Kolridžov cvet
Negde oko 1938. godine,
Pol Valeri je zapisao:
„Istorija književnosti ne bi
trebalo da bude povest o autorima i nepredvidivim okolnostima u njihovoj karijeri ili karijeri njihovih dela,
nego povest o Duhu kao stvaraocu ili potrošaču književnosti. Ta istorija bi mogla da bude napisana bez
pominjanja ijednog pisca“. Nije to bilo prvi put da Duh uobliči ovakvo zapažanje; godine 1844, u selu Konkord, jedan
od dvojice seoskih pisara zabeležio je: „Reklo bi se da je samo jedna jedina
osoba napisala sve knjige na svetu; u njima postoji takvo središnje jedinstvo,
te se ne može poreći da su delo jednog jedinog sveznajućeg viteza“ (Emerson: Essays,
2, VIII). Dvadeset godina ranije, Šeli je izrekao sud da su sve pesme iz
prošlosti, sadašnjosti i budućnosti samo epizode ili delovi jedne
jedine beskrajne pesme,
stvarane od strane
svih pesnika širom zemnog šara (A defence of
poetry, 1821).
Ova stanovišta (svakako, veoma bliska
panteizmu) omogućila bi nepresušnu raspravu; ja ih sada navodim kako bih ostvario skroman cilj: prikazao
istoriju evolucije jedne ideje pomoću raznorodnih tekstova tri autora. Prvi tekst je Kolridžova beleška;
ne znam da li ju je zapisao
krajem XVIII veka ili početkom XIX. On doslovno kaže:
„Ako bi čovek
u snu prošao kroz raj, i tamo mu dali jedan cvet kao dokaz da je bio u raju, i ako bi, probudivši se, otkrio taj cvet u svojoj ruci... šta onda?“
Ne znam šta će
misliti moj čitalac o ovoj maštariji; ja mislim da je savršena. Upotrebiti je
kao polazište za nova plodna otkrića, unapred deluje nemoguće; ona poseduje celovitost i jedinstvo jednog
terminus ad quem,
pogotka u centar. Naravno da ona to jeste; u sferi književnosti, kao i u ostalim
oblastima, ne postoji
čin koji ne bi bio kruna beskrajnog niza uzroka i izvorište
beskrajnog niza posledica. Iza Kolridžovog otkrića nalazi se opšte i drevno
otkriće generacija ljubavnika koji su tražili cvet u zalog.
Drugi tekst
je roman koji je Vels skicirao 1887,
a napisao ga sedam godina kasnije, u leto 1894.
godine. Naslov
prve verzije bio je The
Chronic Argonauts (u tom
odbačenom naslovu chronic ima etimološko značenje vremenski); konačno, Vremeplov. Vels u tom romanu
nastavlja i preuobličava drevnu književnu tradiciju: predviđanje budućih
događaja. Isaija vidi pustošenje Vavilona i obnovu Izrailja; Eneja, vojnu sudbinu svojih potomaka, Rimljana; prorok iz Edda Saemundi, povratak bogova koji
će, posle ciklične bitke u kojoj će naša zemlja stradati, otkriti, bačene u
travu nove livade, šahovske figure kojima su nekad igrali... Velsov junak,
za razliku od ovih proročkih posmatrača, fizički putuje
u budućnost. On se vraća iznuren, prašnjav
i klonuo; vraća se iz dalekog budućeg čovečanstva podeljenog na dve međusobno
omražene vrste (na dokone eloije – oni žive u ruiniranim palatama i razrušenim vrtovima; i na
podzemne morloke – oni pate od niktalopije i hrane se eloima); iz budućnosti
se vraća sede kose noseći jedan uveli cvet. To
je druga verzija Kolridžove slike. Još neverovatniji od rajskog cveta, ili cveta iz sna, jeste cvet iz budućnosti, nepostojani cvet čiji atomi još nisu došli na svoje mesto i nisu se povezali.
Treća
verzija, najviše razrađena, koju ću komentarisati ideja je jednog
pisca prilično složenijeg od Velsa, mada manje obdarenog onim lepim vrlinama koje obično nazivamo klasičnim. Govorim o autoru dela La
humillación de los porthmore, tužnom i lavirintskom Henriju Džejmsu. Kada
je umro, ostavio je nedovršen roman iz oblasti naučne fantastike, The
Sense of the Past, koji je varijacija ili razrada Vremeplova1. Velsov junak putuje u budućnost u
nezamislivom vozilu koje se kreće napred-nazad kroz vreme kao što druga vozila
to čine kroz prostor; Džejmsov junak vraća se u prošlost, u XVIII vek, tako
što ulazi u to doba. (Oba postupka su nemoguća, ali je Džejmsov postupak manje
proizvoljan.) U romanu
The Sense of the Past, kopča između stvarnog
i nestvarnog (između sadašnjosti i prošlosti) nije cvet, kao u ranijim
pričama; kopča je zagonetni portret glavnog junaka iz XVIII veka. Fasciniran tim platnom, junak uspeva da se prebaci u dan kada je ono naslikano. Među
osobama koje sreće, neminovno je prisutan i slikar; on ga slika ispunjen strahom i odbojnošću,
jer sluti nešto neobično i čudno u još nenaslikanim crtama lica... Džejms tako
stvara nenadmašan regressus in
infinitum, budući da se njegov junak, Ralf Pendrel, prebacuje u XVIII vek. Uzrok sledi nakon posledice, motiv za putovanje
jedna je od posledica samog putovanja.
Vels verovatno nije znao za
Kolridžov tekst; Henri Džejms je znao za Velsov
tekst i divio
mu se. Naravno, ukoliko je ispravno učenje
da su svi autori
jedan autor2 takve činjenice su nevažne. Zaista,
nije neophodno ići tako
daleko; panteista koji izjavljuje da je mnoštvo autora samo privid, nailazi na neočekivanu podršku
klasičara po kome je to mnoštvo
gotovo beznačajno. Klasičarski duh smatra da je književnost suštinski važna, a
ne pojedinci. Džordž Mur i Džems Džojs utkali su u svoja dela tuđe stranice i
misli; Oskar Vajld imao je običaj da
poklanja zaplete priča kako bi ih drugi
razradili; oba stava,
iako naizgled suprotstavljena, mogu da ukažu na isti smisao umetnosti. Na ekumenski smisao,
bezličan smisao... Još jedno svedočanstvo o dubokom jedinstvu Reči, još
jedno poricanje granica subjekta, iskazao je znameniti Ben Džonson, koji je,
nastojeći da formuliše svoj književni testament i stavove prikladne ili
neprikladne za uši svojih savremenika, samo spojio odlomke
iz dela Seneke, Kvintilijana, Justusa
Lipsijusa, Vivesa,
Erazma, Makijavelija, Bekona i dvojice Skaligera.
I, poslednje zapažanje. Oni koji pomno kopiraju
nekog pisca, čine to
bezlično, čine to jer brkaju tog pisca sa književnošću, čine to jer strepe da udaljavanje od njega u jednom trenutku
može značiti udaljavanje od razuma i ispravnog puta. Dugo godina
mislio sam da je gotovo
beskrajna književnost u jednom čoveku.
Taj čovek bio je Karlajl, bio je Johanes Beher, bio je Vitmen,
bio je Rafael Kansinos-Asens, bio je De Kvinsi.
1 Nisam čitao
The Sense of the Past, ali mi je poznata iscrpna
analiza Stifana Spendera u njegovom delu The
Destructive Element (str. 105–110). Džejms je bio Velsov prijatelj; o njihovom
odnosu može da se pročita
u obimnom Velsovom delu Experiment
in Autobiography.
2 Polovinom XVII veka pisac panteističkih epigrama Angelus Silesijus kazao je da su svi blaženi
jedan (Cherubinischer Wandersmann, V, 7) i da svaki hrišćanin
mora biti Hristos (op, cit.,
V,
9).
Kolridžov san
Lirski
odlomak Kubla Kan (preko pedeset rimovanih i nepravilnih stihova,
izuzetne prozodije) sanjao je engleski pesnik Samjuel Tejlor Kolridž, jednog letnjeg dana 1797. godine. Kolridž piše
da se povukao na jedno imanje u Eksmuru; loše zdravstveno stanje primoralo ga
je da uzme hipnotik; san ga je savladao
nakon nekoliko trenutaka pošto je počeo da čita Perčisov tekst o palati
koju je izgradio Kublaj Kan, čiju je slavu na zapadu
proneo Marko Polo.
U Kolridžovom snu, letimično pročitan tekst počeo je da klija i buja; snevač je jednostavno naslutio
niz slika i čuo reči koje su ih pratile;
posle sat vremena
probudio se, siguran
da je sastavio, ili u snu dobio, poemu od nekih tri stotine
stihova. Sećao ih se neverovatno jasno i deo njih stigao
da zapiše; taj odlomak ostao je u
njegovim delima. Jedna neočekivana poseta prekinula ga je u pisanju i posle
nije mogao da se seti ostalih stihova. „Otkrio sam, prilično iznenađen i
obamro – priča Kolridž – da je, iako sam nekako nejasno zapamtio opšte obrise
slike, sve ostalo, sem nekih osam ili deset nepovezanih redova, nestalo poput
odraza na površini reke kada se u nju baci kamen i to, avaj meni, nepovratno.“ Svinbern je osetio da je to što je sačuvano najuzvišeniji primer melodičnosti
engleskog jezika te da bi čovek koji bi bio sposoban da ga analizira mogao
(ova metafora pripada Džonu Kitsu) da raspara dugu. Pokušaj prevoda ili prepeva
pesme čija je osnovna vrlina muzika uzaludan je, a čak može biti i štetan;
zaustavimo se, za sada, na činjenici da je Kolridžu u snu bila data neporecivo blistava stranica.
Ovaj slučaj,
premda izuzetan, nije jedinstven. U psihološkoj studiji The World of Dreams, Hevelok Elis ga je
uporedio sa slučajem violiniste i kompozitora Đuzepea Tartinija, koji je
sanjao da je đavo (njegov rob) na violini izveo čarobnu sonatu; snevač je,
probudivši se, izvukao iz svog nesavršenog pamćenja Trillo del Diavolo. Sledeći klasičan primer nesvesnog
mentalnog delovanja jeste slučaj Roberta Luisa Stivensona, kome je jedan
san (kako sâm kaže u Chapter on Dreams) podario sadržaj Olalla, a drugi, 1884. godine,
Džekila i Hajda. Tartini je želeo da u budnom stanju oponaša muziku iz sna; Stivenson je u snu dobio sadržaj, to jest, opštu
formu; još sličnije
Kolridžovom usmenom nadahnuću je nadahnuće koje Prečasni Bid
pripisuje Kedmonu (Historia ecclesiastica gentis Anglorum, IV, 24). To
se dogodilo krajem VII veka, u misionarskoj i ratničkoj Engleskoj
saksonskih kraljeva. Kedmon je bio prost pastir i već zašao u godine; jedne noći
umakao je sa neke zabave jer je predosetio da će mu dati harfu, a znao je da ne
ume da peva u stihovima. Zaspao je
u štali, među konjima; u snu ga je neko pozvao po imenu i naredio mu da peva.
Kedmon je odgovorio da ne ume, ali mu je
taj glas rekao: „Pevaj o početku svega stvorenog“. Kedmon je tad izgovorio stihove koje nikada ranije nije čuo. Nije ih zaboravio ni kad se probudio
i mogao je da ih ponovi pred monasima iz obližnjeg manastira Hild.
On nije znao da čita,
ali monasi su mu prepričali delove sakralne
istorije i on ih je „prežvakao kao prava životinja i pretočio ih u prekrasne stihove,
pa tako opevao
stvaranje sveta i čoveka i celokupnu povest iz Knjige postanja, kao i
izgon sinova Izrailja i njihov dolazak u obećanu zemlju i mnoge druge događaje
iz Biblije, i otelovljenje, stradanje, vaskrsenje i uspenje na nebo
Gospoda, i spuštanje Svetog duha i
podučavanje apostola, i takođe užas Strašnog suda, strahote paklenih muka,
lepotu raja, te Božije milosrđe i pravednost“. On je bio prvi svešteni pesnik engleske nacije;
„niko mu nije bio ravan
– kaže Bid – jer to
što je znao nije naučio od ljudi nego od Boga“. Nekoliko godina kasnije prorekao je sat sopstvene smrti
i dočekao ga u snu. Nadamo se da se ponovo sreo sa svojim anđelom.
Na prvi
pogled, Kolridžov san manje deluje zapanjujuće nego san njegovog prethodnika. Kubla
Kan je zadivljujuća poema, a devet redova himne koju je sanjao Kedmon
gotovo da imaju samo jednu vrlinu – onirično poreklo; ipak, Kolridž je već bio
pesnik, a Kedmon je doživeo
otkrovenje vokacije. Međutim, jedna potonja činjenica veliča do nedokučivih
razmera čudo sna u kojem je začet Kubla Kan. Ako je ta činjenica tačna, povest o Kolridžovom snu započinje mnogo vekova pre Kolridža i još uvek nije završena.
Pesnik je
1797. godine (neki misle 1798) sanjao, a 1816. objavio svoj san, u vidu glose
odnosno opravdanja što je poema nezavršena. Dvadeset godina kasnije pojavila se
u Parizu, fragmentarno, prva zapadna verzija jedne od opštih istorija,
Kratak pregled istorija Rašida ed-Dina; ona datira iz XIV veka i u njoj
je persijska književnost izuzetno bogato zastupljena. Na jednoj stranici piše:
„Istočno od Šangtua Kublaj Kan podigao je palatu na osnovu plana koji je
video u snu i kasnije sačuvao u pamćenju“. To
je zapisao vezir Gazan Mahmud, Kublajev potomak.
Mongolski
vladar, u XIII veku, sanja palatu i podiže je u skladu sa viđenjem u snu; u
XVIII veku, jedan engleski pesnik, a on nije mogao znati da je palata podignuta
na osnovu sna, sanja pesmu o palati. U poređenju sa ovom simetrijom, što deluje na duše ljudi koji spavaju
i obuhvata kontinente i vekove, ništavne
ili gotovo ništavne
su, čini mi se, sve levitacije, vaskrsenja i pojave svetih knjiga.
Kakvo objašnjenje bismo više voleli?
Oni što unapred
odbacuju natprirodno (ja
sam, uvek, nastojao da pripadam toj sorti) zaključiće da je povest o ta dva sna
samo puka koincidencija, slučajno naslikan crtež, poput oblika lavova i konja
koje ponekad stvaraju oblaci. Drugi će zaključiti da je pesnik na neki način
znao da je vladar sanjao palatu, te je kazao
da je sanjao pesmu kako bi stvorio
sjajnu priču koja istovremeno
ublažava ili opravdava nedovršenost i rapsodičnost stihova1. Ova pretpostavka je ispravna, ali nas primorava da
tražimo, nasumice, neki od strane sinologa neidentifikovan tekst u kojem je
Kolridž mogao pročitati, pre 1816. godine, o Kublajevom snu2. Još zanosnije su hipoteze koje prevazilaze racionalno.
Recimo, može se pretpostaviti da se duša vladara, pošto je palata uništena, nastanila
u Kolridžovoj duši kako bi je
iznova podigao rečima, trajnijim od mermera i
metala.
Prvi san je stvarnosti pridodao palatu; drugi, koji se dogodio pet vekova kasnije, poemu (ili početak poeme) nadahnutu palatom; sličnost snova dopušta
da se nasluti izvestan plan; ogroman vremenski period između njih otkriva
nadljudskog izvršioca. Ispitati nameru tog besmrtnika ili tog dugovekog
stvorenja bilo bi, možda, koliko hrabro ništa manje i beskorisno, ali dopušteno
je sumnjati da je nije ostvario. Otac Herbiljon, pripadnik Družbe Isusove, potvrdio
je 1691. da su od palate Kublaj Kana ostale samo ruševine; znamo
da je od poeme jedva sačuvano pedeset stihova. Ove činjenice navode na
pretpostavku da taj niz snova i dela nije iscrpljen. Prvom snevaču je u noći bila predočena
slika palate i on ju je
sagradio; drugom snevaču, koji nije znao za san svog prethodnika, pesma o
palati. Ako ova shema ostane, neko će, u noći od koje nas razdvajaju vekovi, sanjati isti san i neće posumnjati da su ga drugi već sanjali i podariće
mu oblik od mermera ili muzike. Možda niz tih snova nema kraja, možda je ključ u poslednjem.
Kao što sam već napisao, slutim,
ili mislim da slutim, drugačije
objašnjenje. Možda jedan arhetip, još neotkriven ljudima, jedan večni objekat (da upotrebimo Vajthedovu nomenklaturu), lagano ulazi u
svet; njegova prva manifestacija bila je palata; druga – pesma. Kad bi ih neko uporedio, video bi da su suštinski istovetne.
1 Početkom XIX veka, ili krajem XVIII, sudeći po čitaocima klasičnog ukusa, Kubla Kan je bila ocenjena kao previše neodmerena poema. Godine 1884. prvi Kolridžov biograf, Treil, čak je napisao: „Ekstravagantna onirička poema Kubla Kan tek je nešto više od psihološke neobičnosti“.
2. Videti John Livingstone Lowes: The road to Xanadu, 1927. str.
358, 585.
Prevod Biljana Bukvić Isailović
Odlomak iz knjige Nova istraživanja, Paideia, Beograd, 2008.
