Večernji treptaj florokratije
Prešao je maglovitu kapiju Hipnosa,
kosačevo pustopolje iscelio runama mastila.
Sahranio je zimsko pero golubice,
krilima noćnih leptirica šarao košmare.
Zeleni Duh imenovaše ga Palooki...
Nimfama je skidao zvezdane dijademe,
plesao kao maskerada blatnjave žetve.
Pevao je o madrigalima šuma,
prelio mrtvu reku bojama srca.
Sedeo je na totemu sove,
obavijao sveće u baršunasti šal.
Umirao od plima okeana suza...
Opijen krvavim poljupcem ranjene Mieliki,
sanja pod jastukom kometa damara.
Vrt gde Lepoticu zaprosi Zver...
Elegija ponoćnog klatna
Pratio je tragove njenih suza,
bele latice okupane poljupcem mesečine.
Hromo telo anđela zabačeno leži,
prosipa crnu zemlju ranjenom licu.
Posteljinom noći pleše senka vrbe.
Vratio je masku deteta ormana,
klonulim čelom budi ožiljke arkana.
Flautom zimske ruže oplakuje izdisaj,
otkriva pocepanu stazu neugašene zvezde.
Slikao je krvavim perom pauna,
njen portret u sivim paučinama.
Aurorinalı sahrana uliva maglu srcu.
Naučio je tišinu notama nokturna,
bledu labudicu prelio astralnim ogrtačem.
Endimione, oboji snove uspavankama Selene!
Serum umornog alhemičara
Slatko...
Otrov snova,
ples jutarnje rose.
Njene crne oči ponoći,
usamljene misli šaptača trulog vetra!
Slano...
Miris tišine,
note serenade pokojnika.
Poljubac na balkonu horizonta,
nad modrim velom napukle mesečine!
Gorko...
Slepi dečak,
postelja mrtvim anđelima.
Zakopan sivi šafran duše,
njeno spaljeno pismo krvavog rukopisa!
Slobodan Mićić, rođen 1994. godine u Novom Sadu. Živi u Bačkoj Palanci u četvoročlanoj porodici koju čine: majka, otac i mlađi brat. Po struci je master psiholog. U slobodno vreme voli da gleda filmove, priprema različite obroke, fotografiše, a pisanjem se bavi od ranih školskih dana. Neka od dela su mu objavljivana u zbornicima i blogovima: Šraf, Griffin Culture, Pokazivač, Bludni stih, Dunjalučar itd.
