/odlomak/
Svestan brojnih pogleda uprtih u njega, Nikola je koračao ka crkvi.
Pre polaska se osvežio u kući svojih domaćina, i ostavio oružje. Usput su konte Burović i on živo razgovarali o evropskoj politici, najviše o odnosima Švedske i Rusije, te o njihovom uticaju na trgovinu s baltičkim lukama. Gospođa Elvira se bila priključila ženama i ostala za njima. I kad su stigli na pjacu, konte je nastavio da iznosi svoje mišljenje i sa zanimanjem sluša Nikolino, iako je pred crkvom bilo okupljeno podosta sveta. Samo je ozbiljno otpozdravljao klimanjem glave, hotimično nastojeći da ne prekida razgovor. Shvativši njegovu rešenost da ga pre mise nikome ne predstavlja, Nikola je, usredsređen na reči svoga saputnika, upirao pogled u kamen kojim je koračao. Neznatno ga je podigao tek negde na pola puta preko trga i u vidno polje mu uđoše otvorena vrata crkve, tamni četvorokut na crvenkastobelom kamenom zidu, kako mu se približava.
Još dok je prelazio prag hrama, mislio je na Martinove reči i ljude napolju, i tek kad su mu prsti dotakli vodu u krstionici, osetio je kako s njega, kao plašt skinut s ramena, spada spoljašnji svet.
Uronjen u bogosluženje i obgrljen rodnim krajem i njegovim žiteljima, Nikola se sećao majke. Upamtio je svega nekoliko prizora: kako joj nesigurno trči u zagrljaj, ka raširenim rukama i osmehu; kako stoji uz nabore tkanine što miriše na nju i drži je za ruku; njenu glavu na jastuku, lica okrenutog od njega, i ramena klonula na uzglavlju. I one tamne ljubičastoplave oči. Oči boje duboke vode. Spuštajući se na kolena, položio je dlan na grudi, da zadrži košulju i zlatni lanac ispod, te je i nehotice napipao ono što je visilo o lancu, ključ njegove gorke sudbine.
“Puna je zemlja dobrote Gospodnje”, blažili su glasovi vernika Nikoli dušu. Podigao je pogled i njime iskosa prešao po okupljenoj pastvi. Video je gospođu Elviru kako prati sveštenikove reči gledajući pravo preda se, potresno lepa.
“Gospodin je pastir moj, zla se ne bojim, jer ti si Bože sa mnom.”
Čuo je pored sebe glas konta Burovića, dubok i spokojan. Ubrzo vernici zapevaše:
“Gloria in excelsis Deo
et in tera pax hominibus bonae voluntatis.
Laudamus te, benedicimus te, adoramus te, glorificamus te…”
Svečana melodija je ispunila Nikolu radosnom slutnjom, gotovo ubeđenjem da će sve njegove godine lutanja i trpljenja ovim povratkom u rodni grad uroditi nenadano srećnim ishodom. Odista, slava Bogu na visini.
Tokom čitanja Jevanđelja i euharistijske službe, neupadljivo je posmatrao unutrašnjost crkve i ljude u njoj. Na pozadini velike raskoši, u izvesnom kontrastu s kitnjastom lepotom ukrasa, stajali su vernici – ozbiljni ljudi strogih crta, visoki, snažni i ponositi. Čak i dok su klečale pognute glave, žene su zračile dostojanstvom i postojanošću onih na kojima dom ostaje dok im muževi izbivaju po tuđim morima. Ramena gospođe Elvire behu kao iz mermera isklesana. A pored nje je, na klupi, počivala jedna uska bela šaka, sitna kao dečja. Pogled mu se zaustavi na devojci pored gospođe Burović. Iako joj nije video lice, bilo je očigledno da je sasvim mlada. Pod kapicom i tankim velom, uz koren vitkog vrata – sasvim neočekivano – buktala je riđa kosa upletena u tešku punđu.
Osetivši da je izgubio ritam i da poslednji put nije odgovorio svešteniku, Nikola se prenuo i povratio prisebnost, taman na vreme za veliki amen.
Otad, međutim, nije bio sasvim prisutan. Kad je počela zajednička molitva, nije se više mogao obuzdati, te ponovo pređe pogledom po mnoštvu.
Odmah je našao onu kosu. Uto se i devojka blago okrenu i pogleda pravo u njega. Zračne zelene oči ukrstiše se s njegovim opčinjenim tamnim pogledom i, već sledećeg trenutka, krasotica ih ponovo smerno obori.
“Evo jaganjca Božjeg, evo onoga koji oduzima grehe sveta. Blago onima…”
Nikola je video samo svetlost. Svetlost plamene kose i bledog lika u polumraku, svetlost zelenih očiju, svetlost rođenja neke nove, nepoznate nade.
“Gospodine, nisam dostojan…”
Glasovi su nadolazili kao mrmor mora po vedrom letnjem danu, a on je, obasjan, stajao na njegovoj obali.
I misa se završila.
Već se uveliko bližilo podne, a Jakov Vlašić je još sedeo za grubo istesanim stolom u konobi svoje skromne kuće, u mislima jednako zagledan u sledeću sliku: grupa peraške gospode na pjaci pred crkvom, zaokupljena srdačnim i živim razgovorom, s visokim tamnokosim strancem u središtu, koji je odgovarao na pitanja i povremeno klimao glavom.
Odmah ga je prepoznao. Čim ga je ugledao kako izlazi iz crkve s Martinom Burovićem, koji ga je potom predstavio nekolicini uglednika na trgu. Malo su se zadržali tako, u razgovoru o uobičajenim temama u vezi s plovidbom, kugom i trgovinom. Čuo je kako konte Burović pominje veliki prijem koji priređuje u čast svoga gosta i ponavlja poziv prijateljima naglasivši da će tad imati prilike da podrobnije razgovaraju o svemu i da se zabave.
Preneražen, Jakov je gledao Nikolu kako stoji među gordim kolenovićima koji i ne primećuju prosti puk oko sebe, nimalo uznemiren što je u žiži njihove pažnje, samouveren i miran. U skupocenoj odeći i galantnih manira, pružao je sliku svetskog čoveka sviknutog na raskošne salone i društvo bogatih moćnika. Konte mu je rukom pokazivao nešto u visini, ka uzbrdici Velje ulice pored crkve, a Nikola je pratio taj pokret, zainteresovanim pogledom stranca koji je prvi put u ovom gradu. Jakov se malo povukao u senku crkvenog zida strahujući da ga ne vidi i nekom reakcijom ne dovede sebe u opasnost. Nikola je, međutim, gledao kud mu je pokazano, po svoj prilici ka tvrđavi Svetog krsta, da bi odmah potom skrenuo pogled ka čardaku Martinovića na trgu, uz samo more. Jedan od velikaša u društvu dodao je nešto obraćajući se Nikoli i pokazujući na istok, te pominjući još dve kule – čardak Viskovića i čardak Mazarovića. Starac je po tome zaključio da razgovaraju o sistemu odbrane grada, s olakšanjem shvativši da ga pridošlica nije primetio. Okupljeni su se tad oprostili i razišli, a Nikola je sa svojim domaćinom pošao ka Luci, u dom čiji je gost bio, potpuno nesvestan da ga brižnim pogledom prati jedan starac u senci zvonika.
U stvarnost ga je vratio poznat zvuk, prisan kao udisanje vazduha – udarci dleta o kamen. Nedeljama i praznicima, kad mu nije pomagao u obradi kamena za novu veliku crkvu, njegov sin Krsto je klesao grbove kazada, i kipove po svojoj zamisli i za svoju dušu. Tako je i sad, u uglu konobe, bio zauzet obrađivanjem crvenkastoljubičastog bloka domaćeg kamena, iz majdana na Verigama, ne obraćajući pažnju na oca, gotovo nesvestan njegovog prisustva.
Umoran od teških misli, stari kamenorezac protrlja lice grubim šakama, a istog trena u prostoriju kao vihor upade kći mu Marija.
“Oče!”, zadihano je izustila, očiju širom otvorenih, zaokrugljenih od uzbuđenja. “Oče, jutros je u Luku uplovio vašel… Vraćala sam se od Agneze… išle smo na vodu… Na Vilin izvor… I videla sam… kapetana vašela. S njim je neki Talijan… Anđa kaže da je njihov gost… Burovića. Natrčah na njega. Oče, kako je čudan i lep i strašan… kapetan!”
“Marija”, oslovi je otac, “gde ti je kapa i što su ti kose raspletene?”
Izgovorio je to ozbiljno, ali ne i odveć strogo; nije imao srca da prekoreva svoju mezimicu, čije je rođenje njegova žena Ivka platila životom pre bezmalo šesnaest leta. No devojče nimalo nije ličilo na pokojnu majku, koja je bila sitna i plava ženica. Marija je bila slika i prilika njegove voljene sestre Ane. Anu je neizmerno voleo jer je, pre nego što je stekao sopstvenu porodicu, na svetu imao samo nju. Kad je 1687. papa Inoćentije XI, s mletačkom vojskom kojoj se behu pridružili i Dobroćani i Peraštani, isterao Turke iz Herceg Novog, mnogi su domovi u tome gradu i njegovom zaleđu bili poharani i mnoge porodice osakaćene i rastavljene pogibijom muških i bežanijom nejači. Tako se i on, petnaestogodišnji momčić, s trogodišnjom sestricom Anom, obreo sam u stihiji istorijskih događaja kao na pobesneloj pučini. Dvoje gladne siročadi išlo je za vojskom i dospelo u Perast, grad bez zidina, u koji su mogli neopaženo ući. Tad se gradio veliki zvonik Svetog Nikole i Jakovu je meštar klesar dao posao, opazivši da je dečak zanet kamenom i da vešto rukuje dletom.
A Ana je izrasla u lepoticu po čijem su liku putujući umetnici iz Đenove i Mletaka crtali Madone koje će krasiti oltare dalekih katedrala u nepoznatim gradovima. U lepoticu bezazlenu i plahu kao ova njegova Mare. Svojom je lepotom oduzimala dah svakome ko ju je pogledao, a ta je lepota na koncu postala i njezin usud.
Jakov pogleda u tamnoljubičaste oči svoje kćeri i shvati da nije čuo šta mu je odgovorila. Nešto o Agnezi, rasplitanju kose na izvoru i devojačkom vračanju o suđeniku. No devojče i ne dočeka njegov odgovor, već se okrete i pođe u kužinu da im donese obed. Usput je zastala pored brata i do Jakova dopre odlomak njihovog razgovora.
“Je li to Majka Božja?”, pitala je Mare brata.
Krsto je samo okrznu pogledom i ne reče ništa, nastavljajući da kucka dletom, sitnim udarcima odmerene jačine. Jakov tek tad obrati pažnju na kip. Glava joj je bila smerno pognuta u stranu, kao što je i uobičajeno kod kipova Bogorodica, ali lice uokvireno naborima tkanine beše nakako čudno. Ni tužno ni zamišljeno, već pre vedro i zainteresovano, kameno biće kao da je radoznalo izvirivalo iz krotkosti u svet.
“Kao da me gleda”, zamišljeno primeti Mare stojeći već poizdalje od mladog kipara i njegovog dela, u dnu stepenica. Krsto zausti da joj nešto kaže, ali curetak se već peo skalama u kužinu. Veliko zvono Svetog Nikole oglašavalo je podne.
