/odlomak iz knjige Kamenje/
U Kiziškom pritaneju beše sačuvan kamen begunac koji je služio kao sidro Argonautima. Iščezavao bi iz njega tako često, da ga je trebalo zalivati olovom.
*
Žrvnjeva ima u Volsiniji: o nekima kolaju glasine da se kreću sami od sebe.
*
Jedan kamen iz Asosa, u Maloj Aziji, koji se cepa i raste u listićima, mesožder je. Taj kamen-sarkofag za četrdeset dana proždere leševe koje u njega zatvore, izuzimajući zube. On okameni ogledala, četke, odeću i obuću pokopanu sa mrtvacem.
*
Snaga magneta iz Troade gotovo je nikakva: to je stoga što su crni i ženke. Oni iz azijske Magnezije najgori su od svih. Beli su i jedva da privuku železo. Najbolji su magneti plave boje, koji su mužjaci. Potiču iz Etiopije, a plaćaju se novcem prema težini. U Etiopiji se tako može naći, nedaleko od nalazišta magneta, kamen teamed koji odbija i odbacuje svaku vrstu železa.
*
Difija je crno-beli hermafrodit, kroz sredinu presečen prugom koja razdvaja ove dve boje i dva pola.
*
Ima kamenja koje rađa. Rađa u utrobi zemlje koštane kamenove. U Španiji, u okolini Munda, drugi imaju, kada ih neko razbije, izgled ljudskog dlana.
*
U orlujskom gnezdu mogu se pronaći aetiti, uvek u paru, jedan mužjak, drugi ženka, bez kojih se orlovi ne bi mogli pariti. Ženka je mala i prhka; njena unutrašnjost, u kojoj vidimo matericu, ispunjena je kaolinom. Kamen mužjak je tvrd i nalik žiru; on sadrži jedan drugi, još tvrđi kamen. Primerci sa Kipra su pljosnati i u sebi kriju pesak pomešan sa kamičcima. Ima ih takođe belih i oblih, u brzacima gore Tafijasa, na desnoj strani onih brzaka koji jedre po Leukadi. Njihovo jezgro čini kamen zvani kalim, koji je neobično nežan. Okačen u vreme trudnoće na neku ženu ili ženku životinje, svaki aetit sprečava pobačaj, ali ne treba ga skinuti prerano, inače će materica da spadne. Naprotiv, ako bi neko propustio da ga skine, do porođaja ne bi došlo.
*
Kamen opsidijan je crn, proziran i bez sjaja. Od njega se prave ogledala. Ona pre odražavaju senku nego sliku bićâ i stvari.
*
Mramor raste u kamenolomima. O tome izveštava Plinije, pod uticajem jednog istaknutog prirodnjaka i prema svedočenju radnika koji tvrde da prolomi koje oni načine u planinama ne traju, jer kamen, obnavljajući se, ne okleva da ih ispuni. On se jada na tu činjenicu: „Ako je tako“, uzvikuje, „raskoš se može nadati da joj nikada neće doći kraj“. Na isti način Strabon navodi da se rudnici železa, iskorištavani u Ajtoliji, s vremenom ponovo napune, kao što raste kamen u kamenolomima Roda, mramor sa Para, so u rudnicima Indije, po
Klitarhovom svedočenju.
*
U orfičkoj poemi Litika, reč je o kamenu koji je Fojbos
dao Helenu. Prema tom kamenu se ophode kao da
je sasvim malo dete, oblače ga, kupaju, zibaju, sve dok
ne pusti glas.
*
Neko kamenje je božansko, predstavlja slike ili prebivališta
bogova, pa i sama božanstva. U Hijetu, na
obroncima Kefisa, u Heraklovom hramu, nema ničega
sem kamenja. Čak je i sam bog predstavljen jednim bezobliČnim
kamenom. U Tespiji obožavaju najstariju sliku
Ljubavi. To je jedan neobrađen kamen, ni klesan, ni
glačan.
*
Betili su kamenje koje je dospelo s neba i koje je
zadržalo sposobnost da se slobodno kreće u zraku,
okruženo vatrenom kuglom. Od njih prave kult u Ahaji,
u Arkadiji, u Bojotiji, u Siriji, u Orhomenu i na mnogim
drugim mestima.
*
Pod Karakalom, Filostrat sastavlja Život Apolonija
iz Tijane. To je jedino delo u kome se pominje kamen
pentarb. Apolonije ga pokazuje Jarkasu. Taj kamen iz
daljine privlači drago kamenje koje se o njega kači poput
pčelinjeg roja. Noću sija; danju blešti. Tako je pun
vetra da nadima zemlju i stvara u njoj prskotine. Iščezne
u rukama onih koji nastoje da ga se dočepaju.
*
Pre 227, jedan neznanac napisa Raspravu o rekama
koja bî pripisana Plutarhu. On nabraja reke Evrope i
Azije. Povodom svake od njih, evocira neverovatna i
strašna sećanja. Ukazuje, takođe, na biljke i kamenje
koji se mogu naći na njihovim obalama. Marljiv je i nikada
ne propušta da navede autore kojima duguje priče o čudesima što ih pohranjuje.
*
Na padinama gora Hem i Rodopi postoje kamenovi
filadelfi koji imaju boju gavranovog perja, a koji predstavljaju
ljudska bića. Jesu li razdvojeni? Dovoljno je izgovoriti
njihovo ime pa da se istoga časa sakupe. To
tvrdi Trazil Mendežanin.
*
Aretazije, u svojoj Istoriji Frigije, govori o kamenu
autoglifu iz reke Sagara. Nijedan umetnik nije ga dotakao.
Pa ipak, on nosi sliku Majke Bogova, kao da je mogao
sam sebe izrezbariti. Upravo to znači njegovo ime.
Ako neki evnuh naiđe na jednog od njih, on više ne
oseća odvratnost prema svojoj uškopljenosti i od tada
je neustrašivo podnosi. Ali takav pronalazak je veoma
redak.
*
Kamen krifijus sa gore Ide vidljiv je samo kada se
slave božanske misterije. Za to jamči Heraklid iz Sikiona
u svojoj drugoj knjizi O kamenju.
*
Na gori Tmolu, veli Klitofon, ima jedan kamen
koga bismo mogli smatrati plavcem, ali teško ga je
prpoznati, jer menja boju četiri puta na dan. Primećuju ga jedino veoma mlade devojke koje nisu dostigle
zrelost. On jamči povrede onima koje su zrele za
udaju.
*
Na obalama Tanaa, postoji kamen nalik na kristal,
ali na kojem se ukazuju obojene trake. On nosi ljudski
lik. Kada umre kralj zemlje, narod silazi ka reci i onaj
koji nađe taj kamen biva proglašen kraljem. O tome
izveštava Ktezifon, a i Aristobul.
*
Jedan kamen iz Nila, koji liči na bob, sprečava pse
da laju.
*
Kamen Koribas sa gore Mikene štiti one koji ga nose
od svakog nakaznog priviđenja.
*
Prema Nikanoru Samoskom, u Euroti može da se
nađe kamen Trazidil koji ima oblik šlema. Na zvuke
trube, on skače po obali, ali se sakrije na dno ako kogod
izgovori ime Atenjanâ. Nekoliko ovih kamenova
može se videti u Ateninom hramu u Halkisu.
Prevela s francuskog Vesna Cakeljić
Izvornik Kamenje, Clio, 1997.
Slika Umbrellage
