Gde god da si živeo, u gradu Pergamu u vreme Hadrijanove vladavine, u Marselju za vladavine Luja Petnaestog ili u Novom Amsterdamu kolonista, znaj da se možeš smatrati srećnim ako se tvoj život odvijao kao život tvojih suseda. Ako si se kretao, mislio, osećao isto kao oni i, isto kao oni, ispunjavao ono što treba u pravo vreme. Ako su iz godine u godinu obaveze i obredi sledili jedni za drugima, oženio si se, odgajio decu i mogao mirno da čekaš dane starosti koji su se nazirali.
Pomisli za trenutak na one kojima je blagoslovena sličnost bližnjima uskraćena. Na one koji su se mnogo trudili da postupaju kako treba, da se o njima ne bi govorilo gore nego o njihovim sugrađanima, ali ništa im nije polazilo za rukom, sve im je išlo loše, zbog nevidljive defektnosti. Sve dok na kraju ne bi za njihovu nezasluženu ljagu pala na njih kazna, usamljenost, i tada se više nisu trudili da skrivaju svoju defektnost.
Na klupi u javnom parku, s papirnom kesom, iz koje viri grlić flaše, ispod mostova velikih gradova, na trotoarima, gde šire svoje zavežljaje beskućnici, na ulici čatrlja s neonima, čekajući ujutru ispred bifea da se otvori, svuda oni, narod isključenih, čiji dan počinje i završava se svešću o gubitku. Pomisli kako si ti uspeo da čak nisi morao da primetiš takve kao oni, mada ih je pored samog tebe bilo mnogo. Hvali prosečnost i raduj se što se nisi udružio s vođama pobuna. Jer u njima se takođe javljalo neslaganje sa zakonom života i preterana nada, ista kao kod onih koji su unapred bili predodređeni da izgube.
Prevod Ljubice Rosić
Odlomak iz knjige Pas Krajputaš, Paideia, Beograd, 2004.
Na slici Miloš na obali reke Narev, 1981.
