PUT U SAN
I kada zaspiš
u cveću mirnih kapaka
kapljice na tvome licu
čuvaju sva sunca
koja sam ti podario
i kada odeš sa pticama
u jesen
sačuvaću jedan oblak
koji je ličio na tvoje
modre oči
tvoj put u san
biće tih i zlatan
kao stepa u predvečerje
iz koga nećeš znati
da se vratiš
jer si izgubila ruke
na nekom izvoru nesećanja
a kada prođe lutanje
probudićeš se u planini
gde zveri
imaju zube ljubomore
i neću nikad otići
u školjku noći
gde si ostavila trag
u maloj klopci lišća
(1959)
POSLE KIŠA
Posle kiša
Ležimo mokri
Zagrljeni onim što očekujemo
Nenadno cvetaju poljupci
Po rubovima tvog vrata
Dok plima tvojih ruku
Odnosi nepovratno usnule svice
U zamršenu noć kose
Posle kiša
Čekamo male nežnosti
Neprimetne ko zrna peska
Zagledani u mesečinu
Koja je kapnula
Na klavijaturu tvog hoda
I pretvorila se u oko
Veliko kao šaka
Kojom se dodirujemo
(1959)
KAMENA ŠUMA
Pregršt peska je putovanje do sunca i natrag
A mi smo zalutali u kamenu šumu zaborava
U ovo prvo jutro uloviću dva mlada oblaka
I jezera od kišnih kapi da otplovimo
Ili da ukradem usnulim pticama krila
Pa da poletimo kao dve ruke
U susret praskozorju
A nama nema povratka jer slomljene smo lađe
Ko nas je ostavio ovde bez želje za putovanjem
I dok čekamo ženu od kamena
Da nam nađe prenoćište
Otvorio sam nožem školjku sećanja
Da bih te poljubio
A na ivici šume zaboravih tvoj glas
I posle nikada nisam smeo reći da te volim
(1959)
PRVI SAN
Toj šumi kraja nema, tom kosturu koji spava umotan u
novine,
tim novinama bez rečenice, bez poruke, taj kostur
bez glasa (prividnosti) koji sa mojih usta sebe opravdava.
Za mnom su ptice sletele, i već izbledele čašice sumračja napadnutog ne mesečinom već sjajem kostiju, tim davno poreknutim srebrom koje sam upamtio: (svećnjaci, crkve
i zbrisani anđeli)
slika je iza mene ali dotrajava.
U snu je to kao sudbine prsti ukopani, prah ugašene zvezde
koja novu vatru doživljava, kao stari napis umrlog jezika
a grla nemam da izgovorim ime te ružne godine.
Sada sam pred zidom te godine koja pokušava da me
obezoruža,
na trgu dižu zastave neki ljudi s tuđim glavama na
ramenima, u ogledalu umesto glave raste mi (ne spominjem vatru) rasprsnuta ruža.
Toj šumi kraja nema, tom moru s upaljenim zubljama koje
svetkovine obećava, na usnama tog mora koje se raspuknuto
smeje, svesno svoje moći (more ne priznaje) ili varljivog
sjaja.
(1971)
PRELUDIJ
Još samo dugo pamćenje ruku do predela svetlosti gde
licemeran vetar pustoši razjeden kapak cveta.
Još samo drozd u časovniku s glavom nadole, more s
površinom
na usni neba prenose davno umrle ptice.
I dok prepuštam tu euforičnu zoru, kao fakturu
zavičajne slike,
iza zatvorenih sedmih vrata skalpelom otvaraju grudni
koš
jednog neizbavljenog vrta.
I dok spava podnevna avet, prvi san je astralna fauna,
i drugi,
i sedmi dan podseća na isto, samo pena, jutarnji kolači,
grdno usamljeno drvo sa srcem od jevtinog staniola.
Odavde do sunčevih pega, koliko otvorenih rana, koliko
stakla
razbijenih ogledala kad misli uzalud traže usijanu glavu.
Odavde do beskaraja nacrtanog grafitom, koliko lažnih
horoskopa,
koliko slepih putnika na srmoj putanji neverne mesečine
osvane.
(1971)
U SVOJ ISKRENOSTI
"možda se života već opisao krug
i niti se kidaju u tami i seku"
Desanka Maksimović
Pođimo tihi, smeteni, sami
šumama što Istoku zatvaraju oko,
sve po tragu nekom zajedničkom,
s mukom ili s ljubavlju, ali samo tajno,
bez reči, pogleda;
Odati nas mogu srna, lisica i soko,
iako smo nežno dodirnuli travu,
zavijeni nebom, tako, u neznano.
Oprostimo nama zavedenim, draga, med sunčev
još pada pegama po telu;
Dok otvaram more na Zapadu, tajno, jedina ćeš
znati za ovu opsenu,
(I brižno ćeš vlažnom šakom orositi
čelu znak udate žene koja hoda u snu,
sama da se kroz san isti vrati).
Raziđimo se na putu gde Sever napada
još brižne ljiljane, ali bez poljupca
razvejanog, pustog, nesvesni bliskosti
što nas gorko veže.
Iz jedne pesme trpim li ljubav ili
ljubav trpi mene, sada već kasno za priznanje,
sve više smrtni i ponovo lepi
u svoj iskrenosti.
(1983)
8. VII 1987.
Već lagodno Leto zaseca
sve tvrđu koru vremena
znam, to je osipanje mojih
prstiju kojima sam dodirivao
veliku zdelu detinjstva
22. X 1987.
Ne pratim zvezde padalice
za uzvrat berem ljiljane
po zemlji polegnut ničice
još nepoznat za neznane
LETO
Leti sve leti: počinju da
bokore cvetna prostranstva,
parkovi, padine na Fruškoj
Gori, kapljice na tamnim telima
dunavskih kupača.
Svetlost se potpuno otuđi
od mekih večeri, dodiruje
zamršene šume i zadihane
livade, topi moje dlanove
i ulazi neprimećena
čak i u tuđe snove.
(2002)
PUT
Javi se voda, grana, krljušt,
riba – pomisliš da li sam
našao siguran put.
Čudno pitanje, odgovora na pretek.
(2006)
LEPOTA
Lepota je na levoj strani duše,
smirena, strpljiva da sačeka
svoj odraz u ogledalu.
(2006)
PESMA ZA LIDIJU
Osvanu leto, toplo i nežno kao
naručaj majke s detetom.
U prirodi se osećaju samo meke
senke, dugi nož noći bez sečice.
Ustajem rano, otvaram prozor
koji gleda u žitna polja.
Srce mi je puno lepote i dana,
i sve više želim da ga
sačuvam za sebe.
Nema dana dok nema noći, sve se
to ujednačava, traje i trajaće.
(novembar, 2013)
PESMA O VREMENU
Izdajnička jesen napada lišće, cvet,
i smiren povetarac.
S večeri pripalim cigaretu i dugo
gledam u zvezde padalice.
Čujem tiho drhtanje golubova,
kao da su zbunjeni naletom jeseni.
Jesen ponekad okasni, namerno, surovo –
zašto, to niko ne zna.
Možda ipak znaju petlovi ranoranioci,
ali ćute, nikome ništa ne kazuju, i
to uinat vetru, kiši i nepogodama.
(novembar, 2013)
Izbor načinio autorov sin, pesnik i prevodilac Damir Malešev
Beleška
Damjan Malešev rođen je 1938. godine u Novom Sadu, gde je i preminuo 2014. godine. Nesvršeni student književnosti, potom novinar, urednik biltena jedne novosadske firme, ali i saradnik "Tribine maldih", preteče Novosadskog kulturnog centra gde su se nekad okupljala velika imena naše književnosti, kao na primer Popa, Miljković, Lalić, Kiš... Moj otac objavio je pesničku zbirku "Beli mak" 1959. godine, a potom i zbirku "Noćnik" 1971. godine. Pisao je i pomalo objavljivao svoje pesme sve do pred samu smrt. Ovo što prilažem jeste sažet izbor iz već probranih pesama koje nameravam da objedinim u knjizi "Pesme pisane godinama".
Slika Petrovaradinski pogled
Slika Petrovaradinski pogled
