Iz knjige poezije “Einai”
Kišni
dan u Beogradu
Ova
prolećna kiša
nebo
boji
jesenjim
tonovima
draga
moja.
I tužno
svira kap
kad
udara u strune
savamalskih
pecaroša.
Mokar
je beli grad.
Tamo u
pristaništu, ispod onog mosta
prvi
put mi je kraj zenice mutnog, boemskog oka
prhnuo
skut tvog crvenog kaputa.
I puklo
je nebo nad Pobednikom
kao da
sam prisvojio Ratno ostrvo za naš dom.
Podigoh
ruku u znak pozdrava
za
senom što nesta noseći kofer pun uspomena
knjiga,
il' požutelih hartija
razbacanih
stihova po njima
uvelih
kao ovaj behar što leži po drumu
i misli
da njegov miris još ima svrhu.
Draga
moja,
ova
prolećna kiša
jesenjim
nebom
nad
belim gradom
tera
dušu da vlaži i da se seća
skuta
tvog crvenog kaputa
kada si
u olinjali šešir spustila groš.
Japanski
vrt
Zaboravio
on
gde je
čekajući pao
na ruke
moje.
A osmeh
nam se
nije
zagubiti dao
međ'
skute boli.
Zima
ledena
vreme
za skakače sa
litice
snova.
Zimus
sam snove
ledene
uvila u
pahulje
sete.
Iznenađena
jadikovkama tuđim
ledenica
bih.
Besmisao
igre
zavodi
gejšinim dahom
u
Japanskim vrtovima.
Mama,
pusti džez
Osvrnula
se na korak iza sebe.
Shvatila
koliko duga senka može biti.
Mama,
strah me je,
pusti
džez.
Uplakano
dete,
svijeno
u roditeljski skut,
pogledom
traži odsjaj
morske
pene.
Mama,
pusti džez.
Polivinil
cvrči
rezbaren
gramofonskom iglom,
devičanska
krv se prolila,
kao
mit,
za nebo
što je
obećano drugom.
Mama,
pusti džez!
Alkohol,
muva, ti i ja
Dok
sedim iznad jame bez dna,
gledajući
zanosnu igru krila voćne muve
što se davi
u talasu još neispijenog pića,
računam
na poslednji ples za nas.
Vetrovi
brišu sa vrhova gutljaja peščani sat,
za nju
vreme ne postoji.
Alkohol,
muva, ti i ja plešemo.
Definisanje
Lakrdijamo
po sopstvenom životu.
Cirkuzanti!
Glavna
atrakcija Vračarskog platoa!
Plešemo!
Dobro
smo jeli.
Spremala
sam pasulj.
Sa
zvučnika nam svira pesma
za koju
je odmah rekao da je naša.
Iz knjige poezije u nastajanju “Tri sobe”
Inicijali
Na
sastanku našeg malog kružoka govorio sam o Rableu i Montenju
opisivao
poslednje sate Virdžinije Vulf
nabrajao
imena slovenskih bogova
hvlio
se enciklopedijskim znanjem
buržoaskim
poreklom i svetlom sinekurom.
Ona je drhteći upijala
u
registar pojmova upisivala svaku latinsku reč
moju
mudru opservaciju, dramsku pauzu i teatralne uzdahe.
Tim
njenim notesom, da mi ga je samo darivala
ili dok
sam je pratio sumrakom ulicama ispustila
pobedonosno
bih zamahivao pred nosevima biografa
dokazivao
ispravnost saznanja ovog sveta
što mi
se nakupilo u borama usađenim usamljenim noćima
skrpljenim
u fotelji od lažne kože
u uglu
očeve biblioteke.
Dogovarali
smo se da se nađemo u mirišljavim vrtovima
gde je
Oliveira sačekivao lakonoge skice
Pikasovih
opijumskih žvrljanja po ljubavničkim posteljama.
Ali
nikada se našli nismo.
Kortasar
je bio neumoljiv u metaforičnom zanosu nesrećne ljubavi.
Naprosto
nije u piščevoj prirodi da ovekoveči srećnog junaka.
Znam
kako doručkuje slaninu i osrednje pečenu kajganu
uz
kisele krastavčice, pavlaku i list zelene salate.
Vidim
je kako levu ruku ne ispušta iz njegove desne,
simbiotičnim
ritmom započinju dan.
Slutim
kako uz kafu ispija mastiljav život
presahle
bivše dive na stranicama žute štampe
i u
kolutovima duvanskog dima
okreće
novi list.
Poeziju
je nagurala u sanduk devojački
pored
praznih tegli za ajvar, pinđur i kisele krastavčice.
O, kako
ona voli kisele krastavčiće!
Još
uvek na uglu Botaničke bašte i zgrade
u kojoj
je iznajmljivala potrkovlje trošno
stoji
klin o koji sam zakačio levu komoru.
Ako
odete baš sada tamo
čućete
kako srce dobuje po limenom lavoru
u kojem
prodavačica cveća
umiva
ljubičice.
I dalje
na sastancima mog malog kružoka
recitujem Puškina i Šilera
ali
nema onog kožnog notesa
sa
crveno utisnutim inicijalima
kojim
bih se opravdao Bogu lično
da je i
mene neko umeo da voli.
Ili
makar onom starcu kojeg u ogledalu srećem.
Fotografija Zoja Selaković
Ispred SKC-a Kragujevac
