Agava
Napusti sicilijanski pesak, muziku i med
Arapa i Grka,
pokidaj drage veze, ovu utrnulu
mleč korenova,
siđi u more sanjiva kraljice
zelena zverko sa skrhanim rukama kao
u onih što će na drugu obalu; kroz velike
gradove, snegove, šume, pustinje
karavani večno prolaze;
putuj zajedno s hladnom
dušom galebova
zajedno s rodnim srcem s bremenitom ribom
što bogati najdalju mrežu
i laganu božju ruku
uzletelu iz maglenog gnezda.
Iz srca broda
Takvo je sunce iščupano iz zenita,
umorno putujuće telo nošeno strujom
nalik na već daleko rumeno sećanje.
Možeš uzbrati iz srca broda
alge i antracit, cvetove ambisa
zelene oči livade i mora,
dok ovde u grudima nosim mrlju sleva
kao od nafte što ne napušta zaliv,
i uz to simetrična pluća, još željna i oznojena,
nešto kao dva letnja krina.
Kako samo vibrira uzludela
naša krv u slabašnom mišu, kao unutarnja ptica
kao irealna misao
kad nebo se primakne i na barci
zvona se nagnu u hladnoći.
Metri
Kako su oskudni i odmereni
naši prevaljeni metri.
Plovismo
morima, diljem svih plaveti
uz sečivo kobilice, oholu
senu jedra...
Sve dok snage ima i srce bludi.
Brodolom se zbi bez vetra,
mirno, ravnodušno, mera se
navrši daleko od obala, na pola puta
između jednog ugla i vrata.
U pozadini rumeni
abažur lampe na zalasku,
more je bilo tiha naslikana pruga.
U novembru padosmo ispod nule.
Reka je nosila žuto lišće platana i bila boja
od kojih oko strada: čelika, smole,
boje belouške
što klizi duž otrovnih snova.
U odavno potonuloj kabini (prvi
sprat hotela, rue de Tours)
odenusmo najdeblje majice,
koje behu izgrizli moljci.
Samo smo tako mogli da glumimo život,
pogodimo srce: potom povučemo
zarđalu dršku za alarm.
Iz knjige Zimska hiromantija, Oktoih, 1994.
Preveo Dejan Ilić
