Izbor iz poezije, Nikola Dakić

/TRAVE/

STRUJE


Gledala je u reku i blistavo je veče
Kupalo obraze šuma.
U automobilu
Pronašao je fotografiju
I u njoj cvet davno sveli.
Prišli su bioskopskome platnu
I u tamu seli.
I sada se setio svega što je čitao,
Tolikih knjiga i poljubaca, neuhvatljivih slika.
Odlazio je u grad u belome odelu
Na igranku pored reke,
A pored puta
Ljubičice su mirisale meke
I bila je noć.
Sedela je i pušila u tami sobe
I srce joj je kucalo silno
Kao da priziva duhove.
Neko dete je pobeglo u baštu kroz prozor sobe,
Trčeći u jarko crveni dan što se gasi.
Ležali su na dnu drvenoga čamca
I slušali tamnu pesmu sova,
A mokre su im bile vlasi.

LUNA OD EBANOVINE



Prolazak automobila kroz tunel
I ti u kratkoj haljinici
Sa sedamnaest godina
I tvoje naočare i tamna kosa
Na vratima hotela sedam anđela
A druga dvojica otvaraju vrata
Automobila
Sa rukom na ustima
Šapućući
Kako je mlada
I jedan anđeo se okreće
Za tvojom guzom

NEPAL



Tako malo
I već sam je zavoleo
U svet koji nailazi
Sa hiljadama ptica
Krokodila tigrova i ždralova
Gledam je kako spava
U mom naručju
I čekam da otvori oči
Kako bih opet video
Ruže i planine
U Himalajima

DUŠANOVA



U prolazu pored bašte
U kom golubovi jedu mrvice
I miriše bršljan
Na kapiji smeha
Dvoje ljudi u mraku
Osećaju grad koji nestaje
Između njih
Tramvaje koji kruže
I beskrajna svetla
Velikog grada
Koji se gubi između dva sna
I mračnih usana
Zaljubljenih

BLACK SUIT

Silazeći u grad
Tramvajem
Niz strmu ulicu
U dubinu drveća i pekara
Dole prema Dunavu
Maštao sam o njoj
Lutajući svako veče
Kroz toplu auru beogradskih ulica
Od paba do paba
U sakou i popivši četiri džina
Da bih bio veseo i vazdušast
I da bih mogao uroniti u njene oči
Na ivicama neba

/FLEMING/ fragmentarni roman

I


Učio sam tako dugo.
Uveče spustim oči na sto,
A mozak pored knjige,
Pa učim.
Pravi magarac.
A zvali su me nekako čudno.
Filozofski sam razmišljao o stolicama
Ili lampi.
O ustavu sam imao mnogo toga važnog da kažem.
Bio sam egzistencijalista, komunista, nihilista, militarista.
Posle završenog koledža
Od moje kože načiniše kofer
I oblepiše ga markicama.


II

Kada je crv došao do zamka
On reče da ga izuju.
Hej, pa ti nemaš cipele, rekoše mu.
Vidi stvarno, to je istina.
Da li si siguran? upitaše ga začuđeno.
Naravno, naravno, produžite sa poslom,
Nisam došao ovamo tek tako,
Uostalom, vaše sumnjičenje
Po pitanju mojih cipela
Sigurno nešto znači.
Ipak, trenutno ne umem da razmišljam,
Ovako obuven ne mogu da razmišljam.
Kako uopšte da razmišljam?
Zamak je visok? upita opet crv,
Ali sad sluge.
Nije.
Zašto nije?
Ne znamo!
Pa saznajte već jednom. Neću stajati ovde doveka
Pitajući se zašto...
Oh, polazim,
Polazim,
Reče crv
I pođe na put do zamka. 

XV


Negde u senu Fleming je spavao čvrstim snom,
Gledajući kako pčele izlaze iz senika
I laju.
Iznenada jedan brodski crv mu reče:
Baci sidro, kopno na vidiku!
Kopno na vidiku!
Tamo! Gore! Spaseni smo!
Crv se nalazio na gredi iznad Fleminga,
Ali ovaj nije obraćao pažnju
Sve dok ne ugleda neko ostrvo u daljini,
Pa uze kormilo
I poče da upravlja brodom,
Zaboravivši da baci sidro
Pa se ubrzo nasukaše na žal.
Te crv reče:
Prokleti konj,
Ne ume ni da skoči kad treba.

XXIV


Nikada od njega neće biti konj.
Fleming, reče mu pisac,
Gde je Moli?
O, pa mislim da je sa onim momkom Barnijem,
Otišli su u bar Limunada.
Dao si joj svoje sedlo?
Oh, pa šta sam drugo mogao da učinim,
Moli je tako zgodna
Da nisam mogao da odolim
Njenom telom.
Fleming, moram ti smisliti novo sedlo
Na sledećoj strani.
U redu, i neka bude crveno sa plavim nitnama,
Oduvek sam želeo da imam jedno takvo,
Gospodine,
Reče Fleming
I zamahnu repom.

             

XXV


Matilda zatim uze Redžija za ruku
I povede ga do hotela.
Krtica nije htela da ide,
Nego reče piscu
Da zamoli Fleminga da ga pokupi
Ujutru.
Pisac klimnu glavom,
A krtica reče u sebi:
Pomagaj, sveta rotkivice,
Samo da preživim ovu noć
I krenu da se penje sa Matildom
Uz merdevine hotela.

/HOTELSKI GOST/

HONOLULU


Ležati na krevetu u ponoć
I posmatrati muve što lete
Po plafonu,
Pa izaći iz hotela
I naći se među cirkuskom družinom
U holu
Što nemaju gde da prenoće
I što vas gledaju kao da su izgubljeni.
I posle sedeti sa dva patuljka
I piti škotski malt.
I vraćajući se u hotelsku sobu,
Shvatiti da ste odžepareni
Od lemura.

NOĆ NA ULICAMA


Ući u mračan ulaz zgrade
I tražiti gelender,
Pa se penjati
U nedogled što se pruža
U pomrčinu
I maštati o mekoj fotelji,
Kaminu
I novinama,
Uvereni da je zgrada vaša
I da niste pogrešili,
Jer ulaz je isti,
A broj u senci platana,
Skoro nevidljiv,
Ne može biti drugi nego vaš.
I došavši do sedmoga sprata,
Videti kroz uzak prozor stepeništa
Svetlo koje ste ostavili u stanu
S druge strane bulevara
I nekog čoveka
Kako vas gleda.

MAKOVI


Sesti na klimavu stolicu u kafani
I praviti se nem
Dok gosti prolaze,
A već je noć
I nikoga nema na ulici.
I onda piti konjak
S ostalim pijancima
I potpuno zaboraviti
Na to da ste u tu kafanu ušli bosi
I izgužvani od trave,
U kojoj ste ležali do malo pre,
Sa šeširom na glavi
I ljuljajući se
S osmehom na usnama.

DEFO JE BIO OVDE


Ići liftom hotela
Sa malim dečkom
U plavoj košulji
I lakovanim cipelicama
I gledati ispred sebe,
Očekujući u nekoj vrsti uspavanosti
Da se, prilikom otvaranja vrata,
Na nekom od spratova
Pojavi žena lepuškasta i neobična.
I onda, budući da se ništa ne događa,
I budući da je vazduh već zagušljiv
I da ste sasvim sami već nekoliko dana,
Gledati u malog liftboja
Kao u Petka na ostrvu.

CHINATOWN

Čekati taksi ispred hotela
U nekom nepoznatom gradu

Na obali okeana,
Odeven u večernje odelo.
I ući u auto
Što staje
I reći taksisti gde vas tačno treba odvesti,
I onda ne moći izaći iz automobila
Dok vas taksista
Kosih očiju
Vozi u nepoznatom pravcu
Ispod lučnih mostova
I pored javnih kuća,
Posmatrajući vas u retrovizoru
Kao da ste neko samo njemu poznat.

SLUČAJNI NEUSPEH


Ući u kafe na Monmartru
I uperiti pištolj u čoveka za šankom
Što diže ruke i posmatra vas uplašeno,
Tako da vam se čini da je kasa puna novca,
Ali pogledavši malo bolje,
Videti da njegov pogled nije samo iz straha –
On vas gleda razočarano
I pomalo kao da je krivac,
I vi se čudite
I grabite kasu,
Ali u njoj ne nalazite ništa
Osim nekoliko centi
I vlasnik kafea vam kaže da su ga upravo opljačkali
Momci pre vas.
I vi onda sležete ramenima,
Poprilično usamljeni u svemu tome.