Još ovaj grad liči mi na knjigu.
Kao duh nekog broda potonulog davno,
drevno gnezdo zove me sebi i ja mu
dolazim kao talas odbegao od svetionika.
Oholost što se stekla u svetlucanju
lagune, izvrnute proporcije vode i neba,
samo me u bolesti posećuju.
Živim u oblaku i ne znam ko sam.
Ovaj vodeni dvor prelep od sporog
umiranja, izmiruje me sa sopstvenim
telom i kao ljubavnica najlepše se
podaje u svitanje.
I ovog jutra dok se vreva grada uliva
u uzdrhtalost srca, vidim moje negdašnje
telo mladića, napeto kao hrt i žene
probuđene prolećem, prelepe od svih
zagrljaja u kojima nisu mogle biti.
Kako odavde večnost izgleda poverljiva!
I već čujem talase što se, radni kao Balzak,
ispovedaju gradu; pradavnom skeletu uronjenom
u ništa; pisanje i jeste to blago talasanje koje
dodiruje naša tela; sve je tako nejasno
i možda zato povlašćeno.
Slika Venecija Vilijama Džejmsa Milera, 19. vijek
