade
guraju se u prve redove smrtnika
guraju jedni drugima prst u oko
pod krilom gordosti rebra spodbijaju
je li to zadatak pesnika
il je pesnik od zanosa sobom
izgubio put za suštinu
ostaneš tako sam
zauvek
jednom
ostaneš
pojedi već jednom tu žabu
postoji jedna stara izreka koja kaže da ćete
ako ujutru pojedete živu žabu
imati zadovoljstvo koje donosi saznanje
da je to verovatno najgore
što je tog dana moglo da vas snađe
naravno
pojedi tu žabu je metafora za otpočinjanje
dana
najtežim i najizazovnijim zadatkom da ćete ga
odugovlačiti
ali verovatno istim onim
koji može da ima najveći pozitivan uticaj na
vaš život
a u narodu ima jedna koja celu
knjigu sabila u
što možeš danas ne ostavljaj za
sutra
čak sveobuhvatnija
na zaljubljenih dan a može biti da
je i dan odljubljenih
i tako je sve svejedno
čitam knjigu iz popularne
psihologije
pojedi tu žabu
sa dvadeset jednim savetom kako da prevaziđete
odugovlačenje
i postanete efikasni u biznisu i privatnom
životu
tek da ne bude da nisam obaveštena
a i nema smisla da ne znam bar nešto da
prepričam poklonodavcu
ako me kojim slučajem priupita
i da ne dužim
i tako svaki dan ima rukave dugačke do u noć
sabijen u sate prežvakavanja
svakodnevice
idem da pojedem tu žabu
pa šta bude
nadam se da neće mnogo da mi skače po stomaku
aladin se vratio kući
moj drug aladin nije pio vodu pet godina
nije jeo pet godina
moj drug aladin spavao je pet godina
samo je spavao
jednoga dana kad su svi snovi bili isanjani
aladin se probudio
kako sam to saznala ne znam
tek
kad ga videh kako lebdi u meni
presamićen i bled
pomislih kako je preživeo sve one slike
kroz koje me je protelo ono što zovemo život
rekoh
vidiš šta se desi sa nama
kad nisi u pravo vreme na pravom mestu
pravi sluga pravom gospodaru
aladin je rešio da popravi tu stvar
pomazi me
reče
samo me po obrazu pomazi
već jednom
generalna proba očaja
i
putovali smo na zapad
kao nekim poslom
a valjda da se nađemo jedno drugome
u bljesku radosti i stalnome bolu
šta si ono beše radio sa srcem
mojim
pevao mu pesmice ritmom uspavanke držeći ga u
ruci
visoko visoko
a gungula neka oko scene
prazna sala
onda tuneli tuneli
bezbriga dece što se kriju po kafićima da puše
i smeh
zeleni veliki parkovi sa bistama palih junaka
iz poslednjeg rata
i golubjim izmetom na ramenima
pa opet slika nekog prodavca knjiga
što priča neke nebuloze vezane za
procente oko prodaje
ili možda kupovine knjiga
i nekih autorskih prava na neka pisanija
tamo nekih slavnih i velikih
za koje nas briga ama baš briga
kaže
sve to nekako bolje i poštenije ide u srbiji
srbija je majka
onda neka priča o poverenju uvijena u
besmislenu krilaticu
imaš pegu u vremenu koja žulja dušu
a ja sam je mazala dugo dugo da bi izbledela
samo mi još jedan pokret i danas fali da je
dokrajčim
a čemu sve kad povernje nas ima u vlasti
čemu principi u pričama o praštanju
sa srećnim krajem
kad samo podižu zid
kameni zid hladan i vreo
čulo se zvono prazne crkve
i smejali smo se nečemu
podseti me čemu
valjda nama
samima i tužnima
stavljam ti ruku oko pasa
da ne čujem zvuk aviona što nadleće glave naše
i glave ljudi koji nam se čude i smeju
ovom se mome drhtaju smeju
je l mi ovo postojimo dragi
ili smo samo mrlja na zamazanom staklu
autobusa
koji nas vozi u nepovrat
i
šta ja ovo sad radim
valjda kopam po sebi
možda se desi da otkrijem
gde sam izgubila sjaj zlatne šnale za kosu
koja me tako činila srećnom
i nema je
nigde je nema
i
kako da mi uspe predstava
kad ni ovu
generalnu probu
ne umem da preživim
ne pristajem
skoro nevidljiva u sopstvenom
pogledu
i u korenu naizgled poništena
odsutna s velikom dozom strasti za to
sputana svesno potisnutim strastima
moja opsesivna posesivnost prema ideji o
ljubavi
težak je put ka oslobađanju
hranim se sanjalački
zatvorenih očiju s biserima na trpavicama
od čije težine ne mogu da ih otvorim
i čiji je sjaj saučesnik u svim tako zanosnim
iluzijama
gost sam u sopstvenom životu
neugošćen
s velikim nedostatkom reda u mislima i
stvarima u kući
na policama sa knjigama i raznim ispisanim
papirima
sa kojih zjape nezavršene stoga i nesavršene priče
sredina jednog romana scene iz nekoliko drama
koje su se pobrkale
izgubljena u besplanu
koji je gotovo savršen plan za svaki prethodni
dan
moja bezazlenost i težina želje da se vratim u
utrobu
sastružem je i dobro operem
bila bi možda neki spas
ovako
čemu sva ta jezička prefinjenost da
se iskaže ljubav
kad je za dubok suštinski odnos samotnjaka
jezik nepotreban suvišan i zbunjujuć
nagomilavajuće dosadan i čak
površan nemoćima
u pevajućim objašnjenjima slika jedne
nezavršenosti koja peče
a pitanje srca
ako je srce
ne traži objašnjenje u rečima
neka smo samo dva pejzaža koja
pucaju od trudnoće
blagoslovena istinskim prividom sto puta jačim
od stvarnosti
neka smo izvađen metak ispod dobro zarasle
rane
neću da mi svak skida zvezdu sa
neba
ne pristajem
eto neću
tačka
iz zapisnika sa saslušanja
ja sam rob i gospodar
devica i udovica
zarobljen san u grizu pod pupkom
ja sam mrtav čovek što živi u oku moćnoga
odbeglima kažem
ne bežite
grunite se podavanju
ja vas čitam u prolazu
i migom dajem znak za pristanak i prestanak
ja se sa vama ne prepirem
puštam vam jezike
razvezujem misli
i samo vas gledam kako bludite u prazno
i večito izbegavate da puštate svoje ja pod
rebro neba
ja sam sav vaš blistavi besmisao
što prede pod stolom vaše trpeze
poslušanja
ja ipak nisam ja
jer ako si mrtav a živ
onda se ovde ništa ne slaže ni sa čim
i ništa račun nema
a trebalo bi
da se kajem se
ako ništa drugo
mi se još nadamo lepim varkama
a svrake uredno grakću po žicama
i vreba zagušljiva memla ovoga veka
i počinje da biva hladno
naizust hladno
i ponoć je ponekad samo
kao posle dobro izvršenih zadataka spas
i glas nekog kroz tunel promuklog cvrčka
jestiv je
majke su nam bile statue
a očevi kreatori iluzija
ovaj je vek uostalom kao i svaki prethodni
pojeo svoje godine
i još vari suze u loncu naših maglenih
uspomena
što smo ih u zaptivenim grudima
čuvali do danas
a danas
danas je novi dan
i sve mi se čini kao da je negde neka svadba
trebalo bi biti srećan zbog nekog
trebalo bi svoj životopis ukoričiti
možda nekom zatreba uputstvo
kako treba sa sobom obaviti razgovor
pre nego što počneš da curiš kroz rešetke
ovog slinavog dana
ako ništa drugo
