Zelena karta
Stajala
je kod table s umrlicama,
njena
kosa boje boksita
zaklanjala
je
crno-bele
fotografije devojke,
koju
je sažvakala
i
u kovčeg od dasaka topole
ispljunula akutna leukemija,
ispljunula akutna leukemija,
mačeta
koja seče
višak granja voćki
višak granja voćki
nežnih
i pospanih.
Želim da sam bosa,
rekla je,
pocepala
umrlicu
zgužvala
je
i
bacila u korpu za otpatke
znaš, to sam mogla biti ja!
Zvučala
je nezadovoljno,
promašila
ju je
još
jedna smrt,
a
delila ih je samo ulica,
i
red svetiljki,
i
crvenog behatona
položenog
među
žardinjere.
Žurila
je na autobus
pokazala
mi rupicu na nosu
i
rekla da je izgubila
pirsing
u
obliku mačijeg oka.
Više sreće na jesen,
Više sreće na jesen,
rekao
sam,
sledeće umiranje sigurno je tvoje.
Susret s njom
dogodio
se davno
kada
je entropija bila sporija,
a
njen znoj
vonjao
na rane dvadesete
i
toplinu simetričnog mesa.
Sada
je udata za Frimena,
crnog
momka iz Oklahome,
radi
kao medicinska sestra
u
gerontološkom centru,
gde
starci čigrastih očiju
umiru
na njenim
mišicama.
Ima
petogodišnju ćerkicu
koja
preskače suton
na
promenadi lica,
dok
sramežljivo pita
za
sladoled
preliven
čokoladom.
Umrlice
s našim likovima i imenima
koje
smo grozno naduvani
odštampali
na
njenom računaru,
kada
su kišni oblaci
svojim
trbusima pritiskali vidik,
vratila
je
preporučenom
pošiljkom pre odlaska.
S
tim papirima
u
prepolovljenom prtljagu
ne
bi imala hrabrosti
da
preleti Atlantik
u
rogatoj
aluminijumskoj
zveri
što
rže nad golfskom strujom.
Završila
je, kaže,
sa zemljom smrti.
Living on Tulsa Time
biće
epitaf na njenom grobu,
ako
ga ikada i bude bilo.
Smotao
sam naše umrlice
u
fišeke,
napunio
ih semenkama
i
platio na blagajni bioskopa
da
gledam belinu platna
između
projekcija.
Pred
očima njen grad,
tamnozelena
Talsa,
med
i
elektricitet ritualne oluje,
gromovi
ne podležu
zakonima
postelje.
Džej
Džej Kejl,
ona
i crni momak
tucaju
se u večnosti,
arhetipski,
do
iznemoglosti,
jednako
Velikom Zaboravu,
jednako
stvaranju
Novog
sveta.
Završila
je, kaže,
sa zemljom smrti,
i,
ako mi već pišeš,
čini to
što bleđim
mastilom.
Prenatalna poezija
začećemo našeg sina
začećemo našeg sina
u
hodnicima industrije
snimićemo
njegovu svest na disk
a
nepotrebno meso
lekar
će baciti
u
korpu za otpatke
zajedno
s krvavim maramicama
i
dogorelim opušcima
disk
ćemo obmotati
mekim
somotom
i
položiti u utrobu
plišane
igračke
koju
je iz Grčke doneo tata
dok
je švercovao amphetamine
ljubav
dolazi u mnogim oblicima
zarglićeš
čvrsto našeg
filcanog
dečaka
i
slušati
kako
pulsira
poput
srca miša
čuj!
on
neće moći da govori
niti
da daje edipalne
izjave
ljubavi
ali
pažljivo će osluškivati
svaki
tvoj dah
ovaj
krevet biće sveta planina
s
koje nikad
neće
sići
u
profano carstvo ljudi
a
kad poželiš
da
odrasteš
ostavi
ga na polici
s
ofucanim igračkama
i
pročitanim knjigama
koje
nisu vodile nikuda
osim
u sebe same
i
znaj,
sami
smo
svoja
deca
sve
što smo stvorili
i
dali
ostalo
je u nama
čuj!
Đavolji gambit
trideset
rituala dnevno
dodirni
sve glatke površine u sobi
zatim
dobro operi ruke
pronađi
pravu mantru
za
sparni dan
žilavo
srce atlete
izašlo
je iz tebe
kupilo
kartu u jednom pravcu
za
Tajland
i
tubu vazelina
da
lako sklizne u telo
bogate
blogerke
odrasle
pokraj
norveškog
fjorda
sanjao
si grimizni suton
i
crnu kolibu u brdima
unutar
nje
hangar
kojeg je pojeo prostor
unutar
prostora
divove
koji dlanovima miluju
najviše
granje sekvoja
volim te, sirotinjo!
postao
si automat
za
poslovne razgovore
tvoja
kravata
najduža
je reka Evrope
tvoja
banka sklonište
gde
kriješ dušu
od
jata izgladnelih jezika
posle
radnog vremena
odlaziš
na sparing s Đavolom,
telefonski
broj
saznao
si
preko
uticajnog klijenta
baca
te na konopce
obraz
ti narasta kao hleb
nadaš
se amneziji
toploj
kupki
i
novim fetišima
u
zagrljaju glatke folk princeze
no mas!
Đavo
te kao pseto
izbacuje
iz sale kluba
hladna
obloga na licu
strahuješ
da nećeš
preživeti
noć
na
televizoru dovoljno
tranžiranog
mesa
u
čipkastom vešu
da
obližeš naprslu usnu
i
spustiš ruku
na
svoje farmerice
optimista si
masturbacija
je seks s nebom
ali
mir je
komadić
slagalice
koji
si kao dete sažvakao
i
ispljunuo
u
uredni engleski travnjak
šta te ubija
osim
sopstvene misli?
seti se
Đavolove
desnice u pleksus
preslišaj
brojeve
sklopljenih
ugovora
i
aktiviranih hipoteka
sentimentalnost
je
za
početnike
zatim potisni misao
o
crnoj kolibi u brdima
i
oborenom hrastu
u
koji će položiti
tvoje
lepo telo
pronađi
pravu mantru
za
sparno veče
no mas!
Adamova elegija
u
ovom stanu
potrošićemo
nas
ogledala
postaće velike vulve
iz
kojih će iskakati
lepa
i očešljana deca
ona
će ukrasti
dovoljno
naše krvi
da
pljunu
ka
strašnom licu sutrašnjice
nas
idole
sagorele
u pometnji vremena
smestiće
u udobnu
utrobu
zemlje
a
kovčeg
kao
idealni
stambeni
blok pesnika
smešiće
se
s
tamnih bregova
i
iščezlih panorama
primakni
telo
disanje
postaje najtiša muzika
a
svaka elegija
jedino
lakrdija
u
vrtoglavom poniranju
ovih
zidova
ima vremena
dovoljno
je
džeza
preostalo u nama
Bajka
bivša
devojka
tuca
se s anonimnim dečkom
ništa
ozbiljno
samo
udar
i
uvežbano trenje
koristi
kontracepciju
ali
ipak
ostaje
trudna
isprva
drhti
pije
dvostruko veću dozu sedativa
krije
trudnoću
od
majke
brata
i
mrtvog oca
kada
stigne kući
uzme
slatko
prekrsti
se pred ikonom
i
dočeka goste
uz
slavski kolač
pod
izgovorom
vikenda
u prirodi
odlazi
do privatne klinike
na
pobačaj
držeći
za ruku koleginicu
s
fakulteta
poznatu
po lepršavim
belim
haljinama
sada
oseća slabost
ne
može da se otrese
slike
onog bezubog
vuka
iz bajke
čiji
su stomak napunili
vrućim
kamenjem
i
germanskim fabulama
bivša
devojka
tuca
se s anonimnim dečkom
ništa
ozbiljno
predveče
kada
se grad stiša
oblačim
crvenu majicu
i
odlazim da trčim
lokalnom
borovom šumom
i
odlazim
da trčim
Rutinski obavljen posao
sreli
smo se kod plave apoteke
dečaci
s juga
kupovali
su trodone
i
metafiziku trenutka
prislonio
sam čelo
na
hladan izlog
teskoba
je žičara
i
odvešće me visoko
nemam
srca da udarim grad
on
je nezaštićena
devojčica
i
žudi za armiranom rukom
oko
nežnog struka
rekla
si,
rutina
razbija anđele
na
igle
nebeska
akupunktura
ne
umiruje drhtavicu
rekla
si,
znam
za usamljeno mesto
u
brdima
odvešću
te tamo
i
postaćeš hrast
na
koji ću se popeti
vetar
je njihao
helijumska
lica
ložila
nas je prašina
zmijolikog
puta
nikada
nije bilo lakše nestati
