U stanu pesnikinje
Tu je živela, u svojoj metastazi
tiha, skupljena, povazdan gledala
u gornjim uglovima mreže,
čuvala ih, negovala
kao dobre metafore,
sive bube nazivala srebrnim,
mesingane kvake, kugle
na krevetima nazivala zlatnim.
Ruku pružala zracima svetlosti
što se pre podneva
probijala iz godina detinjstva,
između prsta do lica puštala ih.
Nije stigla da se nauči samovanju,
živela je stalno u počecima,
nikada bliska onom što je blizu,
ravna svojoj suštini, svojim odjecima.
Od sveg stakla ovoga sveta,
pripalo joj je nekoliko čaša,
jedna vaza s mrtvim gardenijama,
stakleni slonovi iz Murana,
iza prozora slika megalopolisa,
kroz njega je svoj užas gledala.
Unutra: njena koža pripravna
za rezanje, kosa pepelna, divlje
rečenice razbacane po listovima,
ruža uvela još onog leta kad je
svog prvog čoveka upoznala.
Poslednje što je čula behu
tri mačke ispred vrata, one predilje,
pristigle po poslednju dnevnicu,
donoseći usput najnovije vesti iz grada.
Ljubavna poseta
Došla si opet sa tri mačke svoje,
donela si kupine otrovne iza sveta ubrane,
i poklone druge, stvari odbačene,
da kosu prostreš na moje papire,
bez reči, bludna, pohotna.
Pre ulaska si, da te ne prepoznam,
nos naslonila na staklo prozora,
pa si rukom kvaku milovala,
već sa prvim koracima haljinu prvu
otkopčavala, drugoj, trećoj, četvrtoj
dugmad otkinula, niti otplela,
dok te nije potpuno nestalo.
Groblje poezije
Nisu to ostaci života
nagomilani u piramide,
već kao u svim svetovima
u kojima prosečnost je mera
to je polje ravno,
beskraj jednoličnosti.
Tu ne veje zloslutni vetar,
ne lete simbolični gavranovi,
psi se za kost ne bore,
nećeš ni usamljenog čoveka
štapom po zemlji što prebire
da sretneš tu, u svitanje.
Zasjaji pokatkad tu samo
prekratka neka vatra
kad se u srećnom spoju
slučajem retkim nađu
pet ili šest reči,
praveći moćnu sintagmu.
Ali, nikad sa tog mesta
slučajnost ta izaći neće,
neće je preneti vetar,
nikad se neće u glas
ni u melodiju pesme
vinuti taj deo beskraja,
pa da ga jednog jutra
čujemo izdaleka.
Ipak, kažu da onaj
što na samom početku
u reči je stvarao svet
čita samo tu knjigu,
neopterećenu veštinom,
nezatvorenu u forme,
koja oblik knjige nema.
Kako prepoznati Gagauza
Zid iz kojeg, kada nasloniš uho,
čuješ penušanje mora.
Oni trenuci pre nego što snežna lavina krene,
tišina samo zbog onoga što će uslediti.
Tišina u bombi, okružena čvrstinom –
nešto nedostaje nakon eksplozije.
Malo selo u planini:
živeći iznad oblaka, stanovnici veruju
da su njihovi pragovi pošteđeni
kad beše smak sveta.
Jedan grad iz snova: prazan prostor postao je čvrst,
a građevine prazan prostor – sećajući se praznina.
Trg na kojem su se odomaćile metafore:
tamo odlazim sa Rečnikom figura
da bih tražio predmete i ljude
s imenima drugih predmeta i ljudi.
Spomenik oslobodiocu na kraju grada –
tamo je nekad ležao crveni lonac, u koprivama.
Rus zaleđen na Kamčatki,
toliko da više nije Rus.
Jedan tihi ludak, toliko tih
da niko ne primećuje njegovo ludilo.
Trenuci u kojima je diktatorov strah na vrhuncu:
urlanje i pena probijaju skramu normalnosti,
što je samo znak za početak legalizacije ludila.
Niko ne obraća pažnju na interval tišine
između dva njegova urlika.
Kada je eksplodirao,
naša je dolina bila puna leptira.
Gagauzi – eksperti za prepoznavanje ćutljivaca
u časovima kada ćutljivci brbljaju.
Kako prepoznati gagauza?
Kad izgovoriš reč gagauz, gagauz se ponaša
kao da je izgovorena sasvim obična reč.
Sioranove pouke
P. Krduu, Sioranovom prevodiocu
Sad kad si se rodio ludost je
prepustiti se običnim,
svakodnevnim gestovima,
na to trošiti vreme, simulirati život,
a najbolje bi bilo da možeš
odmah da nestaneš, da ponovo stekneš
onu prepočetnu naivnost.
Ali, ako već nisi te sreće
da se brzo vratiš u stanje
predetinjeg blaženstva,
nastoj da ti šahovske partije
s onom gospođicom koja će te
posle poslednjeg daha preuzeti
budu što duže, što podrazumeva
da glumiš što dostojnijeg protivnika.
I budi i sam smrt metaforama
i svim drugim ukrasima.
Samo su suvišan teret na tom
brzom putovanju do cilja.
Ali nikada nemoj sasvim da izdaš život,
ili bar nemoj da dozvoliš
da sam život to ikada sazna.
Budi mu do kraja zahvalan za prvi osmeh,
za onaj prvi, tajni, nezaboravni susret.
