Možda je sveopšta istorija samo istorija nekolikih
metafora. Skicirati jedno poglavlje te istorije jeste cilj ove beleške.
Šest stoleća
pre hrišćanske ere, rapsod Ksenofan iz Kolofona, sit Homerovih stihova koje je
recitovao od grada do grada, kritikovao je pesnike koji su bogovima pridavali
antropomorfne crte i predložio je Grcima samo jednog Boga, večnu sferu. U
Platonovom Timeju čitamo da
je sfera najsavršenija figura i najjednoobraznija, jer su sve tačke sa njene
površine podjednako udaljene od centra; Olof Gigon (Ursprung der griechischen Philosophie, 183) shvata
da je Ksenofan govorio istovetno; Bog ima oblik
sfere, jer je taj oblik
najbolji, ili najmanje
loš, kao predstava božanskog.
Parmenid je, četrdeset godina kasnije, ponovio istu sliku („Vrhunsko Biće slično je dobro zaokruženoj sfernoj masi, čija je snaga konstantna od centra u
bilo kom pravcu“); Kalođero i Mondolfo zaključuju da je on naslutio beskrajnu
sferu, ili beskrajno
rastuću, te da reči koje sam upravo naveo
imaju dinamički smisao
(Alberteli: Gli Eleati, 148).
Parmenid je podučavao u Italiji; nekoliko
godina posle njegove smrti, Sicilijanac Empedokle iz
Agrigenta smislio je složenu kosmogoniju; u jednoj etapi čestice zemlje,
vode, vazduha i vatre tvore beskrajnu sferu, „kružni Sphairos, što kliče
od radosti u svojoj kružnoj samoći“.
Svetska istorija
nastavila je svojim tokom, odviše
ljudski bogovi koje
je Ksenofan napadao
bili su svedeni
na poetske fikcije
ili na demone, a onda je rečeno da je Hermes Trismegistos izdiktirao
određeni broj knjiga, i on varira (42, po Klementu
Aleksandrijskom; 20.000, po Jamblihu; 36.525 po sveštenicima boga Tota, što
je bio i Hermes), na čijim stranicama je sve bilo zapisano. Delovi te nestvarne
biblioteke, spajani ili izmišljani od III veka,
čine Corpus Hermeticum; u jednom od njih, u fragmentu Asclepio, i on se takođe
pripisuje Trismegistosu, francuski teolog Alen de Lil – Alanus de Insulis –
otkrio je krajem XII veka sledeću formulaciju, koju vekovi koji
dolaze neće zaboraviti: „Bog je pojmljiva sfera, čiji centar je svuda a kružnica nigde“.
Presokratovci su govorili o beskrajnoj sferi;
Alberteli (kao i Aristotel, ranije)
smatra da tako govoriti znači počiniti contradictio in adjecto, jer se subjekat
i predikat poništavaju; to
lako može biti istina, ali formulacija iz hermetičkih knjiga dopušta
nam da gotovo naslutimo tu sferu. U XIII veku pomenuta
slika ponovo se pojavila u alegorijskoj poemi Roman o ruži, u kojoj se
pojavljuje kao kod Platona, i u enciklopediji Speculum Triplex; u XVI
veku, u poslednjem poglavlju poslednje knjige Pantagruela pominje se „mentalna sfera, čiji centar je svuda
a kružnica nigde, koju nazivamo Bogom“. Njen smisao
bio je jasan srednjovekovnom umu: Bog je u svakoj svojoj tvari, ali nijedna Ga ne
ograničava. „Nebo i nebesa nad nebesima ne mogu te obuhvatiti“, kazao je Solomon
( I O carevima, 8,27); čini se da je geometrijska metafora
sfere bila glosa tih reči.
Danteov spev
zadržao je ptolomejsku astronomiju, koja je tokom hiljadu četiri stotine godina
vladala ljudskom uobraziljom. Zemlja zauzima središte univerzuma. Ona je nepomična sfera; oko nje kruži devet koncentričnih sfera. Prvih sedam
su planetarna neba (nebo Meseca, Merkura, Venere,
Sunca, Marsa, Jupitera i Saturna); osma je nebo nepomičnih zvezda;
deveta – kristalno nebo nazvano još i Prvo pokretno. Njega okružuje
Raj, božansko nebo sačinjeno od svetlosti. Ceo ovaj složen
aparat šupljih sfera,
prozirnih i rotirajućih (neki sistem ustanovio ih je pedeset pet), postao je mentalna potreba; De
hypothesibus motuum coelestium commentariolus glasi Kopernikov bojažljiv naslov, čoveka koji je porekao Aristotela; on je tako naslovio svoj rukopis koji će doneti preokret u našem viđenju
kosmosa. Za Đordana
Bruna, razbijanje zvezdanih svodova bilo je oslobađanje.
On je otkrio, u Večeri pepela,
da je svet beskrajna posledica beskrajnog uzroka i da nam je božanstvo nadohvat, „jer ono je u nama, čak više nego što smo mi sami u sebi“.
Tražio je prave reči ne bi li ljudima
dokučio kopernikanski prostor
i na jednoj blistavoj stranici
zabeležio: „Sa sigurnošću možemo tvrditi da je ceo univerzum centar, odnosno da je
centar univerzuma svuda a kružnica nigde“ (De la causa, principio et uno, V).
To je zapisao 1584. godine, kličući
od radosti, još u okrilju
renesanse; sedamdeset godina
kasnije nestao je odraz tog zanosa, pa su se ljudi
osećali izgubljeno u vremenu i prostoru. U vremenu, jer ako su budućnost i prošlost
beskrajni, onda realno
ne postoji nikakvo
„kada?“; u prostoru, jer ako je svako biće
podjednako udaljeno od beskrajnog i infinitezimalnog, onda takođe neće postajati ni „gde?“. Niko ne postoji
u nekom danu,
na nekom mestu;
niko ne zna veličinu sopstvenog lica. U renesansi je čovečanstvo verovalo da je
doseglo snažnu istinu i izgovorilo ju je kroz usta Đordana Bruna, Kampanele i Bekona. U XVII veku ga
je uplašio osećaj starosti; pronašlo je opravdanje iskopavši uverenje o
polaganom i pogubnom propadanju svih
stvorenja, zbog Adamovog
greha. (U petom poglavlju Knjige postanja kaže se da „tako požive
Matusalem svega devet stotina i šezdeset i devet godina“;
u šestom, da je bilo „divova na zemlji u te dane“.)
Elegija Anatomy of the World, Džona Dona, oplakuje prekratak život i
minijaturni stas savremenih ljudi, koji
su nalik na vile i pigmeje; Milton je, sudeći po Džonsonovoj biografiji, strahovao da je na zemlji
epika već postala nemoguća; Glanvil je zaključio da je Adam, „odličje od
Boga“, uživao teleskopsko i mikroskopsko viđenje; čuvene su reči Roberta Sauta: „Aristotel je bio samo otpadak Adama, a Atina,
zakržljali oblik Raja“.
U tom potištenom veku, apsolutni prostor koji je nadahnuo Lukrecijeve heksametre, apsolutni prostor koji je bio oslobođenje za
Bruna, postao je lavirint i ponor za Paskala. On je odbacio univerzum i žarko
je žudeo za Bogom, ali Bog je, po njegovom mišljenju, bio još manje stvaran od
mrskog mu univerzuma. Jadikovao je što nebeski
svod ne progovara, a naš život
je uporedio sa životom
brodolomnika na pustom ostrvu. Osećao je neprestanu težinu fizičkog sveta,
osećao je vrtoglavicu, strah i usamljenost, i izrazio ih je rečima: „Priroda je beskrajna sfera
čiji centar je svuda, a kružnica nigde“. Tako
je objavio Brenšvik, ali u Turniejeovom kritičkom izdanju (Pariz,
1941), u kojem su reprodukovane precrtane reči i nedoumice iz rukopisa,
otkrivamo da je Paskal počeo da piše effroyable: „Zastrašujuća sfera, čiji
centar je svuda a kružnica nigde“.
Možda je sveopšta istorija samo istorija drugačije
intonacije nekih metafora.
Buenos Ajres, 1951.
Prevod Biljana Bukvić Isailović
Odlomak iz knjige Nova istraživanja, Paideia, Beograd, 2008.
Slika PS Ruminations
