Bosnu sam oduvek doživljavao kao lirsku sliku Federika Garsije Lorke, i to sliku narandže u crnini. Te dve boje u mom umu je i dalje najbolje karakterišu. Kao preveliki antagonizam svetlosti i mraka i njihovo potpuno sjedinjenje. Neodvojenost od ovih boja u mom doživljaju Bosne proizašla je iz sublimnog njihovog odnosa kroz istorijska njena dešavanja. Bosna je prečesto bila zemlja kobi. Glas vapijućeg u pustinji. Bosna, od vatre i dima. Bosna od pepela i humusa, koji najbrže na ovoj planeti poravna bivša ognjišta i upije ih u kore crnog zemljanog grotla.
Mesto je to susreta i sukoba Istoka i Zapada. Sa obe strane sveta, Zlo je dolazilo u posetu, uz zvuke zurli i ratnih doboša. Pitao sam se uvek u čemu je tragika ovog prostora... moguće je da je okrvavljena krvlju iz ratova koji prethode stvorenju ljudi. Čim je toliko strašno njeno raspinjanje.
Ako bi neko pokušao da pojede tu narandžu, iznenadio bi ga ukus njene oporosti. Ubrane u mediteranskom kršu njenog južnog lica, Hercegovine. To su te dve sestre, koje dele istu Antigoninu sudbinu, kroz prethodivše vekove. Bosna i Hercegovina u sijamskom grču. Bosna od robusnih planina i Hercegovina od morskih šaptaja.
Muzika na citri ove zemlje je muzika saza i muzika andaluzijske gitare. Koja duguje mnogo arapskom predlošku. Uvek sam spajao muziku sevdaha sa muzikom fada. Isti je bol pevača koji peva te pesme, taj bol što spaja sevdalinku i fado ariju. Bol koji nastoji dosegnuti sreću izgubljenog U pesmi koja je istovremeno i radost i tuga, čežnja i zadobijanje naslućenog. To sam spoznao i onog seviljskog jutra kad sam započeo pisanje ove knjige, kad u uhu uspoređivah bliskost tamošnjih melodija i onih iz mog kraja. Tu sam bliskost između dva podneblja osetio i kada sam posetio palatu Alkazar, nalik granadskoj Alhambri, kad boravih u gradu na Gvаdalkiviru. Izgradili su je muslimani za hrišćanskog vladara jevrejskim novcem. U njenoj kupoli je slika rasečene narandže koja je tamo simbol univerzuma. Sve me je to toliko podsećalo na moju zemlju. Samo što bi takva građevina teško opstala na balkanskim stranama. Jedino kao dubinska transcendenca. Da bi sličnost bila još potpunija, andaluzijski konji, koje sam gledao u Heres de la Fronteri, bili su istovetni konjima iz moga kraja, na kojima bi stare ćumurdžije silazile u jesen, iz šuma, u slike mog detinjstva
Ima ona ponešto od Lukrecije Bordžije. Od Ines de Kastro. Od Marije Antoanete. Od Jovanke Orleanke. Ali uvek je zamišljam raspletene kose, kako noću bludi zemljinim šarom, renesansna i čedna, i vraća se sa na krilima vetra u plave magle nad Bobovcem. Ujutru osvane na portretu bosanske kraljice Katarine, na njenom osmehu, koji je narandža. I medovina trenutka što je otsluh večnosti.
U svetlu i tami, bez dozrenja, zri ta narandža zanavek, narandža melanholije, nalik onoj sa Berberovih portreta.
Odlomak iz romana Šum Panonskog mora, Mono i Manjana, Beograd, 2012.
Naslovna slika Mersad Berber
Slika u tekstu, Palata Alkazar, svod
