Omaž Desanki Maksimović
Sklopiš oči i čekaš
taloženje misli
da odzvone u tišini
ljudske reči
iskonske i velike
zemaljskih lepota
i plodova.
Ti pišeš na kolenima
sa jastukom na krilu
pisaćom mašinom
čuvanoj u kutiji
sklonjenoj od pogleda
i prašine.
Dugo si sama
hodala po šumi
i udisala vazduh
u večernjoj tišini.
Samoća ti je bila draža
od razgovora sa ljudima.
Rodila si se u školi
sa pesmom ptica
i grajom djaka.
Čekala si ljubav pre
nego njeno ispunjenje!
Jer ko nije patio
nije ni voleo.
Pesnikinjo mladosti,
ljubavi i vedrine!
Kada si stvarala pesme
tekli glatko i neprestano
izvirali su stihovi kao voda!
I opet bi sanjala pesnike
i u njima našla sebe
i videla
ono što je prošlo
i ono što će tek biti.
Omaž Branku
Ćopiću
Otvori svoju dečačku dušu
nad smirenom jezerskom vodom
da se u njemu savije duga
bez staze i puta
gde Ježurka Ježić
lovi i luta
i poleti visoko u daljine
ka čarobnoj ptici
sa zlatnim srcem!
Došla je u proleće
i ugnjezdila se
u svečanoj tišini
na staru trešnju
raskošno i blještavo
široko otvorenih krila
čuvajući detinjstvo
sa svim svojim tajnama
i neponovljivim čarima
u rodnoj kolevci zavičaja!
Oterala je od sebe
sav bezdušni
i podrugljivi svet
koji neće ometati
rušilački vetrovi
i glasne oluje!
Za život miliji
i dan radosniji
iskrenog dečijeg osmeha
beskrajne mašte
prve ljubavi
i hrabrih podviga
od lista do lista
od potoka do meseca!
Vole te i čuvaju
tvoja bosonoga deca
magarećih godina
zeleni vuk
i crvena lisica
medju bubama i travkama
u svetu leptira i
medveda
nežno i milostivo
blagorodno i ljudski
bez granica i ograda!
Omaž
Miroslavu Miki Antiću
Na današnji dan
neka Cigani muzikanti
na svetoj vojvodjanskoj ravnici
zasviraju pesmu „Pira manđe korkoro“
tačno u pola šest popodne
i nek se igra i peva
uz dim i vrisku
od sumraka do svitanja!
Posmatraćeš nas
za to vreme
sa jedne grozne
nadmorske visine.
Koračaćeš po oblacima
mahati zlatnim rukama
i pisati nam razglednice.
Onda će nam vetar i ptice
doneti stihove
neobične i maštovite
uverljive i ubedljive
u čarobnoj kutiji
sjaja i raskoši
životnih iluzija
u veoma zamršenim
lavirintima ljubavi
utisnute u srca
čestitih ljudi.
Neka to bude danas
najdivniji epitaf.
U tvoje ime
na ovaj dan
podižem kristalnu čašu
jer danas sam se
u sutonu i zori
poklonio
plavoj zvezdi.
Savršenstvu vatre.
Munjama koje
šaraju nebo.
Gospodji Vineti
zalio cveće.
Presavio um
kao list hartije
i shvatio svemir.
Koračajući visoko
sanjajući iskreno
verujući beskrajno
prevazišao sebe.
U raskoši boja
posvetio ti pesmu.
Ostalo prepuštam
otmenoj tišini
neka to bude tajna
u dečijoj slikovnici
kao neka čudna šara
na istrgnutom listu
tvog spomenara!
