Moje tužno ja, Alen Ginzberg

Moje tužno ja, Alen Ginzberg



Frenku O`Hari



Jednom kad mi se oči zacrvene

popnem se na vrh zgrade RCA
    i gledam u moj svet, Menhetn –
          moje zgrade, ulice na kojima sam se junačio,
             mansarde, postelje, stanovi bez tople vode
- dole na Petoj aveniji, o kojoj takođe razmišljam,
mravlji automobili, mali žuti taksiji, ljudi
     što koračaju, manji od kuglice vune –
     Panorama na mostovima, izlazak sunca nad bruklinskom mašinerijom
        sunce zalazi iznad Nju Džersija u kome sam rođen
           i iznad Patersona gde sam se igrao s mravima

 –   moje kasnije ljubavi iz 15. Ulice,
          moje velike ljubavi na Louer Ist Sajdu,
              moje nekad fatalne romanse u Bronksu
                    daleko –
      putevi se ukrštaju tim nevidljivim ulicama,
         moja prošlost sumirana, moja odsustva
             i ekstaze u Harlemu – 
        - sunce obasjava sve što posedujem
            u jednom trenu na horizontu
                 u mojoj poslednjoj večnosti – 
                        materija je voda.



Tužan, 
        ulazim u lift i spuštam se
               dole, zamišljen,
i koračam pločnikom zavirijući svakome u izlog, 
u lice, 
        pitajući se ko ima ljubavi
i zastajem, zbunjen,
        pred izlog prodavnice automobila
stojim, izgubljen u smirenom razmišljanju,
       saobraćaj se kreće gore-dole Petom avenijom
              zgrade iza mene čekaju trenutak kada...


Vreme je da odem - spremim večeru - slušam
         romantične ratne vesti na radiju


                                                      ... prestaje svaki pokret
    ja koračam kroz bezvremenu tugu postojanja,
       nežnost lebdi u prostoru između višespratnica,
                moji prsti dotiču obrazinu stvarnosti,
       moje lice zamrljano suzama u ogledalu
                nekog izloga – u zoru – 
                                                      tamo gde više ne želim – 
       bombone – ili odela ili japanske
                abažure intelekta


Zbunjen prizorom oko sebe,
         Jedan se čovek probija kroz gužvu
                od paketa, novina,
                       kravata, lepih odela
         do svoje želje
        Čovek, žena, strujanje po pločnicima
               semafori otkucavaju satovi u žurbi
                      pokreti uz ivičnjak – 


               I sve ove ulice koje se seku, 
  uvijaju i bivaju presečene 
              avenijama
nadvišene oblakoderima ili obrasle sirotinjskim četvrtima
            saobraćajnim zakrčenjima
                  vrištećim automobilia i motorima
            toliko bolnim po ovaj
                    predeo, ovo groblje
                              ovu tišinu
                                                 samrtne postelje ili planine
                    koju videh jednom
                            i nikad više, niti poželeh
                                   da je dozovem u sećanje
             u kojem ceo Menhetn koji znam mora da nestane.


(sa američkog engleskog preveo: Nikola Todorović)



Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".