Kao student književnosti sam upisao kurs o Džejn Ostin – odličan kurs u čudnom pakovanju. Skoro svih sto polaznika su bile devojke (bilo je svega nekoliko nas mladića), a predavanja su bila zamišljena kao uzgajanje opsednutosti ovom književnicom. Profesorka se na prvom času predstavila kao Džejnita (Janeite), kako je Bi-Bi-Si nazvao pripadnike “neobičnog američkog kulta Džejn Ostin”. Onda nas je pitala da li smo i mi Džejnite, na šta je masa ljudi podigla ruku. Uveravala nas je da ovaj kurs neće biti protraćen na fanatične ljubitelje. Čak i ako smo “Gordost i predrasude” pročitali 12 puta (prvi put verovatno u 10. godini), i dalje ima prostora za napredovanje: ako ne u posvećenosti, sigurno u pronicljivosti analize. Znanje će dopuniti naše ushićenje, razum će obogatiti našu osećajnost. Čak i “neznalicama” će se otvoriti više nivoa sofisticiranosti značenja.
Tada mi je ovo bilo odbojno. Ali – što bi rekla Džejn Ostin – prvi utisci su često pojednostavljeni. Ubrzo sam shvatio da među opsednutima sa Džejn Ostin ima raznih ljudi. (Filozof Gilbert Rajli je na pitanje da li čita romane odgovorio: “Da, svih šest, svake godine”.) Otkrio sam i da skoro svaki stvarno poznati pisac ima svoj kult. Kult Džejn Ostin ima rivalske kultove: Dikensa, Tolstoja, Eliota, Džojsa, Hemingveja, Lorensa i Ficdžeralda… Danas čitaoci obožavaju Karla Ovea Knausgarda (Karl Ove Knausgaard) ili Elenu Ferante (Elena Ferrrante). Džejnite možda jesu Trekiji[1] sveta književnosti, ali njihova strast je samo pojačana verzija strasti običnih knjiških moljaca.
Ako ništa drugo, žar Džejnita ističe činjenicu, gotovo suviše očiglednu da bi se primetila: svet knjiga jeste romantičan svet. Romansa čini strukturu literarnog života, a biti čitalac često znači pratiti njenu koreografiju: od prijemčivosti i otkrića (“Baš sam je video u knjižari!”), do zanesenosti, intimnosti, identifikacije i opsesije. Sa knjigama se povezujemo na intelektualnom planu, ali najvrednija veza koju sa njima gradimo je emotivna; reći da se samo diviš knjizi ili da je poštuješ na nekom nivou je uvreda te knjige. Osećanja su toliko bitna za književni život da je teško zamisliti način povezivanja sa literaturom koji ne uključuje ljubav. Bez tih emocija, šta bi čitanje uopšte bilo?
***
U knjizi “Voleti književnost – kulturna istorija” (Loving Literature: A Cultural History) Didra Šona Linč (Deidre Shauna Lynch), profesorka engleskog na Harvardu, pokazuje nam da nije uvek bilo tako. Književnost dugo nije bila voljena. Ljudi su čitali glavom, a ne srcem (ili su bar tako mislili) i bila im je odbojna ideja čitaoca koji se emotivno vezuje za knjige i pisce. Tek vremenom, piše Linč – negde između 1750. i 1850 – čitanje postaje “privatna i strastvena” aktivnost, u suprotnosti sa “javnom i racionalnom”.
Kako biste razumeli ovaj “racionalni” pristup čitanju, Linč će vas zamoliti da se prebacite u vreme kada je umesto današnje književne kulture vladalo ono što naučnici nazivaju “retoričkom” kulturom. Sredinom 18. veka, tipična antologija poezije – na primer “Britanska muza” (The British Muse) iz 1738 – više je ličila na Bartletove “Poznate citate” (Familiar Quotations) nego na Nortonovu Antologiju. Pesme su bile organizovane prema temi (“Razdvojenost”, “Nesreća”, “Preljuba”) i nije postojala ideja da se one poštuju, već da njihova elokvencija impresionira čitaoca.
Kada danas pretražujete BrainyQuote.com, ne zamišljate sebe kako lutate kroz drevno skladište osveštane mudrosti – vi samo preturate okolo tražeći nešto što dobro zvuči i izražava vašu ideju. U retoričkoj kulturi, piše Linč, “poezija se čitaocima nudi ne kao objekat ljubavi, već kao izvor uputstava o lepom izražavanju… kako da se dodvorite objektu svoje ljubavi i napredujete u svetu”. Baš kao –BrainyQuote .
Ovaj retorički svet poremetilo je utvrđivanje književnog kanona, opšte prihvaćenog spiska nesumnjivo vrednih književnih dela. “Formiranje kanona”, kako to zovu istoričari književnosti, počelo je sredinom 18. veka iz različitih razloga, od kojih su neki bili rastući ugled poznavanja umetnosti, njene stručne procene i, u Britaniji, promene zakona o autorskom pravu. (1774. u slučaju Donaldson protiv Beketa, britanske sudije su odbacile sistem trajnog autorskog prava u korist “javnog domena”; jedna od posledica ove odluke bila je nova ideja da knjige koje odolevaju ispitu vremena pripadaju svim Britancima.) Razvoj kanona je promenio odnos ljudi prema književnosti. Pomerio je vremenski fokus književnog života sa sadašnjosti na prošlost i učinio čitanje suštinski nostalgičnom delatnošću.
Neki čitaoci čitaju zato što žele da saznaju nešto o ovde i sada. Ali kada je mladoj osobi omiljena knjiga “Veliki Getsbi” ili “Džejn Er” u pitanju je nešto drugo. Ta osoba se, kako to kaže Linč, “trudi da premosti jaz između sebe i drugog, i sada i nekad”. A iz te težnje proističe čitav niz vrednosti. U retoričkoj kulturi najvažniji tekstovi su bili oni koji su u toku sa zbivanjima, a “najbolji” čitaoci su ih koristili da usavrše sopstvenu rečitost. Ali u vremenu kada se književnost poštuje, najznačajnije su one knjige koje su nadživele svoju eru, a “najbolji” čitaoci oni naročito prijemčivi za emanacije iz dalekih vremena i sa udaljenih mesta. Biti čitalac postaje identitet za sebe. On se ne zadovoljava prisutnim i žudi za još nečim. To nešto on pronalazi u intimnoj vezi sa srodnim dušama iz drugih vremena.
***
Kako razumeti ovu novu kulturu čitalačke žudnje – to prodiranje osećanja u područje duha? Krajem 18. i početkom 19. veka metafore očaranosti, zavođenja i ljubavi već su bile pri ruci. Ubrzo su rečnici romanse i čitanja počeli da se stapaju. Semjuel Džonson je 1750. napisao da dobra biografija može “okovati srce neodoljivim interesovanjem”. (Mi i sada govorimo o knjigama na ovaj način: “Postoji očaravajuća nametljivost naracije kojoj je teško odoleti”, napisano je u Publishers Weekly-ju prošle godine o romanu “Češljugar” (The Goldfinch). Knjige su počele da zadobijaju neku pobožnu auru, povezane su sa privatnošću, osećanjima, nežnošću. Dospele su do najintimnijih mesta u našim kućama – do dečijih soba i noćnih ormarića u spavaćim sobama. U vreme kada je i sam brak postajao romantičniji, dugotrajna privrženost jednoj knjizi i njenom autoru postala je neka vrsta plemenite lojalnosti. (“Svih šest, svake godine.”)
Neki čitaoci i kritika su se pobunili protiv ovog novog koncepta književnosti. Ona je organizovana oko ličnosti pisca, tvrdili su oni, i zato se manje pažnje poklanja kvalitetu knjige. (Opijeni čitaoci, pisao je Džonson, ne uspevaju da procene vrednosti knjige; njima se one “sviđaju ako im se dopada autor”.) I zaista, nije sve bilo med i mleko. Ljubav prema književnosti je po sebi zlokobna; kanon je, kako to kaže Linč, “kulturni prostor zagrobnog života”. Viktorijanski čitaoci odlazili su da posete “domove i duhove” mrtvih pisaca koje su voleli. Osećajući, piše ona, kako se “književnost nikad ne može voleti više nego kada je na pragu smrti”, oni su objavili – kao i mi danas – smrt čitanja.
Mi smo naravno naslednici ovog gorko-slatkog zaveštanja. Čitajući knjigu “Voleti književnost” u svom svakodnevnom životu sam počeo da primećujem romansu o kojoj govori Linč – od lokalne knjižare koja prodaje cegere sa likom Virdžinije Vulf i Džordža Orvela, pa do onih neizbežnih slučajeva kada mrtvi pisci izdaju svoje današnje poklonike. (“Ne treba da budete previše zaljubljeni u ono što čitate, jer ćete se neizbežno razočarati”, rekao je nedavno filozof Piter Trouni (Peter Trawny) o Martinu Hajdegeru). Prošle nedelje sam prepoznao ljubav o kojoj govori Linč u pažnji sa kojom stavljam knjige na novu policu u svojoj kancelariji.
Izgledalo je da će e-knjige i internet oduzeti romantičnost čitanju. Ali iako je naš romantični odnos sa književnošću još daleko od iščezavanja, može biti da se preliva u druge sfere kulturnog života. Vezivanje za TV serije i filmove na primer – gde se velikodušna naklonost pretvara u prezir kada je izneverena – liči na produžetak naše ljubavne afere sa knjigama. To je način na koji se u današnje vreme poštuje kanon.
Ostaje nam problem nastavnika književnosti. Sudeći po knjizi Šone Linč, oni su u dvostrukoj zamci. Njihova duboka ljubav prema knjigama nije samo neuzvraćena – ona je i neiskaziva. Čak i kada govore o piscima koje vole, nastavnici moraju da ostanu profesionalni, što samo pojačava podelu između ljubavi prema književnosti i razmišljanja o njoj. Linč pokazuje da je voleti književnost neka vrsta performansa, proigravanje vekovima stare metafore. Ako je ovo tačno, onda je i suprotno – hladno, nepristrasno, akademsko umovanje – takođe performans. To nastavnike književnosti dovodi u težak položaj. Ne želeći da se prepuste kič kulturi ljubitelja knjiga, oni često ostaju usamljeni naspram svojih učenika.
Džošua Rotman, Njujorker, 02.02.2015.
Prevela Ema Mimica
Peščanik.net, 15.02.2015.
———–
Trekkies, fanovi “Zvezdanih staza”.
