Primorski kokot peva, "pod oruo";
kao da kvari selidbu, pred kućom
već zakovanih prozora i vrata.
Rođeni podzemnik, taj i ne mari,
za vetrokaz ni za magnetnu iglu;
zna svaku račvu kroz niske tavnike
kud se tumara ispruženih ruku,
za belim kocem i sjajnim dugmetom.
Napolju se čagalj povlači pred psom.
Ribar vuče mrežu. Pekar gasi peć.
Gladnom srcu mrvi se obrok soli.
A onaj što se iz sna iskopao
pušta tanku vodu pod mladu lozu;
radi i on čovek svoju stvar.
II
Opus počinje od plavičaste vene
što devojčurku krivuda uz podbradak.
Oči su živa pod kapcima.
Na škripu vrata, svakog časa,
pustiće se s promajom iz vedra žica,
jarka žica trepavica, isukana
od nekog filozofskog zlata.
III
Crne se prozori u tesanom kamenu
lučkih zgrada preko zaliva: oburilo.
Danas će se igrati karte,
pomišljaće se na povratak kući;
izneće se ćebad iz koma na vetrenje.
Na muškim grudima, uveče,
rasklopljena knjiga će ležati bez reči,
njušeći lavandu s ćebeta, i so.
A žensko uvo, noćno čulo,
osluškivaće kako hladnoća
otiskuje šape na mesečevom pesku.
Pesme 1971-1991, Novi Glas, Banja Luka, 1991.
