Ti uvek o belim topolama sanjaš
o vodo, a ja uvek sanjam tvoju bistrinu
i tvoje vrbe, žuta resanja.
I tvoju noć, tvoje senke i mesečinu.
Utonuo između lelujavih topola u tebi
nisam našao svoj odjek o, vodo tajno.
Nosiš me, nosiš rasparčanog beskrajno.
I ja svaku noć poginem od mesečine
što te srebri.
Slika, Topole, Patrisija Fan Lubek
