Za mesec dana
Obećali smo jedno drugom
bukete belih rada,
čokoladu za doručak,
kočije za Mlečni put.
Stigao si pred dvorac
sa konjem i kafom,
a ja tražim
gde da se napijem.
Iver
Savetujem ga
da se ne modira,
obuče potkošulju
i ponese kapu.
Gunđam u sebi kada kasnije
skupljam zgužvane maramice
dok se na šporetu puši
njegova omiljena supa.
Umesto šerpe sa vanilicama
u špajzu uvek imam
veliko pakovanje
jafa keksa.
Naučila sam da pred gostima
trepavicama držim branu
i da polivam tepih vodom
vežbajući za požar.
Odmetnula sam se,
a tvoje sitne šake
još uvek mi ostavljaju
hranu na pragu.
Pretvaram se da sam Sojer.
Ipak sam tvoja Arkadijevna.
Grupna terapija
Na tribinama Marakane cupkaju cokule. Prsti se mrse u rašivenim džepovima. Zgužvane usne mrmljaju o cenama goriva.
Šum seče pitanje sa razglasa: Kako si?
Podižu se proćelave glave porodice. Pevaju gromko o svemoćnim majkama, bleštavom ordenju, osvojenim srnama.
Kako si?
Preko zuba cure sećanja o odbačenim sestrama, galami u kasarni, kolonama praznih čašica.
Kako si?
Deca su im pobegla iz kaveza. Crne ovce, traže pomoć, izjavljuju ljubav, dižu baklje.
Kako si?
Oborene su metalne ograde. Plamen guta požutele pravilnike. Glava u zemlju ili u torbu.
Na izlazu, očevi Balkana potpisuju kapitulaciju starog sveta.
Ispred stadiona, ćerke i sinovi čekaju poklone.
Pesme su nastale u okviru radionice Zvonka Karanovića.
