Danas tako malo i tako mnogo znamo o Odiseju,
Deset godina pod Trojom, toliko mrtvih drugova,
Godine lutanja, susreti sa čudovištima,
Borba sa Polifemom, kiklopi, ljudožderi Laistrogoni,
Nimfe и čarobnice behu zadužene za razonodu.
I onda ga vidimo kako plače
Slušajući o svojim podvizima, učinjenim iz nužde
Naša su lutanja samo nastavak već opisanih,
Čudovišta su čudovišnija postala
Opasnost kao i uvek nevidljiva
Naša žeđ veća, neizdrživa
A Itaka, ako do nje uopšte stignemo,
Koja je smisao, i ona se promenila,
Mada je još uvek samo ostrvo.
Preuzeto sa bratskog Poetopolisa
Slika Arnolda Beklina, Odisej i Kalipso
