Karijatida, Oskar Davičo

Karijatida, Oskar Davičo




Mirišem cveće snega, ja sočim trave mlade
i ne ištem zrelih kiša materinje sise.
Ja bitke zmija i lignji gledam: ljubav rade:
iz mečke ris izvlači teških žena obrise.

Ja — golobrado mleko, ja — gibak, ja — šilježe,
usta su mi slatka kada me dan iz sna baci
među sene i njenim nogama skoči sa sveže
postelje vičući: — Lišću je dobro, zemljaci!

Gube se u prangumi neba zadriglog stabla.
Koren je srca — sunčan; drugi je razlog tugi.
Ja sam bikovski vrat, ja — iz njeg sevnula sablja,
do balčaka zariven u sve boje dugi.

Čekam, ja — uzidan, ja — nagli, ja — rekalija,
u jarmu svog temelja podmetnut planinama.
Izvučem li vrat užasni svetu iz kapija, oblak mi nije avlija,
gde ti sediš pod jabukom. Često, vrlo sama.

Slika Jelena Šum

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".