Metamorfoze, Ovidije

Dijana i Kalisto, Ticijan,  Kunsthistorisches Museum in Vienna

METAMORFOZE

(Preobraženja)

Preveo Milosav Popadić

Naslov originala:

P.Ovidii Nasonis Metamorphoses

Publije Ovidije Nazon (43 g. pre Hrista – 18 godine posle Hrista)

Ove, 2008, navršava se dve hiljade godina od pojave Ovidijevih Metamorfoza. Svet je od tada prošao kroz mnoge metamorfoze, mene ukusa, konvencija i mode. Kad je pesnik proteran, ep je povučen iz biblioteka i spaljen, a sa propašću carstava i zagubljen: po nekima u X, a po drugima tek početkom XIII veka nađen je jedan grčki prevod ovoga dela pa su ljubopitljivi renesansni umovi upravo preko Metamorfoza upili grčke i rimske mitove i ugradili ih u svoja pesnička, likovna i muzička dela, a preko ovih i ljudi našeg vremena. Ako ne svi, danas je većina grčkih i rimskih mitova poznata, što nipošto ne znači da je Ovidijev ep postao izlišan. Istrgnuti iz konteksta i najčešće saopšteni suvim jezikom faktografije, oni gube znatan deo dramskog naboja, a upravo je dramski naboj (ne samo u pojedinim knjigama, već i epu kao celini) koheziona snaga koja povezuje i drži veoma heterogene delove. Mitovi su za Ovidija građa od koje on maštovito stvara svoje delo. Njegove interpretacije mitova i metamorfoza su i danas sveže i aktuelne. Svet se preobražava i menja, a Ovidijeva Preobraženja stoje postojano i osvajaju nove prostore. S malim zakašnjenjem stiže i ovaj celovit prozni prevod ovog monumentalnog klasičnog dela na srpski jezik.  

Publije Ovidije Nazon [Publius Ovidius Naso]  rodio se u dobro stojećoj porodici 43 godine pre Hista u gradu Sulmo (danas Sulmona) u srednjoj Italiji. Rano je ispoljio dar za retoriku i poeziju, pa mu je otac obezbedio obrazovanje u Rimu s nadom da će sin zauzeti važan položaj u državnoj administraciji. Završio je školu i dobio posao u državnoj administraciji, ali ga je on ubrzo napustio i posvetio se poeziji.

Prvu knjigu pesama, u Katulovoj tradiciji latinskih ljubavnih elegija, Amores[Ljubavi],objavio je 20 g. pre H. (godinu dana pre Vergilijeve i Tibulove smrti), Epistolae Heroidum [Pisma junakinja] u kojima Jelena, Penelopa, Didona i druge slavne junakinje pišu nevernim ili nedostupnim ljubavnicima i muževima, gde Ovidije poklanja posebnu pažnju disonanci. Kao što je Verilije (pre njega) pisao didaktičke pesme o poljoprivredi, on sad uzima pozu stručnjaka za pitanja ljubavi i erotike: 15 g. p.H. pojavljuje se Ars Amatoria[Ljubavna veština, priručnik za seksualnu tehniku]. Pet godina kasnije, uz revidiranu Ars Amatoria, pojavili su se i Remedia Amoris [Lek od ljubavi] i Medicamina Faciei Feminae[Pomade za žensko lice]. U međuvremenu su umrli i Propercije i Horacije, pa je Ovidije već u tridesetoj godini života postao vodeći pesnik generacije. Sve ove pesme pisane su dvostihom «latinske ljubavne elegije», no još nisu izgubile svežinu zahvaljujući pesnikovoj zapanjujućoj inventivnosti i smislu za komiku i grotesku. (Izgubljena tragedija Medea je verovatno pisana u homorovskom daktilskom hemsametru.)

Za razliku od nešto starijih savremenika koji ne samo da su zapamtili previranja, pobune, zavere i krvave obračune, nego su i na svojoj koži osetili posledice raspada republike (Vergiliju je porodično imanje konfiskovano, Horacije je učestvovao u ratu protiv Avgusta i morao ponovo da počne od nule, Propercije je izgubio bliske rođake u brobama protiv Avgusta u srednjoj Italiji) Ovidije živi udobnim životom kosmopolitskog Rima u uslovima dugo priželjkivane stabilnosti i mira. Avgustovski mir doneo je nov život i nove kreativne impulse. Pesnici su poletno podržavali Avgustove želje da se obnovi italijanska poljoprivreda, da se potvrdi dostojanstvo Rima i Italije i novi koncept uloge Rima u svetu. Pišući na toj liniji, Vergilije pomaže da se događaji osmisle: on se ponaša kao vates,inspirisani pesnik koji otkriva poruke dobijene od viših sila. Ovidije pak pripada mlađoj, mirnodopskoj, generaciji: on nije samo slavan pesnik već i veliki ljubavnik, ali sad Avgustova vladavina ulazi u tmurniju fazu strogih moralnih zakona u kojoj imperator nema nimalo sluha za njegovu «lascivnu» peoziju.

Negde oko početka novog računanja vremena, kad mu je bilo 45 godina, Ovidije stavlja tačku na ljubavnu poeziju: sad su na redu dva dijametralno različita projekta,Metamorphoses [Metamorfoze, preobraženja] i Fasti [Kalendar rimskih verskih svečanosti, sa legendama vezanim za njih].  

Metamorfoze su objavljene 8 godina posle Histova rođenja i odmah postale slavne; njihov autor je na vrhuncu slave, on je vodeći pesnik svoje generacije. A onda, iste te 8-me godine, grom iz vedra neba: Cezar Avgust ga protera u mestance Tomi (danas Konstanca) na Crnom moru, na periferiju carstva. Ne zna se šta je razgnevilo Cezara Avgusta da protera slavnog pesnika, koji je tom prilikom spalio sve svoje rukopise uključujući i Metamorfoze.Zvanično, razlog su neke lascivne pesme u Ars Amatoria koje su davale uputstva kako uspešno održavati vanbračne veze, što se kosilo sa Avgustovim zakonima, a bilo je naravno i kreposnih građana kojima je smetala lascivnost nekih pesama, no ne treba smetnuti s uma da su i Metamorfoze, tonom nadmoćne ironije, davale imperatoru povoda da taj ep smatra subverzivnim, pogotovu epizoda  Apoteoza Julija Cezara na kraju epa sa snažnim ironičnim nabojem koji se oseća uprkos (ili zahvaljujući) glazuri sačinjenoj od floskula političkog argoa avgustovskog doba,što je bez sumnje s jedne strane doprinelo popularnosti epa, a s druge iritiralo imperatorovu sujetu. Ovidije nije imao ništa protiv da uživa u plodovima mirnodopskog avgustovskog doba, ali mu to nije smetalo da vidi i njegove tamnije strane; s druge strane, ma koliko da Rim u Avgustovo vreme uživa relativno dug period stabilnosti, stalno se strahuje šta će da bude ako se Avgustu što desi, kao i šta će da bude posle Avgusta. Kako bilo, pesnik je lišen raskoši Rima, prijatelja, avantura, porodice i u samoći izgnanstva nastvlja rad na rukopisu Fasti, koji je ostao nedovršen (stigao je tek do juna), a piše i nova dela: Tristia [Tugovanke], Ibis i Epistolae ex Ponto [Pisma sa Ponta], pa će i deportovani «Mladobosanac» Andrić u toku Prvog svetskog rata, pod Ovidijevim uticajem, da piše svoje lirske zapise Ex Ponoto. Budući da je Ovodije umro kao izgnanik, ne zna se tačan datum njegove smrti, pa ni godina: jedni misle da je umro 17-te a drugi 18-te godine posle Hrista, u svakom slučaju, nekoliko godina je nadživeo svog progonitelja.

On je od ranog detinjstva požudno apsorbovao i dugo bistrio mitove, pa može bez preterivanja da se kaže da je supstrat Metamorfoza celokupna grčka i rimska tradicija; samu temu preobraženja mogao je da nađe u knjizi Heteroeumena [Preobraženja] helenističkog pisca Nikanora, kao i u knjizi Ornithogonia [Poreklo ptica] od Bojosa. Izučavajući grčke i latinske mitove, Ovidije je otkrio jednu prostu (i ništa manje obespokojavajuću) istinu, naime, da je jedini zajednički imenitelj svih mitova –metamorfoza, preobražaj. Drugim rečima, da se istorija sveta i ljudska delatnost kao njen supstrat svode na puku promenu, još određenije, na promenu oblika, suština ostaje nepromenjena. Ne samo da je otkrio tu istinu: ona postaje okosnica njegovog pesničkog postupka u ovom epu. On, dakle, zauzima dijametralno suprotan stav Vergilijevom (homerovskom, epskim) pogledu na svet, po kojem ljudska delatnost ima svoj smisao koji se pravolinijski kreće prema cilju. Kod Ovidija ima kretanja, ali ono nije ni ravno ni pravolinijsko, već krivudavo i cikličko. On vidi samo preobraženja i promene, koje su uslovljene srećnim ili nesrećnim sticajem okolnosti, naklonošću ili srdžbom bogova, ljudskom gordošću i hrabrošću, ljubavlju i požudom, razboritošću i brzopletošću, mudrošću i glupošću i drugim  licima i naličjima ljudske psihe. On je veliki znalac čovekovih vrlina i slabosti, motiva i nagona, misli i osećanja, strasti, želja, nada, pobuda i zabluda. A budući da je mit kristalizacija ljudskog iskustva, on kroz prizmu mita prelama i suvremena mu događanja i sudbine i od njih mesi poetsko tkivo iz kojeg emaniraju usponi i padovi, podvizi i porazi, plemenitost i niskost, dobrota i pakost, eros i tanatos i sve što stoji između ovih krajnosti.

Petnaest knjiga epa može grubo da se podeli u tri celine od po pet knjiga, koje korespondiraju sa epohom bogova, epohom heroja i epohom istorije. Epoha heroja počinje sa uvođem grada Atine u knjizi Šestoj, a vreme istorije sa uvođenjem Troje u knjizi Jedanaestoj. Ove podele nisu ni striktne ni precizne; naprotiv, zamagljenje su: Atina se pojavljuje tek nakon 400 stihova, a Troja kad je već zauzeta, ne jednom već dva puta. Pesnik se poigrava linijama razgraničenja; on zazire od jasnih i striktnih podela, što nipošto ne znači da ih zanemaruje. A «hronološki red» nije tu da ukaže na progresivnu liniju od jednostavnijeg ka složenijem i od primitivnijeg ka savršenijem, već naprotiv, da i na taj način podvuče da se sve svodi samo na promenu oblika.

Pesnik virtuozno varira veze kako između mitova unutar svake knjige, tako i između knjiga. Svaka knjiga ima unutrašnji plan, ponekad u tematskoj povezanosti, ali češće u kontrastima; kraj knjige nagoveštava događaje u sledećoj. Mit o Faetonu se, kao u romanu u nastavcima,  nastavlja iz Prve u Drugu knjigu; posle dramatične otmice Evrope na kraju Druge, u Trećoj slede mitovi o njenom sinu Kadmu, osnivaču Tebe i uspostavljanju Bakhovog kulta; na početku Četvrte, Minijeve kćeri, poslednji bastion otpora Bakhu, preobražavaju se u slepe miševe; mit o Perseju se prenosi iz Četvrte u Petu knjigu koja se završava preobražajem drskih Pjereidovih kćeri u svrake, pošto su tvrdile da lepše pevaju od Muza; u Šestoj Minerva pretvara oholu tkalju Arahne u pauka, a Letona grube seljake u žabe kreketuše; tu su i grozni mitovi o Niobi, o Tereju, Prokni i Filomeli, da bi na kraju prevladao nešto vedriji ton; u Sedmoj knjiizi dolaze mitovi o zloj čarobnici Medeji; Osma počinje potresnim mitovima o Maleageru i kalidonskom vepru, o Skili i Minosu, Dedalu i Ikaru; a u Devetoj pored Herakla susrećemo dve seksualne aberacije: Biblida se zaljubi u brata i od suza preobrazi u potok (premda je verbalno osuđuje, pesnik veoma uverljivo i sa empatijom slika njenu patnju) i Ifida (ona se odgaja kao mladić, ali u pravi čas doživi promenu pola). U Desetoj, posle mitova o Orfeju i Euridiki i Ganimedu, centralno mesto pripada mitu o Miri, koji nas vraća motivu incesta: za razliku od Biblide, ona počini incest sa ocem (kao i u slučaju Biblide, Ovidije verbalno osuđuje, ali ubedljivo, sa velikim poznavanjem ljudske psihe, slika njeno prokletstvo). Jedanaesta knjiga počinje Orfejevom smrću a završava pričom o Prijamovom sinu Esaku koja služi kao most prema trojanskom ratu, koji je predmet najkraće Dvanaeste (625 stihova) i najduže Trinaeste, knjige (965 stihova): u kojoj započinju i Enejina lutanja da bi se nastavila i u Četrnaestoj, tzv. Mala Enejida. Petnaesta daje kratak pregled Romulovih naslednika od Nume koji (anahrono) posećuje Pitagoru, kroz čija usta pesnik izlaže svoju teoriju metamorfoza. Slede legende o Egeriji i Hipolitu, Tagesu i Romulovu koplju, o kugi u Rimu (istorijski događaj), zatim prilično bleda epizoda o Eskulapu, koja pesniku služi kao kontrast za tour de force celog epa u Apoteozi Julija Cezara, gde floskule političkog argoa avgustovskog vremena istovremeno čine zaštitnu glazuru (koja je očito bila isuviše tanka i providna) i ironični naboj. Ep se završava epilogom u kome se kaže da će on živeti dok je sveta i veka.

       Metamorfoze sadrže oko 250 preobraženja i obuhvataju neverovatan raspon ljudskog iskustva i sve vreme od postanja do ovih dana , kako pesnik kaže u Prologu. Obim je univerzalan i sveobuhvatan. Svi veliki mitovi Grčke i Rima (i mnoštvo manjih) našli su se u ovom epu; uporedo sa slavnim Heraklom, Ahilom, Enejom i Romulom, susrećemo se i sa manje poznatim stvorenjima kao što su Salamancida, Klitija, Leukonoja, Leukotoja … Traganje za identitetom je nit koja ih povezuje: Ovidije nas stalno podstiče da se pitamo ko smo i na osnovu čega mislimo da smo takvi kako sebe zamišljamo. Unutar svake knjige mitovi se preklapaju, prepliću i prožimaju reflektujući karakterne osobine bogova i ljudi. Ljudska oholost, sujeta, uobraženost, požuda, lakomost, neobuzdanost, brzopletost, jednom rečju, svi oblici ljudske gluposti kažnjavaju se bez milosti. Dužina mitova varira od desetak do nekoliko stotina stihova, a ima i onih koji prelaze iz jedne u sledeću knjigu. Neretko, slično ruskim «babuškama», unutar jednog mita smešten je drugi (u mitu o Ioni, primera radi, Apolon uspavljuje stooko čudovište Argusa pastoralnim mitom o Panu i Siringi).

Metamorfoze nemaju koheziju i strukturu Ilijade ili Enejide, ali imaju obrasce reda i organizovanja materijala koji, istina, nisu ni strogi ni precizni, ali ne samo zbog otpornosti materijala: premda svestan da bi svet bez granica bio puki haos, Ovidije ne podnosi stroge okvire. Njegov haos nema jasne granice; haos je siva smesa, «cela priroda je pokazivala smo jedno lice», kaže on na početku epa. U tome sivilu «nijedan elemenat nije čuvao svoj oblik». Svet je dobio jasne granice tek kad je bog razlučio, razmrsio i rasporedio stvari i smestio ih na svoje mesto. (Njegova prestava je bliska starozavetnoj.)

Metamorfoze su čas smešne, čas tragične i tužne, čas drske, a čas trivijalne. Od drame i tragedije, preko melodrame i tragikomedije do komedije i groteske, žanrovi se kaleidoskopski smenjuju, prepliću i prožimaju. One su veoma dobra lektira za više razrede osnovne i niže srednje škole [Montenj kaže da su mu upravo Ovidijeve Metamorfozeotvorile apetit za čitanje kad je bio dečak, Essais, I, 222], mogu da se čitaju iz čistog zadovoljstva, a mogu i da galvanizuju maštu darovitog umetnika. U šarenilu stilova kojima se pesnik služi nijedan nema dominantnu ulogu, premda može da se kaže da je najdoslednija poza nadmoćne ironije. Ovidije dobro poznaje i voli književnu tradiciju, ali nije zanemeo pred njom: po njemu, sve mora da se osveži promenom ugla posmatranja. Kaleidoskopska raznolikost epa, nagli zaokreti u registru i raspoloženju, slojevitost ironije i samosvesti, pesnikova sposobnost da nas duboko dirne uprkos prividnoj površnosti, njegova visprena i eluzivna duhovitost – to su elementi koji su Metamorfozama, kao iEnejidi, obezbedili centralno mesto u evropskoj književnoj tradiciji već od njihove prve pojave.

Razlozi promene oblika su brojni i raznovrsni: bogovi menjaju oblik po sopstvenoj volji da bi ostvarili neku želju, a ljudi po kazni ili milosti božijoj. Jupiter se prerušava u oblak, zlatni pljusak, labuda, satira, Dijanu, bika da zadovolji svoju neobuzdanu strast, ne vodeći mnogo računa o tome šta će da bude sa objektom njegove požude, nevinim nimfama i devojkama. Njihova lepota je njihova kob: nemoćne su pred Jupiterom, a još nemoćnije pred ljubomornom, osvetoljubivom Junonom, koja ih nemilosrdno kažnjava kao da je sav greh do njih: Kalisto pretvara u mečku, a Kadmovu kćer Inonu natera da skoči u more, Jupiter ih se seti tek kad nagrabuse, a i tada više brine o tome da stekne alibi pred ljubomornom ženom: Ionu je pretvorio u junicu da ga Junona ne bi uhvatila u neobranom grožđu. Junona se prerušava da uhodi nevernog muža i zapada u veoma komične situacije kad iskušava svoje smrtne suparnice.

Otrovna Kupidonova strela je još kobnija po smrtne ljude: Terejeva neobuzdana seksualna strast ne zna za granice i vodi u propast ne samo njegov već i dvor njegovog tasta; prividno  proračunata čarobnica Medeja izdaje oca i otadžbinu da bi se udala za Jasona;  Skila ubije oca i otvara grad neprijatelju, ali ne samo Minos, nego se i kopno i more gnušaju njenog zlodela i ne primaju je u sebe, pa se ona konačno preobrazi u opasnu liticu u moru …

Ali, kazne ne stižu ljude samo zbog «grešne» ljubavi. Oholost i drskost nikad ne ostaju nekažnjene: Minijeve kćeri, privržene Minervi, nastavljaju da predu i tkaju i pričaju umesto da se pridruže svetkovini nanovo uvedenog Bakhovog kulta. Njihova privrženost prošlosti dobija vid ustajalosti i zastarelosti: razboji im zarastu u imelu, a one bivaju preobražene u slepe miševe, stvorenja koja borave po mračnim i zapuštenim prostorijama; Pjeridove kćeri lepo pevaju, ali i drsko izazivaju muze da se nadmeću sa njima i – budu preobražene u svrake; darovita tkalja Arahne izazove Minervu i – bude  pretvorena u pauka; ohola Nioba ima sve: ugled, bogatstvo sedam sinova i sedam kćeri, muž joj je kralj, ali joj ni to nije dosta, traži od sugrađanki da slave nju umesto boginje Letone: uvređena boginja se požali svojoj deci, Apolonu i Dijani i ti nenadmašni strelci u jednom danu ustrele svu njenu decu, muž joj se ubije, a ona se preobrazi u stenu iz koje i danas teku suze; lakoma i zavidna Aglauros traži od Merkura tovare blaga da bi mu omogućila pristup njenoj sestri, a on je čarobnim kaducejem pretvori u stenu. I preterana revnost se kažnjava: brbljiva vrana je bila nevina lepotica na koju je Neptun bacio oko a onda se Minerva smilovala na njeno devičanstvo, pretvorila je u snežnobelu pticu koja joj je revnosno služila, a kad je postala isuviše revnosna, njena je gospodarica oterala iz dvora,  perje joj obojila u crno i svrstala je na niži rang od sove, koja ni danas ne sme da izađe na svetlost dana, zbog toga što je zavela oca; i gavran je nekad bio beo: i on je revnosnu brbljivost platio promenom boje perja … Ovako poređane, životne situacije u kojima se nalaze njegovi junaci i junakinje, kao i njihove kazne i patnje, mogu da zvuče groteskno i patetično, no, uprkos tome, Ovidije uspeva da nam ih saopšti na prihvatljiv i zabavan način. On je sjajan pripovedač. Njegovo poznavanje ljudske prirode i živi opisi situacija nadživeli su ukuse, konvencije i mode ne samo njegovog nego i svih vremenskih razdoblja u toku poslednje dve hiljade godina.

Da sumiramo: za razliku od Vergilija koji veruje da ljudski postupci i istorija sveta imaju duboki teleološki smisao, Ovidije misli da se sva ljudska delatnost, pa dakle i istorija sveta, svodi na puku metamorphosis, promenu oblika. Ova dva velika latinska pesnika zapravo veoma jasno formulišu dva oprečna, opštevažeća stava: gotovo bi moglo da se kaže da se svi ljudi dele na pristalice Vergilija (vere u teleološki smisao istorije sveta, pa dakle i progres), i na pristalice Ovidija, one koji veruju da se sve svodi samo na promenu oblika, na cikličko vaćanje na početak. Vergilije veruje u večnost Rimskog carstva; on podržava Avgustov nouus saeclorum ordo (novi vekovni [svetski] poredak); za Ovidija je imperija «samo još jedan peščani sprud vremena u nestalnom toku večnosti», kako kaže E.J.Kenny u Cambridge History of Classical Literature, vol. II, p. 441, Kembridž, 1982. Premda zastupaju dijametralno suprotne stavove, i bez obzira koji od njih mu je bliži, čitalac i danas sa velikim zadovoljstvom može da čita i jednog i drugog, što je nesumnjiv znak da su oba veliki pesnici, veliki umovi. I oba imaju svoje velike sledbenike. Vergilije (koji je bliži novozavetnom poimanju sveta) inspirisao je autora Božanstvene komedije ne samo Šestom knjigom Enejide (u kojoj je našao kompletnu topografiju i arhitekturu «onoga» sveta), već – možda još i više – duhom i verom u budućnost koji provejavaju i nose ceo ep. I ne samo Dantea. Njegov je uticaj neosporan i na autore Izgubljenog raja i Luče mikrokozma, da pomenemo samo neke. S druge strane, Ovidijev uticaj  seže od Seneke, Marcijala i Juvenala iz I i Apuleja iz II veka, preko Roman de la Rose, Bokača, Čosera, Tasa, Servantesa, Kalderona, Lope de Vega, Ariosta, do Goetea i Puškina, Džojsa i  Kalvina. Monteverdi, Gluk,Mendelson-Bartoldi, B. Britn i Stravinskipišu muzička dela pod njegovim uticajem; njegov uticaj na likovne stvaraoce je neprocenjiv od Ticijana i Berninija, Mikelanđela, Rafaela, Tintoreta, Koređa, do Rubensa, a preko njih i na mnoge druge, sve do Pikasa i likovnih umetnika naših dana. Poznato je da je Šekspir od svih klasičnih dela najviše voleoMetamorfoze.  Ovidije je prosto galvanizovao uobrazilju autora Hamleta, Makbeta, Julija Cezara. On je kod Ovidija našao ne samo neiscrpnu riznicu dramskih sižea, karaktera, raspoloženja, atmosfera, već i suvereno vođenje dramske radnje, smelo upuštanje u najdublje, najintimnije i najtananije vibracije ljudske psihe, koju latinski pesnik (i po današnjim merilima) izuzetno dobro poznaje. Hamletovi, kao i monolozi u Makbetu, inspirisani su monolozima Maleagerove majke i ne samo monolozi. Premda je uzeo sagu o danskom kraljeviću od Saksa Gramatika, on je dramski elaboriranu temu dužnosti i osvete našao u Metamorfozama, posebno u liku Maleagerove majke: atmosfera zločina, tragičnost situacije, dilema dužnosti i rodbinskih osećanja im je zajednička. U Šekspirovoj mašti, na najkreativniji način, slila se saga o danskom kraljeviću iz 13 veka sa antičkim mitom o Maleageru u englesku renesansnu tragediju, kao i tragična priča o Piramu i Tizbi sapričom o ljubavnicima iz Verone; Piram i Tizba su mu poslužili i kao predložak za sjajnu parodiju uSnu letnje noći [koji služi kao predložak Mendelson-Bartoldiju u 19-om veku za istoimeni balet, i Bendžaminu Britnu za isoimenu operu.] Nema kraja širenju Ovidijevog uticaja. Hamlet ironično kaže za svoju majku: All tears, like Niobe, sva u suzama, kao Nioba. UticajMetamorfoza na Džojsovog Ulisa i na Kafkinu Metamorfozu Gregora Samse je vidan.

Uticaj Metamorfoza evidentan i u renesansnoj dalmatinskoj i dubrovačkoj književnosti od Hektorovića (preveo Remedia amoris), Zlatarića (preveo Ljubav Pirama i Tizbe) teJakova Bunića (Otmica Kerbera) i Luke Bunića (Aretuza u goru, Aron u rijeku), kao i u delima Ranjine, Držića (Venera i Adon) i Gundulića (Prozerpina ugrabljena).

Ovo je samo rukovet primera uticaja ovog monumentalnog dela koje posredno i neposredno prožima celokupnu evropsku civilizaciju, pa i srpsku. (Šteta što nemamo uvida u predvukovski period srpske književnosti.) Neposredan uticaj je vršio Maretićev prevod iz 1907 u izdanju Matice hrvatske, koji je sve vreme bio u opticaju i kod Srba (1991 je u «Dereti» izašlo i fototipsko izdanje Maretićevog prevoda), a 1997 je izišao Danojlićev prevod mita o Dedalu i Ikaru iz Metamorfoza (VIII,183-240). Teško je, naravno, proceniti posredni uticaj, no u svakom slučaju, on je evidentan u usmenoj kao i u umetničkoj književnosti (primera radi, naša narodna priča U cara Trojana kozje uši gotovo je identična sa jednim delom frigijskog mita o kralju Midi (XI, 85-193), razlike su minimalne: Trojan – Mida; kozje uši – magareće uši; zova – trska; pastiri – vetar; u našoj priči se ne zna zašto car ima kozje uši, a kod Ovidija je dat i razlog, što ne znači da je naša priča preuzeta od Ovidija: možda obe priče imaju zajednički izvor.)  

Ovaj prevod je rađen prema latinskom tekstu «Loeb Classical Library», Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts – London, 1994. U grčkim mitovima vratio sam grčki oblik imena, sa izuzetkom olimskih bogova, koji su zadržali latinski oblik izvornika.

Milosav Popadić.

Knjiga I

Prolog (1 – 4)

Dušu mi obuzima želja da pevam o telima koja su dobila u nov oblik; bogovi, vi koji ste uzrok tih promena, nadahnite me da ih pesmom u neprekidnom nizu obuhvatim sve od postanja do današnjeg dana!

Stvaranje sveta* (5 –88)

Pre mora i zemlje i nebeskog svoda što nadkriva sve, celokupna priroda imadijaše jedno lice nazvano haos: gruba zbrka i nered, ništa do mrtva gomila i neprijateljski raspoložena semena pogrešno sparenih elemenata. Titan¹ još nije obasjavao svet, rastući Feb² nije obnavljao svoje rogove, Zemlja, uravnotežena sopstvenom težinom, nije lebdela u vazduhu, niti je okean širio ruke duž dalekih obala. I, premda su postojali i zemlja i more i vazduh, niko ne mogaše da ide po kopnu niti da pliva u moru, a vazduh beše mračan. Ništa nije moglo da bude isto, svi predmeti bejahu narogušeni, jer u jednom istom telu hladno ratovaše sa toplim, vlažno sa suvim, meko sa tvrdim i bestežinsko sa težinskim.

Bog i plemenita priroda su izazvali ovu borbu. On otrgnu zemlju od neba i more od kopna i rastavi etersko nebo od guste atmosfere. Kad je tako oslobodio elemente iz slepe gomile stvari, on postavi svaki od njih na svoje mesto i utvrdi njihov međusobni sklad. Vatreni bestežinski element koji čini nebeski svod diže se i napravi sebi mesto na najvišoj visini. Za njim po lakoći dođe vazduh. Zemlja beše teža od njih i, vukući sa sobom grublje elemente, potonu na dno zbog sopstvene težine. Tečna voda poslednja zauze mesto i obuhvati čvrsto tle u zagrljaj.

Kad je, ma koji od bogova da to beše, postavio red i razlučio haotičnu gomilu, i sveo je, tako rasčišćenu, na kosmičke delove, on najpre zemlji dade oblik velike lopte kako bi imala isti izgled sa svake strane. Onda zapovedi vodi da se razlije oko nje, da se pod uticajem vetrova podiže u talase koji se sudaraju i lome o obalu. Stvori izvore i golema prostranstva stajaće vode i jezera pa onda svede reke u korita, udaljene jednu od druge, i učini da jednim delom budu samom zemljom upijene a drugim da teku prema moru i da, kad tako postanu deo slobodnijeg vodenog prostranstva, biju o morske umesto o rečne obale. Onda naredi ravnicama da se rašire, dolinama da se ulegnu, šumama da se zaodenu lišćem i brdima stenovitih grebena da se dignu uvis. I kao što je nebeski svod raspolovljen dvema zonama desno i dvema levo, sa petom između njih, koja je vrùća od njih, božanska promisao obeleži i obuhvaćenu masu istim brojem zona i otisnu ih na zemlji. U središnjoj ne može da se živi zbog vrućine, duboki sneg pokriva dve, dve postavi između njih i dade im umerenu klimu mešajući toplotu sa hladnoćom.

Vazduh, koji je teži od vatre koliko je voda lakša od zemlje, lebdio je svuda uokolo. Onda tvorac naredi maglama i oblacima da zauzmu svoja mesta, kao i gromu koji _____________________

* Stvaranje sveta  predstavlja prvo veliko preobraženje, koje kulminira u stvaranju čoveka. Grandiozni opis ovog preobražaja oslanja se na više pesničkih i filozofskih izvora, uključujući i Lukrecija. Paralela sa starozavetnom verzijom postanja sveta  sve do Potopa iDeukaliona i Pire je veoma bliska. ¹Titan (Τιτάν) – Sunce; ²Feb (Φοιβός) – ovde: Mesec

potresa ljudska srca i vetrovima koji izazivaju sevanje i munje. Ali tvorac sveta ne dodeli vetrovima punu vlast nad vazduhom. Pa ipak, premda u svojim oblastima kontrolišu buku i grmljavinu, oni jedva mogu da se obuzdaju da ne raznesu svet u komade. Tako surov rat ova braća vode među sobom. Ali Euros¹ se povuče prema zemlji ranog svitanja i predela Arabije i tamo gde se planine Persije brčkaju i zapljuskuju na svetlosti ranog jutra. Na zapadnim obalama koje su svetle u zalazak sunca nastani se Zefir², a namrgođeni Borej³ se uputi u Skitiju i na krajnji sever. Daleka zemlja na suprotnoj strani, vlažna i stalno izložena kiši i magli, boravište je Austera, južnog vetra. Iznad svih njih bog postavi pokretni bestežinski eter koji ne sadrži zemnih čestica. Kad je tako rasporedio i postavio stvari na svoje mesto, počeše zvezde, koje dugo bejahu zaklonjene tamom, da svetle širom nebesa. I, da nijedna oblast ne bi ostala bez oblika živih bića, zvezde i božanski oblici zauzeše nebeski svod, more pripade sjajnim ribama, zemlja primi na sebe životinje, a vazduh ptice.

Nedostajalo je živo biće savršenije građe, sposobno za uzvišenije misli, koje bi moglo da ima vlast nad ostalima. Onda se rodi čovek. Da li je bog koji je stvorio sve ostalo, zamišljajući savršeniji svet, sazdao čoveka od božanskog suštastva, ili ga je pak iznedrila zemlja koja je, tek otrgnuta od nebeskog etera, još posedovala sposobnosti svog srodnika neba – ona zemlja koju je Japetov sin¹ umesio sa svežom izvorskom vodom i dao joj oblik bogova koji nadziru sve na svetu, ne zna se. I premda su sve druge životinje položene sa pogledom usmerenim u zemlju, tvorac je čoveku dao uzdignuto lice, zapovedio mu da stoji uspravno i da usmeruje pogled u nebo. Tako se, dakle, zemlja koja je doskora bila gruba i bezoblična masa, preobrazi i zaodenu dotad nepoznatim oblicima.

                         Četiri doba (89 – 150)

Zlatno doba beše prvo. Bez protivnika i nadmetanja, ono je bez zakona, po sopstvenoj volji, držalo veru i činilo pravo. Nije bilo straha od kazne, ni pretećih reči na bronzanim pločama; nije bilo masa podanika koji sa strahom gledaju sudijama u lice: živeli su bezbedno bez tužilaca i advokata. Tada bor još nije sečen na planini i dovlačen da plovi po vodenim prostranstvima u druge zemlje; ljudi nisu znali za druge obale do samo za svoje. Gradovi još ne bejahu opasani visokim zidinama; ne beše truba od prave, ni rogova od krive bronze, ni  mačeva ni šlemova. Uopšte nije bilo potrebe za naoružanim ljudima, jer su narodi, pošteđeni ratnih uzbuna, provodili godine u udobnom miru. Zemlja, nedirnuta motikom i ralom, bez prinude, sama od sebe, pružaše sve što je bilo potrebno. Ljudi, zadovoljni hranom koja je dolazila sama od sebe, skupljahu jagode po proplancima i stranama, kupine sa trnovitog žbunja i žir sa hrastova. Proleće trajaše večno, a topli zefir se nežno poigravao sa cvetovima koje niko nije sadio. Uskoro je neobrađivana zemlja donosila velike zalihe žita; premda neorana, polja su se žutela od teškog klasja pšenice. Reke su tekle pune nektara i mleka i žuti med kapao sa zelenih hrastova.

Kad je Saturn proteran na mračnu zemlju smrti, a svet pao pod Jupiterovu vlast, nastupi srebrno doba – nižeg stepena od zlatnog, ali veće vrednosti od bronzanog. Jupiter suzi granice prvobitnog proleća i uvodeći zimu, leto, nestabilnu jesen i kratko proloće zaokruži godinu u četiri godišnja doba. Najpre se ohladi sasušeni vazduh koji beše pobeleo od usijanja i uhvatiše se ledenice na ledenom vetru. Tada su ljudi prvi put počeli da prave skloništa u vidu kuća. Ranije su im pećine, gusto žbunje i granje povezano korom drveta bili domovi. Tada je, takođe, prvi put posejano seme pšenice u duge brazde dok su volovi stenjali pod teškim jarmom.

Za srebrnom, kao treća po redu, dođe bronzana rasa, žilavije građe i spremnija da

___________

¹Euros (εΰρος > eurus) – jugoistočni vetar

²Zefir (ζέφυρος > zephyrus) – zapadni vetar
³Borej (βορέας > boreas) – severni vetar

se lati divljačkog oružja, ali još uvek ne i bezbožna. Poslednje je doba tvrdog gvožđa. Zlo naglo izbi na površinu u ovom dobu niže vrste: umerenost, istina i vera pobegoše sa zemlje, a njihova mesta zauzeše podvale, zavere i zamke, nasilje i ljubav prema prokletoj imovini. Ljudi počeše da raspinju jedra na vetru premda su do tada bila gotovo nepoznata mornarima, a kobilice sljubljene od borova koji su dugo gordo stajali na planinskim padinama, uvredljivo počeše da poskakuju pod udarima talasa. Zemlju, koja je ranije bila zajednička imovina kao i sunce i vazduh, sad revnosni geometar poče da meri i obeležava dugim granicama. Ne samo plodnu zemlju i letinu radi izdržavanja, ljudi sad kopaju i u samu utrobu zemlje. Bogatstvo koje stvoritelj beše zakopao duboko među same seni Stiksa, sad iznose na svetlost dana – bogatstvo koje podstiče na zlodela. Stiže zlokobno železo i zlato, još gore od železa; stiže rat koji vode železo i zlato, razmahuje se krutim oružjem u krvavim rukama. Živi se od pljačke. Gost nije bezbedan kod domaćina, ni tast kod zeta; a i među braćom ljubav je retka. Muž priželjkuje supruginu smrt, a ona muževu; krvoločne maćehe kuvaju smrtonosne otrove, a sinovi unapred ispituju prošlost otaca. Pobožnost je poražena, sad i devica Astreja, poslenja od besmrtnika, napusti krvlju natopljenu zemlju.

                         Divovi (151 – 162)

I, da nebo ne bi bilo bezbednije od zemlje, kažu da su divovi pokušali da prevrnu i sam nebski tron gomilajući planine jednu na drugu sve do zvezda. Onda svemogući otac poče da baca munje, uzdrma Olimp, zgrabi Peliona i zavitla ga sa vrha Ose. Zemlja se prekri gomilama mrtvih tela, pa je, kažu, Majka Zemlja, natopljena njihovom krvlju, udahnula život usirenoj krvi. I, da bi ostalo potomstva od njenog ranijeg poroda, ljudi se rodiše iz krvi. Ali i ova nova rasa beše prezriva prema bogovima, spremna na pokolj i puna besa. Videlo se da su rođeni iz krvi.

Likaon (163 – 252)

Kad Saturnov sin sve ovo vide sa svog visokog trona, bolno jeknu i, sećajući se gnusne gozbe za Likaonovim stolom² (priča još nepoznata, jer se zločin tek beše dogodio), pade u gnev dostojan Jupiterove duše i sazva skupštinu bogova. Ništa na svetu nije moglo da ih spreči da se ne odazovu.

Ima na nebu jedan uzvišen put, jasno vidljiv kad je vedro. Ime mu je Mlečni put, poznat po bleštavoj belini. Tim putem idu bogovi u Gromovnikove dvore. Palate plemenitijih bogova su s desne i s leve strane, prepune gostiju koji se tiskaju kroz širom otvorena vrata na sklapanje. Niži bogovi žive odvojeno od uzvišenih. U neposrednoj blizini sjajni i moćni stanovnici neba postaviše svoje kućne bogove. To bi mesto, ako smem tako da kažem, moglo da nosi naziv Palatija neba.³

Kad bogovi, dakle, zauzeše mesta u mramornoj dvorani, sam car nebeski sedeći visoko iznad njih i naslanjajući se na skiptar od slonovače zatrese tri puta i još jednom strašne uvojke kojima uzdrma zemlju i more i nebo. Onda otvori gnevne usne i ovako progovori: «Ni onda kad su zmijonogi divovi, sa po stotinu ruku, posegli da zauzmu nebo nisam bio više uznemiren. Jer, premda su oni bili surov neprijatelj, celokupni njihov napad poticao je iz jednog tela i iz jednog vrela. A sad, na sve strane, gde god stari Okean tutnji uz obale zemaljske, moram da uništim ljude. Kunem vam se rekama Stiksa koje teku kroz lugove Hada! Sva sredstva moraju da se isprobaju, ali ono što je neizlečivo mora da se odstrani nožem, kako se zdravi deo ne bi zagadio. Imam polubogove, seoska božanstva, nimfe, faune i satire, i šumska božanstva na padinama planinskim. Kako se još ne smatraju dostojnim da zauzmu mesto na nebu, dozvolimo im makar toliko da bezbedno žive u zemljama koje su im dodeljene. Ali, zar ___________________________

¹Japet (Ίαπετός > Iapetus) – ovde: jedan od Titana, otac Prometeja, Epimeteja, Atlasa i Menoetija

²Likaon (Λυκάων > Lycaon) – kralj Arkadije.   ³Palatija (Palatia regia) –  ironična aluzija na rezidenciju imperatora Avgusta (koji će ga priterati iz otadžbine).

mislite da će oni da budu bezbedni kad po zlu poznati Likaon i meni lično, koji vladam nebeskim munjama i vama kao podanicima, zapinje zamke?»

Svi su bučno negodovali i odlučno tražili da se kazni vinovnik tako gnusnog zlodela. Kao što se ceo ljudski rod, kad je bezbožna grupa zaverenika bila toliko bezumna da ime Rima zatre Cezarovom krvlju, skamenio od iznenadnog straha od propasti. Ni tebi, Avguste, odanost tvojih podanika nije bila ništa manje prijatna od odanosti bogova Jupiteru. Pošto je, rečju i gestom, utišao njihove povike, umiriše se. Kad se, suzbijena njegovim autoritetom, sleže galama, Jupiter još jednom prekide tišinu ovim rečima: «On je, vaistinu, kažnjen, ne brinite. Ali, ispričaću vam šta je učinio i kako je prošao. Do ušiju mi je bio dopro glas o najvećoj gnusobi. Želeći da dokažem da su to samo lažne glasine, spustim se sa visokog Olimpa, prerušim se u ljudski lik i prokrstarim uzduž i popreko po zemlji. Dugo bi trajalo kad bih pripovedao o bezbožništvu na koje sam naišao na sve strane. Odvratni glas beše daleko blaži od istine. Prošao sam kroz Menalu prepunu zverskih jazbina, Kilenu i kroz gajeve pinija hladnog Likeja. Odatle se u suton uputim prema negostoljubivom domu kralja Arkadije. Dam znak da imaju pred sobom jednog boga i prost svet mi ukaza poštovanje. Likaon u početku ismejavaše njihove pobožne molitve, a onda reče: «Brzo ću da saznam, i to na osnovu veoma jednostavnog opita, da li je ovaj čovjek bog ili smrtnik. I to bez trunke sumnje.» Snovao je da me iznenadnim napadom ubije na spavanju. Tim je načinom hteo da proveri istinu. I nije tu kraj. Uzeo je taoca poslatog od naroda Molosa, zaklao ga i dok su neki delovi njegovog tela još bili topli skuvao ih, a  druge ispekao na žaru. Ali, čim to meso iznese na trpezu, svojom sam osvetničkom munjom srušio njegovu kuću na kućne bogove, bogove dostojne takvog gospodara. Prestravljeni kralj sine i, dokopavši se tihe poljane, počne glasno da urla, pokušavajući da govori. Usta mu zapenila i, sa uobičajenom lakomošću na krv, nasrne na ovcu, još uvek uživajući u ubijanju. Njegovo odelo se prometnu u čekinjasto krzno, a ruke u šape. I prometnu se u kurjaka zadržavajući neke osobine ranijeg izgleda. Ista seda kosa, isto svirepo lice, iste prodorne oči, ista slika zverske divljine. Uništena je jedna kuća, ali ne zaslužuje samo jedna kuća da propadne. Erinije¹ vladaju na sve strane kud god je pukla ravnica. Pomislili biste da je reč o zločinačkoj zaveri. Neka svi plate zasluženu kaznu. Takva je moja namera.»

Kad zaćuta, neki podržaše njegove reči podstičući njegov gnev, drugi pak dadoše tihi pristanak. A svima ipak žao da se zatre ljudski rod. Kako bi izgledao svet bez smrtnika? Ko bi prinosio tamjan na njihove oltare? Namerava li on da preda svet divljim zverima da ga pustoše? Dok su oni postavljali pitanja, car nebeski ih zamoli da budu dobro raspoloženi (sve ostalo je samo njegova briga) jer beše naumio da im podari drugačiji narod čudesnog porekla.

                                              Potop (253 – 312)

I sad beše gotov da munjama sprži ceo svet, ali se obuzda iz straha da bi požar takvih razmera možda mogao da zahvati i božansko nebo i da sve izgori od pola do pola. Seti se i proročanstva da će da dođe  vreme kad će požar da proguta more i kopno, nezapaljivi dvorac neba i celokupnu građevinu vaseljene. I tako odloži munje iskovane rukama Kiklopa. Opredeli se za drugu kaznu, poslaće potopske kiše iz svakog kutka neba kako bi ljudski rod pod talasima našao smrt.

Smesta zatvori severni vetar u Eolovu pećinu, nastupi pometnja i sudar oblaka, ali južnom vetru dade punu slobodu. Huji južnjak na nabrizganim krilima, grozno mu lice prekiveno mrklim mrakom. Brada mu otežala od kiše, voda se sliva niz njegove sede vlasi, crni mu se oblaci nadvili nad obrve, a iz krila i odeće sipi kiša rosulja. Kad širokim rukama pritište niske oblake, začu se tresak, sinu a linu i nastade prolom. Irida, Junonina vesnica, u odelu koje se preliva u bezbroj boja, crpe vodu i njome hrani oblake: žita se potopiše, letina za koju se seljaci bogu mole bi uništena, napori i rad mnogih godina propadoše.

________________

¹Erinija (Εριννύς > Erinnys, Furia) – krvoločna boginja osvete.

Jupiterov gnev ne zadovolji se samo vodama iz svog neba; njegov brat, bog okeana, pomaže dodatnim talasima. On pozva reke na savet. Kad su se okupile u palati svog kralja, on reče: «Nije vereme za duge govore. Nužda je. Zapnite iz sve snage. Otvorite sva vrata, dignite sve brane i popustite uzde vodenim konjima.» Tako zapovedi. Reke se vratiše, pustiše izvorima na volju da razuzdaju vodene tokove prema moru.

Sam Neptun zadade zemlji udarac trozupcem. Zemlja se zatrese i, primivši udarac, iz njene utrobe pokulja obilat mlaz vode. Reke rastu preko svih brana i plave ravnice. Ne samo voćnjake, vinograde, useve, stada, kuće i ljude, nego i svetilišta i svete posude nosi voda. Ako je neka kuća odolela ovoj nesreći i ostala uspravno, talasi joj prekrivaju krov i sad leži pod vodom. Nema razlike između mora i kopna. Sve je more, more bez obala.

Jedan se čovek popeo na vrh brega bežeći pred potopom; drugi sedi u krivom čunu veslajući gde je pre orao; jedan jedri iznad žitnih polja s namerom da se domogne krova svoje potopljene kuće, a drugi lovi ribu koja se zamakla u širokoj kruni bresta. Dešava se da sidro padne na travnatu livadu ili da kobilica zastruže po čokotima vinove loze. Gde su dosad koze brstile zanovet, sad zevaju ružne morske pećine.

Nereide su zapanjene prizorima gajeva, gradova i ljudskih sastajališta pod vodom. Delfini osvajaju šume, češući se o visoko granje i tresu hrastove sudarajući se s njima. Vuk pliva među ovcama, a talasi ljuljaju smeđe lavove i tigrove. Vepru ne pomaže divovska snaga, ni srndaću hitre noge: potop i njih nosi, a i ptica-selica, nakon mnogih pokušaja da negde sleti, pada iznemogla, u vodu. More je prekrilo brda, a strašni talasi udaraju u planinske vrhove. Većina živih bića se već utopila. Oni koji su umakli vodi, polako umiru od gladi, zbog nedostatka hrane.

Deukalion i Pira (313 –415)

Dok je bilo kopno, Fokida je razdvajala beotijsku ravnicu od plodnih polja Eotije. A sad, u vreme potopa, ona je samo deo morskog prostranstva naglo nadošlih voda. Dva oštra vrha planine Parnas, parajući oblake, strše u nebo. Kad su Deukaliona¹ i njegovu suprugu ovamo doneli potposki talasi u malom čunu – jer voda beše prekrila sve ostalo na sve strane – oni se najpre pokloniše korikijskim nimfama, planinskim božanstvima i boginji Temidi², koja je u to vreme vodila proročište. Od njega nije bilo boljeg čoveka, od njega niko nije bio pravedniji, niti je bilo pobožnije žene od njegove. Kad vide da se ceo svet pretvorio u stajaću vodu i da je od mnogih hiljada ostao samo jedan čovek i od mnogih hiljada samo jedna žena, oboje nevino i pobožno, Jupiter razmače oblake. Kad ih severni vetar oduva, on ponovo pokaza zemlju nebu i nebo zemlji. A kad gospodar mora položi trozubac po talasima, utihnu i gnev mora; onda on pozva neboplavog Tritona koji izroni iz morskih dubina sa ramenima gusto obraslim morskim školjkama, naredi mu da dune u gromoglasnu školjku i da se na taj znak zaustave bujice i reke. Triton podiže šuplju školjku koja se uvija i spiralno širi prema kraju i dunu u nju punim grudima. Duboki i visoki tonovi dopreše do obala izlazećeg i zalazećeg sunca. I tako, dakle, kad školjka dodirnu njegove usne, okvašene kapima sa brade, i objavi nardbu o povlačenju, njen zvuk stiže do ušiju kako morskih tako i kopnenih voda i zaustavi ih. More ponovo dobi obale, reke valjaju od brega do brega, ali se ne izlivaju iz korita, bujice jenjavaju i vrhovi brda jedan za drugim izbijaju na površinu: zemlja se diže, kopno se uvećava sa opadanjem vode, najzad i vrhovi drveća, posle duge potopoljenosti, izviruju dok im se s listova cedi ljigavi mulj.

Svet vaistinu vaskrsnu. A kad Deukalion vide da je to prazan svet i da duboka tišina ispunjava opustele predele, on zarida gorko obraćajući se ženi: «O, sestro; o, ženo moja, o jedina ženo na zemlji, ti s kojom me vežu zajedničke veze roda i porodice³, koja si bračnom spregom sjedinjena sa mnom, s kojom me i naš neizvesni položaj spaja: odakle sunce granja dokle presenja, nas dvoje smo celokupni ljudski rod. More prekriva ostale. A ni naši životi još ___________________

¹Deukalion (Δευκαλίων) – Prometejev sin, koji je nakon potopa sa suprugom Pirom vladao Tesalijom. ²Temida (Θέμις > Themis) – boginja zakona i pravde, kćer Urana i Gee, pre Apolona bila gospodarica proročišta u Delfima. ³Deokalion oslovljava Piru sestrom, zato što su njihovi očevi Prometej i Epimetej, bili braća.

nisu van opasnosti. Tmasti oblaci još mi ispunjavaju srce strahom. Kako bi se ti, jadnice, osećala kad bi suđaje odlučile da ostaneš sama na svetu? Kako bi sama podnosila strah? Ko bi te tešio? Jer, veruj mi, da mi je more i tebe uzelo, ja bih skočio za tobom, moja ženo, more bi imalo i mene. O, kad bih pomoću veštine moga oca mogao da vaskrsnem narode i da ih zadahnem, kao što je on udahnuo dah života u glinu. Ali, kako sad  stvari stoje, od nas dvoje zavisi ljudski rod. Takva je volja neba: mi smo jedini primerci ljudi.» Reče, i pošto su neko vreme plakali, odlučiše da se obrate nebeskoj moći i da traže njegovu pomoć posredstvom proročišta. Iz istih stopa upute se reci Kefizos¹, koja se, premda još mutna, beše vratila u korito iz kojeg zahvatiše malo vode i pokropiše se po glavi i odelu. Kad su to učinili, uputiše se hramu čiji ulaz još beše ukaljan lepljivim muljem, a vatra na oltaru ugašena. Kad su stigli na stepenice, padoše ničice i drhtavim usnama poljubiše studeni kamen  rekavši: «Ako bogove umiruju molitve pravednih, ako se tim načinom gnev bogova otklanja, o Temida, kaži nam na koji način naš rod može da se povrati! I pomozi, premilostiva, jednom poraženom svetu.»

Boginju dirnuše  njihove reči i dade im ovo proročanstvo: «Idite odavde i, prekrivenih glava i opuštene odeće, bacajte u hodu preko sebe kosti vaše pramajke.» Dugo su stajali zapanjeni. Pira prva prekide tišinu i odbi da izvrši zapoved boginje. Drhtavim usnama moli za oproštaj, ali se ne usuđuje da uvredi duh svoje majke bacajući njene kosti kako joj je zapoveđeno. U međuvremenu još jednom prouče reči proročanstva prepunog tamnih zaprepaštenja i premeću ih po glavi. Najzad Prometejev sin uteši Epimetejevu kćer ohrabrujućim rečima: «Ili me pamet vara, ili je pak (jer proročanstva su sveta i nikad ne navode na greh!) naša pramajka zemlja, a kamenje su kosti o kojima boginja govori. Njih nam je zapoveđeno da bacamo preko sebe.»

Premda dirnuta muževim tumačenjem, Pira još sumnja; tako su oboje nepoverljivi prema zapovedi neba. Ali, kakvo je zlo u pokušaju? Siđu, prekriju glave, raspuste odeću i u hodu počnu da bacaju kamenje preko sebe,  kao što im je boginja zapovedila. I gle – ko bi to verovao, kad to drevno predanje ne bi tvrdilo? – kamenje odjednom poče da gubi tvrdoću i ukočenost postajući sve mekše i polako stade da menja oblik. A kad odrastoše i dobiše blaženu narav, mogla je da se zapazi izvesna sličnost sa ljudskim oblikom; još uvek ne sasvim jasno izražena, poput lika koji se pomalja iz mramora, veoma slični kiparskim torzima. Deo koji beše vlažan i zemljav prometnu se u meso, a ono što beše kruto i nesavitljivo ode u kosti; od kamenih vena postaše krvne žile. I za kratko vreme, posredstvom božanske promisli, kamenje bačeno rukom čoveka dobi oblik muškaraca; žene, pak, postadoše od kamenja bačenog rukom žene. Otuda žilavost i tvrdoća našeg naroda. Mi smo dokaz svog porekla.

Piton (416 – 451)

Što se tiče drugih oblika živih bića, zemlja spontano stvori razne vrste. Kasnije se stara vlaga preostala od potopa zagreja sunčevim zracima, ljigavi mulj močvara nabuja na toploti i plodno seme života, hranjeno živodajnim tlom, kao u materici, naraste i s vremenom poprimi poseban oblik. Tako, kad se sedmokraki Nil povukao sa poplavljenih polja i vratio u korito i kad je sunce proželo i osušilo ljigavi mulj, ratari su, prevrćući busenje našli mnoga živa bića, među njima i neka koja su tek sad postala, koja se tek začinju, neka još nerazvijena, a često se dešavalo da u istom telu neki delovi behu živi a drugi ništa do sirova zemlja. Jer život se začinje kad se vlaga i toplota sjedine: sva živa bića iz ova dva vrela potiču. I premda su vatra i voda u ratnim odnosima, vlažna para sva živa bića stvara: sve se rađa iz ove sprege protivrečnosti. Kad su, dakle, sunčevi zraci zagrejali zemlju prekrivenu potopskim muljem, ona je iznedrila bezbrojne oblike života, vaskrsnuv delom pretpotopske, ali stvarajući i sasvim nove, neobične, oblike.  Premda to vaistinu nije želela, zemlja je i tebe, pitone, tada stvorila, zmiju, koja postade strah i trepet za ljude, jer zauze veliki deo planinskih padina. Ovu je neman bog luka i strele, ubio smrtonosnim oružjem koje je ranije upotrebljavano samo protiv srna i divljih koza. Pušajući bezbroj strela, gotovo je ispraznio tobolac dok otrovna krv nemani nije potekla iz crnih rana. __________

¹Κηφισός > Cephisus, reka u Fokidi.

Da slava njegovog podviga vremenom ne bi potamnela, on uvede svete igre, pod nazivom pitonske, koje su sa zanimanjem pratile gomile posmatrača. Svaki mladić koji na ovim igrama pobedi u pesničenju, trčanju ili trci karuca dobijao je venac od hrastova lišća. Lovora tada još nije bilo, a Feb je sa opuštenim uvojcima imao običaj da svoje hramove ovenča vencima od lišća bilo kog drveta.

Dafne (452 – 567)

Ljubav između Feba i Dafne¹, kćerke rečnog boga Peneja, nije planula pukim slučajem: ona je posledica Kupidonovog gneva. Kad ga je Delijski Apolon (koji se još oduševljavao pobedom nad aždajom) video kako napinje luk zategnutom strelom, reče mu: «Kakvog posla ti imaš sa ljudskim oružjem, drski dečače? To oružje pristaje mojim ramenima, jer imam moć da zadam rane divljim zverima, mojim neprijateljima. Upravo sam sad usmrtio Pitona, naduvenog od mnoštva strela, čije se kužno telo proteže na golemom prostoru. Budi zadovoljan buktinjom kojom pališ vatru ljubavi i ne poseži za mojim nadležnostima.» Venerin sin mu ovako odgovori: «Tvoje strele mogu da prostrele sve ostalo, Apolone, ali tvoja slava je manja od moje u meri u kojoj su sva živa bića niža od bogova, jer moja strela će da prostreli i tebe.» Rekav to, on sklepta krilima, vinuvši se u visine i brzo stiže na vrh Parnasa. Iz tobolca izvadi dve strele suprotnog dejstva: jednu što podstiče na bekstvo, a drugu što pali plamen ljubavi. Ona što raspiruje ljubav zlatna je i ima oštar bleštav vrh; dok je ona druga tupa i presvučena olovom. Ovu drugu bog odape u srce Penejeve kćeri, a prvom pogodi Apolona, prostreliv ga do srži. I on se istrog trena zaljubi, a ona beži i od samog pomena ljubavi uživajući u postojanosti šuma i u plenu divljih zveri koje je hvatala nadmećući se sa devičanski nevinim Febom. Njene neuredne uvojke je povezivao običan venac. Imala je mnogo prosaca, ali ih je ona, ne podnoseći nadzor, sve odbila i, potpuno ravnodušna prema ljudima, lutala po besputnim šumama ne mareći ni za boga Himena², ni za brak. Često joj je otac govorio, «Kćerko, duguješ mi zeta», a još češće, «Duguješ mi unučiće.» A ona, kojoj beše odvratna bračna buktinja kao neko zlo, samo bi pocrvenela i vešajući mu se oko vrata govorila: «O, dragi oče, pokloni mi večno devičanstvo! Kao što je Dijani njen otac poklonio.»  I on zaista udovolji njenoj molbi. Ali, tvoja lepota, Dafne, osujeti tvoju želju: tvoj izgled nije bio u skladu sa tvojom molbom. Feb se na prvi pogled zaljubi u nju i sad čezne da se oženi njome: on se i nada u ono za čim čezne, čak ga i njegov proročanski dar vara. I, kao što se strnjište nakon žetve pali, kao što buktinja zapali živicu ako je nehatni putnik prinese isuviše blizu, ili je u svanuće baci i ode, tako on gori od ljubavi i hrani svoju neuzvraćenu ljubav nadom. Gleda njenu kosu koja joj je neuredno visila niz leđa i kaže: «Šta bi bila lepša, kad bi je iščešljala i doterala?» Gleda u njene oči što sijaju poput zvezda, gleda njene usne koje nije dovoljno samo gledati. Divi se njenim prstima, rukama i zglobovima, podlakticama i nadlakticama golim do ramena, a ono što je pokriveno čini mu se da je još zanosnije. A ona beži brže od vetra i ne staje kad je on zove. «O, nimfo, o Penejeva kćeri, stani! Nisam ti neprijatelj! O, molim te, stani! Tako jagnje beži od vuka, jelen od lava; tako golubovi beže od jastreba, tako svako biće beži od neprijatelja. Ali, ljubav je razlog što ja tebe progonim. Jao meni! Plašim se da ćeš da padneš, ili da će kupina da ogrebe tvoje devičanske udove i da ću ja da budem uzrok tvog  bola. Predeo kroz koji bežiš je surov. Ne beži tako bezglavo, molim te, stani! I ja ću da usporim brzinu. Čuj, stani i pitaj ko je tvoj ljubavnik! Ja nisam brđanin, ni zapušteni pastir koji čuva stada ovaca i krda goveda. Ne znaš, plaha devojko, ne znaš od koga bežiš i zbog toga bežiš. Moja je Delfijska zemlja i Klaros, Tenedos a i oblast Patare priznaje me za gospodara. Jupiter je moj otac. Ono što će od mene da bude već jeste, a to što jeste već su svi otkrili. Lira se meni za ljubav slaže s pesmom; moja strela ne promašuje cilja, ali, jao, jedna strela, sigurnija od moje, ranila me u srce koje dosad beše bezbrižno. I vidarska veština je moje otkriće. Poznat sam pod imenom Pomoćnika u celom svetu i sva lekovita svojstva biljaka su meni poznata. Avaj, trave ne leče ljubav, a veštine koje leče druge ne mogu da izleče njihovog gospodara!»

Još bi govorio, ali devica nastavi da beži vratolomnim putem i ostavi ga sa nedovršenom rečju, i u bekstvu lepa. Vetar joj obnaži listove, na suprotnom poveratcu leprša

_______________________

¹Dafna (Δάφνη > Daphne) – kćer rečnog boga Peneja. ²Himen (Ύμην > Hymen) – bog venčanja i braka.

njena haljina, a kosa se kovilja za njom. Bekstvo je čini lepom. Ali potera se završi, jer mladi bog nije više hteo da gubi vreme na laskave reči i, podstaknut ljubavlju, polete za njom najvećom brzinom. Upravo kao kad galski pas ugleda zeca na brisanom prostoru i poleti pokušavajući da se hitrim nogama domogne plena, a zec bezbednosti; on samo što ga ne zgrabi, pomisli i da ga već ima i dodiruje njegove pete ispruženom njuškom, a zec i ne zna je li uhvaćen i za dlaku umakne oštrim zubima što šklocnu za njim: tako su se jurili devojka i bog, njega nosi nada, a nju strah. Ali, on trči sve brže, nošen krilima ljubavi, ne da joj da predahne, nadvi se nad njena ramena, diše u njenu kosu koja se leluja iza nje.

Potpuno malaksala, bleda od straha i, savladana umorom, videći vode svoga oca, povika «O, oče, pomozi, ako tvoje vode poseduju božansku moć! Promeni i uništi ovu lepotu kojom sam preterano privlačila!» Samo što to izusti, telo joj obamre, a meki delovi se zaodenuše tankom korom. Kosa joj se pretvori u listove, a ruke u grane. Njene noge, dosad tako hitre, urastoše u zemlju i pretvorite se u koren, a glava joj se preobrazi u krunu drveta. Zadrža samo bleštavu lepotu.

Ali, Apolon ju je voleo i u ovom novom obliku i staviv ruku na njeno stablo oseti kako srce bije ispod kore. Zagrli granje poput devojačkih ruku i pritište usne na drvo. Ali, i drvo uzmače od njegovih poljubaca. I bog povika: «Pošto ne možeš da budeš moja nevesta, bićeš moje drvo. Moja kosa, moja lira, moj tobolac uvek će da budu ovenčani tobom, lovore. Tvoj venac će rimske vojskovođe da nose oko glave kad radosno klicanje masa pozdravi njihovu pobedu i kad se duge povorke budu penjale na Kapitol. Ti ćeš da budeš pouzdani čuvar na kapiji Avgustovog dvora i budno da bdiš nad hrastovom krunom iznad vrata. I kao što je moje lice uvek mlado i uvojci nestriženi, tako će i tvoje lišće da zadrži večnu lepotu.» Pean¹ je bio gotov. Lovor zanjiha grane i činilo se da sa odobravanjem klimnu glavom.

                         Iona, Argus (568 – 746)

Ima jedna dolina u Tesaliji okružena strmim šumovitim padinama. Narod je zove Tempe. Kroz nju od podnožja Pinda teče penušava reka Penej, a njen tusti buk stvara oblake koji nose koprenastu tamu, krope sićušnim kapljicama vrhove drveća, a vodopad zaglušuje i udaljenije predele svojom bukom: tu su dom i sedište, to je najposećenije mesto moćne reke. Tu je, sedeći na steni u kamenoj pećini, on davao zakone vodama i vodenim nimfama. Ovamo su najpre došle reke njegove zemlje, ne znajući da li da čestitaju ili da teše Dafninog oca. Jablanima opervaženi Sperhios, nemirni Enipej, sedi Apidaun, pa tihi Amfrisos i Eas a zatim i sve ostale reke, bez obzira u kom smeru teku i iznurene lutanjem stropoštavaju se u more. Samo Inahus ne dolazi, ali on, skriven u dubokom mraku pećine, suzama povećava vodostaj i u krajnjem očajanju oplakuje svoju kćer Ionu², kao izgubljenu. Ne zna da li je još živa ili se nalazi među senima. Ali, budući da ne može nigde da je nađe, on misli da je nema nigde i njegova ojađena duša sluti stvari gore i od smrti.

Kad je Jupiter vide kako se vraća sa očeve reke, viknu: «O, devojko, dostojna Jupiterove ljubavi, ti kojoj je suđeno da usreći nekog muža, potraži hlad u ovoj dubokoj šumi» – i pokaza joj senovitu šumu – «dok sunce u zenitu bez milosti prži. Ali, ako se plašiš da ideš sama između zverskih jazbina, zaštitu će da ti pruži jedan bog pa možeš bezbedno da koračaš i kroz najgušću šumu. Nisam ni jedan od običnih bogova, nego onaj što drži skiptar visokih nebesa u moćnoj desnici i baca munje nebeske. O, nemoj da bežiš od mene!» – jer ona već beše nagla da beži i ostavi za sobom pašnjake Lerne i lirkijsku ravnicu gusto obraslu šumom kad bog prekri zemlju gustim tamnim oblakom, uhvati uplašenu devicu i uze joj stid.

U međuvremenu Junona slučajno baci pogled na Argos i začudi se kad vide da su brzi oblaci stvorili privid noći u po bela dana. Znala je da to nije rečna izmaglica, ni magla od isparenja zemlje pa se obazre oko sebe, kao neko ko dobro zna njegova česta nevaljalstva, da ______________

¹Παιάν > Paean – ovde: svečana pesma, pean; inače ima starogrčkog boga koji je bio lekar bogova; kasnije atribut mnogih bogova, naročito Apolona i Eskulapa.

²Ίώ > Io > Iona – Inahova kćer, pretvorena u kravu koju čuva stooki Argus.

vidi gde bi sad njen gospodar mogao da bude. Pošto nije mogla da ga vidi na nebu, ona reče. «Ili se ja varam, ili on mene vara» i vinuv se sa vrha nebeskog svoda spusti se na zemlju i zapovedi oblacima da se raziđu. Ali, Jupiter beše predosetio njen dolazak i pretvorio Inahovu kćer u belu junicu. Čak i u ovom obliku, ona beše lepa. Saturnija je sa zavišću dugo gledala, a onda upita čija je i iz kojeg krda, praveći se nevešta. Jupiter slaga da je iznikla iz zemlje, kako bi preduhitrio daljna pitanja o njenom poreklu. Onda ga Saturnija zamoli da joj je pokloni. Šta je mogao? Bilo bi svirepo pokloniti joj svoju ljubav; ali, ako odbije, izazvaće sumnju. Stid ga s jedne strane tera da je pokloni, a ljubav, s druge, brani. Ljubav bi nadvladala stid, ali, ako odbije da je daruje njoj koja mu je i sestra i ljuba, možda ona više neće ni izgledati kao obična junica.

I premda je najzad dobila suparnicu na dar, boginja ne prestade da sumnja. Jer ona se boji Jupitera i novih neverstava. Zato je predade Argusu, Arestorovom sinu, na čuvanje. Argusova glava ima stotinu očiju od kojih dva po dva na smenu odmaraju u snu, dok ostala budno motre i ostaju na zemlji. Ma kakav položaj i stav da zauzme, njegove oči uvek gledaju Ionu. I kad joj leđa okrene, Iona mu je pred očima. Danju joj dozvoljava da pase, ali kad sunce zađe, on je zatvara i veže joj sramotnu uzicu oko vrata. Hrani se lišćem drveća i gorkim travama, a umesto ležaja, ona, jadnica, leži na golom tlu koje nije uvek  travnato i pije vodu iz mutnih potoka. Kad pokuša da molećivo ispruži ruke prema Argusu, nema ih, pa ne može ni da ih ispruži, a kad pokuša rečima da izrazi svoj jad, samo muče: njen je sopstveni glas ispunjava užasom. Dolazila je i na obalu očeve reke, gde se nekad igrala, ali kad ugleda svoj odraz u vodi, velike gubice i šiljate rogove, pobegla je uplašena od sopstvenog izgleda. Njene sestre Najade¹ ne znaju ko je ona, kao ni njen otac Inah. Ali ona pristaje za njim i za sestrama i dozvoljava im da je tetoše i da joj se dive. Stari Inah bi načupao trave i pružio joj, a ona je lizala očevu ruku i pokušavala da je poljubi. Nije mogla da zadrži suze i, da je samo mogla da govori, rekla bi svoje ime, ispričala svoju zlu sreću i molila za pomoć. Ali, umesto rečima, izrazi tužnu priču o svom preobraženju slovima koja papcima ispisa na pesku. «Jao meni!», povika njen otac Inah pripijajući se uz rogove uplakane junice i uz njen beli vrat: «Jao meni hudome! Jesi li ti, zaista, moja kćer koju sam tražio po čitavom svetu? Bol mi je bio lakši dok te nisam bio našao nego kad sam te našao. Ti ćutiš i ne odgovaraš na moje reči; samo puštaš duboke uzdahe i mučeš u znak odgovora. A ja sam, blaženo nesvestan, pripremao svadbu za tebe, i nadao se da ću dobiti zeta, a posle i unučiće. A sad moram da ti u krdu nađem muža i u krdu da gledam unučiće. Ni smrt neće da učini kraj mom teškom bolu. Strašno je biti bog, jer vrata smrti za mene su zatvorena, moja tuga će večno da traje.» Dok je on tako tužio, zvezdooki Argus skloni njegovu kćer i odvede je otrgnutu iz očevog zagrljaja na udaljenije pašnjake. I naperi se na planinski vis, odakle može da osmatra na sve strane.

No vladar nebeski ne može više da podnosi muke nesrećne Ione. Pozva svog bleštavog sina koga mu je Plejada rodila i naredi mu da ubije Argusa. Merkur iz istih stopa obu krilate sandale, uze u ruku čarobni štapić i natuče čarobni šlem. Tako opremljen, Jupiterov sin se vinu prema zemlji gde odloži šlem i sandale. Zadrža samo štapić. Prerušen u pastira, on njime tera stado koza po iskidanim stazama i svira u frulu od trske. Junoninog pastira zanese neobični zvuk. «Hej ti» – reče on – «ma ko da si, mogao bi da sedneš na stenu pored mene; jer nigde nema bolje paše za stado, a ima i udobne hladovine za pastire.»

Tako Atlasov unuk zauze mesto i provede mnoge sate u pokušaju da, kroz razgovor o raznim stvarima i svirku na frulama od trske, savlada nedremane oči. Argus se, međutim, hrabro bori protiv dremeža i premda dozvoljava nekim očima da spavaju, on ipak upseva da motri pomoću drugih. I reče da ga zanima kako je izumljena frula od trske, jer je u to vreme tek ulazila u modu.

Pan i Siringa (689 – 712)

Onda reče bog: «Na svežim padinama Arkadije, među šumskim nimfama koje su boravile na Nonakrisu bila je jedna koju su mnogi prosili. Njene su je sestre zvale Siringa. Ona je ne jednom umakla satirima i svim bogovima koji borave u planinskim šumama i u plodnim

___________________

³Ναϊάς > Naias – vodena nimfa.

dolinama. Jer, delijska boginja beše njen uzor u igrama i naročito u devičanskom životu. Kad se opaše kao Dijana, ona je znala da obmane posmatrača i mogao si da pomisliš da je to glavom Latonina kćer, da njen luk nije bio od roga, a Dijanin od zlata. No i pored toga, nju su zamenjivali sa boginjom.

«Pan, sa vencem od borovih iglica oko krune, ugleda je jednoga dana kako se vraća sa planine Likeja i ovako je oslovi …» – ostalo je još da kaže šta je rekao i da ispriča kako je nimfa, prezirući njegove molbe, otperjala kroz besputne vrleti dok nije stigla na Ladonov potok koji mirno teče duž peskovitih obala; kako je tu, kad je voda zaustavila tok, molila svoje rečne sestre da joj promene oblik i kako je Pan, kad je pomislio da je uhvatio Siringu, umesto nje držao samo močvarske trske u naručju; i kako je dok je  razočarano uzdisao, meki vazduh u trskama puštao dubok tugaljiv zvuk. Dirnut ovim čudom i očaran divnim tonovima bog povika: «Zauvar je da mi ostane i ovakav razgovor s tobom.» I tako više nejednakih komada trske spojenih voskom zadržaše ime nimfe. Kad se Merkur spremao da ispriča tu priču, on opazi da je san savladao sve Argusove oči. Istog trena prestade da priča i poče da maše čarobnim kaducejem iznad starčevih očiju te on pade u još dublji san. Odmah ga zatim udari krivim mačem po vratu iza klonule glave koja se otkotrlja niz litice ostavljajući krvav trag za sobom. Arguse, pokošen si; svetlost koju si nosio u mnogim vatrama zgasnula je i jednak mrak ispunjava sve tvoje oči. Saturnija je uzela njegove oči i postavila ih na perje svoje ptice, puneći njen rep zvezdolikim draguljima. I smesta je obuze vatra gneva, a nije oklevala ni da ga iskali. Posla jednu stravičnu furiju pred oči grčke suparnice, duboko u njene grudi usadi strah i stade da je progoni po celom svetu. Ti si, o Nile, jedini zaustavio njene beskrajne muke. Kad je stigla na reku, kleknu na kolena na obali i sa glavom zabačenom nazad, diže lice, samo je lice mogla da digne, prema visokim zvezdama i sa uzdisajima i suzama i očajnim mukanjem, činilo se da Jupiteru prenosi glas o svojoj patnji i da ga moli da učini kraj njenim mukama. U tom času Jupiter sklopi ruke oko ljubinog vrata i zamoli je da najzad prestane da je progoni: «Ne brini za budućnost; ona više nikad neće biti izvor tvoje patnje» i svoje reči potvrdi kunući se baruštinama Stiksa.

Boginjin gnev popusti; Iona povrati prvobitni izgled i sposobnosti. Gruba dlaka se olinja, rogovi iščeznuše, velike okrugle oči se smanjiše, gubice se suziše, ramena i ruke joj se povratiše, a papci  zameniše sa po pet prstiju i nokata. Na njoj više neje bilo tragova junice izuzev bleštave beline tela. Nimfa najzad stade uspravno opirući se na sopstvene noge, ali se još ne usuđuje da govori: plaši se da ne mukne kao junica; no ipak, drhteći od straha, povrati i govor. Sad je okupljeni gledaju kao boginju u lanenoj tunici. I rodi sina Epafa, za koga se verovalo da je postao od Jupiterovog semena; po svim gradovima je išao s majkom boraveći u hramovima.

Faeton I (747 – 779)

Epaf je imao istomišljenika i vršnjaka po imenu Faetona, Sunčevog sina. Kad ga je ovaj jednom oslovio drskim rečima i odbio da mu se skloni s puta, razmećući se da je on Feb njegov otac, Inahov unuk se pobuni i reče: «Budalo! Ti veruješ sve što ti majka kaže i zanosiš se lažnim predstavama o tome ko ti je otac.» Faeton pocrvene od gneva, ali se obuzda iz stida i prenese Epafove drske reči majci Klimeni. «I, da bi tvoj bol bio još strašniji, majko», reče on, «tvoj vispreni sin, koji nema dlake na jeziku, ostao je bez reči. Stid me je što je takva uvreda mogla da se izgovori i što nisam umeo da mu odgovorim. Ali, da li ti, ako zaista potičem od božanskog semena, možeš da mi pružiš dokaz o mom visokom poreklu i da opravdaš moje tvrdnje o božanskom poreklu?» – reče dečak i sklopi ruke majci oko vrata, zaklinjući je svojim i Meropsovim životom i svadbenim buktinjama njegove sestre da mu pruži pouzdan dokaz o svom poreklu. Klimena, dirnuta (ne zna se da li više Faetonovim preklinjanjem ili njegovim gnevom zbog uvrede koju joj je Epaf naneo), pruži ruke prema nebu i gledajući u sunce povika: «Tako mi sjaja žarkog sunca koje me sad i sluša i gleda, kunem ti se, sine, da potičeš od Sunca, onoga bića koje sad gledaš, onoga bića koje upravlja svetom. Ako ne govorim istinu, nikad ga više ne videla, neka ovo bude poslednji put da moje oči ugledaju svetlost dana. Ali, ti i sam možeš da nađeš kuću tvoga oca. Mesto iz kojeg se on diže nije daleko od naše zemlje. Ako ti je toliko stalo, idi sam i postavi to pitanje Suncu lično.» Faeton radosno poskoči na majkine reči, već dodirujući nebo u svojoj uobrazilji. I pošto je prešao svoju Etiopiju i zemlju Inda, koja leži nadohvat Sunca, on se brzo obre u palati iz koje se njegov otac diže.

Knjiga II

Faeton II (1 – 400)

Sunčev dvorac stajaše visoko na veličanstvenim stubovima u sjaju bleštavog zlata i bronze koja je sijala sjajem plamena. Uglovi tavanica kao i vrhovi stubova ukrašeni su mlečnobelom slonovačom, a dvokrilna vrata sjajnim srebrom. Sama izrada lepša je od građe. Na vratima rezbarenim Mulciberovom¹ rukom predstavljen je reljef vodâ koje opasuju zemlju, krug zemnog šara i nebo koje ih nadkriljuje. U moru su tamnoputi bogovi: raspevani Triton, prevrtljivi Protej i Egej, čije snažne ruke mogu da savladaju i goleme kitove, te Dorida i njene kćeri od kojih su neke predstavljene kako plivaju, neke kako sede na stenama i suše svoju zelenu kosu,  a neke kako jašu na ribama. Nemaju sve isti izgled premda se i ne razlikuju mnogo, kao što i priliči sestrama. Zemlje su naseljene ljudima i gradovima, šumama i zverima, rekama, nimfama i ostalim seoskim božanstvima. Iznad ovih prizora je bleštavo nebo, šest znakova zodijaka na desnim vratima a drugih šest na levim.

Kad se Klimenin sin pope uz strmu stazu koja vodi ovamo i uđe pod krov svoga oca, čije je očinstvo dovedeno u pitanje, stade licem u lice pred njega, na izvesnom odstojanju, jer mu sjaj ne dâ da priđe bliže. Odeven u porfiru, Feb sedi na tronu ukrašenom bleštavim smaragdima. Desno i levo stoje dan i mesec i godina i vek i časovi poređani na jednakim udaljenostima. Mlado proleće ima venac od cveća, leto potpuno razodeveno sa vencem od zrelog žita, jesen uprskana sokom muljanog gržđa te ledena zima sa belim i oštrim vlasima.

Sedeći među njima, očima koje sve vide Sunce opazi mladića kako skamenjenog od straha pred tim prizorima, i reče: «Što si ti došao? Šta tražiš u ovom uzvišenom dvoru, Faetone – sina nijedan otac ne treba da se odriče?» Mladić odgovori: «O, zajednička svetlosti sve vaseljene, oče moj, Febe, ako mi dopustiš da upotrebim to ime, ako Klimena ne skriva svoju sramotu pod velom lažnog izgovora, pruži mi dokaz, roditelju, po kojem će svi da vide da sam tvoj istinski potomak i učini kraj ovoj neizvesnosti koja mi pritiska um!» Reče i njegov otac odloži bleštavu krunu svetlosti i pozva dečaka da priđe bliže. Zagrliv ga, reče: «Ti zaslužuješ da se nazivaš mojim sinom. Klimena ti je rekla istinu. I, da ne sumnjaš u moje reči, reci šta želiš i to ćeš od mene da dobiješ! Neka mi baruštine Stiksa, kojima se bogovi kunu, a koje ja nikad nisam video, budu svedok šta sam obećao.» Samo što to reče, dečak zatraži očevu kočiju i pravo da jedan dan upravlja njegovim krilatim konjima.

Pokaja se otac zbog zakletve. Tri, pa i četvriti put zatrese blešavom glavom i reče: «Tvoja reč dobi moju! Kamo sreće da sad mogu da povučem obećanje! Jer samo tebi priznajem, rođeni moj, da ti samo to ne bih dao. Da pokušam, makar, da te odvratim. Tvoja želja nije bezbedna. Tvoj zahtev, Faetone, ne odgovara tvojoj snazi i godinama. To je kobna želja. To što želiš nije za smrtnike. U tvom prostom neznanju želiš više nego što se i samim bogovima dozvoljava. Premda svaki od njih može da čini šta ga volja, ipak niko izuzev mene nema snagu da zauzme mesto u mojoj vatrenoj kočiji. Ni gospodar Olimpa, koji baca munje strašnom desnicom, ne bi mogao da upravlja mojom kočijom, a šta ima veće od Jupitera? Prvi deo staze je tako strm da se moji konjici uprkos jutarnjoj svežini jedva popnu. Središnji deo neba je tako visok da i ja često zadrhtim kad odozgo bacim pogled na more i na zemlju. I poslednja deonica je strma i zahteva pouzdanu ruku. Tada i Tetida, koja me prima u svojim podvodnim dvorima premire od straha da se glavačke ne stropoštam. Sem toga, nebeski se svod nalazi u ___________

¹Mulciber – hipokoristikon Vulkana kojim Latini žele da umilostive boga vatre da ne spali njihove kuće. Latinski pesnici prenose sve priče vezane grčkog Hefesta na latinskog Vulkana.

neprekidnom kružnom kretanju vukući sa sobom uzvišene zvezde vrtoglavom brzinom. Uprkos tome, ja vozim: brzina koja prevazilazi sve ostalo ne prevazilazi mene, jer ja vozim u suprotnom smeru od kruženja vaseljene. Pretpostavimo da ti dam da upravljaš mojom kočijom. Šta ćeš da radiš? Hoćeš li moći da se odupreš da te zahuktala osa polova ne smota i ne odnese? Možda misliš da gore ima dubrava i gradova božijih i hramova punih bogatih poklona? Ne, staza ide kroz brojne opasnosti, a surove zveri stalno vrebaju. Pa i kad bi ti držao pravac ne skrećući sa utrte putanje, morao bi da prođeš pored rogatog Bika i pored hemonskog Strelca i jazbine razjarenog Lava, te Škorpiona koji širi ogromne ruke, zatim Raka koji poseže iz suprotnog pravca. A nije nimalo lagan posao držati ždrepce pod kontrolom zagrejane jakim vatrama što besne u njihovim grudima i biju kroz nos i kroz usta. Jedva ih i ja savlađujem kad im se besni duh zagreje; njihovi vratovi prkose uzdama. Ali, da ti ne bih dao koban poklon u ruke, čuvaj se, rođeni moj, i dok još ima vremena, poželi nešto drugo. Tražiš pouzdan dokaz da si u krvnom srodstvu sa mnom? Dajem ti ga time što strahujem za tebe; očinskom ti brigom dajem dokaz da sam ti otac. Pogledaj me u lice! Avaj, kad bi mogao da pogledaš i u moje srce i da razumeš kolika je očinska zabrinutost u njemu! Osvrni se oko sebe,  pogledaj sve što raskošni svet sadrži i iz beskrajnog mnoštva stvari na kopnu, u moru i u nebu odaberi jednu, bilo koju! I dobićeš je. Samo ovo, molim te, ne išti, jer je to, ako se pravo razmisli, kob a ne milošta. Ti, Faetone, išteš kob kao miloštu! Što mi sklapaš ruke oko vrata, nerazumni dečače? Ne brini, dobićeš – zakleli smo se Stiksom – šta god odabereš; ali, biraj mudrije!»

Otac prestade da drži pridiku, a sin ostade uporno pri prvobitnom zahtevu goreći od želje da upravlja kočijom. Onda otac, odugovlačeći što je mogao duže, odvede dečaka do visoke kočije, koju je Vulkan kovao. Osovina joj je zlatna, točkovi imaju zlatne obruče i zrakaste paoce od srebra. Uzde, ukrašene dragim kamenjem, presijavaju se lomeći Febove zrake.

Dok je slavoljubivi dečak s divljenjem gledao majstorsku izradu, Aurora koja drži stražu u praskozorje otvori purpurna vrata svoga dvora ozarenog ružičastom svetlošću. Zveze se jedna za drugom povlače, Danica poslednja napušta svoju nebesku osmatračnicu. Kad i ona iščeznu sa rumenog neba, kad zađoše i nežni rogovi bledog meseca, Titan naredi brzim Časovima da upregnu njegove konjice, koji hitro poslušaše: izvedoše ždrepce iz uzvišenih štala i upregoše ih. Onda otac pomaza sinovljevo lice svetim pomazanjem i učini ga otpornim na proždrljivi plamen, postavi bleštavu krunu na njegovu glavu i, uz teške uzdahe, sluteći zlo, reče: «Ako ne možeš da poslušaš očeva upozorenja, dečače, uzdrži se bar od biča i jače pritegni uzde. Konjici ubrzavaju hod sami od sebe; teško je obuzdati njihove hitre noge. I ne idi pravo kroz pet zona nebeskih: putanja vodi koso dugom krivinom duž granice triju zona, izbegavajući krajnosti južnog i severnog neba. To je kolotečina koju su, kao što ćeš videti, utrli moji točkovi i, da bi nebo i zemlja imali ravnomerno raspoređenu toplotu, ne idi ni suviše nisko, niti pak usmetavaj kočiju prema vrhu neba, jer ako ideš isuviše visoko spržićeš nebo, a isuviše nisko – zemlju. Srednji je put najbezbedniji.  I ne zaokreći isuviše daleko udesno prema smotanom Zmaju, ali ni ulevo, gde je Oltar postavljen nisko na nebu, no upravljaj točkovima. Drži se srednjeg puta. Sve ostalo prepuštam Sreći, neka ti bude na pomoći i neka te vodi bolje od tebe samog. Dok govorim rosna noć je stigla na odredište na zapadnoj obali. Ne možemo više odugovlačiti. Na okupu smo: zora rudi, senke su se razbežale. Evo ti uzde, drži ih, ili, ako na tebe još može da se utiče, uzmi moj savet umesto moje kočije. Dok još možeš, dok još stojiš na čvrstom tlu, pre nego se popneš u kočiju koju si, iz neznanja, glupo odabrao, dozvoli mi da donesem svetlost svetu, koju možeš da posmatraš iz bezbednosti.»

No, dečak već u kočiji ponosno stoji, uze uzde i radosno zahvali nevoljnom ocu.

U međuvremenu, Sunčevi hitri konjici, Pirois, Eous, Eton i četvrti Flegon pune nebo vatrenom njiskom i nestrpljivo biju prednjim kopitama o branike. Kad Tetida, ne znajući za sudbinu svoga unuka ukloni branike i dade slobodan put po beskrajnom nebu, poleteše konjici i hitrim kopitima rasteraše oblake: nošeni uvis na krilima, prođoše pored istočnih vetrova koji se dižu u tim predelima. Ali kočija nije imala uobičajenu težinu, a ni uzde nisu bile zategnute kao kad je Sunce u kočiji. I, kao što se krive lađe bez odgovarajućeg balasta kolebaju na talasima i, nestabilne zato što su isuviše lake, bivaju odbačene sa svog kursa, tako je i kočija, bez uobičajene težine, odskakala i bila bacana i zanošena kao kola bez upravljača.

Kad zaprega oseti razliku, pobesne i skrenu s puta i pravca kojim je ranije išla. Mladića spopade paničan strah. Ne zna ni da upravlja uzdama koje su mu poverene, ni gde je put, a i da zna, ne bi mogao da upravlja pomamnim ždrepcima. Tada se prvi put hladni Medvedi ogrejaše na sunčevim zracima i pokušaše, premda uzalud, da se bace u zabranjeno more. I Zmaj, koji leži najbliže ledenom polu, zagreja se i uhvati ga pomama od te vatre. Kažu da si i ti, Bootes¹, prestravljen pobegao, premda si trom koliko je dosta, ali su te zadržala nezgrapna volujska kola.

Ali, kad sa vrha neba pogleda na zemlju i vide kako je beskrajno daleko, Faeton preblede, kolena mu počeše klecati od iznenadnog straha i umrači mu se pred očima od prejake svetlosti. Sad bi voleo da nikad nije ni dirnuo očeve pastuhe i kaje se što je otkrio svoje poreklo i što nije poslušao oca. Sad, iz želje da se zove Meropsov sin², on se prepustio besnim konjicima poput broda gonjenog olujnim vetrovima koji je kormilar prepustio na milost bogovima i molitvama. Šta da čini? Veliki deo neba je već iza njega, ali ga još više ima pred očima: u mislima upoređuje te veličine. Sad se raduje zapadu na koji mu je suđeno da nikad ne stigne, a samo tren kasnije, pomišlja da se vrati na istok. Ošamućen, on ne zna šta da čini: niti pušta uzde, niti ima snage da ih drži; ni imena konja nije zapamtio. Svuda oko sebe na nebu vidi divlje zveri zastrašujućeg izgleda, što još više pojačava njegov strah. Na jednom mestu škorpion krivi ruke u dva luka: repom i rukama koje širi na obe strane, raširio se na prostoru dva znaka. Kad ugleda tu neman što ispušta crni otrovni znoj i preti da ga ubode iskrivljenim repom, mladić, van sebe od straha, pusti uzde.

Kad konji osetiše da su uzde pale na njihove sapi, potpuno napustiše pravac i, pošto nije bilo nikoga da ih zaustavi, zalutaše u nepoznate predele neba. Kud god naume, oni sevaju bez cilja sudarajući se sa zvezdama i prodirući kočijom kroz besputne klance i vrleti. Dignu se na vrh neba pa se onda otisnu strmoglav prema zemlji. Mesec se zapanji kad ugleda konje svoga brata kako lete ispod njega i dim osmuđenih oblaka. Zemlja planu,  njeni najviši vrhovi, zinuše velike pukotine u njenoj utrobi i sva vlaga ispari. Livade se pretvoriše u beli pepeo, drveće izgore do korena a zrelo žito posluži kao gorivo za sopstveno uništenje. Ali, gubici koje ja oplakujem su mali. Nestaju gradovi sa tvrdim zidinama, požar proždire cele narode. Šume, cele planine, su u plamenu: Atos gori i kilikijski Taur i Tmol i Oete i Ida, najzad suva a dosad prepuna izvora, i Helikon, boravište muza, i Hem, koji još ne beše u vezi sa imenom Eagros. Etna beskrajno plamti udvostručenom snagom i dvoglavi Parnas i Eriks, Kintos i Otris i Rodopi i Mima i Dindima, poslednji osuđeni da izgube svoje snegove, pa Mikale i Kiteron, čuven po svetim obredima. Ni Skitiji ništa ne pomaže ledena klima; Kavkaz gori, i Osa i Pind i Olimp, viši od oba, i Alpe što paraju nebo i Apenini sa kapom od oblaka.

Faeton sad vidi da zemlja gori na sve strane; vrućina postaje neizdržljiva. I sam vazduh koji diše vreo je kao u topioničkoj peći. Kočija pod njegovim nogama zagrejala se do belog usijanja. Ne može više da podnosi varnice i pepeo, potpuno je ovijen crnim dimom. U potpunom mraku, on ne zna ni gde je, ni kuda ide, sad besni konji upravljaju njime.

Tada su, kako se veruje, Etiopljani dobili mrku boju kože, zbog toga što im se pod uticajem toplote krv slila pod kožu. Tada je i Libija pretvorena u pustinju, jer je toplota isušila svu vlagu. Tada su nimfe, opuštene kose, oplakivale izvore i jezera. Beotija oplakuje gubitak Dirke, Argosa, Amimona, a Korint Pirensko vrelo. Ni reke, kojima je sudbina dodelila prostranija korita, ne prolaze bez posledica; vode Dona ključaju, kao i vode Peneja, mizijskog Kaikosa i plahog Ismena, pa i vode arkadijskog Erimanta, te Ksantosa kojima bi suđeno da još jednom gore; ključa smeđi Likoramas i razigrani Meander na svom krivudavom toku, te trakijski Melas i lakonski Eurotas. I vavilonski Eufrat gori, Orontes i brzi Termodon, pa Gang, Fasis i Dunav; Alf ključa, obale Sperhoesa su u plamenu. Zlatni pesci Tagosa tope se na jakoj toploti, a labudovi koji su se po navici okupljali na potocima Meonije sprženi su u Kajsteru. Nil je, užasnut, pobegao na kraj zemlje gde je sakrio glavu, i gde se još krije. Sedmokrako ušće je suvo, ispunjeno prahom i pepelom, svih sedam širokih rukavaca je presušilo. Ista zla sudbina zadesila je reke Trakije, Marica i Strumica, kao i reke na zapadu, Rajnu, Ronu, Po³ i Tibar kome ___________
¹ Βοώτης > Bootes –  Mali medved. ² Μέροψ > Merops – kralj Etiopije, muž Faetonove majke Klimene. ³Ήριδανός > Eridanus -  mitološko ime reke Po.

je obećano da će gospodariti svetom. Stravične pukotine zevaju na sve strane, a svetlost, probijajući se u donji svet, ispunjava stravom kralja donjeg sveta i njegovu kraljicu. I more uzmiče: što je dosad bilo vodeno prostranstvo pretvorilo se u ravnicu suvog peska. Planine koje je ranije prekrivalo more izbijaju na površinu i povećavaju broj razbacanih Kiklada. Ribe rone na dno, ni delfini se više ne usuđuju da prave povijene skokove iznad površine mora. Mrtva tela morskih krava plutaju po površini sa naduvenim trbusima. Kažu da su i Nerej i Dorida i njene kćeri, duboko u podvodnim pećinama, bili na mukama od vrućine. Neptun je tri puta pokušao da podigne ruke i uzvišeno lice iz vode i svaki put odustao zbog neizdržive vrućine.

Za razliku od njega, majka Zemlja, opasana morem, između mora i isušenih vrela, koja se povukoše u njenu utrobu, premda spržena vrućinom, podiže znojavo i isušeno lice prema nebu. Podiže ruku zaštitnicu iznad veđe i tresući se prisili sve stvari da zadrhte, onda se spusti malo niže od svog ranijeg mesta i isprekidanim glasom progovori: «Ako je takva tvoja volja, ako sam ja sve ovo zaslužila, zažto, o vladaru nad svim bogovima, tvoje munje ćute? Ako moram da umrem od vatre, učini da umrem od tvojih munja i olakšaj mi patnje mišlju na onoga koji ih šalje. Jedva otvaram usta da izgovorim ove reči …» (vreli dim guši joj glas). «Pogledaj moje uvojke kako su osmuđeni, gledaj koliki se sloj pepela nataložio na mojim usnama i očima! Avaj, je li to nagrada za moju plodnost i poslušnost? Za moje trpljenje rana koje mi iz godine u godinu nanose guravo ralo i motika? Za obilnu pašu stadima, za žito ljudima, za tamjan kojim se kade oltari bogova? Recimo da sam to zaslužila, ali šta je more, šta je tvoj brat zgrešio? Zašto su vode koje su mu pripale trećim žrebom tako usahle i tako daleko od tvoga neba? Ali, ako ni tvoj brat ni ja ne zaslužujemo tvoj obzir, smiluj se bar tvome nebu. Osvrni se oko sebe. Nebesa gore od jednog do drugog pola. Ako ih vatra oslabi, domovi bogova će da se pretvore u ruševine. Pogledaj, i Atlas je uznemiren i jedva drži usijani svod na ramenima. Ako nestane mora i zemlje i oblasti neba, ponovo ćemo se naći u prvobitnom haosu. Spasi od propasti bar ovo što je preostalo i pobrini se za bezbednost vaseljene.»

Tim rečima ga oslovi Zemlja i zaćuta, jer nije više mogla da podnosi vrućinu; povuče se u sebe i u dubine nedaleko od carstva podzemnog sveta. A svemogući Otac, pozivajući bogove, a pre svih onoga koji je ustupio vatrenu kočiju, da posvedoče da će, ako on ne pruži pomoć, sve da ode u propast; pope se na vrh nebeskog svoda odakle po običaju širi oblake iznad zemalja, odakle pušta gromove i munje nebeske. Ali, sad nema oblaka da razastre iznad zemlje, ni kapi kiše da pošalje s neba. On zagrme i, podesiv i usmeriv munju, desnicom je prinese uz uvo, baci na vozača i izbaci ga iz kočije i života. I tako munjom ugasi vatru. Ošamućeni konji odskočiše ustranu, pokidaše amove, kočija se raspade. Tu leže uzde, tamo osovina izglavljena iz kućišta, nešto dalje paoci polomljenih točkova; olupine kočije razbacane su na velikom prostoru. Faeton je glavačke izbačen iz kočije i, dok mu vatra smudi crvenkaste uvojke, on pada kroz vazduh ostavljajući za sobom dug trag, kao što ponekad zvezda preko vedrog neba, premda ne padne, izgleda da pada. Njega, daleko od rodne grude, na drugom kraju sveta, prima Eridan¹ i umiva njegovo zajapureno lice. Najade u toj zapadnoj zemlji predaju njegovo telo (iz kojeg još izbija dim i plamen od rascepljene strele) grobu i urežu ove stihove u kamen iznad njegove glave:

OVDE POČIVA FAETON. U OČEVOJ SE KOČIJI VOZIO ON.                                                                                                     VELIKA GA ZADESI NESREĆA ALI MU SMELOST BEŠE JOŠ VEĆA.

Nesrećni otac, satrven bolom, zakloni lice i, ako je verovati priči, ceo dan prođe bez sunca. Ali, svetlio  je zapaljeni svet, pa je i od nesreće bilo neke koristi. A Klimena, pošto je izgovorila što je mogla u takvoj žalosti, tužna i raspamećena i razdirući grudi, poče da seva po svetu tražeći najpre njegovo mrtvo telo, a onda kosti; kosti najzad nađe, sahranjene na obali reke u jednoj stranoj zemlji. Tu pade po grobu, drago ime urezano u mramor obli suzama i pomilova svojim grudima. Helijade, njene kćeri, pridružiše joj se u žalosti i proliše suze, beskoristan prilog pokojniku. Razdirući i bijući se u grudi, one se bacaju na grob i danonoćno zovu brata koji nikad više neće čuti njihove tužaljke. Četiri puta je mesec dosegao puninu, a one su, po svom običaju (jer navika stvara običaj) još žalile. Onda najstarija od njih, Faetuza, kad je htela da se baci na grob, požali se da su joj se noge ohladile i ukočile, a kad naočita Lampetija pokuša da joj priđe, nešto je zaustavi kao iznenadan koren. Treća, pokušavajući da je, tegleći je za kosu, isčupa, začudi se kad vide pune ruke lišća. Jedna se žali da su joj zglobovi obloženi korom, a druga da joj se ruke pretvaraju u duge grane. I dok zapanjene gledaju šta im se dešava, kora im se uhavti oko bokova, slabina, grudi, ramena i ruku. Slobodne su im bile još samo usne kojima su dozivale majku. Šta je mogla izbezumljena majka da čini do samo da seva od jedne do druge, na jednu pa na drugu stranu i da im ljubi usne? To nije sve. Pokušala je da oguli koru sa njihovih tela i da polomi tanke grančice s njihovih ruku. Ali, dok je to činila, krv poče da kaplje iz rana. I svaka, kad bude ozleđena poviče: «O, poštedi me, majko, molim te! To što ljuštiš i lomiš je moje telo! A sad zbogom» – kora prekri i njihove poslednje reči. Ali one još liju suze koje se na suncu stvrdnu u ćilibar što pada sa novog drveća. Bistra reka ga prima i nosi da bi jednoga dana njime bile ukrašene rimske neveste.

Stenelov sin Labud bio je očevidac ovoga čuda. Premda sličan tebi, Faetone, on je po majčinoj krvi bio žalovitiji. Napustio je kraljevinu, jer on je vladao ljudima i gradovima Ligurije, i lutao oplakujući sestre duž zelenih obala Eridana i kroz lugove koje su one umnožile. Kako je lutao lelečući, glas mu postade tanak i piskav, belo mu paperje pokri kosu, a vrat se izduži iz grudi. Mrežasta opna sastavi mu pocrvenele prste, krila zakloniše bokove, a tup kljun zameni usta. I tako se Labud preobrazi u neobičnu pticu koja i danas nosi njegovo ime. Ali nije imao poverenja u visoki eter i Jupitera, jer se sećao vatrene munje koju je bog nepravedno zavitlao. Njegova omiljena mesta su bare i jezera; mrzeći vatru, on za svoj dom izabra vodu, suprotnost plamenu.

U međuvremenu Faetonov otac sedi u tamnoj korotnoj odori, lišen bleštavosti, kao u vreme pomračenja. Prezire sebe i dnevnu svetlost, prepušta se tuzi, tuzi i gnevu, i odbija da služi svetu. «Dosta!», kaže, «Od postanja sveta suđeno mi je da radim bez počinka. Umoran sam od napora bez kraja i konca, i bez nagrade. Neka neko drugi upravlja vatrenom kočijom. Ako niko neće, i svi bogovi priznaju da je to izvan njihove moći, neka sam Jupiter upravlja njome, kako bi, bar ponekad, dok pokušava da preuzme moje uzde, odložio munje koje lišavaju očeve svojih sinova. Tada će da shvati, kad lično isproba snagu ovih ždrebaca vatrenih nogu, da onaj koji nije uspeo da vlada njima nije zaslužio smrt.»

Dok je tako govorio, svi bogovi se okpiše oko njega i ponizno ga zamoliše da ne baci svet u tamu. Jupiter nastoji da nađe izgovor za munju koju je zavitlao i molbama dodaje pretnje u kraljevskom stilu. Onda Feb upregnu vatrene konje, još besne i drhtave od straha i, ujeden za srce, opauči ih žestoko bičem i korbačem (da, besno ih mlavi), prigovarajući im i okrivljujući ih za smrt svoga sina.

Kalisto (401 – 530)

A svemogući otac ode u obilazak velikih nebeskih tvrđava da proveri da nije što popustilo pod uticajem vatre. Kad se uveri da sve čvrsto stoje u svojoj besmrtnoj snazi, poče da proverava stanje na zemlji i odnose među ljudima. Arkadija ipak beše njegova prva briga. Vrati joj vrela i reke koje se jedva usuđuju da teku; vrati travu zemlji, lišće drveću i zapovedi šumama da ponovo ozelene. I dok je išao s jednog posla na drugi, slučajno ugleda arkadsku nimfu i istog trena u njemu buknu plamen ljubavi i zagreja ga do srži. Ona nije imala potrebe da tanko prede vunu niti da doteruje kosu po poslednjoj modi. Obična kopča je držala njenu haljinu a beli venac raskoviljanu kosu. Tako opremljena, čas sa kopljem čas sa lukom u ruci, izgledala je kao jedna od Febovih junakinja. Od nje nijedna nimfa što luta padinama Menalosa nije bila u većoj milosti svoje boginje. No, milost ne traje dugo.

Sunce beše još visoko, samo što je prešlo zenit, kad nimfa uđe u šumu koju ljudska ruka nije sekla. Tu skide tobolac sa ramena, odape tetivu sa luka i leže na meku travu nasloniv na šareni tobolac glavu. Kad je vide, onako umornu i nezaštićenu, Jupiter  reče: «Siguran sam da moja ljuba neće ništa da sluti; pa i ako sazna, spreman sam da podnesem i sramotu za ovaj doživljaj. Istog trena uze izgled

Dijane i reče: «Draga devojko, najvoljenija od svih mojih pratilja, gde si danas lovila?» Devojka ustade sa travnate postelje i reče:

«Pozdravljam te, boginjo moja, veća od Jupitera, kažem to, makar me i on čuo.» Jupiter se od srca nasmeja njenim rečima, radujući se što je cenjen više i od sebe i poljubi joj usne, ne skromno i ne kao što devojka ljubi devojku. Kad poče da mu kazuje u kojim je šumama lovila, on je prekide zgrabivši je u zagrljaj i tom se drskošću odade. Ona se zaista borila s njim otimajući se svom snagom (da si tu bila da vidiš, Saturnijo, tvoj bi sud bio znatno blaži!), ali koga može jedna devojka da savlada, ko li bi pak mogao da se odupre Jupiteru? Jupiter odnese pobedu dana i vrati se na nebo; a ona se gnuša šume i dubrave koje su videle njenu tajnu. Kad pođe, zamalo ne zaboravi tobolac, strele i luk koji je bila obesila o grani.

A Dijana, sa povorkom pratilja, polako se približava niz padine Menalosa, ponosna na osvojene trofeje. Primeti devojku i zovnu je. Pomisli da bi to opet mogao da bude prerušeni Jupiter pa sinu glavom bez obzira. Ali, kad vide i druge nimfe, uveri se da nije prevara i pridruži im se. Avaj, kako je teško licu da sakrije grešnu savest! Ide oborenog pogleda, a ne kao po običaju, uz boginju, predvodeći ostale. Ćutanje i rumen koja svaki čas izbija na njenom licu odaju njen greh. Da Dijana i sama nije bila devica, ona bi po mnoštvu znakova mogla da pozna njen greh; kažu da su ostale nimfe poznale. Devet je puta od tada mesec ispunio prostor između vitkih rogova kad je boginja prekinuv lov i iznurena vrelim zracima sunca došla u senoviti gaj kroz koji je žuborio potok po sitnom pesku. To mesto je oduševi te sede na obalu brčkajući noge u vodi. Oduševljena svežinom, reče drugaricama. «Nema nikoga ko bi mogao da nas vidi, hajdete da se svučemo i okupamo u ovom potoku.» Arkađanku obli stidna rumen i, dok sve ostale prihvatiše poziv, ona samo traži izgovore da odugovlači. Ali, drugarice je nateraše da posluša i tada se njena sramota obelodani. Dok je stajala skamenjeno, uzalud pokušavajući da sakrije svoje stanje, Dijana povika: «Gubi se! I nemoj da kaljaš naš sveti potok!» I tako je izagna iz svoje družine.

Ljuba velikog Gromovnika je mnogo ranije saznala za sve to, ali odloži osvetu dok joj se ne ukaže povoljna prilika. Sad je došao čas. Jer njena suparnica rodi dečaka Arkada, što još više raspali njen gnev. «Eto!» – povika. «Ništa drugo nije mogla, bestidnica, nego da rodi sina i da obelodani moju uvredu njegovim rođenjem, budući da je on živi svedok sramote moga muža. Ali, ti ćeš da mi platiš za svoj greh! Da, ja ću da te lišim lepote kojom, laka devojko, zanosiš sebe i onoga koji je moj muž!» Rekavši to, uhvati je za kosu i baci licem na zemlju. A kad devojka ispruži ruke moleći za milost, ruke joj ogrubeše i prekriše se oštrim čekinjama, šake joj se prometnuše u šape, a usne, koje je Jupiter sve dosad hvalio, pretvoriše se u ružnu široku njušku i, da ne bi mogla da ga dirne molitvama i molbama, oduze joj moć govora: umesto reči iz njenog grla je izlazilo samo mumlanje i zastrašujuće brundanje. Premda sad mečka, zadrža ljudska osećanja. Ona jecajući iskazuje bol, pruža ruke prema nebu i, mada ne može da govori, ipak oseća Jupiterovu nezahvalnost. Avaj, koliko je puta, ne usuđujući se da legne u usamljenim šumama, lutala ispred doma i njiva koji su nekad bili njeni! Koliko su je puta psi terali preko stenovitih klanaca i, koliko je puta, premda lovac, bežala ispred lovaca! Često se krila kad vidi divlje zveri, zaboravljajući šta je ona; premda i sama mečka, drhtala je od straha kad vidi medvede na padinama planine. Plašila se i vukova, premda je i njen otac, Likaon, trčao u tom čoporu.

Arkadije, Likaonov unuk, napuni petnaest godina ne znajući ništa o sudbini svoje majke. Kad je lovio divlje zveri i, tražeći njihova omiljena skrovišta, zapinjao guste mreže po šumama Arkadije, slučajno naiđe na svoju majku koja stade kao ukopana kad ga vide: činilo se da ga poznaje. Premda nije znao zbog čega, on uplašeno uzmače pred ukočenim pogledom koji je zauvek bio uprt u njega. A kad pokuša da mu priđe, on htede da joj prostreli grudi ubojnim kopljem. Ali, Svemogući zaustavi njegovu ruku i, istovremeno noseći i njih i prestup, podiže ih u kovitlacu i postavi na nebo da budu susedi jedno drugom.

Kad vide suparnicu na nebu, Junonin gnev uzavre još jače i zaputi se pravo devičanskoj boginji mora Tetidi i starom Okeanu kome bogovi često ukazuju poštovanje. Kad je upitaše za razlog posete, ona poče: «Pitate me što sam ja, carica nebeska, došla ovamo? Jedna druga carica je bespravno zauzela moje nebo. Recite da su moje reči lažne ako večeras, kad padne mrak, ne ugledate sveže konstelacije, postavljene na počasno mesto, gde poslednji i najuži krug obuhvata krajnji pol, mene da osramote. Ima li ikakvog razloga zašto bi neko oklevao da vređa Junonu i da se plaši mog gneva, kad ja pružam pomoć tamo gde bi trebalo da nanosim zlo? O, kako sam veličanstvene stvari postigla! Kako je bezgranična moja moć! Ona koju sam lišila ljudskog oblika sad je boginja. Tako ja kažnjavam one koji mene uvrede! Takva je moja tobožnja moć! Treba još samo da je oslobodi zverskog izgleda i da joj vrati raniji izgled, kao što je jednom već učinio sa Argivljankom Ionom. Šta, sad kad sam zbačena, zar on ne bi mogao da se i venča s njom, da je namesti u moje odaje i da postane Likaonov zet? Zato vas molim, ako vas dira uvreda vaše usvojenice, da proterate ove medvede iz vaših zelenih virova! Odrecite se zvezda  koje su zauzele nebo po cenu sramote, ne dajte toj drolji da se kupa u vašem bistrom moru!»

Gavran i Vrana (531 – 632)

Bogovi mora uslišiše njenu molitvu, Saturnija uskoči u hitru kočiju i njeni je pauni vratiše kroz retki vazduh natrag (paunovi čije je perje tek nedavno raskošno ukrašeno Argusovim očima, istog onog dana kad je tvoje, brbljivi gavrane, koji bejaše beo, pocrnelo). Jer, gavran je zaista ranije imao srebrnobelo perje, poput belog goluba, a nije ustupao ni pred guskama koje će jednoga dana kricima da spasu Kapitol, ni pred ljubiteljem reka, labudom. Ali ga jezik upropasti. Jezik je kriv što je ova brbljiva ptica postala sušta suprotnost belom.

U čitavoj Tesaliji nije bilo lepše devojke od Koronide iz Larise. Ona je zacelo, Delfijski bože, uživala tvoju naklonost dok je bila nevina, bolje reći, neprokazana. Ali, Febova ptica otkri njen greh i, ne gubeći vremena, ta torokuša srca kamenoga pohita da svom gospodaru javi greh koji je videla. Brbljiva vrana ju je glasno klepćući krilima ustopu pratila i pitala šta ima novo. A kad ču stvarni razlog putovanja, reče: «Putovanje koje si preduzeo, prijatelju, nije umesno. Nemoj da prezreš moje upozorenje. Pogledaj me kakva sam sad, a znaš kakva sam bila i pitaj šta je razlog. I shvatićeš da me je revnost upropastila. Jednom davno rodi se dete bez majke, po imenu Erihtonije¹. Palada Atina ga sakri u korpu od rakite koju predade trima kćerima dvostrukog Kekropsa i strogo im zapreti da ne gledaju šta je u njoj. Skrivena u gustom lišću bresta, posmatrala sam šta će da učine. Dve devojke, Pandroza i Hersa, čuvale su korpu savesno i pošteno, ali treća, Aglaura, nazva sestre kukavicama i svojom rukom otvori korpu. U njoj je ležalo muško dete sa zmajem pored sebe. Otišla sam i prijavila ih boginji. Za svoj trud dobila sam to da me Palada oterala sa mesta pratilje i postavila iza ptice noći! Moja kazna trebalo bi da bude upozorenje svim pticama da ne izazivaju nevolju preteranim brbljanjem. Ali, šta kažeš?, možda misliš da me nije oterala od svoje volje, budući da to ja nisam tražila? Pa, možeš da pitaš Paladu lično. Premda je sad ljuta na mene, ona to, uprkos gnevu, neće poreći. To je dobro poznata priča. Jednom davno bila sam kraljeva kćer, dete slavnog Koroneja u zemlji Fokidi i, ne, nemoj da mi se rugaš, bogati su me prosci tražili. Ali, moja lepota bi moja kob. Jer, jednom dok sam šetala peščanom obalom, bog mora me ugleda i zaljubi se. A kad se njegove molbe i udvaranje pokazaše kao puko gubljenje vremena, on pribegnu sili i poče da me tera. Pobegnem od njega napuštajući obalu, ali uzalud, jer se brzo zamorih u sitnom pesku. Počnem da zovem u pomoć bogove i ljude, no moji pozivi ne stigoše do uva nekog smrtnika. Ali devičanska boginja ču devičanski zov i priskoči mi u pomoć. Dok sam pružala ruke prema nebu primetim kako potamneše od sitnog paperja. Pokušavala sam da zbacim ogrtač sa ramena, ali i on se pretvori u perje koje pusti dubok koren u mojoj koži. Pokušam da se bijem šakama u gole grudi i tada videh da više nemam ni šaka ni grudi. Htedoh da bežim i uverih se da sitni pesak više ne usporava moje noge kao pre, no ubrzo se podigoh od zemlje i vinuh visoko i tako postadoh Paladina bezgrešna pratilja. Ali, šta mi to vredi, kad je Niktimena, koja je pretvorena u pticu zbog teških grehova, postavljena na moje mesto? Pa zar nisi čuo dobro znanu priču u celom Lezbosu, kako je Niktimena ukaljala svetost očeve postelje? I premda je sad ptica, ipak, svesna svog teškog greha, ona beži sa svetlosti dana i krije sramotu u mraku, odbačena od svih sa zračnog neba.»

U znak odgovra na sve to gavran reče: «Neka se na tvojoj glavi sluči zlo koje pretskazuješ. Meni su odvratna prazna predskazanja», nastavi let prema svom gospodaru i reče

___________

¹Έριχθόνιος = Έρεχθεύς > Erichtonius = Erechtheus, posinak boginje Atine.

mu da je video Koronidu kako leži u zagrljaju mladića iz Tesalije. Kad se taj prestup obelodani, pade lovorov venac sa ljubavnikove glave; istovremeno se lice i boja promeniše i pero pade iz ruke boga. I dok mu je gnev nadimao grudi, posegnu za svojim omiljenim oružjem, zategnu luk od savitih rogova i prostreli nepogrešivom strelom grudi koje je tako često pritiskao na svoje. Ustreljena devojka jeknu u samrtnom ropcu a kad iščupa strelu, njene bele udove obli grimizna krv. «Pravo je, Febe», – reče ona, – «da me ova patnja snađe od tvoje ruke, samo trebalo je najpre da rodim dete. A sad ćemo i dete i ja da umremo zajedno.» Dok je govorila, život joj zajedno s krvlju isteče, a telo se, lišeno života, ohladi.

Ljubavnik se, avaj!, isuviše kasno, pokaja za svoj surovi čin; prezire sebe što je slušao priču i što se tako plaho prepustio gnevu. Mrzi pticu koja ga je prinudila da sazna za greh koji mu je zadao težak bol; mrzi luk i ruku, a s rukom i hitre strele. Pomilova ubijenu devojku i isuviše kasno pokuša da joj pruži pomoć i da pobedi sudbinu, no ni njegove isceliteljske veštine ne pomažu. Kad vide da su njegovi napori uzaludni i lomaču spremnu da proguta njeno telo, tada, vaistinu – jer obrazi nebeskih bogova ne smeju da se okvase suzama – poče da jeca iz dubine grudi; bili su to jecaji slični jecaju mlade krave kad je, na njene oči, smoždi visoko podignuti malj iza desnog uva odjekujući kroz prazne slepočnice njenog teleta koje sisa. Bog sipa mirisnu mirtu na njene beživotne grudi, poslednji put je zagrli i obavi prigodne obrede, potpuno neprikladne za mrtve. Ali, da i njegovog rođenog sina proguta lomača, s tim već nije mogao da se pomiri. Zgrabi nerođeno dete iz majčine utrobe i plamena lomače i predade ga na čuvanje dvogubom Hironu¹. A gavranu, koji se nadao nagradi zbog toga što je govorio istinu, zabrani da zauzme mesto među belim pticama.

Okiroja (633 – 675)

Kentaur se u međuvremenu radovao usvojčetu božanskog porekla i počasti koju je zadatak nosio sa sobom, ali gle!, dođe njegova kćer Okiroja sa raskoviljanim zlatnožutim uvojcima niz ramena; to ime joj je dala nimfa Harikla, noseći je na obale bistrog potoka. Okiroja se nije zadovoljavala samo time da nauči veštinu svoga oca, nego se bavila i proricanjem. Kad u duši oseti proročansko ludilo i vide dete, ona, zagrejana božanskom vatrom zatomljenom u grudima, povika: «O, dete, iscelitelju celog sveta, brzo rasti! Često će smrtnici da ti duguju život a biće ti dato i da povratiš duh preminulih. Ali, kad to jednom učiniš suprotno volji bogova, umesto moći da oživiš preminule, ti ćeš da budeš zaustavljen Gromovnikovom munjom. I tako ćeš od boga da se pretvoriš u beživotni leš, ali ćeš od leša ponovo da postaneš bog i dvaput da ponoviš svoju sudbinu. I ti takođe, dragi oče, koji si sad besmrtan i kome je po zakonima tvoga rođenja suđeno da živiš za večna vremena, poželećeš jednoga dana da umreš, kad budeš goreo na mukama od kobne Hidrine krvi. Ali, bogovi će se najzad smilovati i tvoju besmrtnost zameniti za sposobnost da umreš i tri suđaje će da odreše tvoj konac.» Ostale su i druge sudbine da se proreknu, ali ona odjednom duboko uzdahnu i sva u suzama povika: «Suđaje me zaustavljaju i ne daju mi više da govorim. Izdaje me moć govora. Previsoka je cena veštinâ koje su na mene izručile gnev neba. Kamo sreće da nikad nisam stekla moć da proričem budućnost. Sad moj ljudski oblik, čini se, iščezava. Sad mi je trava prijatna hrana, sad želim da jurim po prostranim pašnjacima. Pretvaram se u ždrebicu, u oblik koji mi je srodan. Ali, zašto potpuno? Moj otac je, izvesno, napola čovek.» Dok još govori, poslednje reči njene žalbe jedva se razumeju i potpuno su zbrkane. Ubrzo to više nisu bile ni reči, ni konjsko rzanje, već kao kad neko podražava konjsko rzanje. Najzad njisnu i ruke joj se pretvoriše u noge i poče da ide četveronoške. Prsti joj se srastoše i kopita ih prekriše objedinjujući svih pet nokata na prstima. Usta joj se proširiše, skut haljine se pretvori u rep, a raskoviljani uvojci u grivu koja pada na desnu stranu. Sad je jednako i glasom i telom preobražena, i to novo čudo dade joj i novo ime.

Vat (676 –707)

Polubožanski Filirin sin uzalud je plakao i pozivao tebe, gospodaru Delfa, u pomoć. Jer ti nisi mogao da opozoveš presudu moćnog Jupitera, niti si, i da si mogao, tada bio prisutan. Ti si u to _________________

¹Χείρων > Chiro/n – kentaur (pola čovek, pola konj) poznat po pravednosti i mudrosti, sin Krona i Filire, učitelj brojnih heroja, među kojima i Ahila.

vreme bio u Elidi i na Mesenskim poljima. Tvoj je ogrtač bio patirska kabanica, tvoj skiptar je služio kao vologonac koji si kao i frulu od sedam nejednakih komada trske nosio u ruci. I dok si misleći na ljubav zanosno izvodio melodiju na fruli, tvoja goveda se raziđoše, kažu, na sve strane po pilijskom polju. Tu ih Majin sin¹ spazi i sa urođenom prevejanošću otera i sakri u šumu. Niko ne primeti krađu sem starca Vata² koji beše dobro poznat u celoj okolini. On je kao Nelejev najmljeni sluga u blizini čuvao omut punokrvnih ždrebica po proplancima i bogatim pašnjacima. Merkur mu priđe, odvede ga u stranu i reče: «Ma ko da si, dobar čoveče, ako te ko slučajno upita da nisi video neka goveda da su ovuda prošla, kaži da nisi; i da tvoja usluga ne bi ostala nenagrađena, možeš da odabereš pretilu junicu za nagradu» i odmah mu dade junicu. Starac je uze i reče: «Idi, stranče, i ne brini. Taj će kamen pre da otkrije tvoju krađu nego ja», i pokaza kamen. Jupiterov sin se napravi da odlazi, ali brzo se vrati sa izmenjenim glasom i izgledom i reče: «Čiča, ako si video neka goveda da su ovuda prošla, pomozi mi i nemoj da porekneš, jer ukradena su. Daću ti junca i junicu ako mi kažeš.» Starac, doveden u iskušenje dvostrukom nagradom, reče: «Naći ćeš ih u podnožju onoga brda» – pokaza  kažiprstom. Ona su tamo zaista i bila. Merkur se podrugljivo nasmeja i reče: «Hteo bi, stara bitango, da me izdaš meni lično, mene pred mojim licem?» Rekav to, on krivokletnika preobrazi u stenu koji dobi ime kažiprst-kamen. Taj davni prekor i dan-danas nosi onaj kremen.

Aglaura i Zavist (708 – 832)

Bog kaduceja vinu se na lakim krilima u visinu i dok je leteo baci pogled na munihijsku ravnicu, predeo koji Minerva voli i na dubrave učenog Liceja. Toga je dana slučajno bio Paladin praznik kad mlade devojke u korpama ovenčanim cvećem na glavi nose tajanstvene poklone u hram svoje boginje. Krilati bog ih vide kako se vraćaju kući i uputi se prema njima, ne pravo već u luku kao kad brzi jastreb ugleda tek ubijenu žrtvu, plašeći se da sleti dok su sveštenici okupljeni oko žrtve, a ipak ne usuđujući se da se isuviše udalji, kruži, pohlepno klepće krilima i lebdi iznad nadobudnog plena: tako je vižljasti Merkur nadletao atinski breg kružeći u mestu. Kao što Lucifer sija jače od svake druge zvezde i kao što zlatni mesec nadmašuje Lucifera, toliko je Hersa bila ljupkija od svih ostalih devojaka oko nje: bila je birani ukras u povorci svojih drugarica. Jupiterovog sina zadivi njena lepota i dok je lebdeo u vazduhu zapali ga ljubavni plamen poput olovne kugle bačene iz balearke praćke koja se leteći od trenja zagreje i u oblacima dobije toplotu koju ranije nije imala. Merkur sad promeni pravac, napusti vazduh, slete na zemlju: uopšte se nije trudio da se preruši, takvo je samopouzdanje lepote. Paki, paki, premda je njegova samouverenost opravdana, on joj dodaje i napore: gladi kosu i doteruje odelo kako bi svaki zlatni porub došao do izražaja. Stara se da mu u desnici bude glatki štapić kojim uspavljuje ili odgoni od sebe i da mu krilate sandale blešte na hitrim nogama.

U zadnjem delu kuće bejahu tri ženska odeljenja bogato ukrašena slonovačom i oklopom kornjače. Desno je bilo Pandrozino, Aglaurino levo, a Hersino u sredini. Aglaura prva vide dolazak boga i bi dovoljno hrabra da ga pita za ime i razlog posete. A unuk Atlasa i Plejone odgovori: «Ja sam onaj što nosi poruke svoga oca kroz eter. Moj je otac Jupiter lično. Neću da krijem ni razlog posete. Da li pristaješ da budeš iskrena prema sestri i da se nazoveš tetkom mog potomstva? Došao sam ovamo zbog Herse. Molim te, budi naklonjena prosidbi ljubavnika.» Aglaura ga pogleda istim lakomim okom kojim je u poslednje vreme piljila u tajnu zlatokose Palade i zatraži obilatu gutu zlata za svoju uslugu. U međuvremenu, ga prisili da napusti palatu.

Boginja-ratnik sad je pogleda gnevnim očima i poče tako glasno i uzrujano da diše da su joj se grudi i egida na grudima tresli od uzbuđenja. Seti se da je to ona devojka koja je uprkos njenoj izričitoj zabrani, oskrvnula tajnu nečistim rukama i pogledala Lemnjaninovog sina³ rođenog bez majke. I sad će da bude u milosti božijoj i svoje sestre, uz to još i bogata, kad dobije zlato koje je lakomo zahtevala. Istog trena Minerva potraži pećinu Zavisti, uprljanu usirenom krvlju. Njen je dom bio skriven u dubokoj kotlini gde sunce ne sija niti vetar duva, u turobnom mestu punom mrazne studeni. Tu ne pucketa vesela vatra, mesto je potpuno ovijeno gustom maglom. Kad ratoborna boginja stiže pred pećinu, ostade napolju, jer nije mogla da uđe

________________

. ¹Έρμής > Merkur. ²Βάττος > Battus. ³ Faeton

u tu gnusnu jazbinu. Kucnu na vrata vrhom koplja. Vrata se otvoriše; unutra sedi Zavist i jede zmijsko meso, prikladnu hranu za njen otrov. Boginja odvrati pogled pred tim groznim prizorom. Ali ona druga se s mukom diže ostavljajući zmijske leševe napola pojedene i krenu napred teturajući. Kad ugleda boginju, bleštavu i likom i oklopom, glasno jeknu, izduži lice i uzdahnu. Bledilo joj prekri lice, a činilo se da joj se i celo telo smežura. Oči razroke, zubi truli i puni plesni, zelena otrovna žuč proliva joj se niz grudi, a otrov joj kaplje sa jezika. Ona se nikad ne osmehne sem kad vidi tuđe patnje; mučena gnusnim brigama, nikad ne spava; ne podnosi vesti o uspehu, a kad vidi uspeh potpuno klone; stalno nagriza i biva nagrižena, sama sebi je kazna. Premda se gnuša tog ogavnog stvorenja, Tritonija¹ joj ipak uputi nekoliko reči. «Otruj tvojim otrovom jednu od Kekropsovih kćeri. Taj ti zadatak postavljam. Reč je o Aglauri.» Ne trošeći više reči, napusti je i oduprevši se vrhom koplja o tle, vinu se u nebeske visine.

A ona protuva, gledajući je iskosa kako leti, mrmlja neke ružne reči, jer je teško pogađa bol boginjinog uspeha. Onda uze trnjem načičkani štap i, zaogrnuta mrkim oblakom, krenu na put. Gde god stane,  gazi cvetove; pod njenim stopama trava vene, prevrće visoko drveće i čitave kuće, a gradove i narode okuži otrovnim dahom. Najzad ugleda Tritonijin grad, raskoš umetnosti, bogatstva i mirne radosti. S mukom zadrža suze, jer ne vidi razloga za suze drugih.  Ali, kad uđe u sobu Kekropsove kćeri, ona izvrši boginjinu naredbu, dodirnu devojčine grudi kužnom rukom i ispuni joj srce oštrim trnjem. Onda je zadahnu kužnim dahom i ispuni joj srce i kosti crnim otrovom. I, da učvrsti razlog njene patnje, u svesti devojke Zavist predstavi sestru u srećnom braku sa bogom u putnoj raskoši i lepoti, sve to ulepšavajući i uvećavajući. Izbezumljena tom predstavom, Aglaura puca od zavisti; izmorena brigama danju i noću, ona se suši, topi se kao snag na suncu. Izjede je Hersina sreća, kao kad se potpali naručje korova koje ne daje plamena već samo tinja i ispušta zagušljivi dim. Neretko zaželi da umre kako ne bi gledala takvu sreću, a još češće pada u iskušenje da je kaže prekom ocu, kao da je to zlo. Najzad sede na sestrin prag da zapreči bogu put. Molio je i obraćao joj se najlepšim rečima. «Prekini!», reče ona, «Neću se maći odavde dok ne osujetim tvoju nameru.» «Pristajem na pogodbu», brzo Merkur odgovori, dodirnu vrata štapićem i ona se otvoriše. Sad ona pokuša da ustane, ali joj se noge posekle, postale neosetljive kao da nisu njene. Opet pokuša da ustane, ali ni kolena je ne drže, hladni žmarci struje kroz prste i kičmu, a telo postaje bledo i beskrvno. Kao što se neizlečivi rak širi zahvatajući sve više zdravo tkivo, tako se smrtonosna studen malo po malo širi kroz njene grudi, zaustavljajući sve životne sokove i dah. Više ne pokušava da govori, a i kad bi pokušala, glas bi je izdao. Vrat joj se okameni, crte lica otvrdnuše i sad nije drugo do beživotni kip u sedećem stavu. Ali, ni boja kamena nije bela: njena duša ga je obojila u crno.

Otmica Evrope (833 – 875)

Kad je izvršio kaznu nad devojkom zbog bezbožnih reči i duha, napusti Paladin kraj i vinu se u nebo na lakim krilima. Tu ga otac srete i pozva nastranu. I ne otkrivajući ljubav kao pravi razlog, reče: «Sine, ti si uvek spreman da izvršiš moju naredbu. Iz ovih stopa vini se po tvom običaju put zemlje i potraži mesto koje gleda prema zvezdi tvoje majke s leva. Domaći ljudi nazivaju ga Sidon. Tamo treba da doteraš na mrosku obalu kraljeva goveda što pasu na padinama planine nedaleko odatle.» Reče otac i sin brzo potera goveda, kao što mu je zapoveđeno, prema obali i mestu gde se kćer velikog kralja igra sa devojkama iz Tira, njenim pratiljama. Kraljevsko dostojanstvo i ljubav ne idu često zajedno, niti mogu dugo da borave na istom mestu. Zato otac i vladar bogova, koji u desnici drži trokrake munje i čije klimanje glave potresa svet, odloži obeležja kraljevskog dostojanstva kao i skiptar i uze izgled bika. U tome se obliku pomeša sa govedima, idući četvoronoške kao i ostala goveda, ali izuzetno lep na mladoj travi. Beo poput negaženog snega koji još nije topio kišni južnjak. Mišići na vratu zaobljeni, dug đerdan ispod vrata; rogovi zanosno zakrivljeni, savršenog oblika, kao da ih je sazdala ruka umetnika, čistiji i prozirniji od bisera.

Njegove veđe i oči ne pobuđuju strah; njegov izgled u celosti uliva mir i poverenje. Agenorova kćer se zadivi: bik je tako lep i miran. Ali, premda izgleda blag, ne sme u početku da ga dodirne. Onda mu priđe i pruži šaku cvetova prema njegovim snežnobelim ustima. Prerušeni ljubavnik ______________
¹Tritonija – Palada Atina (Minerva).

se obradova i kao predujam buduće radosti, poljubi joj ruku. Više ne uspeva da obuzda strast: nestašno poskakuje na travi, onda leže na sitni pesak, onako snežnobeo.  I kako se ona malo-pomalo oslobađa straha, on se sve više prepušta njenim devičanskim rukama da ga miluju po grudima i dopusti joj da ovije njegove rogove vencima svežeg cveća. Princeza se najzad osmeli i sede mu na leđa, ne sluteći na kome jaše. Bog zagazi u vodu i neprimetno poče da se udaljuje od kopna. Ide sve dublje, a samo tren kasnije on je u punom letu noseći plen iznad morske pučine. Ona drhti od straha i čežnjivo gleda prema sve daljoj obali držeći se čvrsto jednom rukom za rog, a drugom se oslanjajući na njegova leđa, dok haljina leprša za njom na vetru.

Knjiga III

Kadmo (- 137)

Kad stiže na polja ispod planine Dikte, bog odbaci izgled bika i priznade ko je. A devojčin otac, ne znajući šta se desilo, pošalje sina Kadma da je traži i zapreti mu izgnanstvom ako je ne nađe, čin i pobožan i bogohulan u isto vreme. Pošto je uzalud prokrstario ceo svet – jer ko može da otkrije Jupiterove tajne ljubavi? – Agenorov sin ne smede da se vrati kući, no se kao begunac ponizno obrati Febovom proročištu pitanjem gde da se skrasi. Feb odgovori: «Susrešće te u divljini junica koja nikad nije nosila jaram ni vukla ralo. Idi za njom i na mestu gde ona legne da počine, tu podigni zidine svoga grada i toj zemlji daj ime Beotija¹.» Čim napusti proročilište, ugleda junicu bez čuvara i bez tragova jarma: išla je sporim koracima ispred njega. Uporno je pratio njen trag zahvaljujući u sebi Febu što mu je pokazao put. Kad prođe plićake Kefiza i ravnicu Panope, junica stade, podiže lepu glavu sa širokim rogovima put neba i ispuni celu dolinu rikom, a onda, pogledav na one koji je u stopu prate, kleknu i spusti bok na travu. Kadmo zahvali bogu, pobožno pritište usne na tu stranu zemlju i pozdravi nepoznata brda i doline.

S namerom da prinese žrtvu Jupiteru, naredi pratiocima da donesu žive vode sa izvora za žrtvu levanicu. Tu beše prašuma koju sekira nije okrznula, a usred nje pećina obrasla žbunjem i vitkim šibljem. Skladno uklopljene stene čine nizak luk iz kojeg izbija snažan mlaz, a duboko unutra leži aždaja zaveštana bogu Marsu. Neman ima čudesnu zlatnu krestu, iz očiju joj vatra seva, telo joj ispunjeno otrovom, licka trostrukim jezikom, a zubi poređani u trostruk red. Kad stigoše u ovu dubravu, Tirijci zabaciše posude u jezerce  remeteći tišinu mesta. Aždaja isturi glavu iz pećine sikćući stravično. Ćupovi im ispadoše iz ruku, krv im se sledi u žilama i obuze ih, onako prestravljene, iznenadna drhtavica. Aždaja se smota u goleme kolutove a onda se izduži u golem luk. I, dignuta u retki vazduh više od pola svoje dužine, pogledom obuhvati celu dubravu; kad biste mogli celu da je vidite, uverili biste se da je ista kao onaj Zmaj na nebu što leži ispružen između Medveda-blizanaca. Ne gubeći vremena, okomi se neman na Feničane ne obazirući se na to da li su spremni za bitku ili za bekstvo, kao ni na to da li ih je strah učinio nesposobnim i za jedno i za drugo. Jedne kolje zubima, druge guši telom, a neke umori otrovnim dahom.

Sunce je već prešlo polovinu nebeskog puta i približilo se senkama. Kadmo, čudeći se šta je sa  drugarima, pođe da ih traži. Lavlja koža mu služi kao štit, a kao oružje nosi koplje sa bleštavim čeličnim vrhom, kratko koplje i, bolje od svakog oružja, hrabar duh. Kad uđe u šumu i vide mrtva tela svojih drugova i pobedničku neman kako liže njihovu krv i rane krvavim jezikom, Kadmo povika: «Ili ću, verni drugari, da osvetim vašu smrt, ili ću i ja da poginem!» Desnicom diže golem kamen i svu snagu prenese u tu gromadu. Pod takvim udarcem i gradske zidine bi zajedno sa kulama padale, ali aždaja ostade čitava, zaštićena moćnim krljuštima, kao da su od čelika, i tvrdom tamnom kožom. Ali njena tvrda koža ne odole ubojnom kratkom koplju koje se zabode u središnji kolut i gvozdenim vrhom proburazi njen bok. Neman, van sebe od bola, zabaci glavu unazad, dobro pogleda ranu i zagrize držalo koplja koje je čvrsto stajalo. Onda poče da drma u svim pravcima i sa divovskim naporom ga iščupa, ali železni vrh ostade zaboden u kost. To dodade novu snagu gnevu: vratne žile nabreknuše i bela pena izbi na njene jezive čeljusti. Brda odjekuju od škripe krljušti, a kužni dah poput onoga iz pećina Stiksa ispuni vazduh. Čas pravi spiralne kolutove, čas se ispruži visoka kao hrast, pa nasrne poput bujice, lomeći i noseći sve pred sobom. Kadmo malo odstupa, zaustavljajući njene nasrtaje lavljom kožom, a čeljusti dočekuje na oštro koplje. Neman besni, grize železo i steže ga zubima. Najzad usirena krv iz njenog kužnog grla poče da kaplje na travu. Ali, rana nije duboka, jer neman uzmiče i povlačeći se izbegava udarac koji bi zadao dublju ranu. Kadmo uporno nastupa i gura koplje čiji vrh prodire sve dublje u grlo. Najzad jedan hrast zaustavi povlačenje nemani te je vrh _______­­­­­_______

¹«Zemlje junice»

koplja prikova za hrast koji se savi pod njenom težinom, a stablo poče da puca pod udarcima njenog repa.

Dok stoji čudeći se razmerama poraženog neprijatelja, pobednik neočekivano ču glas u svom uvu koji kaže: «Zašto, Agenorov sine, zuriš u aždaju koju si pogubio? Ta i ti ćeš da se pretvoriš u aždaju u koju će ljudi da zure.» Dugo je tu stajao, bled u obrazima i uzbuđenog srca; kosa mu se diže na glavi od ledene jeze. Ali, gle, junakova zaštitnica Palada spusti se, stade pored njega i naredi mu da uzore polje i da u njega poseje aždajine zube kojima bi suđeno da postanu narod. On je posluša, zaora duboke brazde i poseja zube kako mu je zapoveđeno: to beše seme od kojeg će da poniknu ljudi. A onda (ovo prevazilazi ljudsko verovanje) tle odjednom poče da se miče, iz brazda se najpre pojaviše oštri vrhovi kopalja, pa šlemovi sa raznobojnim perjanicama, onda ramena i grudi ljudi pod oružjem, najzad izroni celo telo sa štitom ratnika. Kao što se, kad se u svečane dane u pozorištu spusti zavesa¹, pokazujući najpre lica a onda, malo pomalo i sve ostalo, dok se najzad, stavljeni u pokret, ne pokažu celi ljudi koji stanu nogama pored zavese.

Uplašen pred novim neprijateljem, Kadmo se spremi da potegne oružje.

«Ne poteži!» – povika jedan od onih što su nikli iz zemlje – «i ne mešaj se u naš bratoubilački rat!»,  reče i raspoluti mačem jednoga od zemljane sabraće, da bi odmah zatim pao od koplja bačenog iz velike daljine. Ali ni onaj što je ovoga pogubio nije duže živeo od svoga ubice: rastavi se sa dušom koju je tek bio dobio. Isti bes obuze sve i u uzajamnoj borbi, nanoseći jedan drugom rane, svi za sat vremena padoše. I sad svi mladići koji su uživali tako kratak život biju majku zemlju u grudi tople od njihove krvi – svi sem petorice. Jedan od njih je bio Ehion koji je, po zapovedi Palade, bacio oružje i nastojao da sklopi, i najzad sklopio, mir sa braćom. Oni su bili jedini drugari sidonskog izgnanika kad je osnovao grad koji mu je obećalo Febovo proročište.

I sagradi se grad Teba. Sad bi i ti, Kadmo, premda izgnanik, mogao da izgledaš kao srećan čovek. Dobio si i devojku kojoj je Mars otac, a Venera mati i decu dostojnu plemenite majke, tako mnogo sinova i kćeri i unučića koji su već odrasli ljudi. Ali, čovekov zadnji dan mora da se čeka, jer niko do samrtnog časa ne može da se računa u srećnike, sve dok se i poslenji obred njegove sahrane ne obavi.

Akteon (138 – 252)

Jedan od tvojih unuka, Akteon, nanese ti veliki bol kad si bio najsrećniji. Na njegovom čelu pojaviše se neobični rogovi i njegovi psi pohlepno polokaše njegovu krv. Ali, ako tragaš za istinom, naći ćeš razlog u zloj sreći, a ne u nekom njegovom zlodelu. Jer, kakav je zločin loša sreća?

To se desi na planini ogrezloj u krvi velikog broja zaklanih životinja. Podne skrati senke svih predmeta: sunce beše jednako udaljeno od izlaska i zalaska. Mladi Akteon se ovim rečima obrati učesnicima u hajci po besputnoj pustari. «Divljač je okrvavila i mreže i naša koplja; danas nas je sreća dobro poslužila. Kad Zora u kočiji boje šafrana još jednom donese dan, nastavićemo naš posao. Feb je sad na pola puta: vrelim zracima seče i sama polja. Zato, neka za danas bude dosta lova; ponesimo kući dobro napravljene mreže.» Momci izvršiše njegovu zapoved i prestadoše da love.

U tom kraju beše jedna kotlina gusto obrasla pinijama i kiparisima oštrih iglica, imenom Gargafija, zaveštana visoko opasanoj Dijani. U njenom najsvetijem kutku beše dobro zasenjena pećina koju nije ukrašavala ruka nekog umetnika; priroda je u njoj, sopstvenim lukavstvom podražavajući umetnost, od živca kamena i poroznih vulkanskih stena oblikovala luk. Na jednoj strani bleštavi izvor i tanki potok žubore ulivajući se u jezerce sa obalama obraslim travom. Tu je boginja divljih šuma, kad se umori od lova, imala običaj da kupa svoje __________________

¹U rimskom pozorištu zavesa se za početak predstave nije dizala već spuštala.

mlado telo u kristalno bistroj vodi. Toga dana, kad je došla pred pećinu, predade nimfi štitonoši lovačko koplje, tobolac i odapet luk; druga nimfa stavi preko ruke odeću koju je ona skinula, dve dreše sandale na njenim nogama, a Tebanka Krokala, veštija od ostalih, veže u čvor uvojke koji su pali niz ramena njene gospodarice dok njeni slobodno lepršaju. Druge nose vodu, Nefela, Hijala i Ranida, Psekasa i Fijala i posipaju iz obilatih urni. I dok se Titanija kupa na uobičajen način, avaj! Kadmov unuk, završiv lov za taj dan, nesigurnim korakom u nepoznatoj šumi zaluta u Dijanin gaj – jer sudbina je tako htela. Kad ga videše da ulazi u pećinu orošenu izvorskom rosom, nimfe se stadoše biti u grudi i ceo gaj se ispuni njihovim piskavim kricima. Onda se zbiše oko Dijane zaklanjajući svojim telima njeno, ali boginja beše za glavu i ramena viša od njih. I, crveni poput oblaka kad ga obasjaju kosi sunčevi zraci, crveni poput ružičaste Zore, takvi behu Dijanini obrazi dok je bez odeće stajala izložena njegovom pogledu. Onda se, premda su se nimfe tiskale oko nje, okrenu ustranu i obazre iza sebe; i mada zažali što nema strele uza se, posluži se onim što je imala pri ruci i mladom čoveku pljusnu vodu u lice. I, dok je sipala osvetoljubive kapi na njegovu kosu, izgovori sledeće reči predskazujući njegovu sudbinu. «Sad možeš da pričaš da si me video potpuno nagu – ako možeš!» Ništa više nije rekla, ali učini da na glavi koju je pokropila vodom porastu rogovi odraslog jelena, da mu se vrat izduži, uši zašilje, šake da se prometnu u papke, a ruke u duge noge i da mu se telo presvuče pegastim krznom. Posle svega usadi mu strah u srce. Pobegne sad Autonojin junački sin čudeći se kako su mu noge hitre. A kad ugleda odraz svog lika i rogova u bistrom potoku, «Teško meni!» – pokuša da kaže, no reči nije bilo. Onda duboko jeknu: sad mu je još samo to ostalo od govora! I stane liti suze niz izmenjene obraze. Samo mu duh ostade nepromenjen. Šta da radi? Da ide u kraljevski dom, ili da se krije po šumama? Sramota vuče na jednu, a strah na drugu stranu.

Dok se tako dvoumi ugleda svoje pse. Najpre Melampos¹ i osetljivi Ihnobates koji su štektali po tragu, Ihnobates kritske, Melampus spartanske pasmine; za njima nagrnuše ostali poput vetra: Pamfagos, Dorcej i Orobasos, svi arkadske pasmine, pa stameni Nebrofonos, surovi Teron i Lelaps, brzonogi Pterelas i Agres oštrog mirisa, naprešiti Hilej, koga je nedavno ozledio vepar, pa vučjak Nape i odani ovčar Poemenis, Harpija sa dvoje štenadi, sicionski Ladon upalih bokova, Dromas, Kanahe, Stikte, Tigris, Alisa, beli Leukon, crni Asbolos, Lakon, poznat po snazi, i plahi Aelo, Harpolos sa belim belegom na sred crnog čela, pa Melanej i rundavi Lahne, dva mešanca od kritskog oca i spartanske majke, Labros i Argiodos, skikavac Hialaktor i drugi za koje bi trebalo mnogo vremena da se svi imenuju. Kroz tesnace, preko stena, preko školja i bespuća, preko hridi i prodoli, gde ima puta i gde ga nema, ceo krvožedni čopor njega tera; beži preko padina po kojima je mnogo puta lovio i (da bi žalost bila još veća) beži od sopstvenih pasa. Tako bi rado viknuo: «Ja sam Akteon! Poznajte svoga gospodara!» Ali reč ne sluša želju. Ceo prostor je ispunjen njihovim lavežom i štektanjem. Prvi mu Melanhaetes zari zube u leđa, onda Teridamas, a Orisitropos ga zgrabi za rame. Požurili pre ostalih i prečicom preko venca presekli mu put. Dok zaustavljaju svoga gospodara, ceo se čopor okupi i svi zarivaju zube u njegovo telo sve dok više nije bilo mesta za nove rane.  On ječi i ispušta glas koji, premda ne ljudski, ipak rika jelena ne bi mogao da ispuni tako tužnim krikovima visove koje je dobro poznavao. I sad, na kolenima, u stavu u kome se moli bogu, okrenu lice prema njima i kao da ih moli širi ruke.

A njegovi drugari, ne znajući šta ga je snašlo, pujdaju krvožedni čopor uobičajenim povicima, tražeći sve vreme pogledom Akteona. I zovu ga, sve glasnije, kao da je negde daleko – a on okreće glavu na zov njegovog imena – i žale što je iz nemara odsutan i ne može da vidi kakav su lov ulovili. O, kako bi želeo da je odsutan, ali on je tu; o, kako bi voleo da gleda, a da ne oseća surove nasrtaje svojih pasa. Skolili ga sa svih strana zarivajući očnjake u njegovo telo: čereče svoga gospodara pod varljivim prividom  jelena. I nije se, kažu, gnev boginje Dijane što nosi tobolac slegao sve dok od mnoštva teških rana Akteon nije izdahnuo.

_____________

¹Na srpskom bi njihova imena glasila: Crna šapa,Tragač, Proždrljivac, Gazela, Planinski tragač, Faunoubica, Orkan, Lovac, Krilatac, Šumljak, Klanac, Ovčar, Hvatač, Grabljivac, Trkač, Ubica, Zvezdica , Tigrica, Sila, Belov, Pepeljavko, Spartanac, Vihor, Preša, Kipranac, Vučko, Hvatalo, Crni, Rundo, Besnov, Beli očnjak, Skikavac, Zeljov, Zveroubica, Planinac.

Semela (253 – 315)

Mišljenja su podeljena. Boginja je, po jednima, bila više surova nego pravedna, drugi vele da je njen čin u skladu sa njenim strogim devičanstvom; i jedni i drugi navode valjane razloge za svoj sud. Samo se Jupiterova ljuba uzdrža od pokuda i pohvala, premda se radovala nesreći Agenorovog doma: njena se čegrst sa tirske suparnice¹ proširila i na ostale članove porodice. Ali, saznanje da je i Semela zatrudnela od Jupiterovog semena iznova povredi njenu raniju ranu. Reči prekora su joj navirale na usta, ali «Šta sam» – povika – «jesam li ikad išta postigla ukorima? Ona je ta koja treba da oseti moj gnev. Nju, ako s pravom nosim ime najmoćnije Junone, moram da napadnem: moram, ako zaslužujem da nosim dragim kamenjem ukrašeni skiptar u desnici, ako sam carica nebeska, ako sam Jupiterova sestra i ljuba, ako sam u najmanju ruku njegova sestra! Pa ipak, čini mi se da je ona zadovoljna ukradenom ljubavlju i da je uvreda naneta mojoj bračnoj postelji stvar trenutka. Ali, ona je zanela – samo je još to trebalo! – nosi jasan dokaz greha u utrobi i hoće da bude majka Jupiterovog deteta, privilegija koja se meni retko kad daje. Toliko je njeno poverenje u lepotu. Ali, potrudiću se da joj se to poverenje naruga. Ne bila ja Saturnova kći ako ne nateram Jupitera lično da je baci u baruštine Stiksa.»

Rekav to, ustade sa trona i zavijena u oblak boje šafrana siđe Semelinoj kući. Ali pre nego napusti oblak, ona se prometnu u pogurenu staricu nesigurnog koraka, sedih vlasi i naboranog lica. I glas podesi sa starošću i uze lik Semeline dadilje Beroje iz Epidaura. Kad je, pošto su proćaskale o raznim stvarima, pomenuto Jupiterovo ime, starica uzdahnu i reče: «Molim se bogu da je to bio Jupiter. Ali, ja se bojim tih stvari. Mnogi su, praveći se da su bogovi, stekli pristup u skromne devojačke sobice. Ali, nije dovoljno biti Jupiter; nateraj ga da dokaže svoju ljubav. Ako je pravi Jupiter, neka bude veliki i sjajan kao kad ga primi nebeska Junona. I zamoli ga da te u punom sjaju zagrli.»

Tako Junona posavetova iskrenu Kadmovu kćer. Ona sa svoje strane zamoli Jupitera da joj učini neku neimenovanu milost. Bog reče: «Biraj šta želiš: želja će ti se ispuniti. I, da budeš još sigurnija, kunem ti se vrelim baruštinama Stiksa koga se i besmrtni bogovi pribojavaju. Radujući se svojoj zloj sreći, osuđena da strada zaslugom ljubavnikove poslušnosti, Semela reče: «Pokaži mi se da te vidim u punom sjaju kao kad ideš u ljubavni zagrljaj Saturniji.» Bog bi je prekinuo dok je još govorila, ali njene reči su već bile izgovorene. On jeknu, jer niti ona može da opozove želju, ni on zakletvu. I, krajnje potišten, vinu se u nebo i pozva tamu da ga prati, a onda mešajući oblake i munje i udare vetra, uze i poslednji grom i vatru kojoj niko ne može da umakne. Pa ipak, koliko god može, on nastoji da umanji moć i ne uze onu strelu kojom je oborio storukog Tifeja sa neba, jer to oružje beše isuviše kobno, ali ima jedna lakša vrsta strela kojima su ruke Kiklopa dale slabiji plamen i blaži gnev. Bogovi ih nazivaju njegovim «pomoćnim naoružanjem». Noseći ih u ruci, on uđe u palatu Agenorovog sina, u Semelin dom. I njeno smrtno telo ne izdrža silinu nebeske moći: sagore² u ljubavnom zagrljaju. Dete, još ne sasvim razvijeno, bi iščupano iz majčine utrobe i (ako je verovati priči) zašiveno u očevo bedro da tu provodi vreme do poroda. Sestra njegove majke Inona krišom je bdela nad novorođenčetom, posle je predato nimfama sa Nise koje su ga krile u svojoj pećini i odgajale na mleku.

Tirezija (316-338)

Dok se ovo dešavalo na zemlji voljom sudbine, kad je kolevka dvaput rođenog Bakha bila bezbedna, Jupiter je (kažu) zagrejan vinom zanemario pristojnost i šalio se u dokonici sa Junonom.  «Tvrdim», rekne on, «da je tvoje zadovoljstvo u ljubavi veće od onoga koje mi doživljujemo.» Ona je zastupala suprotno mišljenje. I zatraže mišljenje mudroga

________________

¹Evrope; ²Zevs se služi Semelom kao posudom za oplodnju: kad je posao obavljen, posudu odbaci (sprži) a plod utrobe njene, Bakha, zašije u svoje bedro do rođenja. Ni drugi bogovi ne pate od preterane bolećivosti: Artemida preobrazi Akteona u srndaća koga njegovi sopstveni psi rastrgnu zato što je slučajno zalutao i video boginju nagu, Hera oslepi Tireziju koji se priklonio na Zevsovu stranu, a Apolon odere živog frigijskog satira Marsiju koji se drznuo da tvrdi da svira lepše od boga lire …

Tirezije. Tirezija je poznavao obe strane ljubavi. Jer on je  jednom u šumi, udarcem štapa poplašio dve zmije u polnom činu i, za divno čudo, bi pretvoren u ženu i u tom obliku provede sedam godina. Osme godine vide on iste one zmije i reče, «Budući da udarac po vama ima čarobnu moć da promeni prirodu onoga ko ga zada, udariću vas još jednom.» Rekav to, udari zmije i tako mu se povrati priroda kakvu je imao pri rođenju. Zato on, upitan da presudi u ovom šaljivom sporu bogova, stade na Jupiterovu stranu. Saturnija je, kažu, to primila teže nego što je trebalo i nego što ta stvar zaslužuje i osudila sudiju da večno bude slep. U naknadu za izgubljeni vid (jer nijedan bog ne može da rasčiniti nešto što je neki drugi bog učinio), svemogući otac da Tireziji moć znanja budućnosti, i tom sposobnošću olakša njegov položaj.

I sad, slavan na blizu i na daleko u svim beotijskim gradovima, na pitanja sveta on daje odgovore kojima niko nije mogao da nađe manu.

Narcis i Eho (339-510)

Prva koja je proverila istinitost njegovih predskazanja bila je nimfa Liriopa, koju je rečni bog Kefiz obljubio kad je bila zatočena u njegovim vodama. Kad je došlo vreme, nimfa rodi divnog dečaka i dade mu ime Narcis. Upitan da li će to dete da doživi zrelo doba, prorok reče: «Ako ne pozna sebe.» Dugo je izgledalo da njegovo proročanstvo ne znači ništa. Ali, ono što je usledilo potvrdi njegovu istinitost – događaj, način smrti, neobičnost njegove zanesenosti. Jer Narcisu beše šesnaest godina i mogao je da prođe i kao dečak i kao mladić. Mnogi momci i devojke tražili su njegovu naklonost, ali je njegov ponos bio tako hladan da nijedan mladić ili devojka ne osvojiše njegovo srce. Jednom dok je terao uplašenog jelena u svoje mreže, vide ga nimfa Eho čije reči odjekuju. Ona je imala tu manu da nije imala mira dok drugi govore, niti je mogla da govori dok je neko ne oslovi.

Do toga dana ona nije bila samo glas, imala je i telo. Premda brbljiva, mogla je samo da ponavlja poslenju reč koju čuje. Junona je učinila takvom. Jer često kad je na planinskim padinama mogla da iznenadi nimfe u društvu sa njenim suprugaom, Eho je lukavo zadržavala boginju u razgovoru dok se nimfe ne sklone. Kad je to shvatila, Saturnija joj rekne: «Moć tvoga prepredenog jezika koji me vara ima da se  svede na najmanju meru.» Od tada ona samo ponavlja završne delove tuđih reči i vraća ih natrag. Kad je videla Narcisa kako lovi po poljani, zaljubi se u njega i poče krišom da ga prati; što ga je duže pratila, tim je jači postajao plamen njene ljubavi, kao što se lako zapaljivi sumpor kojim se premažu buktinje zapali od vatre u blizini. O, kako čezne da mu se obrati zavodljivim rečima, da ga oslovi blagim rečima! Ali, njena joj priroda to zabranjuje; ne dopušta joj ni da počne. Znajući to, ona čeka na glas koji može da uzvrati svojim rečima. Slučajno odvojen od drugara, on jednom viknu: «Ima li koga ovde?» «Ovde!» – uzvrati Eho. Iznenađen, on se osvrnu oko sebe i iz svega glasa viknu: «Dođi!» «…dođi» – zove ga ona. Ali, ne videći nikoga, on viknu: «Zašto bežiš od mene?» I opet ču svoje reči kao odgovor. Stade mirno i, zavaran glasom odgovora, opet viknu: «Dođi ovamo da se sastanemo!» «…nemo!» – povika Eho najradosnijim glasom i da pomogne rečima ona izađe iz šume kako bi mogla da mu sklopi ruke oko vrata. Ali, on pobeže i povika: «Sebi ruke! Ne grli me! Daj bože da pre umrem nego ti stekneš vlast nada mnom!» «…da mnom!» – odgvori ona i ništa više. Tako prezrena, ona se povuče u šumu i krije postiđeno lice iza lišća: od tada živi usamljena po liticama i pećinama. Pa ipak, premda prezrena, njena ljubav živi i hrani se tugom; njene besane brige rastaču joj krhko telo: postade ispijena i naborana i sva vlaga ispari iz njenog tela. Ostadoše samo kosti i glas. Kažu da su joj se i kosti pretvorile u stene. Sad se krije po šumama; ne viđa se po padinama planina, ali svi mogu da je čuju, jer glas, samo glas, još u njoj živi.

Tako se Narcis narugao njoj; tako se rugao i drugim morskim i šumskim nimfama, tako se rugao i druženju sa ljudima. Najzad jedan od prezrenih podigne ruke u nebo i zavapi: «Dabogda sam sebe voleo i nikad ne dosegao voljeno!» Bogonja Nemezis ču njegovu pravednu molitvu. Tu beše bistar potok kristalno čiste vode iz kojeg se nijedan pastir nikad nije napio, ni koza što brsti po strani, niti bilo koja životinja; njegovu glatku površinu ni zver ni ptica, ni list s grane nije remetio. Obale su mu obrasle zelenom travom i žbunjem koje ne dopušta suncu da ga ogreje. Tu mladić, iznuren jurnjavom i žegom, leže, privučen lepotom mesta i potoka. Dok pokušava da ugasi žeđ, javi se jedna druga žeđ: dok pije, zapanji ga divni lik u vodi. I zaljubi se u puki odraz i samo misli na lik koji je samo senka. Neprekidno zuri u neizrecivo lepo lice nepomično nadnesen nad isti izraz kao izvajan u parskom mramoru. Ležeći potrbuške, zuri u svoje oči, zvezde blizankinje, u uvojke dostojne Bakha i Apolona, u glatke obraze i vrat kao od slonovače, u božanstveno lepo lice na kojem se snežna belina meša sa bojom ruže: ukratko, divi se svemu zbog čega se njemu dive. U neznanju požele sebe; on hvali i ono je što hvali; dok traži, tražen je; u jednakoj meri budi ljubav i gori od ljubavi. Koliko je puta ponudio poljubac varljivoj vodi? Koliko je puta rukama zagrabio vodu u želji da ih sklopi oko voljenog vrata, ali ih nije sklopio oko sebe! On ne zna to što vidi, a gori od želje za tim što vidi; ista mu se obmana i ruga i zavodi ga. O, neznani nežni dečače, zašto uzlud pokušavaš da se sklopiš oko nepostojanog odraza? To što tražiš ne postoji; okreni se, i predmeta tvoje ljubavi više neće biti. To što ti vidiš samo je senka odraza lišenog suštine. S tobom se pojavljuje, s tobom je tu, i otići će s tobom – ako možeš da odeš.

Ni glad, ni potreba odmora ne mogu da ga dignu s mesta; leži na senovitoj travi i zuri u taj nestvarni lik očima koje ne mogu da se nagledaju i sav kroz njih isčeznu. Pridigav se malo i digav ruke prema drveću on viknu, «O, goro, je li ikad iko voleo surovije od mene? Ti to znaš, jer si omiljeno sastajalište mnogih ljubavnika. Sećaš li se da je neko u prošlosti, jer ti vekovima živiš, ovako čeznuo i iščeznuo? Ja sam začaran, i vidim, ali to što vidim i što me začaralo ne mogu da nađem» – tako je ozbiljna ljubavnikova zabluda – «i da bi moj jad bio veći, ne razdvaja nas golemi okean, ni dug put, ni visoke planine, ni gradske zidine sa zatvorenim kapijama, već samo tanka vodena pregrada. I on želi da se sklopi oko mene. Jer, svaki put kad krenem usnama prema bleštavoj površini, on se upinje da sastavi usne sa mojima. Pomisliš da možeš da ga dodirneš, tako je tanka pregrada koja deli naša zaljubljena srca. Ko god da si, dođi ovamo! Zašto me, o divni mladiću, izbegavaš? I gde se sakriješ kad pokušam da te dosegnem? Moj izgled i godine zacelo nisu takvi da te odbijaju: tà, nimfe su me volele. Tvoj prijateljski pogled daje mi povoda za nadu: kad pružim ruke prema tebi i ti pružaš ruke prema meni. Kad ti se osmehnem, ti mi uzvratiš osmeh, a kad plačem, vidim suze i na tvojim obrazima. Kad ti klimnem glavom, ti uzvratiš; sudeći po pokretima tvojih ljupkih usana, ti odgovaraš na moja pitanja, samo što tvoje reči ne stižu do mojih ušiju. – O, pa ja sam on! Osećam to. Poznat mi je moj lik. Gorim od ljubavi prema sebi samom; ja palim plamen ljubavi i podnosim muke od njega. Šta da radim? Da mu se udvaram ili da se on meni udvara? Zašto se uopšte udvarati? Imam to što želim; sama suština moje raskošnosti čini me prosjakom. O, kad bih mogao da se rastanem sa svojim telom! I, zaista neobična ljubavna želja, da se to što volim rastavi od mene! Sad bol ispija moje životne sokove; ostao mi je samo kratak tren života, pokošen sam u cvetu mladosti. Smrt mi ne znači ništa, jer u smrti ću se osloboditi muka; želeo bih da onaj koga volim živi duže, ali kako stvari stoje nas dvojica ćemo da umreno zajedničkom smrću» – reče i, smućen, ponovo se vrati istom liku. Njegove suze uzburkaše vodu, njegov zbrkani lik ponovo se javi na uzburkanoj površini. Dok ga gleda kako se udaljuje, povika: «O, kuda bežiš? Ostani tu i ne beži od onoga koji te voli, surovi stvore! Neka mi bar ostane to da mogu da gledam to što ne mogu da dodirnem i da pogledom hranim svoju nesrećnu strast.» Dok tako tuži, skide tuniku i poče da se bije bledim šakama u grudi. Njegove grudi pod udarcima dobiše nežan sjaj, poput jabuke kad zarudi, premda delom bela, ili kao što grožđe dok rudi na čokotu, poprimi grimiznu nijansu. Kad to ugleda, kad se površina ponovo umiri, on ne može da izdrži više: kao što se žuti vosak topi na blagoj toploti, kao što se inje topi na toplom jutarnjem suncu, tako i on, ispijen ljubavlju, iščezava i sagoreva na nevidljivoj vatri. Više nema ružičastu boju koja se meša sa belom; napušta ga snaga i gipkost i sve što je bilo tako prijatno za oko; jedva da se zadržao lik u koji je Eho bila kobno zaljubljena. A, kad ga vide, premda još gnevna, sažali se i svaki put kad očajni mladić vikne «Avaj!» i ona ponovi «Avaj!» i dok se šakama bije u grudi, ona uzvraća te zvuke bola. Dok zuri u vodu, on izgovara poslednje reči: «Avaj meni, uzalud voljeni mladiću!» I mesto mu uzvrati te reči. A kad reče: «Zbogom!», Eho uzvrati: «Zbogom!» Nemoćno obori glavu na zelenu travu i smrt mu sklopi oči koje su se divile lepoti svoga vlasnika. Pa i kad je primljen u hadske predele, on je nastavio da zuri u svoj lik u baruštinama Stiksa. Njegove sestre biju se šakama u grudi i strigu kose u znak žalosti za bratom; i drijade tuže, a Eho uzvraća njihove glasove. Pripremile pogrebnu lomaču, buktinje i odar, a njegovog tela nigde nema. Na mestu gde je bilo nađoše cvet¹ sa belim laticama oko žute čašice.

Pentej (511-733)

Kad se pročulo za ovaj događaj, glas se pronese kroz sve ahajske gradove i Tirezija postade slavan. Samo je, Ehionov sin Pentej, koji se izrugivao s bogovima, ismejaovao starčevo proročanstvo i sprdao se s njegovim slepilom. A on, tresući sedom glavom zapreti: «Kako bi ti bio srećan da je i tebi svetlost tama da ne vidiš Bakhove² obrede! Jer doći će dan, i to brzo, ja ga već vidim, uskoro će da dođe ovamo novi bog, Liber, Semelin sin. Ako ga ne budeš poštovao kako zaslužuje, bićeš rastrgnut u hiljadu komada i razbacan po svoj okolini; svojom ćeš krvlju da ukaljaš šume i svoju majku i njene sestre. Tako će da se zbude. Jer ti ćeš da odbiješ da iskažeš poštovanje koje pripada bogu i zažalićeš što sam u svom slepilu sve isuviše jasno video.» Dok još govori, Ehionov ga sin ćuška nogama i bije, ali njegove su se reči zaista obistinile: proročanstvo se ostvarilo.

Bog stiže i polja se razležu od kliktanja i vriske njegovih pratilaca. Nagrnu narod iz grada, ljudi, žene, staro i mlado, plemići i prost svet, svi zajedno izmešani hitaju da slave novi obred. «Kakvo vam je ludilo, sinovi aždajinih zuba, semenu boga Marsa, otupilo pamet?» – poviče Pentej. «Može li udaranje cimbala i svirka krivih rogova, mogu li jevtini trikovi magije i piskava vriska žena, vinsko ludilo, vulgarna svetina i prazni bubnjevi – može li sve to da savlada ljude za koje pravi rat, sa isukanim mačevima, treštanjem truba i poretka sjajnih kopalja ne predstavlja ništa strašno? Vi stari, da li da vam izrazim zahvalnost, vama koji ste stvorili Tir i lutajuće domaće bogove, a sad puštate da budu poraženi bez borbe? Ili vama mladi ljudi, koji ste svežijih godina i bliži meni po starosti, kojima nekad beše čast da nosite oružje, a ne tirzos³; koji ste se nekad štitili šlemovima a ne vencima? Ne zaboravite, molim vas, iz kojeg ste semena ponikli i pokažite duh aždaje koja je sama, sopstvenom snagom porazila mnoge neprijatelje. Ona je za svoj izvor i za svoje jezerce dala život. A da li se vi borite za slavu? Ona je usmrtila hrabre ljude. Od vas se traži samo da dignete oružje protiv neljudskih ljudi i da spasite čast predaka. Ako je sudbina Tebe takva da ne može da se odupire dugo, ja bih radije da ratne mašine i junaci razore njene zidine i da mač i vatra besne oko nje; i tada bismo bili nesrećni, ali bi naša čast ostala neukaljana. Kukali bismo glasno, a ne bismo pokušavali da sakrijemo svoje žalosno stanje; naše suze tada ne bi bile sramotne. A sad će naša Teba da padne pred jednim nepotvrđenim dečakom, koga ne brane ni ratne veštine, ni koplja, ni konjanici, već namirisani uvojci, meki venci, purpur i zlato utkano u odeću. Ali, sad ću ja – samo se sklonite ustranu – da ga nateram da prizna da je slagao ime oca i da su njegovi obredi lažni. Je li Akrizije imao dovoljno duha da prezre njegovu praznu glavu i da mu pred nosom zatvori kapije Argosa, hoće li Pentej i sva Teba da drhti pred nastupom ovoga skitača? Idite odmah» – obrati se svojim robovima – «i dovedite toga prevaranta ovamo, u lancima! I neka se moja naredba izvrši bez odlaganja!» Njegov ga deda ukori, kao i Atamas i svi njegovi savetnici uzalud se trudeći da obuzdaju njegovu samovolju. Upozorenja njega samo još više raspaljuju; obuzdavanje još više razdražuje njegov bes, a njihova nastojanja da ga spreče, čine ga još razdraženijim. Baš kao reka: kad joj tok ništa ne remeti, ona teče mirno žuboreći, ali gde joj se tok prekine drvenim i kamenim branama, tu se razdraženo zapeni i uskovitla, pobesni zbog prekida.

Stigoše robovi, poprskani krvlju, a kad ih njihov gospodar upita gde je Bakho, oni mu kazaše da ga nisu videli, «ali ovo je njegov drugar», kažu. «Ovoga smo sveštenika njegovih svetih obreda uhvatili» i predadoše mu sveštenika etrurske krvi, zakletog sledbenika Bakha, sa rukama svezanim naopako. Na njega Pentej sevnu gnevnim očima, s naporom se uzdržavajući

_________________

¹ Narcis je ovaploćenje subjekta, a Eho objekta. ²Βάκχος > Bacchus, bog vina, pa otuda i civilizacije; bog životne radosti i zanosa, sin Zevsa i Semele. On ima mnogo imena i atributa, a najpoznatija su grčko  Διόνυσος > Doinysus, Dionis (otuda pridev dionizijski – opojan, zanosan, razbarušen, suprotno od apolinski  – harmoničan, uređen, s merom, uravnotežen) i latinsko Liber – Slobodan. ³tirsos (θύρσος > thyrsus) – štap na čijem vrhu stoji borova šišarka ili rukovet lišća vinove loze sa grozdom ili imele sa bobama koji je atribut Bakha, satira i ostalih učesnika u dionizijskim ritualima.

da ga ne napadne šakama. «Tebi je, stranče, suđeno da umreš i da svojom smrću poslužiš kao opomena drugima. Reci, kako ti je ime, ko su tvoji roditelji, iz koje si zemlje i zbog čega si postao pristalica toga novog kulta.»

Akoet i tirenski mornari (572-700)         
On neustrašivo odgovori: »Ime mi je Akoetes, moja zemlja je Meonija, a moji su roditelji bili skromnog stanja i porekla. Otac mi nije ostavio ni njive, ni oraće volove, ni belorune ovce, ni mlečne krave. Bio je siromah i živeo loveći udicom ribu na potoku. Njegova veština bila je sve njegovo bogatstvo i kad mi je predao, rekao mi je: ‘Predajem ti ovu veštinu, u njoj je sve moje bogatstvo; budi moj naslednik u njoj.’ I kad je umro, nije mi ostavio ništa do vodu. Voda je sve moje nasledstvo. Da ne bih bio osuđen da stalno čučim na istoj steni, brzo sam izveštio ruku u upravljanju brodom; proučavao sam zvezde, kišonosnu konstelaciju olenijskog Jarca, Tajget, Hijade, Velikog i Malog medveda; proučio sam vetrove i odakle duvaju; znam i koje su luke najbolje za brodove. Slučaj je hteo da me struja, dok sam plovio za Delos, odnese u Hios i stigao na kopno  služeći se veslima. Laganim skokom iskrcali smo se na vlažnu obalu gde smo proveli noć. Čim je istok počeo da rumeni, zapovedio sam mojim ljudima da donesu svežu živu vodu i pokazao im put do izvora, a ja sam se popeo na vis da proučim pravac vetra; onda sam pozvao drugare i vratili smo se na brod. ‘Evo nas, gle ovo!’ – povika Ofelt pre svih i pokaza plen (tako je on mislio) koji je našao u nekoj napuštenoj njivi: beše to dečak lep kao devojčica. Činilo se da posrće; kao da je ošamućen vinom i snom, s naporom je pratio svoga vođu. Pogledam njegovo odelo, njegovo lice, njegov hod i to što sam video nije ličilo na smrtnika. Odmah sam shvatio i rekao drugarima: ‘Koje se božanstvo krije u tom smrtnom obliku ne znam, ali je sasvim izvesno neko božanstvo u njemu. Ma ko da si, budi milostiv prema nama i pomozi nam u poslu koji smo preduzeli. I oprosti ovim ljudima!’ ‘Ne moli za nas!’, reče Dikt koji je od svih nas bio najbrži da se popne na jarbol i da svuče veliko jedro niz zategnuto uže. Libije ga podrža, kao i žutokosi Melant, osmatrač, Alkimedon i Epopej, koji je glasom davao takt veslačima i sokolio njihove malaksale duhove. I svi ostali ga podržaše, tako je bezobzirna bila njihova lakomost na plen. ‘Pa ipak’, rekao sam, ‘neću dozvoliti da se ovaj brod ukalja takvim bogohuljenjem. Ovde moja reč mora da prevagne.’ I nisam im dozvolio da se popnu na brod. Onda se razgnevi Likaba, najnesmotreniji od čitave posade: on beše prognan iz Toskane zbog ubijstva. Kad sam mu zaprečio put, on me snažnim rukama ščepa za grlo i bacio bi me u more da se nisam mahinalno uhvatio za konopac koji me zadrža. Bezbožna posada je likovala. Onda, najzad Bakho – jer to je bio on – kao da su ga njihovi povici probudili iz sna,  kao da su njegova vinom omamljena čula povratila svoja svojstva, reče: ‘Šta to radite? Čemu tolika buka? I recite mi, pomorci, kako sam dospeo ovamo i kuda nameravate da me vodite?’ ‘Ne boj se’, reče Prorej. ‘Reci u koju luku želiš da stigneš i iskrcaćemo te gde ti kažeš.’ ‘Onda promenite pravac prema Naksosu’, reče Liber. ‘Tamo je moj dom. Tamo ćete i vi da upoznate jednu prijateljsku zemlju.’ Morem i svim njegovim bogovima se ovi verolomni mornari zakleše da će ispuniti njegovu želju i zamoliše me da razapnu jedra nad šarenom lađom. Naksos se nalazio desno i dok sam ja podešavao jedra za desni kurs, oni povikaše, ‘Šta to činiš, ludače? Kakvo te ludilo spopalo, Akoete? Zauzmi levi kurs.’ Većina njih mi je migovima i znacima stavljala do znanja svoju nameru, neki i šapatom. Nisam mogao da verujem svojim čulima, a onda im kažem. ‘Onda neka neko drugi uzme kormilo.’ I izjavim da neću ni da učestvujem ni da imam udela u njihovoj zloj namisli. Svi zagalamiše na mene i stadoše da prete. Jedan od njih, Etalion, povika: ‘Znaš li ti da bezbednost svih nas ne zavisi samo od tebe?’ – rekav to, zauze moje mesto za kormilom i, napustivši kurs prema Naksosu, uze drugi smer. Onda bog, da im se naruga, kao da je tek sad otkrio njihovu bezbožnost, pogleda u more sa zakrivljene zadnje palube i kao kroz plač reče: ‘Ovo nisu obale koje ste mi vi, mornari, obećali; ovo nije zemlja koju sam tražio. Šta sam učinio da zaslužim ovakav postupak? I kakvu ćete slavu steći ako vi, odrasli ljudi, prevarite jednog dečaka, ako svi vi koliko vas je nadvladate jednoga?’ Dugo sam već bio u suzama, ali se bezbožna družina rugala mojim suzama bijući more veslima. Kunem se samim bogom (jer nijedan drugi bog nije tako blizu kao on) da govorim istinu, premda to daleko prevazilazi ljudsko verovanje. Brod je bio na talasima, ali stade kao na suvom navozu u luci. Zapanjeni mornari udvostručuju snage na veslima i razvijaju sva jedra nadajući se da će pospešiti odlazak udvostručenom snagom. Ali, imela se uvija oko njihovih vesala i puzi naviše mnoštvom vreža okićenih teškim grozdovima, koje hvataju kotve i palube i jedra. Sam bog sa vencem od imele sa kojeg vise grozdovi bôba maše štapićem ovenčanim lišćem imele. Oko njega leže tigrovi, risovi i panteri, puke utvare. Posada, zahvaćena ludilom ili strahom, poskaka u more. Najpre Medonovo telo poče da tamni sa svih strana i da mu se leđa izvijaju u dobro poznatu krivinu. Likaba mu kaže: «U kakvu se to ti neobičnu životinju pretvaraš?» Ali dok još govori usta mu se razvukoše, nos postade kukast a koža tvrda i prekrivena krljuštima. A Libije, dok je pokušavao da vesla, primeti kako mu se ruke odjednom smanjiše na nešto što više uopšte i ne može da se zove ruke već peraje. Jedan drugi, hvatajući se rukama za izvijeno uže, shvati da nema ruku i telom lišenim udova pade u more, sa zavrnutim krajem repa poput rogova mladog meseca. Skaču na sve strane izbacujući mlazove kapljica, izbijaju iz vode da bi trenutak kasnije ponovo potponuli u dubinu; igraju se poput trupe baletana izvijajući tela, bacakajući se i puštajući mlazove vode kroz široke nozdrve. Od dvadeset ljudi, koliko nas je bilo na brodu, ostao sam samo ja. I dok sam stajao drhteći od studeni i straha, jedva znajući šta činim, bog mi se obrati ohrabrujućim rečima i reče: ‘Ne boj se, samo drži kurs prema Naksosu. Stigav tamo pridružio sam se obredima i postao jedan od učesnika u bakhovskim svečanostima.»

Onda Pentej reče: «Saslušali smo ovu dugu nepovezanu priču kako bi s vremenom naš gnev izgubio na snazi. Vodite ga sad, robovi, stavite ga na najstrašnije muke i pošaljite u mrak Stiksa.» Istog trena Tirenac Akoet bi uhvaćen i bačen u tamnicu. I dok su robovi pripremali sprave za mučenje – gvožđe i vatru – vrata se sama otvoriše, nikoga nije tu bilo da ih otključa, i lanci mu sami spadoše s ruku.

A Pentej je i dalje bio čvrsto rešen da izvrši svoju nameru. Nije više slao zastupnike već je lično otišao u Kiteron, izabrano mesto Bakhovih svetih obreda, koje je odjekivalo od pesme i kreštavih krikova učesnika. Kao što uzbuđeni konj frkće na zvuk bronzane trube koja melodioznim zvukom najavljuje bitku s kojom njegov polet dostiže vrhunac, tako vazduh, uzdrhtao od dugih krikova, utiče na Penteja, a zaglušujuća kreštava vriska dovede njegov gnev do belog usijanja.

Napola puta prema vrhu brda nalazio se proplanak obrastao gustim drvećem, vidljiv sa svih strana. Tu, dok je bogohulnim očima posmatrao svete obrede, Penteja ugleda prva njegova majka, prva bezglavo potrča prema njemu i prva baci tirzos na svoga sina.

«Ovamo!» – povika – «moje sestre, požurite! Vidite onoga velikoga vepra što rije naše polje. Sad moram da ga pokosim!» Cela zanesena masa okomi se na njega; sa svih strana nasrnuše na uplašenog nevoljnika; da, uplašen sada, on izgovara blaže reči, proklinjući svoju ludost i priznajući da je grešio. Teško ranjen, on viknu: «U pomoć, tetka Autonojo! Neka duh Akteona dirne tvoje srce!» Ona ne zna ko je Akteon i otrgnu mu desnu ruku, Inona u zanosu otkide levu. Sad, kukavac, nema ruku da ih podigne u nebo da se moli svojoj majci, ali pokazujući duboke rane gde su ruke nekad bile, povika: «O, majko, vidi!» Na taj prizor Agava jeknu odmahujući glavom dok raspuštena kosa oko nje divlje leti. Otkide mu glavu i držeći je u krvavim rukama, viknu: «Gledajte, družino, ovaj nam podvig donosi pobedu!» Lišće, kad ga opali prvi jesenji mraz, ne nosi vetar brže sa viskog drveća nego što su ove nemilosrdne ruke rastrgle Penteja na komade. Poučeni tim primerom, Tebanci se masovno pridružiše svečanim obredima novog boga klanjajući se pred njegovim svetilištima.

Knjiga IV

Minijeve kćeri (1 – 415)

Aliº ne i Minijeva kćer Alkatoja¹. Ona ne prihvata Bakhove orgije; štaviše, toliko je gorda da poriče da je Bakho Jupiterov sin! I njene se sestre pridružuju toj bogohulnoj nepokornosti. Sveštenik je zahtevao da se narod pridruži proslavi Bakhovih svečanosti: sve žene treba da budu pošteđene teških poslova; sa svojim gospodaricama treba da prekriju grudi kožama divljih zveri, da raspletu kose i da nose vence na glavi i tirzos sa vencem od vinove loze u ruci. I upozorio da će gnevni bog biti nemilosrdan prema  svima koji se ogluše o ovu zapoved. Sad sve žene, kako stare tako i mlade, pokoriše se, odložiše tkanje i pletenje korpa, napustiše započete poslove, zapališe tamjan i počeše da prizivaju Bakha, koga nazivaju i Bromije², pa Lvajos³, sin nebeske strele, dvaput rođeni, sin dveju majki*; slave ga kao Nisejaº*, Tioneja¹* nestriženih uvojaka, Lenajaosa²*, sadioca vinove loze što nosi radost, Niktelija³*, oca Elelejaº**, Ijaha¹** i Euhana²** i svim ostalim imenima pod kojima si poznat, o Liberu³**, u svim gradovima Grčke. Jer tvoja je večna mladost, večno dečaštvo. Ti si najljupkiji na nebu, tvoje je lice devičansko, ako bez rogova staneš pred nas. Istok poseduje tvoj zamah koji ide do najudaljenijih predela gde Gang zapljuskuje tamnoputu Indiju. Penteja si smoždio, strašni bože, i Likurga*º naoružanog dvoseklom ratnom sekirom (oba su bili bezbožnici!) i bacio tirenske mornare u more. Risovi u svetlim amovima vuku tvoju kočiju, bahantkinje i satiri te prate i onaj starac što se, pijan od vina, oslanja na štap koliko i na klimave noge i s naporom se drži za nakaznog magarca. Kud god ideš, radosni kliktaji mladića i vrisak žena odjekuju uz zvuke defa, cimbala i piskave frule.

«O, milostivi i blagi, budi sa nama!», mole se Ismenide*¹ i izvode svete obrede, kako sveštenik zapoveda. Samo su Minijine*² kćeri ostale kod kuće i kvareći svečanost; one obavljaju kućne poslove, predu uvrćući žicu prstima i teraju služavke da čû i obavljaju druge poslove. Onda jedna od njih, izvlačeći žicu veštim prstima reče: «Dok druge žene napuštaju poslove i tiskaju se oko ove takozvane svetkovine, hajde da i mi, koje se držimo istinitije boginje Palade, jedna za drugom pričamo priče dok ostale slušaju i da kroz razgovor olakšamo posao i zavaramo dosadu.» Sestre se složiše i zamoliše je da ona počne. Malo je oklevala dok nije odlučila koju priču da kazuje, jer mnogo ih je znala. Da li o tebi, Derketido od Vavilona, koja si se, kako Sirijci veruju, sva prekrila krljuštima i pretvorena u ribu plivaš u viru, ili kako je tvoja kći, preobražena u belog goluba, provodila poslednje dane čučeći na zidinama; ili pak kako je izvesna nimfa, služeći se čaranjem i moćnim travama, pretvorila neke dečake u neme ribe da bi na kraju i sama postala riba; ili kako se desilo da dud, koji je nekad imao bele plodove, sad ima tamnocrvene, od mrlja krvi. Učini joj se da je ova poslednja najbolja. Tu priču, koja u to vreme još ne beše rasprostranjena, ona će da priča predući vunu.

Piram i Tizba (55 – 166)

«Piram i Tizba, on bez premca u lepoti, ona najljupkija devojka na Istoku, živeli su u kućama jednoj do druge u gradu koji je Semiramida ogradila zidinama od cigle. Blizina im je olakšala prve korake poznanstva. S vremenom se razvila i ljubav; i brak bi sklopili, ali im roditelji ne ______________

ºVid kraj III knjige. ¹Άλκαθόη > Alcathoe/Alcithoe. Dekameron i Kenterberijske pričedosta duguju ovoj knjizi.  ²Bromije (Βρόμιος > Bromius) – «bučni», jedan od Bakhovih atributa, Bakho. ³Livajos (Λυαίος >Lyaeus) – «izbavitelj od žalosti», jedan od Bakhovih atributa, Bakho.*Kad je ubio Semelu, Zevs je istrgao plod iz njene utrobe i zašio ga u svoj but, gdje je ostao do rođenja.º*Nisej (Νϋσαιος > Nysaeus) – «sa [planine] Nise», jedan od Bakhovih atributa, Bakho. ¹*Tionej (Θυωνεύς > Thyoneus) – po Tioni, Semelinoj majci, jedan od Bakhovih atributa, Bakho. ²* Lenajos (ληναΐος > lenaeus) – jedan od Bakhovih atributa, Bakho. ³*Niktelije (νυκτέλιος > Nyctelius) – «noćni», jedan od Bakhovih atributa, Bakho. º**Elelej (Έλελεύσ > Eleleus) – Bakhov nadimak, Bakho. ¹**Jahos (Ίαχος > Iachus) – «vino», Bakho. ²**Euhan, jedan od Bahovih atributa, Bakho .³**Liber (u grčkom: λείβω – «mokri»; > u latinskom: Liber «slobodni») – Bakho. *º Likurg (Λυκουϋργος > Lycurgus) – kralj koji se usprotivio obožavanju Bakha pa ga je on osudio da padne u gnev u kojem je sam sebe ubio. *¹ Ismenide = Tebanke; ime dolazi od reke Ismenos koja teče kroz Tebu. *²Minije (Μινύας > Minyas), rodonačelnik plemena koje je iz Tesalije preselilo na severnu Beotiju gde su osnovali svoje carstvo.

dozvoliše. Roditelji, međutim, nisu mogli da zabrane njihovim ranjenim srcima da čeznu jedno za drugim. Nisu imali posrednika, nego su održavali vezu migovima i znacima. I što su više zatrpavali vatru, ona se sve dublje razbuktavala. U zidu koji je bio zajednički za obe kuće beše jedna tanka pukotina, nastala u vreme gradnje. Ta pukotina koju ranije niko nije primetio – ali, ima li išta što ljubav ne primeti? – vi, ljubavnici, prvi je otkriste i učiniste svojim posrednikom. Verno je prenosila vaš ljubavni šapat. Često, kad bi zauzeli mesta,  Tizba s jedne, Prijam s druge strane, i kad bi željno očekivali uzdah i reči ‘O, zavidljivi zidu’, rekli bi ‘zašto si se isprečio između nas ljubavnika? Šta bi ti bilo da nam dopustiš da jedno drugom sklopimo ruke oko vrata, ili, ako je to previše, da se otvoriš za naše poljupce! Ali, nezahvalni smo. Priznajemo da zahvaljujući tebi naše reči imaju slobodan prolaz do voljenog uva.’ Tako oni, bez razloga rastavljeni, govore, a kad padne noć pozdrave se ostavljajući poljupce svako na svojoj strani zida: poljupcima nije bio dozvoljen prolaz kroz pukotinu. Sledećeg jutra Zora ugasi zvezdane svetiljke noći, sunčevi zraci popiju mraz sa trave i oni se opet nađu na dogovorenom mestu i tihim se šapatom jedno drugom gorko žale. Na posletku odluče da, kad padne noć i zavlada sveopšti mir, zavaraju oči budnih čuvara i da se iskradu kroz kapiju, a kad se nađu van zidina, da napuste i grad. I, da ne bi promašili jedno drugo kad izađu iz grada, dogovore se da ko prvi dođe čeka u senci drveta na Ninovom grobu. Tamo je bilo drvo puno snežnobelih jagoda, visoki dud, u neposrednoj blizini studenog izvora. Taj im se plan toliko svideo da im se činilo da dan sporo protiče. Ali, sunce je najzad potonulo iza talasa iz kojih noć izroni.

«Tizba se, oprezno otvarajući vrata, neopaženo iskrade kroz mrak, stiže na grob sa dobro prekrivenim licem i sede pod dogovoreno drvo. Ljubav je učinila smelom. Kad, gle, eto ti lavice, iz čeljusti joj kaplje krv od tek zaklanog govečeta: ide da ugasi žeđ na izvoru. Zahvaljujući jasnoj mesečini na daleko je ugleda Vavilonjanka Tizba, pobeže na drhtavim nogama u duboku pećinu i, u brzini, zaboravi ogrtač gde je sedela. Kad je zverska lavica utažila žeđ dugim gutljajima i krenula natrag u šumu, slučajno naiđe na laki ogrtač (u kojem nije bilo devojke!), podere ga i okrvavi gubicama. Piram dođe malo kasnije, ugleda trag lavice u pesku i sav prebledi. A kad vide i okrvavljeni ogrtač, jeknu: ‘Jedna noć će da usmrti dvoje ljubavnika. Od kojih je ona više zasluživala da dugp živi. Za sve sam ja kriv. O, ja sam uzrok tvoje smrti, jadna devojko; ja sam te nagovorio da po noći dođeš na ovo opasno mesto, a nisam se potrudio da prvi stignem. Dođite svi lavovi koliko vas ima u toj jazbini ispod litica i raskinite moje grešno telo krvoločnim čeljustima. Ali, kukavički je moliti za smrt!’ On uze Tizbin ogrtač i odnese ga u senku duda. I dok je ljubio dobro mu znani odevni predmet kvaseći ga suzama, povika: ‘Popij i moju krv!’ Rekav to, poteže mač iz korica, zari ga sebi u grudi i odmah ga s poslednjim naporom iščupa iz rane. Dok je ležao ispružen na zemlji i krv šikljala iz rane, baš kao kad pukne vodovodna cev na nekoj slaboj tački pa kroz pukotinu mlaz vode šiklja u visinu, plodovi duda poprskani krvlju postadoše tamnocrveni, a i koren, natopljen usirenom krvlju, sa svoje strane pojača grimiznu boju.

«Onda Tizba iziđe iz skloništa. Još drhti od straha, ali zebe da ne dođe do nesporazuma sa Piramom koga traži i očima i dušom, goreći od želje da mu ispriča od kakve se opasnosti izbavila. I premda su joj poznati i mesto i senovito drvo, boja plodova je zbuni. I obuze je sumnja. Dok okleva primeti kako se neko previja na okrvavljenoj zemlji i uplašeno uzmače bleđa od sveće, drhteći poput morske površine na blagom povetarcu. A kad nakon izvesnog vremena prepozna svog voljenog, poče da se bije po nevinim nadlakticama i da čupa kosu; i sklopiv se oko voljenog tela, ispuni njegove rane suzama mešajući ih sa krvlju. I dok mu je ljubila usne, hladne i mrtve, zakuka: ‘O, Pirame, kakva te zla sudbina otrže od mene? Pirame! Odgovori! Tvoja najdraža Tizba te zove. O, čuj i podigni klonulu glavu!’ Na reč Tizba, Piram otvori očne kapke, otežale od smrti i, pošto je pogleda, ponovo ih sklopi.

«A kad vide okrvavljeni ogrtač i prazne korice, jeknu: ‘Tvoja sopstvena ruka i tvoja ljubav, jadni mladiću, uzeli su ti život. I ja imam dovoljno hrabru ruku za taj čin; i ja imam ljubavi. Ona će mi dati snage za kobni udarac. Pratiću te u smrti, i ljudi će da pripovedaju kako sam bila najbedniji uzrok i sadrug tvoje sudbine. Onoga koga je samo smrt imala snage da rastavi od mene, ni smrt neće imati snage da odvoji od mene. O, jadni roditelji, i moji i njegovi, obraćam vam se s molbom u ime oboje nas, ne branite nama, koje su verna ljubav i umrli čas spojili, da budemo sahranjeni u zajednički grob. A ti, o, drvo, koje  granama seniš mrtvo telo jednoga a uskoro i oboje nas, sačuvaj znake naše smrti i odsad uvek rađaj tamne plodove, kako i priliči žalosti, u znak sećanja na našu smrt.’ Reče, namesti vrh pod grudi i svom težinom klonu na mač koji je još bio topao od krvi njenog voljenog. Njena molitva dirnu i bogove i roditelje: plodovi duda su tamnocrveni kad sazru, a sve što je ostalo od pogrebnih lomača počiva u istoj urni.»

Mars i Venera (167-189)     

Nakon kraćeg tajca Leukonoja uze reč dok su ostale sestre tiho slušale. «I Sunce, koje svojom svetlošću vodi sve zvezde, zna za moć ljubavi. O Sunčevim ljubavima ću ja da vam pričam. Kažu da je ovaj bog prvi video sramotu Marsa i Venere; ovaj bog sve stvari vidi prvi. Sablažnjen prizorom, on je Venerinom mužu, Junoninom sinu Vulkanu, ispričao sve šta je i gde video. Vulkanu se od te vesti zavrte u glavi i posao koji je radio pade mu iz ruku. Smesta napravi mrežu od finih vlakana bronze koja su bila nevidljiva za prosto oko. Najfinija vunena vlakna su gruba u odnosu na njih. Ni paukova mreža što visi s grede nije joj ravna. Napravi mrežu osetljivu na najmanji dodir, najmanji pokret, i zape je preko ležaja. Kad su boginja i njen ljubavnik legli u postelju, oni su se, lukavstvom njenog muža i osobinama mreže, uhvatili i ostali u zagrljaju. Smesta Vulkan Lemnjanin širom otvori vrata od slonovače kroz koja uđu svi bogovi i vide ono dvoje sramotnih u okovima mreže, a neki od strasnijih bogova grešno poželeše da budu tako osramoćeni. Bogovi su se tome slatko smejali; ta se zgoda dugo prepričavala na nebesima.

Leukotoja i Klitija (190 – 273)

«Ali boginja sa Kitere nije zaboravila onoga koji je potkazao i vrati mu žao za sramotu. Jer i onaj koji je obelodanio njenu ukradenu ljubav, bi uhvaćen u grešnoj ljubavi. Šta sad imaš, Hiperionov sine, od lepote i svetlosti i sjajnih zraka? Jer, i ti, koji pališ sve zemlje svojom vatrom, goriš na jednoj neobičnoj vatri. Ti, koji bi trebalo da gledaš sve na svetu, zagledao si se samo u Leukotoju; zrake koje pripadaju celom svetu usredsredio si samo na tu devojku. Uskoro ćeš da se pojaviš na istočnom nebu, a posle da potoneš u more. I, zadržavajući dugo pogled na njoj, produžuješ kratke zimske sate. Ponekad se tvoji zraci uopšte ne vide; mrak tvoga srca prelazi na zrake, a kad se pomračiš ljudska se srca ispune strahom. I nije razlog pomračenja to što se mesec našao između tebe i zemlje: uzrok tvoga bledila je isključivo ljubav prema toj devojci. Doduše, ni Klimena nije sasvim pravedna prema tebi, ni devojka sa Rodosa, ni Kirkina majka, premda veoma lepa, ni Klitija koja, iako si je prezreo, još čezne za tvojom ljubavlju i još na srcu nosi duboku ranu za tobom. Zanemario si ih sve zbog Leukotoje koju je lepa Evrinoma rodila u zemlji mirođija. A kad se kći zadevojči, lepotom nadmaši majku kojoj nije bilo ravne u carevini. Njen je otac Orhan vladao gradovima Persije, sedmi po redu iz stare kuće Belosa.

«Pod zapadnim nebom nalaze se livade Sunčevih konja. Oni se ne hrane običnom travom već ambrozijom. Na njoj se njihova tela, iznurena dnevnim naporima, okrepe i dobiju novu snagu za sledeći dan. Dok se njegovi konji hrane nebeskom pašom, a noć preuzme sve napore na sebe, bog uđe u odaje ljubavi uzimajući izgled Evrinome, njene majke. Leukotoja okružena sa dvanaest pratilja je tu prela na vreteno. Kad je poljubi, na način kako bi je njena majka poljubila, reče: ‘Moja je poseta privatne prirode. Iziđite vi, robinje! I nemojte jednu majku da lišite prava na poverljiv razgovor.’ Robinje poslušaju, a kad i poslednji svedok napusti prostoriju, bog izjavi: ‘Čuj, ja sam onaj što daje meru godini, koji gleda sve stvari, pomoću koga zemlja gleda sve stvari – ja sam oko sveta. Moram da ti kažem da si stekla naklonost moga oka.’ Nimfa se uplaši, kudelja i vreteno joj ispadoše iz ruku. I lepo joj pristajaše strah. Onda on, ne dangubeći, uze svoj oblik i uobičajeni sjaj. A devojka, mada prestravljena ovom iznenadnom pojavom, omamljena zrakama, bez protivljenja sasluša njegovo udvaranje.

«U Klitiji se razbukta zavist, jer još beše zaljubljena u Sunce. Kad ugleda suparnicu, gnevno raširi priču po svetu, posebno se trudeći da devojčinom ocu podrobno predstavi njenu sramotu. Otac, surov i nemilosrdan, ne obazirući se na njene molbe, ni na ispružene ruke prema Suncu, ni na njen vapaj ‘On je savladao moju volju’, svirepo je zakopao duboko u zemlju i navalio na nju veliku humku peska koju Hiperionov sin probi zracima i napravi otvor kroz koji bi mogla da se proturi glava, ali prekasno, jer, zlosrećna nimfo, ti nisi mogla da podigneš glavu pritisnutu teškom zemljom, nego si, lišena života, nepomično ležala. Od Faetonove strašne smrti, gonič nebeskih konja, kažu, ništa tužnije nije video. Pokušao je, zaista, toplim zracima da povrati u život njeno studeno telo. Ali, budući da je surova sudbina osujetila sve njegove pokušaje, poprskao je telo i humku mirisnim nektarom i pošto je mnogim rečima izrazio tugu, reče: ‘Uprkos sudbini, ti ćeš da stigneš u nebeski prosotor.’ Natopljeno nebeskim nektarom, njeno se telo istopi i ispuni humku i okolni prostor opojnim miomirisom. Tada se zametnu grm mirte sa dubokim korenom i polako probi vrh humke.

«Ali za Klitiju, premda ljubav može da opravda njenu žalost, a žalost dostavu, Svetlonoša više nije mario, niti je u njoj nalazio bilo šta vredno njegove ljubavi. Zbog toga je stalno vela, a njena se ljubav prometnu u ludilo. Nesposobna da podnosi sestre nimfe, ona je i dan i noć pod otvorenim nebom naga sedela na goloj zemlji, gole glave i raščupana. Punih devet dana je presedela, ne okušajući ni jela ni pića; glad i žeđ nije tažila ničim do rosom i suzama, niti se micala s toga mesta. Samo je pogledom pratila put kojim je njen bog jezdio i okretala lice prema njemu. Kažu da su joj noge urasle u tlo i da se njeno samrtno bledilo delom pretvorilo u beskrvnu biljku, ali je jednim delom ostalo crveno i da je na mestu gde joj je bilo lice postao cvet sličan ljubičici. Pa ipak, premda je koren čvrsto držao, ona se stelno okretala prema suncu i, premda sama preobražena, njena je ljubav ostala nepromenjena.» I njena se izvanredna priča, koju su pratile sa uzdržanim dahom, završi. Neke od sestara kažu da takve stvari ne mogu da se dogode, druge pak tvrde da pravi bogovi mogu sve. Ali da Bakho nije jedan od njih.

Salmakida i Hermafrodit (274 – 388)

Dođe red na Alkitoju i devojke se ponovo umiriše. Probacujući čunak kroz zategnute žice, ona poče: «Ja ću da preskočim poznatu povest o Dafnisu, pastiru sa Ide koga je jedna nimfa, da napakosti suparnici, pretvorila u kamen: tako očajan bol trpe ljubomorni ljubavnici. Neću da govorim ni o tome kako je Siton – kad su prirodni zakoni bili posuvraćeni – živeo menjajući pol, sad žena, sad čovek. Ni kako si i ti, Kelmido, sad adamsko koleno, bila Jupiterov verni drug, ni kako su Kureti postali od  plahe kiše, ni to kako su Kaćun i njegova voljena Dokolena pretvoreni u sitne cvetove; sve ću te povesti da preskočim i da očaram vaše uši pričom koja je prijatna zato što je nova.

«Sad ćete čuti kako je vrelo reke Salmakis izišlo na loš glas, kako svojom bolesnom vodom čini mlitavim i slabim sve koji se u njemu okupaju. Uzrok se ne zna, mada je štetna moć vrela dobro poznata. Najade su podizale malog sina Merkura i boginje od Kitere u pećinama na Idi. Na njegovom svetlom licu lako su mogli da se prepoznaju i majka i otac. I ime je uzeo od njih. Nakon petnaest godina, napustio je rodna brda i pomajku Idu, i oduševljavao se lutanjem po nepoznatim zemljama i upoznavanjem neobičnih reka; ljubopitljivost mu je olakšavala napor. Stigao je i do likijskih gradova i do Karana koji teško žive u zemlji Likiji. Tu ugleda izvor kristalno bistre vode kroz koju je pogled prodirao do dna. Nije tu bilo trske, ni baruštine sa varljivom travom i šašom: ništa do bistra voda. Ali, obale su obrasle svežom i večno zelenom travom. Jedna nimfa što ne voli lov boravi u tom izvoru; ona nije vična zapinjanju luka, niti da se bori brzinom nogu: od svih najada samo ona nije u Dijaninoj pratnji. Često su je, kažu, sestre karale, ‘Salmakido, hajde, uzmi lovačko koplje ili šareni tobolac, smenjuj dokolicu sa naporima lova; ali ona samo povremeno kupa svoje lepo oblikovano telo u tome viru, često češlja kosu češljem od tisovine i ogleda se u vodi da vidi šta joj najbolje stoji. Često u providnom ogrtaču leži na mekoj travi ili bere cveće, kao sad, kad je ugledala dečaka i poželela da ima to što je videla.

«No, premda je žarko želela, nije mu prišla dok se nije smirila, pribrala, namestila odeću i učinila sve da lepo izgleda. Onda progovori: ‘O, mladiću, koji si dostojan da budeš bog, ako si zaista bog, mora da si Kupidon; a ako si smrtnik, srećni su oni koji te rodiše, blažen je tvoj brat, vaistinu srećna sestra i dadilja koja te je dojila. Ali srećnija, o, daleko najsrećnija od svih je ona, ako imaš obećanu nevestu, ako je budeš smatrao dostojnom da ti bude žena. Ako postoji takva, neka moja radost bude ukradena, a ako ne, neka ja budem tvoja … tvoja nevesta, da se sjedinimo u braku.’ Devica ne reče više nijedne. Ali, mladića obli rumen, jer nije znao šta je ljubav. No rumen mu je ipak lepo stajala. Takvu boju imaju jabuke kad vise u voćnjaku, ili bojena slonovača; i pomračeni mesec, rumen ispod bledila, kad se bronzani brodovi tašto sudare radi njegovog spasenja. Kad ga nimfa zamoli i stade preklinjati da joj da bar jedan sestrinski poljubac, spremna da sklopi ruke oko njegovog snežnobelog vrata, on povika: ‘Prekini, ili ću morati da pobegnem i da napustim ovo mesto – i tebe!’ Salmakida zadrhta na ovu pretnju i reče: ‘Tebi prepuštam ovo mesto, lepi stranče’, i okrenu se kao da će da ode. Ali, često se osvrtala i sakri se u jedan gusti žbun, kleknuv na kolena. A dečak, slobodno, kao da ga niko ne vidi i da je sasvim sam, prošeta po travi, zamoči prste i stopala u vodu. A onda, očaran svežinom i mirnim tokom vode, skide oskudnu odeću sa vitkog tela. Tada je zaista osvojio: njena ljubav buknu dok je gledala njegovo nago telo. Oči joj svetle kao kad se sunčeva svetlost odbije od čaše koju držimo prema njegovim zracima. S mukom trpi odlaganje, teško joj pada odgoda radosti, tako je snažna požuda da ga zagrli, tako je nestrpljiva. On, pak, lupnuv se dlanovima po telu zaroni u vir i dok je plivao prema obali telo mu je bleštalo u prozirnoj vodi poput kipa od slonovače ili belih ljiljana u providnoj čaši. ‘Moj si, pobedila sam!’, viknu najada i zbaciv sa sebe odeću i sama zaroni u vir. Čvrsto ga privuče, krade neodlučne poljupce, miluje ga, dira mu grudi, pripija se uz njega s jedne pa s druge strane. Najzad, dok on svim silama nastoji da se oslobodi, ona se smota oko njega poput zmije kad je orao uhvati i ponese u visine, koja viseći iz njegovih kandži nastoji da mu se savije oko vrata a da mu repom sputa krila, ili kao što morski polip drži napadača pod vodom, dok ga pipcima steže sa svih strana. Atlasov sin se brani svim silama i ne pruža nimfi zadovoljstvo za kojim žudi, ali ga ona ne pušta nego se pripija kao da je prirasla za njega. ‘Brani se koliko ti drago, nevaljali dečače’, povika, ‘nećeš mi umaći. Podarite mi ga, bogovi, i da nikad ne dođe dan koji će da rastavi njega od mene, ni mene od njega.’ Bogovi uslišiše njenu molitvu, jer njihova tela, sljubljena kao što su bila, postadoše jedno, sa jednim licem koje je imalo oblik i jednog i drugog. Kao kad čovek nakalemi drvo i vidi kako se grane srastu i postanu jedno, tako se njihova tela sjediniše u zagrljaju: više nisu bili dvoje, ni takvi da bi se jedno zvalo žensko a drugo muško. Niti su izgledali kao jedno ili drugo, premda su bili i jedno i drugo.

«Kad vide da ga je voda u koju je skočio učinila polučovekom i da su mu u njoj udovi oslabili, šireći ruke, Hermafrodit progovori, ali ne muškim glasom,: ‘O, oče i majko, smilujte se sinu koji nosi ime i jednog i drugog i učinite da svaki čovek koji dođe na ovaj izvor ode s njega kao polučovek i da oslabi kad dodirne njegovu vodu!’ Roditelji uslišiše njegovu molbu i dadoše vodi tu neobičnu osobinu.»

Alkitoja završi i Minajine kćeri nastaviše da obavljaju poslove, prezirući boga i skrnaveći njegovu svečanost. A onda, iznenada odjednom u ušima im zazvoniše praporci i frule sa krivim rogovima i udaraljkama. Vazduh se ispuni slatkim mirisom šafrana i mirte i – ovo prevazilazi ljudsko verovanje! – njihova  pređa pozelene i preobrazi se u vreže imele, jedan deo u vinovu lozu, a ono što je dosad bilo predivo prometnu se u spiralne hvataljke, lišće vinove loze izbi iz pređe a grozdovi svetle boje lepo se slažu sa grimiznom tapiserijom. Dan se završi i dođe čas kad ne možeš da kažeš ni da je dan ni noć, već suton u kojem još svetluca dan. Odjednom, kao da cela kuća poče da se trese, uljane se lampe same upališe i sve sobe planuše rumenom vatrom, a divlje zveri stadoše da urlaju okolo. U međuvremenu su sestre bezglavo jurile kroz dimom ispunjene sobe tražeći da se sklone od plamena i zaslepljujuće svetlosti. I dok pokušavaju da se negde sklone, kožnata košuljica prekri im tela, a tanka providna krila obuhvatiše ruke. A kako su izgubile raniji oblik – ne znaju, jer je bio mrak. Perje ih ne nosi, a ipak se drže na prozirnim krilima. Pokušavaju da govore, ali mogu da izuste samo tanke piske kao što i priliči njihovim sparušenim telima i oglašavaju svoju žalost tankim cičanjem. Njihova omiljena staništa nisu šume već  kuće; prezirući dnevnu svetlost, one lete noću, a po sutonu su dobile i ime¹.

________________

¹vespertiliones – letilice predvečerja, to jest slepi miševi.

Atamas i Inona (416 – 562)

Tada Bakho, vaistinu, bi priznat kao bog u celoj Tebi, a sestra njegove majke, Inona, išla i pričala na sva usta o čudesnim moćima novoga boga. Od svih sestara samo ona nije osećala nikakvu žalost, samo joj je bilo žao sestara koje su žalile njegovu majku. Ali, Junona nije mogla da je gleda onako ponosnu na svoju decu, na muža Atamasa, i iznad svega na posinka. «Taj sin moje suparnice», zaključi ona «ima moć da preobrazi tirenske mornare i da ih baci u more, da mati sopstvenim rukama rastrgne sina na komade i da Minejevim kćerima nametne ona čudna krila; pa zar Junoni ne ostaje ništa do da tuguje zbog nanetih nepravdi koje još nisu osvećene? Da li da se pomirim s tim? Je li u tome sva moja moć? Ali, on me uči šta treba da radim. Nije naodmet da se i od neprijatelja ponešto nauči. Ubijstvom Penteja jasno je pokazao dokle ludilo može da ide. Zar ludilo ne bi moglo da snađe i Inonu i da se, nošena besom, nađe tamo gde su joj rođaci prokrčili put?»

Ima jedna staza niz padinu obraslu smrtonosnom šumom koja vodi kroz grobnu tišinu u predele pakla. Tu spori Stiks ispušta zagušljivu paru: tom stazom se spuštaju duše tek umrlih, senke onih koji su sahranjeni po pogrebnom obredu. To je široka pustara bleda i hladna, a novopridošle senke ne znaju koji put vodi u grad Stiksa, gde se nalazi stravični dvorac crnog Disa¹. Taj grad ima hiljadu prilaza i otvorene kapije na sve strane; i kao što okean prihvata reke što teku prema njemu iz svih krajeva zemlje, tako taj grad prima duše umrlih. U njemu ima mesta za sve duše: tamo nema stiske ni teskobe. Tamo lutaju beskrvne senke bez tela i kostiju. Neke lutaju po trgu, a neke po dvoru cara podzemnog sveta; ima i onih što nalaze izvesno zadovoljstvo u podražavanju svog ranijeg života.

Tamo je Saturnova kćer Junona odlučila da siđe, tako je bila spremna da udovolji svojoj mržnji i gnevu. Kad uđe i kad prag zaškripa pod njenim svetim telom, Kerber povuče trostruku glavu i trogubo zareža. Boginja pozva Furije, sestre koje je rodila Noć, božanstva smrtonosna i nemilosrdna. Pred zatvorenim dijamantskim vratima pakla one sede češljujući crne zmije iz kose. Kad prepoznadoše Junonu koja je dolazila kroz gustu tamu, boginje se digoše. Taj prostor nosi ime Prokleto Mesto. Tu je Titios ponudio da mu se prospe drob ležeći na devet širokih hektara. Tvoje usne ne mogu da dodirnu vodu, Tantale, a i drvo sa plodovima koje se nadvilo nedostupno ti je. Ti, Sizife, čas guraš stenu pred sobom, a čas trčiš za njom jer uvek mora da se vrati na svoju stazu. Tu zvrji Iksion raspet na točku, i goni i beži u isto vreme, a Belosove kćeri, za kaznu što su se drznule da unište muževe-rođake, sad neprekidno uz neviđene napore traže vode koje se odmah zatim izgube.

Sve to Saturnova kćer gleda mršteći se, naročito Iksiona. Onda, okrenuvši pogled s njaga na Sizifa, reče: «Zašto ovaj od sve braće trpi najteži bol, dok Atamas ponosno provodi dan u raskošnoj palati – Atamas, koji se kao i njegova žena uvek rugao mojoj božanskoj glavi?» I ona obznani razloge mržnje i putovanja u ove predele, kao i šta želi. A želela je propast Kadmove kuće i da sestre Furije nateraju Atamasa da poludi.

Naredbe, obećanja, molitve, sve istovremeno izruči i obrati se boginjama za pomoć. Kad Junona završi, Tizifona zatrese zamršenim uvojcima, zabaci uznemirene zmije s lica i reče: «Nema potrebe za duga obrazloženja; smatraj da je svršeno sve što išteš. Napusti ove neprijatne predele i idi u pitkiji vazduh tvojih rodnih nebesa.» Junona se radosno vrati i kad zakorači na nebesa, pokropi je Irida, Taumova kćer, vodicom očišćenja.

Istog časa opaka Tizifona zgrabi buktinju umočenu u usirenu krv, obuče crvenu haljinu s koje kaplje krv, opasa se zmijom što se mota i krenu na put. Prate je Žalost, Strah i Užas; i Ludilo drhtavog lica je s njima. Stade na kobnom pragu. Kažu da su i same šarke na Eolovoj¹ kući uzmakle od nje, da su se glatka hrastova vrata zatamnila i sunce zaklonilo lice. Kad ugleda njen stravični lik, Inona se prestravi, a muža joj Atamasa spopade užas. Pokušaše da napuste dvorac, ali se kobna Furija ispreči pred njih i osujeti im prolaz. I šireći ruke oko kojih su se uvijale zmije otrovnice, zatrese kosama: uznemireni poskoci stadoše užasno da sikću. Jedni ______________

¹Dis – skraćeni oblik od Dives, jedno od imena boga podzemnog sveta Plutona, koji je sinonim za podzemni svet. ²Eol je Atamasov otac.

su na njenim ramenima, drugi joj se motaju oko grudi, sikćući, bljujući otrov i lickajući jezikom. Onda otkide dve zmije iz pletenica i baci ih pravo na žrtve. Zmije mile preko grudi Atamasa i Inone i zadahnjuju ih kužnim dahom. Tela im nisu ozleđena; njihovi umovi trpe smrtonosne udarce. Furija, još nezadovoljna postignutim učinkom, i sama nosi grozne otrove iz Kerberovih čeljusti, pa Hidrine otrove, stravične halucinacije i potpunu zaboravnost, zločin i suze, ludu ljubav prema pokolju, sve to pomešano sa svežom krvlju, skuvano u tučanom loncu i promešano zelenom stabljikom bunike. I dok tu staje drhteći, ona ih oboje zapljusnu otrovnom čorbom po grudima i postara se da im prodre do srži. Onda uze buktinju, velikom je brzinom oko sebe zavitla tako da se ona od zapali. I  sad po uspešno izvršenom zadatku i postignutom pobedom, ona se vrati  natrag u podzemno carstvo moćnog Disa i odloži zmije koje je nosila.

Istog trena Adamas, Eolov sin, stade besno da zapoveda u svom dvoru: «Hajdete, družino, razapnite mreže u ovim gustim šumama. Maločas sam ovde video lavicu sa dvoje mladih.» I besno sledi korake svoje žene kao da je ona ta zver. Dokopa sina Learha, koji se smeje i radosno širi ručice, zavitla ga oko sebe kao praćku i razmrska mu glavu o grubu stenu. A onda, da li od žalosti ili od Furijinog otrova, i mati polude, sînu raščupane kose, noseći tebe, mala Melikerta, u golim rukama i bežeći zavapi, «O, Bakho!». Junona se prezrivo nasmeja na Bakhovo ime i reče: «Neka te blagoslovi tvoj posinak!» Jedna hrid se bila nadnela nad more, njen donji deo su podlokali valovi zaklanjajući vodu od kiše. Vrh hridi beše visok i oštar, nadnoseći se daleko nad more. Na tu se hrid pope Inona, jer ludilo je učini snažnom, i lišena prirodnog straha, baci se sa detetom sa velike visine. Voda se uzburka gde je pala i zapeni belom penom.

Venera se sažali na nezaslužnu patnju unuke i oslovi svoga strica ovim rečima: «O, Neptune, koji si bog voda, čija moć ustupa samo pred nebom, znam da tražim veliku stvar, ali te molim, sažali se na ove moje prijatelje, koje si video kako su se bacili u Jonsko more, i primi ih među morska božanstva. Pripada mi izvesna milost mora, ako je istina da je moje biće iz njegovih dubina izronilo u peni, što se sačuvalo u grčkom obliku moga imena¹. Neptun usliši njenu molbu i, uzev od Inone i njenog sina sve što je smrtno, dade im biće dostojno poštovanja, promeniv ime i oblik, jer novog boga nazva Palemon, a njegovu boginju majku Leukotoja.

Tebanke, koje su se družile sa Inonom, sledile su njen trag koliko su mogle i videle njen zadnji čin sa ivice hridi. Ne sumnjajući da je poginula, one su se od žalosti za Kadmovim domom šakama bile u grudi, čupale kosu i derale haljine; i nisu mogle da oproste Junoni tvrdeći da je nepravedna i isuviše okrutna prema ženi koja joj se zamerila. Junona nije mogla da trpi ukore pa reče: «Načiniću od vas spomenik moje surovosti!» Reče i učini. Jer, ona koja je bila najodanija kraljici povika: «Idem za mojom kraljicom u more!» i sprema se da skoči, ali ne može ni da makne: u tom stavu ostade prikovana za hrid. Jedna druga, što se šakama bila u grudi oseti da joj se ruka ukoči, još jedna slučajno ispruži ruke prema moru, ali to više nije živa žena već kameni kip sa ispruženim rukama prema moru. A ona što je čupala kose skameni se sa zgrčenim prstima kao da čupaju. Sve su se preobrazile u kamen u stavu koji su imale u trenutku kad su se skamenile. Neke od njih su preobražene u ptice, pa i one, nekad Tebanke, sad lepršaju krilima i nadleću morsku pučinu.

Kadmov kraj (563 – 603)

Kadmo nije znao da su njegova kćer i unuk preobraženi u božanstva mora. Savladan žalošću koja ga je snašla i užasnut mnogim znamenjima koja je video, pobeže iz grada koji je podigao, kao da ga progoni kob mesta, a ne njegova zla sudbina. Lutajući beskrajno najzad sa ženom stiže u predele koji graniče sa Ilirijom. Tu, savladani žalošću i godinama, osvrnuše se na razne nesreće svog doma i svoje sopstvene. Kadmo reče: «Je li ona aždaja koju je moje koplje proburazilo kad sam došao iz Sidona bila sveta? Posejao sam njene zube, seme čudnog soja ljudi. Ako mi se bogovi zbog toga svete sa tako nepogrešivim gnevom, molim da se i ja preobrazim u zmiju i da se protegnem po zemlji u dugom zmijskom obliku …» Dok je još govorio, dobi izduženi zmiski oblik, oseti kako mu koža otvrdnu pretvarajući se u krljušti, dok

______________

¹Άφρδίτη – iz morske pene

se na nekim mestima pojaviše šarene pege prelivajući se u svim nijansama duginih boja. Pade ničice na trbuh, noge mu se postepeno srastoše u jednu koja se izduži u tanak rep. Ruke su mu ostale i, dok je još vladao njima, ispruži ih i kroz suze povika: «Dođi, o dođi, jadna moja ženo, i, dok još ima nešto od mene, dodirni me, uzmi moju ruku dok je imam, dok me zmija potpuno ne proguta.» Još bi dugo govorio, ali mu se jezik rascepi, reči postadoše nerazgovetne i svaki put kad pokuša da iskaže neki jad, iz usta izlazi samo siktanje i šikanje: to je bio jedini glas koji mu je priroda ostavila. Onda njegova žena bijući se šakama u gole grudi jeknu: «O, Kadmo, ostani, jadni čoveče, odbaci taj grozni oblik! Kadmo, šta to znači? Gde su ti noge? Gde ramena i ruke, boja kože, lice i dok govorim, tvoje – sve? Zašto, o nebeski bogovi, i mene ne preobrazite u neki zmijski oblik?» Reče, a on liznu njeno lice i zavuče se u njene drage grudi, kao neko ko ih dobro poznaje; obrgrli je i savi joj se oko vrata. Sve koji su se zatekli tu – jer, oni su imali pratnju sa sobom – ispuni užas. A ona samo pomilova tanki vrat zmije sa krestom i odjednom se tu stvoriše dve zmije koje su se preplitale i motale jedna oko druge, a onda odmileše i sakriše se u šumi. Sad kao i pre, oni se ne plaše ljudi, niti ljudi njih ubijaju, blaga stvorenja, koja se sećaju šta su nekad bila.

Ali, oboje u novom obliku nađoše veliku utehu u njihovom unuku koga osvojena Indija sad obožava, a njegovi hramovi u Grčkoj dupke puni poklonika. Beše samo jedan, Akrizije, Abasov sin, ponikao iz istog semena, koji Bakhu zabrani pristup u zidine Argosa, koji se žestoko protivi bogu i ne priznaje ga za Jupiterovog sina. Niti priznaje da je Persej Jupiterov sin kojeg je Danaja zanela kad je na nju pao zlatan pljusak. Pa ipak, takva je moć isitne, Akrizije se na kraju pokaja što je odbijao boga i što nije priznao svoga unuka. Jedan od njih sad ima mesto na nebu, ali onaj drugi, noseći čudesni plen nemani sa zmijama u kosi, kreće se kroz retki vazduh na lepršavim krilima. Dok leti iznad peščane pustinje u Libiji, padaju kapi usirene krvi iz Gorgonine glave i kako padaju zemlja ih prima i preobražava u razne vrste zmija. Zbog toga u Libiji ima tako mnogo otrovnih zmija.

Odande su ga promenljivi vetrovi nosili po velikom prostranstvu u svim pravcima, poput oblaka. Gledao je sa velike visine zemlje ispod sebe leteći širom sveta. Tri puta je video hladne medvede i tri puta Rakova raširena klešta, mnogo je puta leteo na zapad i isto tolko puta na istok. A sad, kad se hvata suton, strahujući da se prepusti moćnom létu, spusti se na rub Zapada, u predelu Atlasa. Tu se malo odmori čekajući da Danica raspiri vatre Zore i da Zora povede vatrenu kočiju dana. Tu, prevazilazeći sve ljude stasom i uzrastom, stajaše Atlas od Japetove loze. On je na ovom kraju sveta vladao i morem što širi vode da primi Sunčeve znojave konje i njegovu umornu kočiju. Imao je hiljadu stada i isto toliko krda što su vrvela po travnatim visoravnima; nije bilo drugih vladara u njegovom susedstvu. Imao je i drvo sa lišćem od žeženog zlata koje je krilo zlatne grane i zlatne plodove. Persej mu se obrati ovim rečima: «Dobri gospodaru, ako ti slava visokog roda išta znači, Jupiter mi je otac, ili, ako se diviš velikim podvizima, ti ćeš jamačno da se diviš meni. Molim te za gostoprimstvo i priliku da malo počinem.» Ali, Atlas se seti starog proročanstva, koje je dobio od Temide sa Parnasa: «Atlase, doći će vreme kad će da bude opelješeno zlato s tvoga drveta, a onaj što će da odnese plen biće Jupiterov sin.» Plašeći se toga, Atlas je ogradio voćnjak debelim zidinama i postavio velikog zmaja da pazi drvo. Iz istog razloga stranci nisu imali pristup u njegove međe. I sad reče Perseju: «Gubi se odavde, inače ti ni slava podviga kojima se razmećeš, ni taj tvoj Jupiter neće biti od pomoći!» On pretnji dodade silu i pokuša da izgura stranca koji se izmicao i pružao dostojan otpor iznoseći istovremeno blagim rečima svoj zahtev. Najzad, videći da im snage nisu jednake – jer ko bi mogao da se nosi sa Atlasom? – reče: «Pa, pošto nećeš da uvažiš moj skromni zahtev, dozvoli da ti učinim jednu milost» i, okrenuv leđa, levom mu rukom pokaza strašnu Meduzinu glavu. Istog trena Atlas se preobrazi u planinu istih razmera kakav je i div bio; njegova kosa i brada pretvoriše se u drveće, ramena i ruke u planinske vence, a ono što je bila glava postade planinski vrh; kosti mu se pretvoriše u litice. Onda se razraste: svaki njegov deo dobi razmere čudovišta – jer tako ste, bogovi, vi hteli – a vrh dosegnu nebo koje se, sa svim zvezdama koliko ih ima, osloni na njegovu glavu.

Persej i Andromeda (604 – 803)

Sad Hipotasov sin Eol beše zatvorio vetrove u tamnicu ispod Etne i jasna Danica, koja budi ljude da idu na posao, izađe. Persej na stopala priveza krila koja je bio odložio, pripasa krivi mač a onda poče da seče retki vazduh. Ostaviv za sobom brojne narode oko i ispod sebe, najzad spazi Etiopljane i Kefejevo carstvo. Tu je nepravedni Amon zapovedio da Andromeda, iako nevina, plati kaznu za reči svoje majke. Čim je vide sa rukama vezanim za grubu hrid – da joj se kosa nije vijorila na povetarcu i da joj vrele suze nisu tekle niz obraze, pomislio bi da je mramorna statua – Persej planu i stade kao ukopan. Pogođen prizorom lepote pred sobom, zamalo ne zaboravi da maše krilima. A onda, kad se spusti blizu device, reče: «Jao, to nisu lanci koje ti zaslužuješ da nosiš; tebi pre odgovaraju oni koji vežu dvoje nežnih ljubavnika! Reci mi, jer trebalo bi da znam, tvoje ime i ime zemlje kao i razlog zašto si privezana za ovu stenu.» Ona je ćutala u početku, jer devojci se ne pristoji da oslovi čoveka, i skromno bi sakrila lice rukama da joj nisu bile vezane. Oči joj behu slobodne, ali i one se ispuniše suzama. No, kako on uporno nastavi da pita, ona mu, da ne bi izgledalo da krije neki greh, reče ime i ime zemlje i to kako se njena majka grešno razmetala svojom lepotom. Dok je još govorila, iz mora se začu prodoran krik i, prsima sekući talase morskog prostranstva, pojavi se golema morska neman. Devica vrisnu. Ojađeni otac i majka su uz nju, oboje očajno, a ništa manje i ona, sa više opravdanja. Oni joj ne mogu pomoći, samo cvile i biju se šakama u grudi, kao što i priliči okolnostima, i sklapaju se oko vezane device. Onda progovori stranac: «Uskoro će da bude dosta vremena za ridanje, vreme za pomoć je, međutim, kratko. Ako zaprosim ovu devojku kao Persej, sin Jupitera i one zatvorenice koju je Jupiter ispunio živodajnim pljuskom; kao Persej, pobednik nad Gorgonom sa uvojcima od zmija i kao onaj koji se usudio da jaše na vetru služeći se lepršavim krilima, trebalo bi da imam prednost pred svim ostalim proscima da postanem vaš zet. Ali, sad ću da pokušam da ovim velikim darovima dodam i dar uslužnosti, ako mi bogovi budu naklonjeni. Da bude moja, ako bude spasena mojim viteštvom jedini je uslov.» Roditelji prihvate uslov – jer, ko ne bi? – i mole ga da je spase, obećavajući mu i carstvo u miraz.

Ali, gle! Poput brzog broda gonjenog znojavim rukama snažnih pomoraca što oštrim kljunom ore talase, neman juri, sekući i razgoneći grudima vodu kroz koju grabi. I već je stigla na udaljenost od hridi koliko balearska praćka može da dobaci bučni oblutak. Mladić, odskočiv od zemlje, diže se visoko u oblake. Kad vide junakovu senku na površini mora, neman je besno napade. I poput Jupiterove ptice koja se, kad ugleda poskoka kako sunča šareno telo na proplanku, okomi i  napadne ga iz pozadine, ali, da zmija ne bi okrenula otrovne očnjake natrag, ptica joj duboko zarije oštre kandže u vrat, tako se i Persej velikom brzinom strmoglavi kroz vazduh, napade urlajuću neman iz visine i u njeno desno rame zari krivi mač do balčaka. Podnoseći težak bol zbog duboke rane, neman se izvi u vazduh pa potonu u valove da bi tren kasnije nasrnula poput razjarenog divljeg vepra kad ga skoli čopor ljutih pasa. Persej izbegava lakome očnjake uz pomoć lakih krila, a kad su ranljivi delovi izloženi napadu, on bije krivim mačem s leđa koja su obrasla tvrdim krljuštima, pa s boka, onda zabode mač gde je rep najtanji i gde prelazi u riblji. Neman poče da riga vodu pomešanu s tamnom krvlju. U međuvremenu Perseju krila otežaše, natopljena kapima vode. Više ne sme da se osloni na njih, jer su ogrezla u vodi. Ugleda stenu koja viri iz vode kad nema valova, inače je prekriva uzburkano more. Stojeći na njoj i držeći se levicom za rog stene, tri puta i još jednom zari mač u trbuh i grudi nemani, što obale i burno more i visoka sedišta bogova pozdraviše zaglušujućim poklicima i jekom odobravanja. Kasiopa i Kefej se raduju i pozdravljaju junaka kao zeta i nazivaju ga zaštitnikom i spasiteljem njihovog doma. I devica sad stupa napred, oslobođena lanaca – nagrada i razlog njegovog podviga. On pere pobedničke ruke vodom zahvaćenom za njega i – da se Gorgonina zmijska glava ne bi ogrebala o grubi šljunak – pomete tle lisnatom granom, prostre morsku travu i na nju stavi glavu Meduze, kćeri Forkosove¹. Sveži izdanci morske trave, koji su do malopre bili živi i porozni do srži, upiše snagu čudovišta, postadoše tvrdi na dodir i poprimiše tvrdoću kamena u peteljkama i u lišću. I morske nimfe probaju to čudo na više izdanaka i oduševiše se kad videše da se isto čudo događa sa svima. Razbacujući ove izdanke kao seme, razmnoži se isto čudo svuda po njihovim vodama. To se čudo održalo do današnjeg dana u _________________

¹Φόρχος/Φόρχυς/Φόρχον > Phorcus/Phorcys/Phorcyn – Neptunov sin, Gorgonin otac.

koralima koji otvrdnu na vazduhu: što je pod vodom vitki izdanak, pretvara se u kamen kad se iznese na vazduh.

Sad Persej podiže tri oltara za tri boga, levi Merkuru, desni tebi, ratoborna device, i srednji Jupiteru. Minervi žrtvova junicu, junca krilatome bogu, a bika tebi, najviši od bogova. Junak smesta zatraži Andromedinu ruku kao nagradu za veliki podvig, bez ikakvog miraza. Himen i Amor razmahnu svadbenim buktinjama koje se hrane miomirisnim travama, kuće se kite vencima, zvuk harfe i svirale razleže se na sve strane, pesma odjekuje, blaženi dokaz unutrašnje radosti. Otvaraju se velika vrata na sklapanje otkrivajući veliku dvoranu sa bogatom trpezom, za kojom Kefejevi plemeniti prinčevi uveseljavaju goste.

Kad su se zasitili jela, a srca ispunila Bakhovim velikodušnim darom, Persej se stade raspitivati za običaje zemlje, za njene narode i domete duha. Princ koji mu dade odgovor zatim reče: «A sad, o Perseju, kaži nam kako si pobedio Gorgoninu zmajevitu glavu.» Junak, odgovarajući, ispriča kako ispod hladnog Atlasa ima skrovito mesto zaštićeno kamenom gromadom. Na ulazu u to mesto boravile su dve sestre, Forkosove¹ kćeri, koje su imale zajedničko oko. On je to oko, dok ga je jedna sestra predavala drugoj, snagom i veštinom, ukrao i, putujući kroz besputne i tajanstvene šumovite predele pune zveri i nakostrešenih komova, najzad stigao do Gorgoninog boravišta. Na sve strane kroz polja i duž puta video je skamenjene oblike ljudi i životinja koji su pogledali Meduzu u lice. No, on nije neposredno gledao taj užas od lica već njegov odraz na glatkoj površini bronzanog štita koji je nosio u levici: i dok je duboki san držao i zmije i onu koja ih je nosila, odrubi joj glavu jednim udarcem, a iz majčine krvi izleteše brzokrili Pegaz i njegov brat.

Junak nastavi da priča o dugim putovanjima i opasnostima kroz koje je prolazio, koja je mora preplovio i koje zemlje video dok je leteo u visinama, te koje je zvezde dodirnuo mašući krilima. I završi, dok su svi očekivali još. Ali, jedan od prinčeva zapita zašto je od svih sestara samo Meduza nosila zmije upletene u kosu. Gost odgovori: «Budući da je to priča koja zaslužuje da se zna, čuj razlog. Ona je nekad bila najlepša od svih i predstavljala ljubomornu nadu mnogih prosaca. Od svih njenih lepota, kosa joj je bila najlepša – jer to sam čuo od jednoga koji ju je video. Kažu da je Neptun, gospodar okeana, obljubio u Minervinom hramu. Jupiterova kćer se okrenu i sakri devičanske oči iza egisa. I da bi taj čin mogao da se kazni po zasluzi, ona Gorgonine uvojke preobrazi u odvratne zmije. Da zaplaši od straha zanemele neprijatelje, ona i sad na grudima nosi zmije koje je stvorila.»

Knjiga V

Persej i Finej (1 – 249)

Dok među Etiopljanima junački Danajin sin pripoveda ove događaje, kraljevsku palatu ispuni čudna buka: nije to jasan glas svadbene pesme, nego nagoveštaj žestokog okršaja oružjem. Gozba se odjednom pretvori u buku i galamu, poput mora čiju mirnu površinu  pobešnjeli vetrovi uzburkaju i pretvore u moćne talase. Prvi među njima je kraljev brat Finej, plahi podstrekač bitke: razmahuje jasenovim kopljem sa šiljkom od bronze. «Pazite», kaže on, «došao sam da svetim otmicu moje neveste. Ovoga ti puta krila neće pomoći, ni Jupiter, prerušen u prividno zlato¹!» I dok uzima zamah da baci koplje, Kefej povika: «Šta to radiš, brate? Kakva te ludost navodi na taj grozni zločin? Zar se na taj način izražava zahvalnost našem gostu za njegov podvig? Je li to svadbeni dar spasenoj devojci? Ako ćemo pravo govoriti, nije ti je uzeo Persej, nego ono strašno božanstvo Nereida, to jest, stravični Amon, odnosno ona morska neman što je htela da omasti brk mojom kosti i mojim mesom. Ti si je izgubio onoga trena kad je bila izložena da umre, sem ako tvoje kameno srce ne zahteva upravo to – njenu smrt i pokušava da mojom žalošću sebi olakša bol. Čini se da nije dovoljno to što si je video vezanu za hrid, a nisi se potrudio da joj pružiš pomoć, premda si joj stric i obećani muž: hoćeš li, uz to, da žališ što je neko ipak spasao? Hoćeš li spasioca da lišiš nagrade? Ako je po tvom sudu ova nagrada tako dragocena, trebalo je da je uzmeš sa hridi za koju je bila vezana. Neka sad onaj koji je uzeo, koji me spasao da ne ostanem u starosti bez potomstva, zadrži to što je stekao svojim podvigom i mojim obećanjem. I, uveren budi, nisam mu dao prednost u odnosu na tebe, nego u odnosu na sigurnu smrt.»

Finej ništa ne reče, već se, gledajući čas u brata, čas u Perseja, dvoumljaše na koga da usmeri koplje. Nakon kraćeg premišljanja on ga, snagom nadošlom od gneva, hitnu put Perseja, ali uzalud. Kad koplje pade i zabode se u klupu, Persej galantno skoči i vrati natrag koplje koje bi proburazilo srce njegovog protivnika, ali se Pinej već beše sklonio iza oltara, i – kakva sramota! – taj bednik iza oltara nađe sigurnost. Pa, ipak, koplje nije vraćeno uzalud, jer pogodi Roeta u lice, koji pade, a kad je koplje iščupano iz kosti, on se previjaše na mukama, poprskav krvlju bogatu trpezu. Sad se rulja razjari preko svake mere. Stadoše bacati koplja, a bilo je i onih koji su govorili da Kefej treba da pogine zajedno sa svojim zetom. No, Kefej se već povukao iz dvorane pozivajući Pravdu, Veru i bogove gostoprimstva za svedoke da je ovo učinjeno uprkos njegovom protivljenju. Onda dođe ratoborna Palada, zaštiti brata štitom i ispuni mu srce hrabrošću.

Tu se zatekao i mladi Indijac, Atis po imenu, koga je, kažu, donela na svet nimfa Limaja pod bistrom vodom Ganga. Beše mladić izuzetne lepote, koju je njegova raskošna odeća još više isticala, čvrst mladić od šesnaest godina, odeven u purpurni mantil optočen zlatom; zlatan lanac mu je krasio vrat, a zlatan luk držao uvojke, namirisane mirtom. I beše veoma vešt u bacanju koplja na udaljene ciljeve, a sa još više veštine znao je da zapne luk. Kad se upravo spremao da zategne luk, Persej dokpa buktinju koja ležaše tinjajući na oltaru, pogodi ga u lice i smrvi mu kosti u paramparčad.

Kad ga Asirac Likabas vide onako izobličenog i krvavog – Likabas, njegov bliski prijatelj i obožavalac – glasno zakuka za Atisom, koji je ležao izdišući pod ljutom ranom; onda zgrabi luk koji je Atis bio zategao i povika: «Sad sa mnom ima da se biješ; nećeš dugo da se kitiš smrću jednog dečaka, što ti donosi više prezira nego slave!» Pre nego je izrekao poslednje reči, ljuta strela pisnu sa tetive, ali promaši cilj i zabode se u skutove Persejeve odeće. Akrizijev unuk hitro na njega hitnu onaj harpun koji je pomogao Meduzi da umre koji se zari u njegove grudi. Ali on, i na samrti, dok mu se oči gase, osvrnu se tražeći pogledom Atisa, pade pored ______________

¹Zevs je u vidu zlatnog pljuska oplodio Persejevu majku Danaju.

njega i odnese u grob utehu da se nije rastao od njega. Onda Forbas od Sijene, Metionov sin, i Libijac Amfimedon, koji je goreo od želje da se umeša u bitku, okliznuše se i padoše u krv u kojoj beše ogrezao pod. Pokušavajući da se dignu, dočeka ih mač koji se zari u rebra jednoga i u grkljan drugoga.

Ali, Evrita, Aktorova sina, koji je razmahivao dvoseklom ratnom sekirom, Persej nije napao krivim mačem, već obema rukama visoko podiže jednu posudu za mešanje vina, bogato ukrašenu i tešku, i hitnu je svom snagom na čoveka. Crvena krv pošiklja iz njega dok je ležao na leđima i umirući udarao glavom u pod. Onda, u brzom nizu, Persej pokosi Polidegmona, potomka kraljice Semiramide, Abarisa sa Kavkaza, Liketa koji je boravio pored reke Sperhoes, Helikesa nestriženih uvojaka, Flegijasa i Klita, gazeći preko gomile mrtvih ljudi.

Finej se nije usudio da se upusti u borbu iz bliza sa rivalom, već hitnu lako koplje, koje ne pogodi cilj već Idasa, koji se, zaludu, sve vreme držao postrani, ne priklanjajući se ni jednoj strani. Besno sevajući očima na Fineja, on reče: «Budući da sam uvučen u bitku, O Fineju, prihvati neprijelja koga si sam napravio da ti vratim milo za drago.» Upravo kad se spremao da hitne natrag koplje koje je iščupao iz svog tela, pade malaksalih udova u kojima nije bilo ni kapi prvi.

Onda i Hodit, prvi od Etiopljana do kralja, pade od Klimenovog mača, Hipsej pokosi Protoenora a Linkid Hispeja. U gužvi se našao i jedan starac, Emation, koji je voleo jednakost i poštovao bogove. On je u svoje vreme zabranio rat, borio se jezikom, išao napred i proklinjao oružje. Dok se držao za oltar rukama iznemoglim od starosti, Hromid mu mačem odrubi glavu; glava pade na oltar odakle ih je još polusvesni jezik proklinjao i ispusti dušu među buktinjama olatara.

Zatim padoše dva brata od Finejeve ruke, Broteja i Amon, nepobedivi u pesničenju, ali pesnice ne mogu da se nose sa mačem; pade i Ampik, sveštenik Cererinog hrama, sa belom poveskom oko slepočnica. I ti, Lampetide, koji nisi bio namenjen ovakvom pokolju, već miroljubivoj delatnosti, da preplićeš zvuk lire sa glasom, koji si bio pozvan da ukrasiš gozbu svadbenim pesmama. Njemu, koji je stajao po strani sa trzalicom u ruci, Pedaz podrugljivo doviknu: «Idi, dovrši pesmu pred senkama Stiksa!» i proburazi mu mačem levu slepočnicu. Pade, a njegovi umirući prsti pokušaše da dodirnu strune i u padu proizvede neskladan zvuk. Ali, ni Likormat, koga prenerazi taj prizor, nije te ostavio neosvećenog, nego je, otrgao debeo dovratnik i njime slomi vrat ubice. Pedaz pade na zemlju kao zaklan bik. Kinifijac Pelat pokuša da otrgne levi dovratnik, ali mu koplje Korita od Marmaride u tom trenu prostreli ruku i prikova je za isti taj dovratnik. Tako prikovanom, Abas proburazi bok, ali ne pade, već ostade da visi na dovratniku za koji mu je ruka bila prikovana. Pogibe i Melanej, jedan od Persejeve strane; i Dorila, najbogatiji čovek u zemlji Nasamoniji – Dorila, veliki gazda, od kojeg niko nije imao veći posed, niti je iko sakupio tako velike gomile začina. U njegovu slabinu odsede koplje bačeno sa strane i načini kobnu ranu. Kad ga vide kako izdiše i koluta očima, Halkionej iz Baktre, koji je bacio to koplje, reče: «Od sve zemlje koju si imao samo će ono parče na kojem budeš ležao biti tvoje!» – i ostavi mrtvo telo. Put njega Persej, brz u osveti, iščupa koplje iz vruće rane i njime prostreli Halkionejev nos i grlo i zaustavi se tek kad izbi na drugu stranu. I dok ga sreća služi, pokosi i Klitija i Klanida, oba od jedne majke, ali sa drukčijom ranom. Kroz oba Klitijeva bedra prosvira jasenovo koplje zavitlano moćnom rukom, a drugu  strelu Klanid zgrize zubima. Tu pogibe i Keladon od Mendezije, i Astrej takođe, kome majka beše iz Sirije a otac nepoznat; Etion, koji je nekad znao da pogodi šta će da se zbude, ali ga sad prevari lažno znamenje; pa Toaktes, kraljev štitonoša, i Agirt, po zlu čuven, jer je ubio rođenog oca.

Još ih je ipak ostalo, premda je iznuren bitkom, jer svi su pregli samo njega da pokose. Sa svih strana ga udruženim snagama napadaju, bez valjanog razloga i obrazloženja. Na njegovoj strani je tast, od čije odanosti slaba vajda, nevesta i njena mati: njihovi se vrisci razležu po celom dvoru, ali se gube pred zvekom mačeva i zapomaganjem ranjenika; dok Belona kravlju natapa i prska sveti hram, neprekidno obnavljajući boj.

Sad stoji sam pred Pinejem i hiljadu pristalica koje zbijaju redove oko njega. Gušće od snežnih pahuljica lete koplja s desne i s leve strane i zvižde pored ušiju. On stoji ispred stene koja mu zaklanja leđa i, tako zaštićen otraga, suočava se sa ruljom protivnika i njihovim silovitim nasrtajima. Sleva napada Molpej sa Haosa, a Arabljanin Etemon zdesna. Baš kao što gladna tigrica kad čuje riku dva stada u dve odvojene doline ne zna da li da krene na jedno ili na drugo, a žudi da napadne oba istovremeno, tako Persej okleva da li da krene na desnu ili na levu stranu; on zaustavlja Molpeja raniv ga u nogu i mislio je da ga ostavi, ali mu Etemon ne dade oka otvoriti, nasrće svom silinom, goreći od želje da ga rani u vrat, vitla mačem u moćnoj desnici, ali ne pogodi cilj, nego ga slomi udarcem u kameni stub: oštrica odskoči, u luku se vrati i zabode se u grlo svoga vlasnika. Rana nije dovoljno duboka da bi bila kobna, ali dok stoji tresući se i šireći prazne ruke (sve uzalud), Persej ga proburazi Merkurovim krivim mačem.

Ali, kad vide da njegova snaga nije srazmerna broju neprijatelja, Persej povika: «Budući da me na to prisiljavate, ja ću da tražim pomoć od moga neprijatelja. Neka okrene lice ustranu, ako među vama ima neki prijatelj.» Rekav to, on podiže visoko Gorgoninu glavu. «Plaši ti koga drugoga svojim čarobnim moćima!» – povika Teskel i zamahnu ubojitim kopljem, ali se ukoči u tom stavu i pretvori u mramorni kip. Posle njega Ampiks zmahnu mačem da proburazi srce velikodušnog Perseja, ali se i njegova ruka ukoči ne mičući ni na jednu ni na drugu stranu. A Nilej, koji je lažno tvrdio da ga je rodio sedmokraki Nil i na štitu ugravirao reku sa sedmokrakom deltom, jednim delom u zlatu, a drugim u srebru, povika: «Gledaj, o Perseju, izvor iz kojeg sam ponikao. Ti ćeš zacelo posle smrti poneti veliku utehu u carstvo senki znajući da si pao od ruke takvoga …» – njegove poslednje reči se naglo prekidoše, činilo se da otvorene usne još pokušavaju da kažu nešto, ali više nisu propuštale reči. Njih dvojicu ukori Eriks: «Vi ste se ukočili zbog manjka hrabrosti, a ne zbog snage Gorgonine glave. Juriš za mnom da bacimo na zemlju ovoga čovu i njegovo čarobno oružje!» Krenu u juriš, ali mu noge ostadoše prikovane za tle i u tome se stavu skameni pod punom ratnom spremom.

Oni su vaistinu zaslužili kaznu koja ih je stigla. Ali tu beše i Akontej, vojnik na Persejevoj strani, koji, dok se borio na strani svoga prijatelja, slučajno pogleda na Gorgonino lice i skameni se. Misleći da je ovaj još živ, Astig ga udari dugim mačem. Mač zveknu i dok je njegov vlasnik stajao zapanjen i njega savlada Gorgonina glava  i ostade skamenjen gledajući mramorno lice protivnika.  Mnogo bi vremena trebalo da se nabroje sva imena starešina i prostih boraca koji tako stradaše. Dvesta je ljudi preživelobitku; dvasta ih je videlo Gorgonu i skamenilo se.

Sad se najzad Finej kaje zbog ove nepravedne borbe. Ali, šta da radi? Vidi kipove u raznim stavovima i poznaje ih kao svoje pristalice i svakoga po imenu zove i moli da mu pomognu; ne verujući očima, dodiruje rukom one koji su mu najbliži: sami kamen! Odvrati lice i pokorno šireći ruke ustranu, priznade poraz: «Perseju, ti si pobednik; skloni tu prokletu Meduzinu glavu od koje se ljudi kamene, ma ko da je ona, skloni je, molim te. Ni mržnja prema tebi, ni lakomost na kraljevski presto nisu me uvukli u ovaj boj. Ja sam se bio za svoju ženu. Ti polažeš pravo na nju po zasluzi, a ja po vremenu. Spreman sam da popustim. Ne tražim ništa, o najhrabriji među ljudima, već samo da mi poštediš život. Sve ostalo je tvoje.» Kad je to izgovorio ne usuđujući se da pogleda u lice onoga koga moli, Persej reče: «Bedni Fineju, ne boj se; što mogu (a to je velika milost za tvoju bednu dušu) ja ću da ti dam: ti nećeš da pogineš od mača. Ali, od tebe ću da napravim spomenik koji će vekovima da stoji: u kući moga tasta ti ćeš uvek biti izložen kako bi moja žena mogla da nađe utehu u kipu njenog nesuđenog.» Rekavši to, okrenu Gorgoninu glavu u smeru u kojem je Finej bio okrenuo prestravljeno lice. Onda, kako se naprezao da odvrati pogled, vrat mu se ukoči i same suze na obrazima pretvoriše se u mramor: čitavo bedničko lice, pokajnički pogled i ispružene ruke – celokupni kukavički stav preobrazi se u kamen.

Pobednik Persej vrati se s nevestom u grad svojih predaka i tu, da osveti dedu, koji jedva da je zasluživao tu počast, zametnu boj sa Protejem. Jer Protej je snagom oružja isterao brata i zauzeo tvrđavu Akriziju. Ali ni oružje, ni tvrđava koju je osvojio na podlački način, nisu mu pomogli da odoli kobnom pogledu te grozne nemani. Ali, ti Polidekte, vladaru Malog Serifa, nisi popustio pred viteštvom ovoga mladića, koji se dokazao u mnogim podvizima i iskušenjima; ti si ostao nepopustljiv u mržnji, tvoj nepravedni gnev nije znao za kraj. Ti si odbio da mu odaš poštovanje i tvrdio da je priča o Meduzinoj smrti puka laž. «Mi ćemo da ti pružimo dokaz», rekne Persej, «Čuvajte oči!» (ovo prijateljima). I Meduzinim licem pretvori kraljevo u beskrvnu stenu.

Minerva i Helikon (250 – 678)

Tritonija je sve vreme bila verna bratu rođenom od zlatnog pljuska. Ali sad, zavita u šupalj oblak,  ona ostavi Serifos i minuv pored Kinotsa i Gijarosa s desne strane, najkraćim putem preko mora zaputi se prema Tebi i Helikonu, domovini Muza. Slete na brdo i ovim se rečima obrati sestrama veštim pesmi. «Do mojih ušiju dopro je glas o novom vrelu koje je izbilo pod tvrdim kopitima krilate Meduze. To je razlog moje posete: htela bih da vidim taj čudesni izvor. Konja rođenog iz majčine krvi već sam videla.» Uranija odgovori: «Ma kakav razlog da te je naveo da posetiš naš dom, O, boginjo, uvek si dobro došla u našim srcima. A taj glas je istinit, Pegaz je zaista kopitom stvorio naš izvor.» I odvede Paladu do svetog vrela. Dugo se divila izvoru koji je probilo konjsko kopito, onda baci pogled na drevnu šumu, pećine i travu posutu bezbrojnim cvetovima. Potom izjavi da su Mnemozinine kćeri podjednako srećne u delatnostima kojima se bave kao i u svom domu. A ovako joj jedna od sestara odgovori: «Ko bi od tebe, O, Tritonija, mogao da nam se prikladnije pridruži da te tvoje sposobnosti nisu predodredile za značajnije zadatke? Ti zacelo govoriš istinu i s pravom hvališ naše umetnosti i naš dom. Mi vaistinu imamo srećnu sudbinu – kad bismo samo bile bezbedne s njom.

Pirenej (269 – 293)

«Ali (takva su došla vremena) sve strvari zastrašuju naša srca a lik surovog Pireneja stalno lebdi pred našim očima: još se nisam oporavila od straha. Taj drski kralj uz pomoć tračke vojske beše zauzeo Daulidu i polja Fokide i vladaše oblašću koju je bespravno uzeo. Desilo se tako da smo mi išle u posetu hramu na Parnasu. On nas je video, i pretvarajući se da poštuje naše božansko poreklo, reče: ‘O, Mnemozinine kćeri’  (jer on nas je poznavao) ‘usporite korak, kuda žurite? I nemojte da se mislite, no svraćajte pod moj krov: već je dockan, a i kiša pada’ (jer, zaista je padala kiša), ‘bogovi često ulaze i u skromnije domove.’ Podstaknute njegovim rečima i olujom, uđosmo u njegovu kuću. Kiša uskoro prestade, vetar promeni pravac od juga na sever i tamni oblaci se na svu prešu počeše povlačiti. Htele smo da nastavimo put, ali Pirenej zatvori kapiju i posluži se silom, koju izbegosmo služeći se krilima. A on, kao da hoće da nas prati, zauze mesto na visokoj tvrđavi i povika: ‘Kojim putem krenete vi i ja ću za vama’ i, potpuno van sebe, skoči sa vrha kule. Sunovrat pade, i izdahnu na zemlji izgubiv svu prokletu krv.»

Dok je muza govorila, začu se lepršanje krila i reči pozdrava dođoše sa grana. Jupiterova kćer pogleda uvis da vidi odakle dopire glas koji je bio savršeno jasan govor. Mislila je da ljudska bića govore, ali to behu ptice. Devet ptica koje su oplakivale svoju sudbinu pobegle su u granje, svrake koje mogu da oponašaju svaki glas koji žele. Kad se Minerva zadivi pred tim prizorom, druga je muza oslovi, boginja – boginju. «Tek nedavno ova su bića, budući poražena, dodata ptičjem carstvu. Pijer, bogati gospodar Pele, bio im je otac, a Evipa iz Peonije mati. Devet puta na porođaju ona se obrati moćnoj Lutini¹ za pomoć.

Tifej (318 – 331)

Ponosne na broj, sestre su se razmetale po svim gradovima Hemonije i Ahaje i došle kod nas da se s nama nadmeću u pesmi. ‘Prestanite da obmanjujete neprosvećenu svetinu vašim tobožnjim pesmama. Hajdete, vi tespijske boginje, takmičite se s nama, ako smete. Ne možete nas pobediti ni glasom ni veštinom, a i brojem smo vam ravne. Ako odnesemo pobedu, ustupite nam Meduzin izvor i vrelo Aganipe u Beotiji. Ako vi pobedite, ustupićemo vam ravnicu Ematije i snegom pokrivenu Peoniju. Neka nimfe budu sudije.’

______________

¹Lutina (Eίλείθυια) – boginja koja iznosi na svetlost dana, zaštitnica porođaja, atribut Junone i Dijane.

«Sramota takmičiti se s njima, a još veća predati se. Nimfe se odaberu za sudije,polože zakletvu svaka svojoj reci i posedaše na stolice od živca kamena. Onda, bez vučenja žreba, prva poče ona što je predložila nadmetanje. Pevala je o bici bogova i divova, pripisujući nezasluženu čast divovima i umanjujući podvige moćnih bogova: kako se Tifej digao sa dna zemaljskog, uterao nebeskim bogovima strah i kako su oni okrenuli leđa i pobegli dok najzad, potpuno iznureni, nisu našli utočište u Egiptu kroz koji teče Nil sa sedam ušća. Kako ih je i tamo Tifej, sin Zemlje, progonio i kako su se bogovi sakrili uzimajući lažne oblike. ‘Jupiter se tada prometnuo u ovna’, reče ona, ‘gospodara stada, a libijskog Amona i danas predstavljaju sa krivim rogovima; Apolon se sakrio uzev oblik krave, a Bakho oblik jarca; Febova sestra uze oblik mačke, Junona snežnobele krava, Venera ribe, a Merkur ptice ibisa.’

«Tako je pevala podešavajući glas prema liri; sad zatraži da mi, sestre Aonjanke, otpevamo, ali, možda ti nemaš vremena i ne mariš da čuješ šta smo mi pevale?» «Ne, ne, naprotiv!» – povika Palada – « Živo me zanima. Pričaj sve po redu.» I zauze mesto pod senovitim hrastom. Muza odgovori: «Mi se dogovorismo da nas zastupa Kaliopa koja ustade i, raskoviljane kose povezane vencem imele, palcem dodirnu tužne strune, a onda u brzom ritmu otpeva ovu pesmu: ‘Cerera uzora njivu krivim ralom; prva dade žito i ostale namirnice za ceo svet i postavi zakone; sve što postoji Cererin je dar; o njoj ću da vam  pevam u mojoj pesmi. O, kad bih samo na dostojan način umela o njoj da pevam; ta boginja bez sumnje zaslužuje da pevam o njoj.

Otmica Persefone (346 – 571)

«’Prostrano ostrvo Sicilija svom se težinom oslanjalo na leđa diva Tifeja, koji se drznu da stremi prema visinama neba. Upinjao se iz petnih žila i još uvek često pokušava da se digne; ali njegovu desnicu drži Ausonijski Pelorus, a levicu ti, Pahinose. Lilibeon se oslanja na njegove noge, a Etna mu pritiska glavu. Izvrnut na leđa pod tom planinom, vatreni Tifej izdiše pepeo i bljuje plamen iz usta. Često zapinje iz sve snage da zbaci tešku zemlju i da odgurne gradove i brda sa sebe: zemlja se tada trese, čak se i car nemog podzemljnog sveta uplaši da zemljina kora ne pukne i da svetlost dana ne prodre kroz provaliju i ne uplaši nemi svet senki. Plašeći se te nesreće, car donjeg sveta napusti to turobno mesto i u kočiji sa doratastim konjima prokrstari po Siciliji podrobno ispitujući njene temelje. Pošto je sve proverio i video da ni na jednoj tački ne popuštaju, odbaci strah. Venera sa Eriksa¹, sedeći na svetom vrhu, vide ga kako luta tamo-amo i zagrliv svog krilatog sina povika : ‘Dragi sine, moja desnico i snago, navuci sad krila, o Kupidone, kojima pobeđuješ sve i odapni strelu u srce onoga boga koga je zapalo trogubo carstvo. Ti vladaš bogovima i samim Jupiterom, ti pobeđuješ i kontrolišeš božanstva mora pa i samog cara koji vlada božanstvima morskim. Zašto se Tartar drži? Zašto da ne proširiš carstvo tvoje majke i tvoje lično? Treći deo sveta je u pitanju. Pa ipak, mi smo na nebu, takva je naša dugotrajna patnja, prezreni, a sa opadanjem moje moći, opada i moć ljubavi. Zar ne vidiš da su se Palada i Dijana okrenule protiv mene? I Cererina kćer će da ostane devica ako mi dozvolimo, jer ona želi da bude kao njih dve. Ali ti, u ime naše zajedničke samostalnosti, ako imalo držiš do nje, spoji mladu boginju s njenim stricem u ljubavnu vezu.’ Tako Venera. A bog ljubavi, po zapovedi majke, skide tobolac i od hiljadu strela izabra najoštriju, najsigurniju i najposlušniju prema luku. Zape luk preko kolena i bodljikavom strelom pogodi Disa u srce.

«’Nedaleko od zidina Hene ima dubok vir poznat pod imenom Pergos. Ni reka Kajstros³ na svojim tihim vodama ne čuje više labudove pesme od toga vira. Visoko drveće na sve strane kruniše visove oko njega: grane i lišće, poput osja, zaklanjaju ga od vrelih sunčevih zraka. Granje obezbeđuje prijatnu hladovinu a dobro natopljeno tle puno je cvetova svetlih boja. Vrelo je večno. U toj se dubravi Persefona² igrala i brala ljubičice i bele ljiljane. I dok je predanošću devojčeta punila korpu i grudi nastojeći da nadmaši drugarice, Pluton je gotovo u istom trenu ugleda, zaljubi se i ugrabi – tako je plaha bila njegova ljubav. Uplašeno devojče tužno dozivaše

____________________

¹Eriks (Έρυξ – Eryx) – visoka i strma planina na Siciliji. ²Persefona (Περσεφόνη – Proserpina) – Demetrina (Cererina) kći koju je ugrabio Pluton (Tartar, Dis). ³Kajstros(Κάϋστρος – Caystros) – reka u Joniji.

majku i drugarice, ali češće majku. I budući da je poderala gornji rub haljine, cvetovi padoše iz opuštene tunike: gubitak cvetova joj i u tim okolnostima nanese nov bol, takva beše nevinost njenih devičanskih godina. Otmičar juri sve brže, podstiče konje i zove ih imenom, razmahuje crnim uzdama i bije ih po vratu i po grivi. Kroz duboka jezera juri u galopu, i virove Palicija¹ iz kojih se širi miris sumpora što ključa iz pukotine u zemlji, gde su Bahijadi, narod sa Korinta, podigli grad između dva mora i dve luke nejednake veličine.

«’Između Kijane i pizanske Aretuze ima zaton čije su vode zarobljene približavanjem krakova kopna. Tu je boravila Kijana, najpoznatija od sicilijanskih nimfi, po njoj je taj zaton i dobio ime. U vodi do pasa, poznavši boginju, ona povika na Disa: ‘Nećeš dalje! Ti ne možeš da budeš Cererin zet, protiv njene volje. Devojka se prosi, a ne krade. Ali, ako mi bude dozvoljeno da male stvari uporedim sa velikima, i mene je Anapis prosio i ja sam popustila pred molbom, a ne pred silom, kao ova devojka.’ Reče i šireći ruke zapreči mu put. Saturnov sin ne mogaše više da vlada gnevom, zagalami na pomamne konje, zamahnu kraljevskim žezlom i njime probi vir: zemlja se rastavi, otvori put u Tartar i primi zahuktalu kočiju u duboku provaliju.

«’A Kijana, žaleći za otmicom boginje i za pravima nad svojim izvorom koja su ovim činom potpuno oskrnavljena, negovaše neisceljivu ranu u nemom srcu i pretvori se u suze; istopi se i preobrazi u vode kojima je do sad bila boginja. Mogli ste da vidite kako joj telo posta mlitavo a kosti i nokti izgubiše tvrdoću. Pre svih, istopiše se najlepši delovi: tamna kosa, vitki prsti, bedra i listovi, jer nema velike razlike između vitkih udova i hladne vode. Posle njih, istopiše se ramena, leđa, slabine i grudi i preobraziše u žubor potoka. Najzad, umesto živodajne krvi, bistra voda poteče kroz njene izbledele vene i ništa ne ostade što bi moglo da se dodirne.

«’U međuvremenu, uplašena majka uzalud traži kćerku po celom svetu, u svakoj zemlji i u svakom viru. Ni kad Danica izađe rosnih kosa za nju nema počinka, a kad se Večernjača pojavi ona pali dve lučeve zublje na vatrama Etne i luta kroz studene senke noći; i kad blagi dan ponovo zaseni zvezde, ona još srlja tražeći kćerku od izlaska do zalaska sunca. Iznemogla od umora i žeđi – nije imala vremena da skvasi usta na nekom izvoru – slučajno vide kolibu pokrivenu slamom i pokuca na niska vrata. Izađe starica i vide boginju. Kad je zamoli za čašu vode, starica joj dade sladak napitak po kome je plivao pržen ječam. Dok pije, gleda je neotesan deran, ruga joj se i nazva je proždrljivicom. Uvređena boginja ga pljusnu pravo u lice prženim ječmom i vodom što je ostala u čaši. Istog trena lice mu prekriše pege, ruke mu se preobraziše u prednje noge i rep mu uzraste; smanji se kako ne bi imao snage da nanosi štetu i postade nešto kao gušter, samo još manji. Starica u čudu zaplaka i ispruži ruku da dodirne to čudno stvorenje, ali ono pobeže od nje i šmugnu u neku rupu. Ime² je dobio u skladu sa grehom, jer su mu leđa posuta svetlim pegama koje liče na zvezdice.

«’Kojim je sve morima i zemljama boginja lutala i tražila – preduga je priča. Kad više ne beše mesta koje nije pretražila, vrati se na Siciliju i lutajući nabasa na Kijanu. Da nije bila preobražena u vodu, nimfa bi joj sve ispričala. Ali, premda je želela da kaže, nije imala ni usana ni jezika, ni bilo šta čime se govori. Pa ipak, dade joj jasan dokaz i pokaza na površini vira Persefoninu tkanicu, koja je slučajno tu pala i koju je mati dobro znala. Čim je vide, kao da joj prvi put sad sinu kroz glavu da je njena kći ukradena, boginja raspusti zapuštene uvojke i stade se šakama biti u grudi. Još nije znala gde se njeno dete nalazi, pa ipak, sve je zemlje korila, nazivajući ih nezahvalnim i nedostojnim njenog dara žita, a Siciliju, gde je našla trag otmice, više od svih. Gnevnom rukom polomi rala koja su orala zemlju; van sebe od bola ubijaše i ratare i tegleću marvu i naredi oranju da izda i da ništa ne rodi. Plodnost ove zemlje, po kojoj je poznata u celom svetu, sad se izmetnu u ruglo, usevi se suše, žega sve sprži. Zvezde i vetrovi su kobni, gladne ptice pozoblju seme čim padne u zemlju, a korov i trnje guše pšenicu.

«’Tada Aretuza, Alfova kći, podiže glavu sa Elejskog vira, zabaci mokru kosu _____________

¹Palici, Jupiterovi sinovi-blizanci, na Siciliji poštovani kao junaci. ²stelli/o – gmizavac sa sjajnim mrljama po leđima koje podsećaju na zvezde

natrag sa čela ovim se rečima obrati boginji: ‘O, majko kćeri tražene po celom svetu, majko plodova, prestani da se mučiš i ne budi isuviše gnevna na zemlju koja ti je verna. Zemlja nije kriva za otmicu: nasilno je otvorena. Ne molim se za moju zemlju, jer ovamo sam došla kao strankinja. Piza je moj rodni kraj, iz Elide sam potekla; na Siciliji boravim kao strankinja; ali ja volim ovu zemlju više od svih: sad je ovde moj dom, moje boravište. I ponizno te molim, spasi je, ti, najmilosnija. Zašto sam napustila svoj kraj i došla na Siciliju, kroz morsku pustoš, ispričaću ti kasnije, kad se oslobodiš briga i budeš boljeg raspoloženja. Čvrsto tle mi otvara put i putujući kroz dubine, podigla sam glavu i videla zvezde koje su postale neobične. Jer, dok sam jurila ispod zemlje kroz Stiks, svojim sam očima videla Persefonu. Izgledala je zaista tužno, lice joj beše zgrčeno od straha, no ipak, ona je kraljica, velika kraljica podzemnog sveta, moćna supruga tiranina koji vlada svetom senki.’ Kad sasluša ove reči, mati stade kao skamenjena: dugo je izgeldala kao da je izgubila razum. A kad ludilo ustupi pred bolom, sede u kočiju i uputi se put neba, gde se, turobnog lica, raščupane kose i puna gnušanja, pojavi pred Jupiterom i reče: ‘Došla sam, o Jupiteru, da te molim u ime moga i tvoga deteta. Ako ne mariš za majku, neka bar kćerka dirne očevo srce. I nemoj da tvoja briga prema njoj bude manja zbog toga što sam je ja rodila. Pazi, posle dugog traganja, najzad je nađena, to jest, zna se gde je, a pre bi moglo da se kaže da je izgubljena. To što je ukradena spremna sam da otrpim, pod uslovom da mi se vrati, jer tvoja kćer ne zaslužuje da bude žena otmičara –  ako već nije moja.’ Jupiter odgovori: ‘Ona je zaista naša kćer, tvoja i moja zajednička zaloga i briga. Ali, samo ako smo spremni da stvari zovemo pravim imenima, nije riječ o zloj nameri već o ljubavi. Niti će Pluton da nas osramoti kao zet, pod uslovom da ga ti prihvatiš, boginjo. Kad bi sve drugo nedostajalo, velika je stvar biti Jupiterov brat. Ni po čem drugem, on je samo žrebom iza mene. Zato, odobri, boginjo, to što se desilo. Ali, ako ti toliko želiš da ih rastaviš, Persefona će da se vrati na nebo, pod jenim uslovom da njena usta nisu okusila hranu u podzemnom svetu. Jer, takva je volja suđaja.’

«’Tako on, a Cerera čvrsto rešena da vrati kćer. Ali, ne i suđaje: devica već beše prekinula post. Prostodušno devojče kao što je bila, dok šetaše po lepo uređenom vrtu, ubra rumeni nar sa tanke grane, oljušti koru, skinu žućkastu opnu i pojede sedam zrna. Vide je samo Askalaf, koga je sa Aheronom zanela Orfina, jedna od ne sasvim nepoznatih nimfi Averna, u senovitim dubravama donjeg sveta. I neotesanim brbljanjem taj dečak upropasti njen povratak na zemlju. Što razgnevi kraljicu Ereba pa je brbljivka pretvorila u zloguku pticu; pljusnuv mu u lice pregršt vode iz Flegetona, dade mu kljun i perje i velike oči. Lišen sebe, zaodenu se u žuta krila; uzraste mu glava i duge kukaste kandže, ali gotovo da ga ne pokreće perje koje prektriva njegove slabačke ruke. Postao je odvratna zloguka ptica, lenji ćuk, ptica zloslutnica za ljude.

«’Može zaista da izgleda da je zaslužio kaznu zbog brbljivog jezika. Ali, kćeri Ahelojeve, zašto vi imate perje i ptičje noge iako još imate devojački izgled? Je li zbog toga što ste, kad je Persefona brala prolećno cveće, bile njene drugarice, o vi, Sirene, vešte pesmi? Pošto ste uzalud pretražile sve zemlje, da bi i more znalo za vaše traganje, molile ste da lebdite mašući krilima iznad talasa: vašu molbu spremno uslišiše bogovi i udovi vam se zaodenuše perijem. Ali, da ne biste izgubile muzikalne glasove, tako prijatne za uvo, i bogati dar za pesmu, ostavljen vam je devojački glas i izgled.

«’Onda Jupiter, trudeći se da održi ravnotežu između brata i ojađene sestre, razdeli obrtnu godinu na jednake časti. Sad boginja, zajedničko božanstvo oba carsta, provodi pola godine s majkom, a drugu polu sa mužem. I svaki put se njeno lice smesta preobrazi. Jer, ona koja i u Disu izgledala tužno, sad ima radostan izraz, poput sunca, koje dugo skriveno iza tmastih oblaka, rastera oblake i pokaže lice.

Aretuza (572 – 641)

«’Sad ljubazna Cerera, srećna zbog povratka kćerke, zapita tebe, Aretuza, zašto si pobegla i zašto si sad sveto vrelo. Vode utihnuše kad njihova boginja podiže glavu iz dubokog izvora, ocedi zelene uvojke  rukama i stade da kazuje staru priču o ljubavi reke iz Elide. `Nekad sam bila nimfa´ – kaže ona – `sa boravištem u Ahaji: niko od mene nije bio brži da pretraži proplanke ili da zapne lovačke mreže. Ali, premda nikad nisam težila za slavom u lepoti, mada sam bila hrabra, dali su mi ime Lepa. Niti mi je lepota, isuviše često hlavljena, donosila neku radost; zbog lepog tela, u kojem su moje drugarice uživale, često sam porumenela poput seoske devojke, i mislila da je pogrešno pružati drugima zadovoljstvo. Iznurena svakodnevnim zaskakanjima i udvaranjima, vraćala sam se, sećam se, iz Stimfalske šume, beše paklena žega koju su moji napori udvostručavali. Dođoh na potok koji tecijaše bešumno, bez vrtloženja, kristalno bistar do dna: na dnu se videla svaka čestica peska: činilo se kao da voda uopšte ne teče. Srebrnaste vrbe i jablanovi hranjeni vodama te reke zasenjivali su njene blago nagnute obale. Priđem do ruba i najpre umočim stopala, onda uđem u vodu do kolena: ni to mi ne bi dosta, skinem odeću i vešajući tanke haljine na tanko granje vrbe, skočim naga u vodu. Dok sam plivala i klizeći pravila hiljade krugova, iz dubina reke dopre neko mrmljanje. Uplaših se i iskočih na obalu. Onda me Alf pozva iz vode: ‘Kuda hitaš, Aretuza? Čemu tolika žurba?’ Dva puta me zovnu promuklim glasom. Budući da sam bila naga, pobegnem, jer mi je odelo ostalo na drugoj obali. Tim je više on nasrtao goreći od ljubavi: naga sam mu izgledala lakše dostupna. Tako sam ja bežala a on ostrašćen nasrtao, kao što golubovi na vitim krilima beže ispred jastreba, kao što jastreb udara u uplašene golubove. Pored Orhomena, i Psofisa i Kilene, pored venaca Menala, studenog Erimanta i Elide, nastavih da bežim, i ne beše on bržih nogu od mene. No, budući da mu nisam bila ravna u snazi, ne mogoh dugo da bežim istom brzinom; on je, međutim, imao dovoljno snage da me dugo lovi. Pa ipak, kroz ravnice i šumovite planine, preko greda i komova, kroz bespuća i kroz klance, bežala sam ja. Sunce mi beše iza leđa. Videh dugu senku moga gonioca ispred sebe – sem ako to što videh možda nije bio moj strah; u svakom slučaju, čula sam strašni bat njegovih koraka, i njegov dah sam osećala na vratu i kosi. Onda, iznemogla od dugog gonjenja, glasno viknem: ‘O, pomozi ili padoh u ropstvo; pomozi svojoj štitonoši, boginjo lova, kojoj si često davala svoj luk i tobolac sa svim strelama!’ Boginja ču i obavi me neprobojnim oblakom tame. Rečni bog poče da kruži oko mene, zavite u tamu i greškom zapitam kakva je to šuplja tama. Dva je puta u neznanju obleteo oko mesta gde me boginja sklonila, i dva me puta pozva ‘Aretuza! O Aretuza!’ O, kako sam se tada, huda, osećala! Zar nisam tada bila jagnje koje čuje vijanje vukova oko tora? Ili zec koji čučeći u kupini ugleda razjapljenu pasju njušku i ne usuđuje se da napravi ni najmanji pokret? Ali on ne ode daleko, jer nije video trag mojih stopala ispred sebe: posmatrao je oblak i to mesto. Hladan mi znoj obli u tamu zavijene udove i tamne kapi pljusnuše iz celog tela. Gde god stanem stopalom, brizne voda, i iz kose kaplju kapi i pre nego mogu da ispričam svoju priču preobrazih se u reku. A on je, sasvim izvesno, u vodi prepoznao voljenu devojku i odloživ ljudski oblik koji je bio privremeno uzeo, vrati se u svoj vodeni lik da bi se pomešao sa mnom. Moja delijska boginja napusti zemlju, a ja sam, padajući u tamnu provaliju, doneta ovamo u Ortigiju koju volim zato što nosi ime moje boginje i što me prva primila na svetlost dana.´

Ris (642 – 661)

«’Tim se rečima Aretuzina priča završi. Onda boginja plodnosti upregnu dva zmaja u kola stavivši im žvale u ralje i odmagli kroz laki vazduh između zemlje i neba do Paladinog grada. Tu predade kola Triptolemu i zamoli ga da poseje seme pšenice koje mu dade, jedan deo u neoranu ledinu a drugi u njive koje su dugo preležale. Sad mladić, leteći visoko iznad Evrope i Azije, stiže u Skitiju gde je vladao Ris kao kralj. I uđe u kraljevsku palatu. Kralj ga upita kako je došao i zbog čega, kako mu je ime i iz koje zemlje. On reče: `Moja je zemlja na daleko poznata Atina, a Triptolem mi je ime. Nisam došao ni brodom ni peške kopnenim putem: vazduh mi otvori put. Nosim Cererine darove, koji će, ako ih razbacaš po širokoj ravnici da rode bogatu žetvu i daju hranu koja nije divlja.´ Varvarski kralj ga je slušao sa zavišću. I da bi on sam mogao da bude davalac tako velike milosti, primi gosta ljubazno, a kad gost zaspa dubokim snom, kralj ga napade mačem. U trenu kad je zamahnuo da mu probode grudi, Cerera ga pretvori u zver risa i naredi Atinjaninu da vozi dalje njenu svetu kočiju.’

Muze i svrake (662 – 667)

«Naša najstarija sestra završi svoju  moćnu povest i nimfe se jednoglasno složiše da su boginje iz Helikona odnele pobedu. Kad sestre uzvratiše sa uvredama, rekoh: ‘Čini se da nije dosta to što ste i samim izazovom zaradile kaznu, nego drskosti dodajete i uvrede i bogohuljenje, a budući da ni naše strpljenje nije beskrajno, mi ćemo da izvršimo kaznu i da pustimo na volju našem gnušanju.’ Pijerove se kćeri narugaše i stadoše ismejavati preteće reči. Ali, dok su pokušavale da govore i glasnim povicima dodavale divlje zamahe rukama, ugledaše kako im niče paperje po prstima a perje prekriva ruke i primetiše kako im lica otvrdnuše u čvtst kljun i tako postade još jedna vrsta ptica u šumama. Pokušavajući da se biju u grudi, podigoše ih zamasi krila i ostadoše da lebde u vazduhu – svrake, bučna bruka šuma. Još i sad, u pernatom obliku, zadržale su dar govora, promuklo brbljanje: ostala im je ta beskrajna strast brbljanja.»

Knjiga VI

Minerva i Arahne (1 – 145)

Tritonija sasluša priču muza i odobri njihovu opravdanu ozlojeđenost. A onda sebi lično reče: «Nije dovoljno pohvaliti; neka i sama budem pohvaljena što nisam dozvolila da izrugivanje mojim božanstvom prođe nekažnjeno.» Rekavši to, okrenu misli na Meonjanku Arahne koja, kako se priča, ni njoj ne bi ustupila palminu grančicu u veštini predenja i tanja. Slavu joj nije donelo ni mesto rođenja ni rođenje, već samo njena veština. Njen otac, Idmon iz Kolofona, bojadisao je za nju vunu u fokijskom purpuru. Mati, niskog porekla kao i muž joj, već beše umrla. Uprkos tome što je ponikla u siromašnom domu i živi u udžerici u zabačenoj Hipepi, Arahne je po veštini tkanja postala slavna u svim gradovima Lidije. Nimfe često napuštaju vinograde na padinama Timolosa i idu da gledaju njenu čudesnu veštinu, kao i morske nimfe iz Paktolosa. Zaista je veliko zadovoljstvo posmatrati ne samo njene dovršene radove već i posmatrati kako radi, tako je spretna i vešta kad mota pređu u klupko, kad prstima izvlači žicu posežući za kudeljom da zagrabi još vune, paperjaste poput oblaka, kad ispreda dugu mekanu pređu, ili kad izvežbanim palcem protura čunak, ili veze tankom iglom. Po svemu se vidi da je Palada podučavala, što ona odlučno poriče i uvređeno viknu: «Čik, neka dođe da se nadmećemo; ako izgubim, neću da se žalim.»

Palada se preruši u staricu, stavi sede vlasi na glavu, uze štap u ruku da njime podupire klecava kolena i ovako poče: «Starost ima ponešto i što nije za prezir; iskustvo dolazi sa zrelijim godinama. Nemoj da prezreš moj savet: zahtevaj od smrtnih ljudi koliko te volja da slave tvoju veštinu u obradi vune, ali ostavi mesta za boginju i skromno je zamoli za oproštaj zbog tvojih reči, drska devojko. Ona će da ti oprosti, ako je zamoliš.» Arahne mrzovoljno pogleda staricu, ispusti pređu kojom je radila i, s mukom suzdržavajući ruku da je ne udari i sa izrazom otvorene mržnje na licu, ovako odgovori prerušenoj Paladi: «Došla si, babo izvodnele pameti, meni da soliš pamet, a tvoja kob je predug život. Kaži ti to svojoj snaji, ako je imaš. Ja sam savršeno sposobna da savetujem sama sebe. Obe smo saglasne u tome da je tvoj savet suvišan i beskoristan. Zašto tvoja boginja ne dođe lično? Zašto izbegava nadmetanje sa mnom?» Onda boginja uzviknu: «Došla je!» i odbaciv lik starice, pokaza joj se Palada. Nimfe izraziše poštovanje prema njenom božanstvu, kao i žene Migdonije; samo Arahne ostade neustrašiva, premda pocrvene, jer joj iznenadna rumen obli obraze i istog trena isčeznu: kao što se na nebu pojavi rumen u cik zore, a iščezne kad sunce grane. Ipak ostade uporna u svom izazovu; glupo zadrta i željna pobede, srlja u susret sudbini. Jer Jupiterova kći ne odbi, niti je upozori, niti odloži nadmetanje. Obe bez odlaganja postave razboje na dva različita mesta i stave taru na njih. Osnova je navita na vratilo, nìti razdvajaju žice osnove, spretne ruke proturaju čunak sa potkom između njih; zupci brda je zbijaju dok podnoži vuku nìti i ukrštaju žice osnove. Da bi uspešnije poslovale, stegle su mantije oko grudi dok vešte ruke spretno barataju čunkom i brdilima; želja za pobedom potiskuje umor. Osnovu protkivaju grimiznim nitima bojenim u tirijskim kotlovima i svetlijim nijansama koje neosetno prelaze jedna u drugu. Kao kad posle kiše blesne sunce i nastane dúga koja u golemom luku oboji široko nebo i premda se mnoštvo različitih nijansi u njoj preliva, oko ne može da otkrije promenu u prelazima iz jedne u drugu, tako su slične susedne boje, no krajevi se uprkos tome jasno razlikuju. Tako i one utkivaju zlatne žice i slede čunak kao drevnu priču.

Palada slika Marsove bregove na Kekropsovoj tvrđavi¹ i onaj drevni spor oko davanja imena gradu. Na platnu se vidi kako dvanaest nebeskih bogova sedi na uzvišenim tronovima sa Jupiterom u sredini, svi turobno ozbiljni, svaki ponaosob sa karakterističnim crtama; Jupiter ima izgled cara. Bog okeana stoji i dugim trozupcem udara u surovu hrid: iz rascepljene litice kulja morska voda, znak da zahteva grad za sebe. Boginja sebi dade štit, oštro koplje i šlem na glavu, egida joj štiti grudi, a iz zemlje gde je njeno oštro koplje udarilo niče bledozelena maslina prepuna plodova: bogovi su zadivljeni. Pobeda kruniše njeno delo. A onda, da bi njena ______________

¹ Ovidije ovde brka Akropolj i Areopag, kao što pokazuju Herodot, VIII,55 i Apolodorus, III,14,1

protivnica po naslikanim znacima znala kakvu nagradu može da očekuje za svoj ludi  izazov, u četiri ugla platna utka četiri prizora nadmetanja, svaki različitom bojom, u smanjenim razmerama. U jednom uglu su trakijski Rodopi i planina Balkan, sad su to goleme gole planine, a nekad su bile drski smrtnici koji su se usudili da uzmu imena najviših bogova. U drugom uglu prikaza žalosnu sudbinu kraljice Pigmeja koju je Junona pobedila u borbi, a onda je preobrazila u ždrala i zapovedila joj da ratuje protiv onih kojima je nekad vladala; u trećem uglu naslika kako se nekad Antigona suprotstavila moćnoj Jupiterovoj supruzi i kako je carica Junona preobražava u pticu; Ilion joj nije pomogao, ni Laomedon, njen otac; ne, sad je odevena u belo perje i škrguće čegrtavim kljunom, kao prava roda. U poslednjem uglu prikaza Kinirasa lišenog kćeri kako grleći mramorne stepenice hrama, nekad njihovi udovi, leži na kamenu i izgleda da plače. Onda boginja ukrasi rub svog platna vencem miroljubive masline. To je kraj; i tako, s njenom sopstvenom voćkom, posao bi završen.

Meonjanka slika kako je Evropu prevario prerušeni bik: pomislili biste, nije slika već pravi bik i pravi talasi. Devica čini se gleda natrag prema zemlji koju napušta, zove pratilje i – plašeći se dodira talasa –plašljivo zadiže noge. Izradi Asteriju kako se bori sa orlom, pa Ledu pod labudovim krilima. Dodade i to kako je Jupiter, prerušen u satira, načinio blizance u ljupkoj Antiopi, pa kako se prerušio u Amfitriona kad je prevario Danaju; te kako je obljubio Eginu kao plamen, Mnemozinu kao pastir, a Deonovu kćer kao šareni poskok. I tebe je, Neptune, naslikala u vidu surovog bika sa devicom iz Eolije, pa onda kako, kao Enipej, gradiš Aloide, i kako kao ovan varaš Bisaltidu, uz to kako te zlatokosa mati žita spoznade kao pastuha, zmijokosa mati krilatog konja dožive kao krilatu pticu, a Melantona kao delfina. Svakome od njih Arahne dade lik i smesti ih u odgovarajuću okolinu. Tu je i Feb kao seljak, a prikaza ga kako čas nosi jastrebovo perje, a čas opet lavlju kožu; kako je kao pastir prevario Makarejevu kćer Isu, pa kako je Bakho prevario Erigonu lažnim grozdom, te kako je Saturn, uzev privid pastuha, načinio Kentaura Hirona. Rub platna optoči cvetovima puzavice imele.

Palada, pa ni sama Zavist, nije mogla da nađe manu tome radu. Zlatokosu boginju razbesne njen uspeh i podera platno sa slikama božanskih zlodela i čunkom od šimšira triput i još jednom udari Arahne u glavu. Sirota devica ne mogaše to da podnosi i namače sebi omču oko vrata. Dok je visila, Palada je iz sažaljenja podiže i reče: «Nastavi da živiš, zla devojko, ali ostani da visiš; i neka ista kazna (kako bi zebli i ubuduće) zadesi i tvoj narod, pa i vaše daleke potomke.» Reče i okrenuvši se da ide, pokropi je sokom Hekatine trave i istrog trena, u dodiru sa otrovom, opade joj kosa, a s kosom i nos i uši; glava se smanji: celo telo postade sićušno, tanušni prsti ostadoše sa strane kao noge, sve ostalo se preobrazi u trbuh iz kojeg se i dalje ispreda žica. I sad, kao pauk, upražnjava nekadašnju veštinu tkanja.

Nioba (146 – 312)

Cela se Lidija zapanji; glas se pronese i po gradovima Frigije i ceo svet samo o tome priča. Nioba je upoznala Arahne još dok je kao devojče živela u Meoniji, u blizini planine Sipilosa. Pa ipak, iz sudbine svoje zemljakinje nije izvukla pouku da se bogovima ustupa prvenstvo i da se o njima govori s poštovanjem. Mnoge stvari su je činile ponosnom. Ali ni veština njenog muža, ni njihovo visoko poreklo, ni kraljevska vlast i država, ništa je nije činilo tako ponosnom kao njena deca. Bila bi najsrećnija od svih majki da nije tako izgledala sama sebi. Jer Mantona, Tirezijina kćer, čije su oči mogle da vide šta će da se desi, sevala je ulicama Tebe, nadahnuta božanskom vidovitošću i govorila svakoj ženi koju bi srela: «Tebanke, dupke ispunite Letonin hram i njoj i njenoj deci-blizancima prinesite mirisni kâd i pokorne molitve, sa lovorovim vencem na glavi. Letona¹ kroz moja usta govori.» Tebanke je poslušaše: okitiše hramove lovorovim vencima i upališe tamjan na oltarskoj vatri sa molitvom na usnama.

Ali gle, dođe Nioba sa velikom pratnjom, viđena gospođa, u frigijskoj nošnji protkanoj zlatnim nitima i lepa u meri u kojoj joj gnev dopušta da to bude. I, vrteći lepom glavom sa kosom koja je padala na oba ramena, stade, ispravi se u punoj veličini, sevnu  _______________

¹Λητώ > Lato – boginja Letona, Apolonova i Dijanina majka

vatrenim očima i povika: «Kakva je to ludost, kako to da se bogovi o kojima ste samo slušali    pretpostavljaju onima koje ste videli? Zašto se Letona slavi na ovim oltarima, dok moje božanstvo još čeka kâd? Tantal mi je otac, jedini smrtnik kome je dozvoljeno da dodirne trpezu bogova; majka mi je sestra Plejada; jedan mi je deda moćni Atlas koji na ramenima drži nebeski svod; moj drugi deda je Jupiter lično, a njime se ponosim i kao svekrom. Frigijski narodi me poštuju sa strahom. Ja sam kraljica Kadmove loze, a zidine Tebe koje je podigla čarobna lira moga muža, zajedno sa njenim narodom, priznaju mene i njega za svoje gospodare. Kud god po dvoru bacim oko, pogled mi se susreće sa raskošnim bogatstvom. Sem toga, moja je lepota dostojna boginje; dodajte tome da imam sedam kćeri i isto toliko sinova, a uskoro ću da imam i snaje i zetove. Pitajte me sad kakav razlog imam da budem ponosna, a onda pretpostavite da mi dajete prednost nad Titankinjom Letonom, Keusovom kćeri, ma ko on već da je, onom Letonom kojoj je cela prostrana zemlja jednom odbila da ustupi parče tla da rodi decu. Ni nebo, ni zemlja ni more, niko nije hteo da primi tu vašu boginju: bila je proterana iz vaseljene dok se Delos nije smilovao nad njom i rekao: ‘Ti si lutalica na zemlji, a ja na moru’ i dao joj mesto koje nikad nije mirovalo. Tu je rodila dvoje dece, tek sedmi deo mog potomstva. Ja sam, naravno, srećna. Ko može to da porekne? I biću srećna. Ko u to može da sumnja? Moje obilje je moja bezbednost. Isuviše sam velika da bi Fortuna mogla da mi nahudi; sve kad bi i uzela mnogo, više bi ostalo meni. Moji blagoslovi su proterali strah. Pa i pod pretpostavkom da mi deo ovoga roja dece bude uzet, ni tako ojađena ne bih bila svedena na dvoje, koliko broji Letonin nasad, s kojim nije daleko od bezdetnosti. Gubite se, žrtvovale ste sasvim dovoljno i skinite te lovorove vence s glave.» Žene skidoše vence i ostaviše žrtvu nedovršenu; ali, u meri u kojoj mogu, one i dalje obožavaju boginju neizgovorenim rečima.

Boginja se razgnevi i na vrhu Kintosa ovim rečima oslovi Apolona i Dijanu: «Čujte, deco, osporava se moje božanstvo, božanstvo vaše majke, koja se ponosi što vas je rodila i koja je spremna da ustupi prvenstvo samo Junoni; a u svim vekovima i eonima budućnosti biću lišena obožavanja i prinošenja žrtava na oltarima, ako mi vi, deco moja, ne priteknete u pomoć. Nije tu kraj mojoj ozlojeđenosti. Tantalova kći je povredi dodala i uvredu: drznula se da svojoj deci da prednost nad vama i nazvala me bezdetnom – neka ta kob nju zadesi! – i bogohulnim govorom ispoljila neobuzdanost svoga oca.» Letona bi ovim rečima dodala i reči molitve, ali sad Febos¹ povika: «Prestani! Duga jadikovka je samo odlaganje kazne!» I Feba² isto to reče. Onda, klizeći hitro kroz vazduh, oni siđu na Kadmov grad, obavijeni oblakom.

Uz zidine beše široka i ravna ledina, ugažena i uravnjena konjskim kopitima i točkovima kočija. Tu su neki od sedam Amfionovih sinova uzjahivali svoje snažne ždrepce, čvrsto sedeći na njihovim leđima prekrivenim tirijskim purpurom i upravljali njima držeći pozlaćene uzde. Dok je jedan od njih, prvorođeni Ismen, usmeravao ždrepca zakrivljenom stazom i zatezao zapenjenu uzdu, «Jao meni, majko!» – povika: strela mu prosvira grudi; uzda ispade iz umiruće ruke i on se polako skljoka na zemlju preko desnog ramena konja. Sledeći, čujući hujanje strele kroz retki vazduh, Sipil, popusti uzde svom konju, kao kad zapovednik broda, predosećajući oluju, beži kad ugleda oblak i svim jedrima nastoji da uhvati svaki dašak vetra, i pređe u galop, ali ga u tom trenu stiže strela kojoj niko ne može da umakne i zari mu se u vrat i dok trska drhti, njen železni vrh izbi kroz grlo napred. On, nagnut napred, prelete preko grive i glave konja i omasti zemlju vrelom krvi. Nesrećni Fedim i Tantal, on nosi dedovo ime, kad su završili uobičajene poslove, pređoše na veselo mladićko rvanje. U trenu kad su se uhvatili u koštac, strela odapeta sa luka prostreli oba čvrsto stegnuta jednog uz drugoga. Oba jeknuše istovremeno, oba padoše na zemlju istovremeno previjajući se u bolu; dok su ležali istovremeno su kolutali očima i istovremeno izdahnuli. Alfenor ih vide kako umiru i bijući se šakama u grudi od žalosti, potrča da podigne njihova mrtva tela na rukama i u tom pobožnom činu pade; jer Apolon ga smrtonosnim železom prostreli kroz dijafragmu. Kad je strela iščupana pri njoj beše i parče pluća, a tanak mlaz vrele krvi šiknu visoko u vazduh. Ali nije se razminulo na jednoj rani kad je ustreljen mladi Damasihton. On je pogođen upravo u mesto gde list potkolenice počinje i gdetetiva prelazi u meko tkivo. I dok je pokušavao rukom da iščupa _____________

¹Febos (Phoebus <Φοίβος) – ovde: Apolon. ²Feba (Phoebe < Φοίβη) – ovde: Dijana

kobnu strelu, druga, sve do perâ zamače u grlo. Mlaz krvi je izbaci i izvi se visoko a onda se, privučen težom, stropošta na zemlju. Ilionej beše poslednji; dižući ruke u molitvi kojoj beše suđeno da bude uzaludna, on povika: «Poštedite me, o bogovi» ne znajući da ne treba da se moli svima; Bog strele bi dirnut njegovim rečima, ali isuviše kasno da opozove odapetu strelu. Ipak, mladić pade sa neznatnom ranom, jer strela nije probila srce.

Glas o ovoj kobi, tuga naroda i suze njenih prijatelja obavestiše majku o iznenadnoj propasti. Zaprepaštena time da je to moglo da se desi, besna zbog toga što bogovi idu tako daleko, što imaju takvu moć, jer otac im Amfion već je proburazio srce kamom i smrću dokinuo i tugu i život. Avaj, kako Nioba sad drukčije izgleda od one Niobe koja je maločas isterala narod iz Letoninog hrama i ponosno koračala kroz grad: i prijatelji su joj onda zavideli, a sad je i neprijatelji sažalevaju. Bacala se na hladna tela mrtvih sinova, ljubeći ih poslednji put. S njih ona podiže izgrebane ruke prema nebu i povika: «Uživaj sad u mom bolu, svirepa Letono, uživaj i nasiti se moje žalosti. [Da, zasiti svoje krvoločno srce! Smrću mojih sedam sinova] Ja sam uništena. Zanosi se i likuj u svojoj gnusnoj pobedi. Ali, u kakvoj pobedi? U mom jadu i nesreći ja ipak imam više nego ti u punoj sreći. Uprkos tolikim smrtima, ja ipak likujem!» Reče ona, a zapeta tetiva pisnu, što prestravi sve samo ne Niobu: očaj je učini jakom. Sestre stoje pred nosilima braće, opuštenih kosa, u crnini. Jedna od njih, dok čupa strelu iz bratovog tela, klonu i pade po njemu, mrtva. Druga, dok pokušava da teši majku, iznenadno se prekinu i složi od nevidovne rane. [Zatvori usta dok ne izdahnu.] Jedna pade u uzaludnom pokušaju da pobegne, druga pogibe na sestri, jedna se sakri, a jedna drhteći stoji na čistini; sad je već šest mrtvih od različitih rana: ostala je još jedna. Mati, zaklanjajući je telom i zaštitnom odećom, povika: «O, ostavite mi jednu, ovu najmanju! Od sve moje mnoge dece, molim vas, poštedite mi, ja vas molim, najmanju, samo nju jednu!» Ali, dok moli ona za koju moli gine. Sad bezdetna mati sedi među mrtvim telima sinova i kćeri i muža, skamenjena od žalosti. Njenu kosu ne pokreće povetarac, lice joj beskrvno bledo, pogled ukočen: ničeg živog u slici. I sam jezik se ukočio, ohladio se pod nepcem; krv joj u žilama stala, ni vratom ni rukama ne može da makne, noge odrvenele, nepokretne. U utrobi kamen. Ali, ipak plače. Jak vihor je podiže i odnese u rodnu grudu. Tu, spuštena na jedan vis sad plače: i danas kaplju suze iz toga kamena.

          Likijski seljaci (313 – 381)

Sad se vaistinu svi ljudi i žene boje boginjinog tako otvoreno ispoljenog gneva i vatrenije nego ikad obožavaju strašno božanstvo majke bogova blizanaca. I, kao i obično, podstaknuti poslednjim, pričaju ranije priče. Onda jedan od njih reče: «I u plodnim poljima Likije seljaci su se u stara vremena izrugivali tom boginjom i ispaštali zbog toga. Povest je dosta nepoznata zbog skromnog stanja njenih nosilaca, ali je izrazita. Lično sam video jezece i mesto koje je postalo slavno po tom čudu. Jer otac mi beše zašao u godine i nije bio za duga puta pa mi zapovedi da sa vodičem iz te zemlje odem tamo i doteram nekoliko pretilih volova što su na lidijskim livadama pasli. Dok sam putovao s njim preko travnatih proplanaka, ugledah, u sred jezera, jedan stari oltar, garav od mnoštva žrtava paljenica, okružen drhtavom trskom. Moj vodič stade i sa strahom u glasu prošapta: ‘Smiluj mi se!’; sa strahom i ja prošapćem: ‘Smiluj se!’ Onda ga upitam da li je to oltar Najadâ ili Faunâ ili nekog lokalnog božanstva, a on odgovori: ‘Ne, mladi čoveče! Nijeno brdsko božanstvo ne boravi u onom hramu. Na njega polaže pravo ona koju je carica nebeska jednom proterala iz celog sveta, koju je lutalica Delos jedva primio kad je kao ostrvo plutao po moru. Tu je, ležeći na palmi i Paladinom drvetu¹, uprkos svojoj maćehi, rodila blizance. I odatle je, kažu, porodilja morala da beži pred Junonom, noseći u naručju novorođenu blizančad, oboje božansko. I sad, stigavši na granicu Likije, Himerinog zavičaja, kad sunce nemilice prži polja, boginja klonu, potpuno iznurena dugotrajnim naporima, vrelinom sunca i žeđu, dok su gladna novorođenčad do dna ispraznila njene grudi. Slučajno vide neveliko jezerce u dubokoj dolini; tu su neki seljaci brali rakitu u ševaru i makiji. Letona dođe na obalu i kleknu da gasi žeđ gutljajima studene vode. Ali joj

_____________

¹maslini

seljaci ne dozvoliše. Ona se začudi: ‘Zašto mi ne date da pijem? Voda je zajedničko dobro svih. Priroda nikome nije dala Sunce u privatni posed, ni vazduh, ni pitku vodu. Samo to opšte pravo zahtevam, a ipak vas molim da mi je date kao milost. Nije mi namera da okupam svoje iznurene udove i umorno telo u jezeru, već samo da ugasim žeđ. Dok vas molim usta su mi suva, grlo mi se speklo, glas jedva prolazi. Voda će da bude nektar mome telu i priznajem da ću s vodom uneti život u moje telo; da, život ćete mi vi dati, ako mi dozvolite da se napijem. Neka i ova dečica što pružaju ručice iz mog naručja ganu vaša srca.’ I desilo se tako da su deca stvarno ispružila ručice. Ko ne bi bio ganut tim nežnim rečima boginje? Pa ipak, uprkos njenim molbama, oni su joj uporno branili da pije i pretili joj ako ne napusti jezero. Pretnjama su dodavali i uvrede. Ni to im ne bi dosta nego skačući zamutiše vodu nogama i rukama i podigoše mulj sa dna, iz puke pakosti. Onda gnev potisnu žeđ; jer Koeva kćer više nije mogla da bude skromna pred ovim neobuzdanim grmaljima, niti je više mogla da govori nego kao boginja. Ispruživ ruke prema nebu povika: ‘Onda živite večno u toj bari!’ I usliši se boginjina molitva. Oni uživaju u vodi; čas zarone ispod površine, čas im glave vire iz vode, pa onda plivaju po površini. Često sede na obali obrasloj rakitom da bi sasvim neočekivano poskakali u studeno jezero. Ali i sad, kao nekad, prgavi su i brbljivi: i kad su pod vodom, brbljaju svakojake skarednosti. I govor im je ostao grub, napregnuta grla im se nadimaju; i vilice su im se razvalile od beskrajnih svađa; ramena su im srasla s glavom, vratovi su, čini se, iščezli, leđa su im zelena, a trbusi, na koje otpada najveći deo tela, beli: i poput tek izleženih žaba, skaču u vodu.’»

Marsija (382 – 400)

A onda, pošto ovaj nepoznati pripovedač ispriča o propasti likijskih seljacka, neko se seti satira koga je Letonin sin pobedio u svirci na Paladinoj trsci, i kaznio. «Zašto me dereš?» – povika on. «Pa, kajem se! Svirala ne zaslužuje takvu cenu!» Dok on viče, bog mu kožu zguli i sad je čitav jedna rana; krv lopi na sve strane, tetive su gole, gole žile kucaju i drhte, creva možeš da prebrojiš dok se grče, pluća i srce potpuno razgolićeni u grudima. Brđani i šumska božanstva, fauni i njihova braća satiri, i Olimp – koji je i u takvom stanju voleo – i nimfe, svi su za njim plakali kao i svaki pastir koji je hranio belorunu ovcu ili rogatu kravu u ovim planinama. Plodna zemlja se natopi suzama, ona ih upija i čuva u svojim venama. Pretvarajući ih u vodu, ispušta ih u vazduh iz kojeg se slivaju niz strme padine i hitaju prema moru pod imenom Marsija, koja je najčistija reka u čitavoj Frigiji.

Društvo se smesta okrenu od drevnih priča savremenim i stade da oplakuje Amfiona i njegovu decu. Svi svaljuju krivicu na majku, pa i u tom času jedan je od njih, brat joj Pelops, oplakivao nju i derući košulju na sebi otkri deo levog ramena od slonovače. U vreme rođenja taj se deo nije razlikovao od ostalih ni po boji ni po građi. Ali kasnije, kad ga je otac isekao na komadiće, kažu da su ih bogovi ponovo sastavili; i našli su sve, samo je deo što povezuje vrat i rame nedostajao pa su stavili komad slonovače umesto dela koji nisu mogli da nađu i tako je Pelops ponovo bio ceo.

Terej, Prokne i Filomela (401 – 674)

Sad se svi prinčevi iz susedstva okupiše, a susedni gradovi uputiše zahtev svojim kraljevima da idu i izraze saučešće. Argos i Sparta i peloponeska Mikena, Kalidon koji još nije bio navukao Dijanin gnev na sebe, plodni Orhomen i Korint, čuven po kovačnicama bronze, ratoborna Mesina, Patre i nizijska Kleone, nelejski Pilos i Troezen, kojim još nije upravljao Pitej, kao i svi drugi gradovi koje odvaja zemljouz između dva mora, kao i oni što se vide sa Istmosa između dva mora¹. Ali od svih gradova – ko bi to verovao? – ti, Atino, ništa nisi učinila. Rat je sprečio ovaj gest prijateljstva, jer su varvarske prekomorske horde držale zidine Mopsopije² u strahu. Sad ih je Terej od Trakije svojim trupama naterao u bekstvo i pobedom stekao slavno ime. A budući da je bio jak bogatstvom i ljudstvom, i (kako je slučaj hteo) vodio poreklo od Gradivosa, Pandion, kralj Atine, sprijatelji se s njim oženivši ga Proknom. Ali ni Junona, boginja braka, ni Himen, ni Gracije nisu bile prisutne na venčanju. Eumenide su im svetlile buktinjama ___________

¹tj. Peloponeza i severne Grčke. ²Atine, kojoj je dodat taj atribut po drevnom kralju Mopsopeju

ukradenim sa jedne sahrane; Eumenide su spremile i bračnu postelju, a zloslutna sova čučala i cijukala na krovu iznad njih. Pod tim su znamenjem Prokna i Terej venčani; pod tim je znakom i njihovo dete zaneto. Trakija se zaista veselila s njima; oni su lično prineli darove bogovima na dan kad se Pandionova kćer venčala sa slavnim kraljem, a na dan kad se Itid rodio priređena je svetkovina: ali uzalud.

Titan beše proveo kružnu godinu kroz pet jesenjih doba kad Prokna stade nagovarati muža: «Ako sam stekla imalo milosti u tvojim očima, pošalji me da vidim sestru, ili dozvoli da ona meni dođe u posetu. Obećaj ocu da će se ona nakon kraćeg boravka vratiti. Učinićeš mi veliku milost ako mi omogućiš da vidim sestru.» Terej naredi da se zategnu jedra i vesla, uplovi u kekropsku luku i iskrca se na obalu u Pireju. Čim se susreo sa tastom, rukovaše se i počeše razgovor dobrim željama za zdravlje. On zatim poče da govori o ženinoj želji, koja je i bila razlog posete, i obeća da će se ako sestra pođe s njim brzo vratiti, kad gle! Filomela uđe, raskošno odevena, a još raskošnija lepotom: bila je kao idealni opisi devojaka i drijada u dubokim šumama, to jest, kad bi one imale njenu prefinjenost i raskošne haljine. Tereja na prvi pogled pogodi strela ljubavnog plamena, kao kad se zapali zrelo žito, suvo lišće ili pokošeno seno. Njena je lepota to vaistinu zasluživala, ali ga i njegova strastvena priroda još više zapali. Sem toga, ljudi iz njegovog kraja su lakomi na ljubav: kako njegova lična, tako i vatra njegovog naroda plamte u njemu. Smisli da potkupi njene čuvare i vernost dadilje, pa i samu devojku bogatim poklonima da dovede u iskušenje: po cenu kraljevstva, a ako mu to ne pođe za rukom, da je uzme na silu i da krvavim ratom odbrani svoj čin. Ništa na svetu ne postoji što on ne bi imao smelosti da učini; i što ne bi učinio, zanesen bludom strašću. Njegovo srce s mukom savlađuje vatru koja bukti u njemu. Ne trpeći odlaganje, on vatreno ponovi Proknin zahtev, navraćajući vodu na svoj mlin pod njenim imenom. Strast ga učini rečitim i svaki put kad u svoj zahtev unese više žara nego što treba, poziva se na Proknu i njenu želju. Dodade i suze grešnim molbama, kao da mu je ona naredila da tako postupi. O bogovi, kako crna noć vlada u ljudskim srcima! Samim činom provođenja sramne zamisli, Terej ostavlja utisak plemenitog srca i stiče pohvale za svoju slabost. I nije to sve. I Filomela to želi; sklapajući ruke oko očevog vrata, ona ga nagovara da joj dozvoli da poseti sestru; svojim ga zdravljam zaklinje (suprotno njenom zdravlju) i moli da joj dozvoli da vidi sestru. Terej pilji u nju i dok je gleda zamišlja je u svom zagrljaju, dok gleda njene ruke oko očevog vrata i poljupce, sve to hrani i podstiče njegovu strast: svaki put kad ona zagrli oca, poželi da on bude na njegovom mestu – a kad bi bio, njegova namera zacelo ne bi bila ništa manje bogohulna. Otac popušta pred njihovim molbama. Devojka se beskrajno raduje, zahvaljuje ocu i ona, to hudo nerazumno devojče, veruje da je to zajednički uspeh obeju sestara, što će se pokazati kao njihova kob.

Sad su Febovi napori bili beznalo završeni, njegovi su konji kasali niz zapadno nebo. Kraljevska gozba bi postavljena i vino u zlatnim peharima. Onda predadoše tela mirnom snu. Ali, premda je trakijski kralj legao, njegovo srce kipti od misli o njoj. Sećajući se njenog izgleda, njenih kretnji, njenih ruku, on zamišlja i ono što nije video i time hrani svoj plamen; misli mu ne daju snu na oči. Najzad svanu. Pandion, stiskajući na polasku zetovu ruku, predade mu kćer i prosipajući suze reče: «Dragi sine, jedna me prirodna želja pobedila, budući to obe moje kćeri žele, a i ti to, moj Tereju, želiš. Predajem je u tvoje ruke i molim te i zaklinjem tvojom čašću, vezom koja nas spaja i bogovima, brini o njoj očinskom ljubavlju i što je moguće pre – meni će to u svakom slučaju izgledati dugo – vrati mi ovu slatku utehu mojih teških godina. A i ti, moja Filomela, ako me voliš, vrati mi se što pre; dosta je i to što je tvoja sestra tako daleko.» Tako kralj izusti svoje poslednje zahteve, poljubi dete za srećan put i prosu blage roditeljske suze izgovarajući ove reči. Onda zatraži desnu ruku od oboje kao zalogu njihovog obećanja i spoji ih moleći ih da u njegovo ime pozdrave njegovu kćer i njenog sina. Jecaji mu prekidoše govor; jedva je mogao da im poželi srećan put, plašeći se zlih slutnji u duši.

Kad se Filomela nađe na oslikanom brodu i vesla uzburkaše vodu, a kopno ostade iza njih, Terej povika: «Pobedio sam! U brodu ću da ostvarim moje želje!» Njegova varvarska duša likuje, s mukom odgađa radost i nikad ne skida očiju s nje, kao kad grabljiva Jupiterova ptica u gnezdo donese zeca u kukastim kandžama; plen nema nikakvih izgleda da umakne; lovac se zlurado oblizuje nad svojom lovinom.

Dođe kraj plovidbe. Iskrcav se na obalu, kralj odvuče Pandionovu kćer u jednu kolibu skrivenu duboko u šumi. Bleda i drhtava, ovaploćenje straha, ona ga preklinje da joj kaže gde je njena sestra, a on je tu zatvori. I otvoreno pokazavši gnusnu nameru, uze je na silu, jedno slabo devojče, sasvim samo, koje je uzalud zvalo čas oca, čas sestru, a najčešće nebeske bogove. Drhtala je kao uplašeno jagnje koje, pošto ga je suri vuk  odbacio na stranu, još ne može da veruje da je bezbedno; ili kao golub koji, sav umrljan sopstvenom krvlju, još drhti u strahu, još se plaši lakomih kandži koje su ga proburazile. Uskoro, kad joj se svest vrati, ona raspusti kosu i kao u žalosti, bijući se šakama i grebući noktima, podiže ruke i povika: «O, kako si gnusnu stvar počinio, sinji kukavče! Zar nimalo ne mariš za reči moga oca, za njegove suze, za ljubav moje sestre, za moje devičanstvo, za svetost bračne veze? Ti si poremetio sve prirodne odnose: mene si pretvorio u suložnicu, u suparnicu moje sestre, a sebe u muža obema. Sad mi Prokna mora biti neprijatelj. Zašto mi ne uzmeš život, da nijedno zlodelo ne ostane nepočinjeno, izdajice? Da, kamo lepe sreće da si me ubio pre nego si me doveo u ovaj položaj. Tada bi moja sen bila čedna i čista. Ako oni što borave u visinama vide ovo, ako uopšte ima bogova, ako sa mnom nisu iščezle sve stvari, pre ili kasnije, ti ćeš skupo da platiš svoje zlodelo. Ja ću da odbacim stid i da sama objavim šta si uradio. Kad bi mi se pružila prilika, otišla bih među narod i sve ispričala; ako me budeš držao zatočenu u ovim šumama, ispuniću celu šumu mojom pričom i pokrenuti sažaljenje u kamenju. Nebeski vazduh će to da čuje i, ako ima ijednog boga na nebesima, i on će da čuje.»

Ove reči izazvaše gnev svirepog tiranina, ali ništa manje i strah. Podstaknut i jednim i drugim, poteže mač koji je visio pored korica, uhvati je za kosu i zavrćući joj ruke iza leđa čvrsto ih sveza. Videv mač, Filomela spremno ponudi vrat ispunjena nadom da će da umre. Ali, on je zgrabi kleštima za jezik koji se bunio protiv ove gnusne uvrede, zazivajući oca i otimajući se da govori, i odseče ga nemilosrdnim sečivom. Osakaćeni koren drhti dok se odsečeni jezik grči na crnoj zemlji i nerazgovetno mrmlja i, kao što se odsečeni rep ranjene zmije previja, jezik zadnjim trzajem potraži noge svoje gospodarice. Kažu da je i nakon ovog gnusnog čina – teško je i poverovati – monarh provodio svoju bludnu volju nad ovim unakaženim stvorenjem.

I sa takvim zlodelima na duši, usudio se da se pojavi pred Prkonom. Čim ga vide, ona ga upita gde joj je sestra. On jeknu pretvarajući se i izmisli priču o njenoj smrti. Njegove suze učiniše priču ubedljivom. Prokna podera na ramenu haljinu sa širokom zlatnom bordurom i obuče crninu; podiže i kenotaf u čast sestre, prinese pobožne žrtve njenoj zamišljenoj seni i ožali njenu sudbinu na neprikladan način.

Sad je sunce već prošlo kroz svih dvanaest znakova zodijaka, celu godinu. I šta će Filomela da radi? Čuvar joj ne dâ da pobegne, debeli kameni zidovi su tvrdi, nêma usta ne mogu da govore o njenom zlostavljanju. Ali bol ima oštar um, u nevolji proradi lukavstvo. Ona postavi trakijsku osnovu na razboj i vešto vezući grimizne znake na beloj osnovi saopšti povest o svom sužanjstvu. Kad je otkala platno, znacima zamoli jednu od čuvarki da ga preda kraljici. Kao što joj je naloženo, starica preda Prokni platno, ne znajući kakvu poruku nosi. Supruga surovog tiranina razvi platno, pročita sestrinu žalosnu kob i – čudo kako je mogla! – ne  kaže ni reči. Bol guši reči koje joj dolaze na usne, a jezik ne može da nađe dovoljno snažne reči da izrazi njena uvređena osećanja. Suzama tu nema mesta, ona u žurbi pobrka šta je pravo a šta krivo, sve njene misli usredsređene su samo na osvetu.

Beše to u vreme kad gospeođe Sitonije¹ svake treće godine priređuju noćne svetkovine u slavu boga Bakha. Noću su po Rodopima odjekivali kreštavi zvuci bronzanih cimbala i tada kraljica napusti dom, opremi se za bahanalije ispunjene razuzdanom pomamom; glava joj ovenčana vinovom lozom, jelenska koža joj visi sa levog ramena, lako koplje na ramenu. Brzo ide kroz goru sa brojnom pratnjom i, vođena ludilom bola, Prokna, strašna u gnevu, podražava tvoje ludilo, O, Bakhu! Najzad stiže do skrivene kolibe, vrisnu glasno i      ______________

¹ Σίθων > Sithonia –  kraj u trakijskom Sitonezu,  Trakija.

povika: «Ehej!», razbi vrata, uze sestru, preruši je u bahantkinju, sakri njeno lice lišćem imele i vukući je zapanjenu, dovede je u svoje dvore.

Kad Filomela shvati gde se nalazi, sirota devojka se skameni i postade bleda kao smrt. Prokna nađe mesto, skide s nje opremu bahantkinje i otkrivši sramotom opustošeno lice hude sestre, sklopi se oko nje. Ali, Filomela nije imala snage da podigne oči prema sestri, osećajući da je uvredila. I s licem oborenim prema zemlji, želeći da kune i da se obrati svim bogovima da budu svedoci sramote koja joj je silom naneta, posluži se rukom kao jezikom. Prokna, van sebe od besa, ne vladaše sobom i ukori sestru što plače: «Nije vreme za suze, nego za mač, za nešto jače i od mača, ako nešto takvo imaš. Spremna sam na svako zlodelo, sestro. Bilo da buktinjom zapalim ovu kuću, da bacim Tereja, vinovnika našeg stradanja, u tu vatru ili da mu odsečem jezik i izvadim oči, da mu odsečem ono čime ti je naneo sramotu i da isteram njegovu grešnu dušu kroz hiljadu rana. Spremna sam na neki veliki čin, ali šta će to da bude još nisam odlučila.»

Dok Prokna tako govori, Itid izađe pred nju. Njegovo prisustvo dade joj ideju šta bi mogla da učini i, gledajući ga bez milosti u očima, reče: «O, gledaj ga, pljunuti otac!» Ne rekav više ni reči, stade da snuje stravično zlodelo dok je u njoj kipteo gnev. Ali, kad dečak priđe i pozdravi majku, sklopi ručice oko njenog vrata i poljubi je likujući na način dečaka, on ganu njeno srce; gnev splasnu i oči joj se, protiv njene volje, ovlažiše suzama. Ali, kad shvati da je njena namera poljuljana preteranom materinskom ljubavlju, ponovo se okrenu od sina prema sestri i gledajući čas jedno, čas drugo, reče: «Zašto mi možemo da govorimo blago i slatkorečivo, dok je nju odsečeni jezik učinio nemom? Kad me on zove majkom, zašto me ona ne zove sestrom? Je li ti jasno za kakvu nakazu od čoveka si se udala, Pandionova kćeri? Ti si nedostojna svoga oca. Vernost mužu kakav je Terej je zločin.» I ne trošeći više reči, ona zgrabi Itida, kao što tigrica zgrabi lane u gustima šumama pored Ganga. A kad stigoše u udaljeni deo dvora, dok je dečak molećivo širio ruke i videći šta ga čeka preklinjao: «Majko, majko!» i pokušavao da sklopi ruke oko njenog vrata, Prokna ga udari nožem između grudi i slabine – bez promene u licu. Jedan udarac bi dovoljan da usmrti dečaka, a Filomela mu preseče i grlo i sestre isekoše na komade njegovo još toplo i drhtavo telo. Jedan deo skuvaše u bakrenom kotlu, a drugi ispekoše na ražnju dok je cela prostorija poprskana usirenom krvlju.

Na tako priređenu gozbu Prokna pozva Tereja, koji nema pojma šta bi to moglo da bude. Ona se pretvara i priča da je to ritualna gozba priređena na način drevnih predaka, na kojoj samo muž sme da jede i uklanja sve sluge i robove. I tako Terej, sedeći sam na visokoj gozbenoj stolici, poče da jede sopstveno meso. Savršeno nesvestan stanja stvari, on reče, «Idi, pozovi Itida ovamo!» Prokna ne može da sakrije svirepu radost,  i jedva čekajući da bude vesnik svoga zlodela, reče: «U tebi je onaj koga tražiš.» On se osvrnu oko sebe i upita gde je dečak. Dok on pita i zove sina, iskoči Filomela, sa raspuštenom kosom i sva uprskana dečakovom krvlju, baca Itidovu krvavu glavu pravo u očevo lice. O, nikad nije više želela da progovori i da izrazi svoju radost što prikladnijim rečima. Trakijski kralj prevrnu trpezu jeknuvši glasno i pozva sestre sa zmijama u kosi iz provalija Stiksa. Kad bi mogao, on bi rado otvorio grudi i izbacio grozomornu gozbu i napola svareno sinovljevo meso. On sad glasno rida i naziva sebe najgorim sinovljevim grobom, a oda sa isukanim mačem nasrnu na Pandionove kćeri. Dok beže ispred njega, pomislili biste da su ove Atinjanke na krilima. One, vaistinu, i jesu bile na krilima! Jedna odlete u šumu, a druga se diže na krov. Ali im grudi još nisu izgubile tragove krvavog zlodela: perje im je uprskano krvlju. I Terej, koga su bol i želja za osvetom učinili brzim u poteri, preobrazi se u pticu. Na glavi ima krutu krestu a ogroman kljun strši napred umesto mača. On je pupavac, sa izgledom čoveka koji je pošao u rat.

Borej i Oritija (675 – 721)

Ova žalost skrati dane starog Pandiona i posla ga među seni Tartara pre nego je starost dostigla punu meru. Njegovo žezlo i briga o državi padoše u deo Erihteju, koji postade slavan po pravednosti i junaštvu. Četiri sina su mu se rodila i četiri kćeri takođe. Od kćeri dve behu jednake lepote, od kojih, ti,  Prokriso, usreći Eolovog unuka Kefalosa. Borej ne beše poželjan zbog Tereja i Tračana¹. Dugo je odbijan od voljene Oritije zato što je više voleo da se služi lepim rečima nego silom. Ali, kad vide da blagim rečima ništa ne može da postigne, nakostrešen od gneva, što je uobičajeno i prirodno raspoloženje severnog vetra, on reče: «Zaslužio sam ovo! Jer, zašto sam odbacio moje oružje, žestinu i silu, bes i preteća raspoloženja i umesto njih pribegao udvaranju, koje mi uopšte ne pristaje? Sila je moje oružje. Silom teram tmaste oblake, silom potresam more, čupam čvornovate hrastove, snosim goleme smetove i šibam zemlju gradom. Isto tako, kad se sretnem sa bratom na otvorenom nebu – jer to je moje poprište – borim se s njim tako žestoko da nebesa trešte i odjekuju od našeg sukoba, a munje sevaju iz šupljih oblaka. A kad se uvalim u zasvođene zemaljske šupljine i poduhvatim leđima najniže pećine, tresući uplašim duhove celog sveta. Tim načinom je trebalo da prosim sebi nevestu. Nije trebalo da molim Erehteja da mi bude tast, već da ga učinim tastom.» Ovim ili drugim ali ne manje bučnim rečima, Borej razmahnu krilima, koja poslaše moćne talase vetra preko celog sveta i uzburkaše okean. Krećući se preko prašnjavih brda i planina pomete zemlju i zavijen u tamu, ljubavnik obuhvati krilima Eritiju koja je drhtala od straha. Dok je leteo, njegov se žar rasplamsa i ojača. I nije se zaustavio dok nije stigao do naroda i grada Cikones². Tu je atinska devica postala monarhova nevesta, i mati, kad je rodila sinove blizance koji su nasledili sve majčino sem očevih krila. Pa ipak, priča se, da se nisu rodili s krilima; ni Kalai ni Zet nisu imali krila dok nije počela da ih gari nausnica i brada ispod žutih uvojaka; ali ubrzo, i u isto vreme, krila nikoše i počeše da rastu na obe strane kao kod ptica i obrazi im postaše pepeljasti. Tako su ta dva mladića, po završetku detinjstva i nastanku zrelog doba, otišla u prvom brodu sa Minijcima preko nepoznatog mora  da traže bleštavo zlatno runo.

______________

¹Kako je Borej imao kuću na severu, mržnja Atinjana prema Tereju i Tračanima obuhvatala je i njega. ²ciconia  – roda; Cikones – grad roda

Knjiga VII

Medeja i Jason (1 – 158)

A Minijci su orali pučinu brodom iz Tesalije. Videli su Fineja kako, bespomoćan, u večnoj tami provodi poslednje dane i kako su Borejevi sinovi oterali harpije ispred nesrećnog kralja. Pošto su prošli kroz još mnoge pustolovine pod vodstvom čestitog Jasona, stigoše najzad do brzih voda muljevite Fazide. Tu, kad su prišli kralju i zaprosili od njega zlatno runo koje mu je predao Friks i kad im je predočen grozni uslov sa strašnim podvizima, kćerka kralja Eeta u međuvremenu popusti svojoj neobuzdanoj strasti. Dugo se opirala, a kad razumom više nije mogla da se oslobodi te pomame, povika: «Uzalud se, Medeja, ti boriš. Neki bog ti se protivi. Pitam se da li je to ono što se naziva ljubav, ili bar nešto slično. Jer, zašto mi ovi očevi uslovi izgledaju isuviše teški? Oni zaista jesu isuviše teški. Zašto se plašim da će da nastrada onaj koga sam sad prvi put videla? Šta je razlog ovoj zebnji? Ne igraj se, izbaci iz svojih devojačkih grudi plamen koji te proždire, ako ikako možeš, luda devojko! Ej, kad bih mogla, bila bih sličnija sebi. Ali me neka čudna sila vuče protiv moje volje. Želja me vuče na jednu, a razum na drugu stranu. Vidim šta je bolje, a sledim ono što je gore. Zašto si dopustila, kraljevska devojko, da te jedan tuđin zaludi i da sanjaš o udaji u strani svet? I ova zemlja može da ti pruži nešto vredno da se voli. Od volje bogova zavisi da li će on da živi ili da umre. Pa ipak, neka živi! To mogu da želim i ne voleći ga. Jer, šta je Jason učinio? Ko ima srce, kako da ne bude dirnut njegovom mladošću, njegovim visokim poreklom i muževnošću? Kad bi sve drugo i nedostajalo, ko ne bi bio dirnut njegovom lepotom? Jason je zacelo dirnuo moje srce. Ali, ako mu ne pomognem, njega će moćni dah bika zapahnuti i on će morati da se sukobi sa neprijateljem koga je sam posejao u zemlju, ili će da bude bačen kao bilo koja zver proždrljivom zmaju. Ako to dozvolim, ja ću morati da priznam da sam dete tigrice i da mi je srce od gvožđa i od kamena. Ali, zašto ne mogu da gledam kako on umire i zašto bi takav prizor bio skrnavljenje mojih očiju? Zašto da ne podstičem protiv njega bikove, strašne ratnike ponikle iz zemlje i zmaja koji nikad ne spava? Sačuvaj bože! Pa ipak, nije to stvar molitve i želje, već delanja. Hoću li u tom slučaju da izdam presto moga oca? Hoće li moja pomoć da spase nepoznatog stranca, koji će kad se spase da otplovi bez mene i da postane muž neke druge, dok ti, Medeja, za kaznu ostaješ ovde? Ako može to da učini, ako može da dâ prednost nekoj drugoj ženi, neka umre, nezahvalni stvor. Ali, ne: njegov pogled, uzvišenost njegove duše i njegov stas nisu takvi da bih se bojala prevare ili da će da zaboravi moju uslugu. Tražiću da mi unapred dâ reč i ja ću da privolim bogove da budu svedoci našeg sporazuma. Zašto se plašiš kad nema nikakve opasnosti? A sad na posao bez odlaganja! Jason će zauvek da ti duguje sebe i svoj život, on će da stupi s tobom u uzvišeni brak. Žene širom Grčke će da te slave kao njegovu izbaviteljku. Da li, dakle, da otplovim s njim i da ostavim sestru, brata, oca, bogove i rodnu zemlju? Otac je zaista strog čovek, moja otadžbina je zaista varvarska, moj brat je još dete, sestrina dobra volja je na mojoj strani, a najviši bog je u meni! Velike stvari neće ostati iza mene; ja tek idem prema velikim stvarima: prema tituli spasioca ahajskog mladića, prema upoznavanju bolje zemlje i gradova čiji je glas i ovde moćan, prema kulturi i umetnosti civilizovanih zemalja i prema čoveku koga ne bih dala u zamenu za sve što postoji na svetu, prema Esonovom sinu. Kad budem njegova žena zvaće me miljenicom neba i tada ću glavom da dodirujem zvezde¹. Ali, kako stoji stvar sa tim brdima koja se, kako pričaju, sudaraju u sred mora, sa Haribdom, stravom mornara, koja čas pije a čas bljuje talase, i sa Skilom opasanom zverskim psima što reže i laju u Sicilijanskom moru. Ne, ako budem imala ono što volim i ako budem u Jasonovom naručju, preploviću velika morska prostranstva, u njegovom zagrljaju ničega se neću bojati, sva briga će da mi bude moj muž. Ali, smatraš li, Medeja, da će to da bude brak, ili se samo zavaravaš, dajući lep izgled svom grehu? Ne, ne, bolje ti je shvati da se krećeš prema groznom poroku i beži dok još imaš vremena.» ______________

¹Kao i mnoge devojke sa Istoka danas, Medeja je spremna da učini sve da se preseli na civilizovani Zapad.

Reče i pred nju se isprečiše pravednost, ljubav prema roditelju i skromnost; a ljubav, poražena, bi spremna na bekstvo.

Uputi se prema starom oltaru Hekate, kćeri Persejeve, skrivenom u senovitom gaju. Plamen pobeđene strasti sad je jenjao, njena namera je čvrsta; ali kad vide Esonovog sina, umirući plamen ponovo živnu. Obli je rumen, a samo tren kasnije bledilo. I kao što sitnu iskru koja je tinjala pod pepelom hrani vetar da ponovo naraste i povrati snagu, tako i njena ljubav za koju biste pomislili da je na umoru, kad vide mladog junaka, ponovo planu. Slučaj je hteo da Esonov sin toga dana bude lepši nego obično: mogli biste da joj oprostite što ga voli. Zagleda se u njega kao da ga nikad pre nije videla. Koliko je bila zaslepljena, mislila je da lice koje gleda nije lice smrtnika i nikako nije mogla da skine oči s njega. Ali, kad stranac poče da govori, uze njenu desnu ruku i šapatom poče da je moli za pomoć obećavši brak za uzvrat, ona briznu u plač i reče: «Vidim šta ću sad da činim; uzrok moje propasti nije nepoznavanje istine, već sama ljubav. Ti ćeš uz moju pomoć da se spaseš; ali kad budeš spasen, ispuni obećanje.» On se zakle svetim obredom boginje praga, svim božanstvima koja se nalaze u tome gaju, svevidećim ocem njegovog budućeg tasta, uspesima i škripcima kroz koje je prošao da će da joj bude veran. I ona poverova. Smesta mu dade čarobne trave i nauči ga kako da ih upotrebi, a on se onda, ispunjen radošću, povuče u ložnicu.

Zora natera treptave zvezde da se razbeže. Onda se gomila sveta okupi na Marsovom polju i zauze mesta na okolnim uzvišenjima. U sredini kralj lično: odeven u purpur, naročito se isticao skiptrom od slonovače. Eto i bikova sa bronzanim nogama kojima plamen iz adamantnih nozdrva liže. Trava se povija pod njihovim vrelim dahom. I kao što pune peći bukte, ili kao što krečnjak spaljen u krečani cvrči i postaje vreo kad se polije vodom, tako grudi i spečena grla bikova cvrče pod pritiskom nagomilane vatre u njihovim grudima.

Uprkos tome, Esonov sin pođe im u sustret. Kad im priđe, besne životinje okrenuše užasna lica i oštre rogove sa gvozdenim vrhom prema njemu i stadoše da bacaju prašnjavu zemlju prednjim nogama i ispuniše sav prostor zaglušujućom rikom. Minijci se ukočili od straha. On priđe bikovima uopšte ne osećajući njihov vreli dah, tako je velika moć čarobnih trava. I, lupkajući ih bezbrižno po đerdanu, stavi im jaram na vrat i privole ih da vuku teško ralo što je oralo ledinu koju gvožđe nikad pre nije bucalo. Kolhiđani su zapanjeni, a Minijci glasno viču, ulivajući hrabrost svome junaku. On zatim uze zmijske zube iz bronzanog šlema i poseja ih po uzoranoj ledini. Zemlja smekša seme namočeno u jakom otrovu te zubi nabubriše i promeniše oblik. Kao što zametak u majčinoj utrobi postepeno dobija ljudski oblik i usavršava se u svim delovima ne pojavljujući se na svet dok ne bude potpuno oblikovan, tako isto, tek kad te semenke u utrobi zemlje dobiše ljudski oblik, pojaviše se na zemlji zadimljenoj od isparenja i, što je najčudnije, pod punom ratnom spremom sad razmahuju i  zveckaju oružjem. Kad Grci videše kako su ubojita koplja uperili prema glavi tesalskog junaka, lica im se skameniše od straha, a srca stadoše. Uplaši se i ona što ga je čuvala, a kad vide da je napadnut od mnoštva neprijatelja, preblede i ohladi se: odjednom u njoj nema kapi krvi. I, iz straha da trave koje mu je dala nisu dovoljno jake, ona ih pojača čarobnom basmom i snabde tajnim moćima. Ali on baci veliku stenu među neprijatelje i tako preusmeri njihov bes sa sebe na njih. Bratija što je ponikla iz zemlje iskla se između sebe vodeći bratoubilački rat. Grci srdačno čestitaju pobedničkom junaku grleći ga i sklapajući se oko njega. I ti bi, varvarska devojko, rado zagrlila pobednika da ti je skromnost dozvolila. Ti bi ga ipak zagrlila, ali te strah od toga šta će svet da kaže spreči. Sve što je dozvoljeno učinila si, gledajući ga ispunjena nemom radošću i zahvalnošću prema snazi svojih trava i bogovima koji su ih dali.

Ostalo je još da se čarobnim travama uspava zmaj koji nikad ne sklapa očiju. Ta neman sa krutom krestom, trostrukim jezikom i kukastim očnjacima čuva zlatno drvo. Kad je Jason pokropi sokom čarobne trave rastvorenom u vodici iz Lete i tri puta izgovori basme koje donose miran san, smiruju moćne morske talase i nabujale reke, spusti se san na ove oči koje ga nikad pre nisu upoznale i junački Esonov sin dobi zlatno runo. Ponosan na plen i noseći sa sobom onu koja mu je omogućila da ga dobije, još jedan plen, pobednik i njegova žena pravovremeno stigoše u luku Jolkos.

Esonovo podmlađivanje (159 – 293)

Žene i starci Tesalije nose poklone u čast srećnog povratka sinova, pale tamjan na plamenu oltara i kolju zlatorogu žrtvu koju su se zavetovali da će prineti. Samo Eson, savladan dubokom starošću i bliskom smrću, ne prisustvuje radosnom dočeku. Onda reče Esonov sin: «O, moja ženo i izbaviteljko, premda si mi već sve dala, premda zbir tvojih dobročinstava prevazilazi sva očekivanja, molim te, ako to tvoje čarobne moći mogu da učine – a da li postoji nešto što one ne mogu? – oduzmi od moga života izvestan broj godina i dodeli ih mome ocu», reče nesposoban da obuzda suze. Medeja bi dirnuta sinovljom ljubavlju molioca i pomisli na napuštenog oca Eata: kako je velika razlika između nje i Jasona! Ipak, ne izražavajući takva osećanja, ona reče: «Kakve to bezbožne reči izgovaraju tvoja usta, dragi mužu? Misliš da deo tebe mogu da prenesem na bilo kojeg čoveka? Niti bi Hekata to dozvolila, niti je tvoj zahtev pravedan. Ali pokušaću da ti učinim veću milost od one za koju me moliš, Jasone. Mojom veštinom, a ne tvojim godinama, pokušaću da podmladim tvog vremešnog oca, ako mi troguba boginja pomogne u ovom velikom poduhvatu koji sam se osmelila da izvedem.»

Ostale su još tri noći dok se rogovi meseca sastave u puninu. Kad je mesec sijao najjasnije i gledao na zemlju ceo i neokrnjen, Medeja izađe iz kuće odevena u lepršavu haljinu, bosonoga, neukrašene kose koja joj je padala niz ramena; i sasvim sama odluta u duboku tišinu ponoći. Ljudi, ptice i zveri utonuli u duboki san, u živicama grobna tišina, lišće nepokretno visi, rosni vazduh miruje. Samo zvezde trepere.

Ispruživ ruke prema njima, ona se tri puta okrenu, tri puta pokropi čelo vodom iz brzog potoka i tri puta ispusti krik žalosti. Onda čučnu na tvrdu zemlju i poče da se moli: «O, noći, verni čuvaru misterija, i vi, jasne zvezde, koje zajedno sa mesecom nasleđujete vatre dana; ti, troguba Hekato, kojoj su poznati naši poduhvati i koja pritičeš u pomoć činima i veštinama čarobnjaka, i ti, Zemljo, koja snabdevaš čarobnjake moćnim travama, i vi lahori i vetrovi, i vi brda i potoci i jezera, svi bogovi gajeva i vi, svi bogovi noći, budite sa mnom sad! Vašom pomoću, kad sam to zaželela, reke su tekle natrag prema izvorima, dok su se obale čudile; čarolijom smirujem nabreklo i zatalasam mirno more; razgonim i gomilam oblake, gonim i sazivam vetrove, rečima basme razvrćem čeljusti zmijama, stanac kamen i hrastove čupam iz zemlje, pokrećem šume i zapovedam planinama da se tresu, zemlji da tutnji i duhovima da izađu iz grobova. I tebe, Luno, svlačim s neba, premda zvêk Temezine bronze pokušava da ti ublaži muke¹; pa i kočija Sunca, moga dede, bledi od moje pesme; a Zora bledi od mojih otrova. Vi ste na moju zapoved ohladili plamen iz bikovskih nozdrva, vi ste jarmom pritiskali njihove vratove koji ne trpe nikakav pritisak i terali ih da vuku guravo ralo. Vi ste rulju zmijskih ljudi okrenuli da se iskolju među sobom, vi ste uspavali čuvara koji nije znao za san, i varajući branioca poslali zlatno runo natrag u Grčku. Sad su mi potrebni sokovi kojima se starost može podmladiti i povratiti snaga ranih godina. I vi ćete mi ih dati, jer ne blešte zvezde uzalud, niti mi je uzalud pri ruci kočija koju vuku krilati zmajevi.» I obre se kočija poslata s neba. Kad se pope u nju, potapša po vratu upregnute zmajeve, a kad blago zanjiha uzdama, odlepi se od zemlje. Ugleda tesalski hram ispod sebe i usmeri zmajeve prema njoj znanim oblastima. Pregleda sve biljke što rastu na Osi i na visokom Pelionu, Otrisu, Pindu i Olimpu, koji je viši od Pinda, i neke od onih što joj se dopadoše iščupa s korenom, a neke odseče bronzanim nožem za obrezivanje. Mnoge trave uze i sa obale reke Apidana a još više sa obala Amfriza. Ni ti, Enipe, ne bi zaobiđen, ni Penej; i od Serpeja je nešto uzela, kao i sa obala Boebe obraslih trskom. Sa evbejskog Antedona ubra travu što daje dug život, travu što još nije postala slavna po promeni koju je izazvala u Glaukovom telu.

Devet je dana i devet noći putovala u kočiji koju su vukli krilati zmajevi; onda se vrati. Zmajevi nisu dodirivani izuzev mirisom trava, pa ipak, ogulili su se od napora. Došavši natrag, Medeja stade s ovu stranu praga. Pod vedrim nebom, izbegnu mužev zagrljaj i načini dva oltara od treseta, desno za Hekatu, a levo za Mladost. Ovenča ih granjem divlje šume onda iskopa dva jarka u zemlji i obavi obrede; zari nož u grlo crnog ovna i nabrizga jarke njegovom krvlju. Onda izli na njega posude meda i posude mleka, još toplog, izgovarajući istovremeno _______________

¹Prilikom pomračenja meseca ljudi su dizali buku lupajući u bronzane predmete da zaplaše zloćudne uticaje.

basme, zazivajući božanstva zemlje i pomoli se caru senki s njegovom ugrabljenom nevestom da brzo ne otrgnu telo starog kralja od daha života.

Kad umiri sva božanstva dugim molitvama izgovorenim šapatom, zapovedi slugama da iznesu iz kuće okopnelog Esona i pošto ga čarobnim basmama uspava, položi ga na ležaj od trava. Onda zapovedi Jasonu da ide daleko; da idu daleko zapovedi i svim pomoćnicima i upozori ih da ne gledaju bezbožnim očima na njene obrede. Oni se povukoše, kao što im je zapoveđeno. Sad Medeja sa raspuštenom kosom na način bahantkinja korača između upaljenih oltara i umačući načetvero i naosmero rascepljene štapiće u tamne lokve krvi zapali ih na plamenu olatara. Tri puta očisti starca vatrom, tri puta vodom i tri puta sumporom.

U međuvremenu u bronzanom loncu proključa jaki napitak, narastajući i dižući belu penu. U njemu se kuvaju trave sa semenkama, cvetovima i crnim korenjem ubrane u jednoj tesalskoj dolini. Ovim sastojcima dodaje kamenčiće nađene na Dalekom istoku i pesak što oseka Okeana ostavlja za sobom. Dodade sivo inje sakupljeno na mesečini o uštapu, krila tajanstvene kreštave sove s mesom i iznutricama vukodlaka koji ima moć da menja zverske crte u ljudske. U loncu je i mršava  vodena zmijica s kožom prekrivenom krutim krljuštima, pa džigarica dugovečnog uškopljenog ovna, svemu tome dodade jaja i glavu pevca starog devet kolena. Kad je ovim i hiljadu drugih bezimenih stvari, ova varvarska žena pripremila svoju više nego smrtnu zamisao, sve to promeša granom plodne masline koja se davno osušila kako bi ono što je na vrhu palo na dno a ono što je na dnu izašlo na površinu. I gle, stara suva grana, kad promeša čorbu, najpre pozelene, ubrzo zatim olista a onda se okiti zrelim maslinkama. I svaki put kad ljuč iz lonca izbaci penu, tle ozeleni tamo gde vrele kapi padnu i meka trava poraste. Kad to vide, Medeja izvuče nož iz korica i prereza starčevo grlo. Kad stara krv isteče, ona ispuni njegove krvne žile ovom mešavinom. Kad Eson jedan deo primi kroz ranu, a drugi popi, njegova seda brada i kosa ponovo postadoše crne, iskopneli udovi se popuniše, bledilo i zapuštenost iščezoše, duboke bore ispuniše se novim tkivom, a udovi povratiše snagu mladosti. Eson se zadivi i seti se da je to on od pre četrdeset godina.

Bakho sve ovo gleda sa svog mesta na nebu i shvati da i njegove dadilje mogu da povrate mlade godine: on dobi tu milost od ove Kolhiđanke.

Pelijevo kažnjavanje (294 – 349)

Da bi se i zlu pružila prilika, ova vrla žena sa obala Fazide stade da se pretvara da se posvađala sa mužem i pobegne u Pelijevu kuću ponizno moleći za pomoć. Budući da je kralj bio zašao u duboku starost, njegove kćeri je gostoljubivo prime. Lažnim prijateljstvom lukava Kolhiđanka brzo pridobi ove devojke i dok je pripovedala o svojim podvizima posebno se zadrža na Esonovom podmlađivanju kao o jednom od najvećih dostignuća pa se Pelijeve kćeri ponadaše da bi pomoću te veštine i njihov otac mogao da se podmladi. I zamole je da im učini tu milost bez obzira na cenu. Ona je ćutala neko vreme kao da okleva držeći svoje moliteljke u neizvesnosti, praveći se da je zapala u duboke misli. Kad najzad pristade, reče im: «Da biste stekle što veće poverenje, moje će trave učiniti da se najstariji ovan predvodnik iz vašeg stada preobrazi u jagnje.» Smesta dovedu dugorunog ovna iznurenog nebrojenim godinama, sa rogovima uvijenim oko slepočnica. Kad tesalski nož jedva okvasi njegova oskudna krv, ona ga baci u bronzani kotao zajedno sa sokovima velike moći koji smanjiše njegovo telo, spališe rogove a s njima i godine. Iz lonca se začu tanak glasić jagnjeta i dok su se sestre divile jagnjećem blejanju iskoči jagnje i potrča da traži neko vime da sisa.

Pelijeve kćeri se zadiviše i sad, pošto su ova obećanja ispunjena, ponoviše želju sa više žara. Tri je puta Feb ispregao konjice pošto su pregazili reku Ebro, a četvrte noći zvezde sijahu jasno na nebu kad verolomna Eetova kćer stavi lonac sa bistrom vodom na vatru i dodade moćne trave. Kralj pade u duboki san, telo mu se opusti, a pod uticajem basmi i čarobnih reči, s kraljem usnuše i njegovi telohranitelji. Kraljeve kćeri, po njenoj zapovesti, uđoše u kraljevu odaju sa Kolihiđankom i poređaše se oko njegove postelje. «Što se skanjujete, lenjštine?» – reče Medeja. «Hajde, izvucite mačeve i ispustite njegovu krv kako bih mogla da ispunim njegove žile svežom krvlju. U vašim je rukama život i mladost vašeg oca. Ako imate imalo ljubavi prema ocu, i ako nade koje gajite nisu prazne, na posao! Izvršite dužnost prema ocu, isterajte iz njega starost na vrhu mača, ispustite njegovu izvodnelu krv udarcem sečiva.» Podstaknute ovim rečima, iz ljubavi prema ocu kao i iz želje da pokažu da nisu zle, kćeri počiniše ovaj zločin. Pa ipak, nijedna nije mogla da podnese da gleda svoj udarac pa zato okrenu lice ustranu i naslepo zadaju udarac svirepim rukama. Dok je iz njega šikljala krv, starac se podiže na lakat i, premda stravično unakažen, pokuša da ustane. I sa svim ranama na sebi, raširi ruke i povika: «Šta to činite, moje kćeri? Šta vas tera da se dignete na oružje i ubijete oca?» Smelost ih napusti, mačevi im ispadoše iz ruku. Pokuša još nešto da kaže, ali mu Kolhiđanka prereza grlo i baci njegovo izbodeno telo u lonac sa ključalom vodom.

Medejino bekstvo (350 – 403)

Da nije pobegla kroz vazduh nošena krilatim zmajevima, ne bi izbegla kaznu. Digav se visoko, ona pohita preko senovitog Peliona, gde Hiron boravi, preko Otride i oblasti koje su postale slavne po pustolovini starog Keramba. (On je uz pomoć nimfi, nošen na krilima kroz vazduh, u vreme kad je tešku zemlju preplavilo more, izbegao Deukalionov potop ne utopivši se.) Eolska Pitane sa golemim likom zmije od kamena ostade joj desno kao i dubrava Ide, gde je Bakho, da bi sakrio sinovljevu krađu preobrazio bika u srndaća, gde je Koritov otac ležao zakopan pod malom humkom peska, gde je Mera groznim režanjem širila strah kroz polja, preko Euripilovog grada gde su žene sa Kosa nosile rogove koje je Herakle uklonio; preko Febu dragog Rodosa i Jalisove Telhine, kojoj je Jupiter iz prezira i mržnje iskopao oči i bacio ih pod talase svoga brata zato što su sve  spaljivale svojim sjajem. Pređe i zidine drevne Karteje na ostrvu Kea, gde se otac Alkidama ponekad pitao kako je moguće da je miroljubivi golub postao od tela njegove kćeri. Zatim vide Hirijsko jezero, i Tempe koje su postale slavne kad se Kikno naprasno preobrazio u labuda. Jer tamo je Filije, po želji svog dečaka, pripitomio neke divlje ptice i jednog zverskog lava, a kad mu je zapovedio da pripitomi i divljeg bika, on je to učinio, ali, ljut što se njegova ljubav tako često s prezirom odbija, uskrati dečaku poslednji dar bika kojeg je tražio, pa dečak poviče: «Zažalićeš što mi ga nisi dao» i skoči sa litice. Svi su mislili da je pao, ali on je – preobražen u labuda –  nastavio da leti na snežnobelim krilima. Ali Hirija, njegova mati, ne znajući da se njen sin spasao, istopi se u suzama i preobrazi u jezero sa istim imenom. U blizini tih oblasti nalazi se Pleuron, gde je Ofijeva kćer Komba na krilima izbegla smrt od ruke svojih sinova. Nakon toga, vide plodno ostrvo Kalaurea, posvećeno Letoni, ostrvo koje je doživelo da vidi kako se kralj i njegova žena pretvaraju u ptice. Sad s njene desne strane leži Kilene, kojoj bi suđeno da bude ukaljana rodoskvrnućem na način divljih zveri. Daleko odavde baci pogled dole na Kefez koji oplakuje sudbinu unuka koga je Apolon preobrazio u bucmasto morsko tele i na dom Eumela koji žali što njegov sin sad živi u vazduhu.

Najzad, nošena zmijskim krilima, stiže do svetog vrela na Korintu. Ovde su se, prema drevnom predanju, u praiskonska vremena ljudska tela razvila iz gljiva. Ali, kad je još jedna žena spaljena veštinom Kolhiđanke, i kad su dva mora ugledala kraljevsku palatu u plamenu, ona ukalja bezbožni mač krvlju svojih sinova, a onda – nakon stravične odmazde – mati umače Jasonovom maču. Nošena odatle zmajevima poniklim iz Titanove krvi, uđe u Paladinu tvrđavu koja je videla tebe, pravedni Fene¹, i tebe, stari Perifase², kako letite jedan pored drugoga, i Polipemonovu unuku³ koju su nosila nanovo iznikla krila. Egej je primi, što je samo po sebi dovoljno da bude osuđen, ali on se ne zadovolji samo gostoprimstvom, nego se i oženi njome.

Tezej i Egej (404 – 452)

Sad dođe Tezej, sin koga otac nije poznavao i koji je junaštvom i ljudskom veštinom uspostavio mir na moreuzu između dva mora. Odlučna u nameri da ga umori, Medeja zamuti čašu otrova koji je davno donela sa obala Skitije. Taj otrov potiče, kako pričaju, iz usta onoga ehidnijskog ____________

¹ Φένεος >Pheneus – osnivač prastarog istoimenog grada u Arkadiji. ² Περίφας > Periphas– jedan od Lapita. ³Alkionu: pošto joj je muž stradao u brodolomu, i ona se baci u more, no bogovi ih preobraze u ptice.

psa¹. Ima jedna jama tamnog ždrela koje zjapi u dubinu kroz koje je Herakle, junak iz Tirina, vukao Kerbera na lancu skovanom od adamanta, dok se veliki pas opirao i odvraćao pogled od jarke svetlosti dana. Razdražen do besa ispunio je ceo bezdan troglavim lavežom i poprskao zelena polja belom penom. Ljudi veruju da te bele pene rastu i da su, vukući hranu iz bujnog tla, stekle sposobnost da naude; i zbog toga što rastu i cvetaju na tvrdim stenama, prost svet ih naziva akonita² . Ovaj je otrov, po nagovoru verolomne žene, Egej lično ponudio sinu, misleći da je tuđin. Tezej, ne sluteći zlo, uzme i podigne čašu, no otac u tom trenu prepozna porodične oznake na Tezejevim koricama mača od slonovače i odgurne smrtonosni napitak od njegovih usana. No Medeja i ovoga puta izbeže smrt digav se u mračnom vihoru koji su podigle njene veštičije basmice.

Premda se radovao izbavljenju sina, otac još beše užasnut saznanjem da je tako gnusno zlodelo pukim slučajem izbegnuto. On zapali vatre na oltarima, prinese obilne žrtve bogovima, njegove sekire posekoše debele vratove bikova sa vrpcama omotanim oko rogova. Priča se da srećniji dan od toga nikad nije svanuo za Atinjane. Starešine i prost svet radovali su se zajedno. Zajedno su pevali duhovite pesmice nadahnute vinom: «Tebe, najmoćniji Tezeju, Maraton slavi što si pogubio kritskog bika i što kremijonski seljaci mogu da rade u polju bez straha od divlje krmače; to je tvoj dar i tvoj podvig. Zahvaljujući tebi, Epidaur vide pad Vulkanovog sina koji je bezobzirno razmahivao smrtonosnom toljagom, obale Kefiza videše smrt groznog Prokrusta; a Eleuzida, Cererin grad, smrt Kerkiona; od tvoje ruke pade Sinis čija je golema snaga, usmerena na zlodela, mogla da savija golema stabla drveća i vrhove pinija do zemlje na koje je vezao ljude a onda ih puštao da lete u vazduh. Sad je put otvoren i bezbedan za Alkatoju: i lelegejske zidine su joj otvorene budući da Skirona više nema. Razbacanim kostima ovoga razbojnika i pljačkaša i zemlja i more odbili su da pruže večni mir; priča se da su se one usled dugog potucanja stvrdle i preobrazile u litice koje i danas nose ime Skiron. Ako bismo poželeli da nabrojimo sve tvoje zasluge i tvoje godine, tvoji bi podvizi nadmašili broj godina. Jer tebi, hrabri junače, odajemo javnu zahvalnost i molitve, i u tvoju čast dižemo čaše.» Palatu ispuni bučno klicanje i molitve oduševljenih obožavalaca; nigde u celom gradu nema mesta za tugu.

Minos, Eak (453 – 500)

Pa ipak – velika je istina da nema nepomućenog zadovoljstva, jer svaki put nešto pokvari našu radost – ni Egejevo veselje priređeno u čast sinovljevog povratka ne ostade nepomućeno brigama. Minos preti ratom. Ima veliku moć u ljudstvu i brodovima, ali se njegova najveća moć krije u roditeljskoj uvređenosti pa svim silama nastoji da pravednim oružjem osveti smrt sina Androgeja. No najpre se postara da potraži prijateljsku pomoć za svoj pohod i da očisti more budući da mu snaga leži prvenstveno u brodovima. Pridobi na svoju stranu Anafu i Astipaleju, prvu obećanjima, a drugu pretnjama, ravničarski Mikon i krševitu visoravan Kimol, pa Sir zarastao u divlju nanu, ravni Serif i Paros poznat po mramoru, te Sifnos koji je bezbožna Arne izdala a kad je dobila zlato na koje se polakomila bi preobražena u pticu koja se i danas raduje zlatu, u crnonogu i crnokrilu čavku.

Ali Oliaros i Didime, Tenos, Andros, Giaros i Peparetos, bogati masnim maslinama uskratiše pomoć kritskoj floti. Uzev odande levi smer, Minos traga za Enopijom u pokrajini Eakide. Ljudi su to mesto od davnina nazivali Enopija, ali je Eak nazvao Eginom po imenu svoje majke². Kad se približio, nagrnu ljubopitljiva rulja da vidi i upozna tog slavnog čoveka. S njim su se susreli i Telamon i Pelej, mlađi od Telamona, i Fokos, treći po starosti. I Eak takođe dođe, sporo, pritisnut godinama, i upita ga za razlog posete.

Dirnut roditeljskom žalošću, vladar nad stotinu gradova ovako odgovori: «Molim te da pomogneš pohod na koji sam zarad moga sina pošao i da učestvuješ na mojoj strani u ovom pravednom ratu. Pokoj za mrtve tražim.» Eak mu ovako odgovori: «Uzalud tražiš nešto

__________

¹Kerbera (po Ehidni, koja ga je rodila, kao i Himeru, mnogoglavog psa Ortosa, zmaja iz Kolhide, Sfingu, Skilu, Gorgonu, Hidru, Orla koji je jeo Prometejevu jetru i Nemejskog lava). ²plural od aconitum (άκόνιτον) – otrovne biljke koje rastu na kamenu bez zemlje. ²Eak je sin Zevsa i Egine.

što moj grad ne može da ti pruži; jer od ove nijedna druga oblast nije bliže povezana sa Atinjanima, tako je snažan savez među nama.» Onaj drugi, razočaran odgovorom, okrenu leđa rekav: «Taj će te savez skupo stajati», jer je mislio da je bolje pretiti nego zaratiti i gubiti snagu u odsudnom času. Pa ipak, kritski brodovi su se još videli sa Enopijskih zidina kad je jedan atički brod punim jedrima uplovio u prijateljsku luku noseći pozdrave Kefala i njegove zemlje. Premda beše prošlo dosta vremena od poslednjeg viđenja sa Kefalom, Eakovi sinovi ga ipak poznadoše, rukovaše se s njim i odvedoše ga u kuću svoga oca. Junak pođe noseći maslinovu grančicu u ruci: sve su oči u njega uprte, tragovi ranije lepote i šarma još su prisutni na njegovom licu. Kako i sam beše u godinama, dva mlađa, Klit i But, Palantovi sinovi, iđahu s njegove desne i leve strane.

Pošto su razmenili pozdrave, Kefal predade poruku atinskog kralja u kojoj ovaj traži pomoć pozivajući se na drevni savez i prijateljstvo između njihova dva naroda. Dodao je da Minos ne ugrožava samo Atinu već i samostalnost čitave Grčke. Kad tako jezgrovito izrazi poruku, Eak – oslanjajući se levom rukom na žezlo, povika: «Nemoj da tražiš pomoć, već je uzmi, Atino! Snage kojima ovo ostrvo raspolaže slobodno računaj kao svoje i (ako bog da da me moć ne izda!) snaga neće nedostajati; imam dovoljno vojnika, slava bogu, trenutak je povoljan i nema nikakvog razloga za izvinjavanje.» «Neka da bog da bude tako», reče Kefal «i da se umnoži broj ljudi u tvom gradu! Mogu da kažem da sam se idući ovamo zaista radovao pri susretu sa tako kršnim momcima, savršeno skladnim sa godinama, premda mi mnogi nedostaju koje sam upoznao prilikom prošle posete vašem gradu.» Eak jeknu i ovako tužnim glasom odgovori: «Bio je to loš početak, ali nas je bolja sreća pratila. Kamo sreće da mogu da govorim o poslednjem ne pominjući prvo!

Kuga u Egini (501 – 613)

Ali, govoriću redom i o jednom i o drugom. I neću da okolišim, oni za koje ti ljubazno pitaš sad su prah i kosti. I ne samo oni: veliki deo moga kraljevstva je otišao s njima! Junoninom voljom teška pošast zadesi narod, zbog toga što naša zemlja nosi ime njene suparnice¹. Dok se činilo da je pošast smrtnog porekla, dok nam uzrok bio nepoznat, lekarskom smo se veštinom borili protiv nje. No, moć uništenja mnogostruko nadmaši otpor. U početku beše nebo palo na zemlju pokrivajući je tamom i zadržavajući sparnu vlagu u crnim oblacima. I dok je mesec četiri puta popunio prostor između rogova i isto se toliko puta prosuo, vruć je južnjak kužnim dahom duvao na nas. Sledstveno tome, kobna zaraza zagadi vrela i potoke, hiljade zmija su gmizale našim opustelim poljima trujući reke otrovom. Pošast je u početku tamanila pse i ptice, ovce i goveda i divlje zveri. Zlosrećni ratar se čudi gledajući kako njegovi snažni volovi posrću pod jarmom i padaju u brazdu; mekorune ovce bleje iznemoglo dok im vuna sama opada a one kopne. Konj, hrabar i na daleko čuven po broju odnetih trka, potpuno izgubi pobednički duh i zaboravljajući nekadašnju slavu, ječi u štali, osuđen na neslavnu smrt. Vepar zaboravlja da besni, košuta da se izvija u skoku, medved da napadne veća stada. Opšte mrtvilo zahvati sve. U šumi, po poljima i putevima, svuda se raspadaju leševi, a vazduh ispunjava nepodnošljiv smrad. Začudo, ni psi, ni lešinari, ni vukovi ne dodiruju ih. Leševi su ležali na zemlji raspadajući se dok je vetar nosio kužni zadah i širio zarazu.

Najzad, pošto je ojačala, pošast napade i ljude i zacari se u gradskim zidinama. Na samom početku stradaju vitalni organi: unutrašnja vatra se ispoljava kroz zajapurenost, unezveren pogled i grozničav dah; jezik je hrapav i otečen od vatre; rastavljene usne, spečene vrelim dahom, žudno hvataju vazduh. Oboleli ne podnose ni ležaj ni bilo kakav pokrivač već se goli glavačke bacaju na zemlju, ali tela im ne dobijaju svežinu od zemlje; naprotiv, njihova tela zagrevaju zemlju. Niko ne može da zaustavi pošast; ona besno napada i lekare, a lekarska veština samo škodi obolelima. Što si bliže obolelima i što im odanije pružaš pomoć, tim pre ćeš i sam da budeš pokošen. I pošto ih nada u život napušta, pošto ishod vide samo u smrti, oboleli se prepuštaju željama ne vodeći računa o tome šta je dobro – jer ništa nije dobro. Svuda bestidno leže, u izvorima, u potocima i po  vrelima. Voda koju neprekidno piju uopšte ne gasi žeđ. Mnogi su isuviše slabi da se dignu i umiru u vodi, no uprkos tome, drugi piju tu vodu. Mnogima od tih kukavaca toliko je odvratna postelja da sevaju napolje, ili se, ako nemaju snage da ustanu, valjaju po zemlji. Beže iz kuća, jer se svakome od njih čini da je njegova sopstvena kuća mesto smrti. Budući da je uzrok bolesti skriven, krivica se obara na mesto. Mogao si da vidiš neke kako napola mrtvi lutaju drumovima dok ih noge služe, druge kako leže na zemlji, gorko plaču i poslednjim ostacima snage pokreću zamućene oči i dižu ruke prema nebu koje visi nad njima kao mrtvački pokrov: ovde, onde, tamo, gde god ih smrt uhvati, bolno se rastaju sa životom.

«Kakva su bila moja osećanja tada? Zar ne bi bilo prirodno da mrzim život i da budem zajedno sa svojim prijateljima? Kud god bacim pogled, oči se susreću sa gomilama mrtvaca, poput prostirala zrelih jabuka kad se grane tresu, ili žira sa hrasta koji mlate jaki udari vetra. Vidiš onaj hram tamo što se diže visoko, prema kojem vodi dugi niz stepenica. Posvećen je Zevsu. Ko sve nije uzalud prinosio žrtve na te oltare? O, koliko je puta muž moleći se radi žene, ili otac radi sina, pred neumoljivim oltarom pao mrtav izgovarajući reči molitve i držeći u ruci tamjan koji nije stigao da zapali! Koliko su puta žrtveni junci dovedeni pred oltar pali ne sačekav udarac dok sveštenik činodejstvuje i sipa vino između njihovih rogova! Dok sam prinosio žrtvu Zevsu u svoje ime, u ime moje zemlje i moja tri sina, žrtva se užasno raskrivi i iznenada pade bez mog udarca, jedva da je krvlju obojila nož. Obolele iznutrice takođe gube znamenja istine i upozorenja bogova: jer, pošast upravo i napada vitalne organe. Pred ulazom u hram video sam bačene leševe; štaviše, i pred samim oltarom, kako bi njihova smrt dobila što odvratniji izgled. Neki su se obesili, smrću goneći strah od smrti, idući sudbini u susret. Telesa mrtvih nisu se sahranjivala na uobičajeni način, jer kapije ne bi mogle da prime toliko pogreba. Raspadala su se na zemlji, ili su slagana na pogrebne lomače bez opela. Više nije bilo poštovanja mrtvih; ljudi su se bili oko lomača i kradenim plamenom ih palili. Nikoga nije bilo da ožali mrtve. Njihove seni su lutale neoplakane, duše dece i roditelja, mladih i starih. Nije više bilo mesta za grobove, ni drva za lomače.

«Ošamućen i zaslepljen tom poplavom žalosti, zaurlao sam: ‘O, Zevse, nije laž da si voleo Eginu, kćer Asopovu. Pa ako tebe, veliki oče, nije stid što si nam otac, molim te, vrati moj narod ili i mene predaj grobu!’ On munjom i grmljavinom dade znak pristanka. ‘Prihvatam znamenje’, reknem ja, ‘i neka ova znamenja tvoga nauma budu srećni znaci. Znamenje koje mi daješ ja razumem kao zavet.’ Slučajno tu beše neobično razgranat hrast, zaveštan Zevsu i od Dodoninog porekla. Ne njemu ugledasmo dugu kolonu mrava sakupljača žita, išli su uzanom stazom preko grbave kore i nosili teško zrnje u sićušnim čeljustima. Diveći se njihovom broju, rekoh: «O, najsavršeniji oče, podari mi isto toliko podanika i ispuni moje prazne zidine.» Uzvišeni hrast zadrhta, zatrese granama i zašušta iako nije bilo ni daška vetra. Skamenih se od straha, kosa mi se diže na glavi i sav protrnuh. Pa ipak, poljubih zemlju i hrast, i ponadah se premda nisam vladao nadama i u sebi dadoh podstrek željama.

Mirmidonci (614 – 660)

«Pade noć i san ovlada našim izmučenim telima. Pred oči mi izađe isti onaj hrast sa istim brojem grana i sa isto toliko stvorenja na njegovim granama koje su isto onako šumele i tresle se obarajući na zemlju kolonu nosača žita. Koji, tako mi se učini, odjednom počeše da bivaju sve veći i veći. Stadoše se dizati sa zemlje i – odbacujući sićušnost, mršavost, mnoštvo nogu, crnu boju – dobiše  ljudski oblik i udove i počeše ići uspravno. Sad me san ostavi. U budnom stanju nisam mnogo držao do ovog priviđenja i počeh da jadikujem što nema pomoći od bogova. Ali odjednom do ušiju mi iz dvora dođe zbrkana buka i galama, učini mi se da čujem ljudske glasove od kojih sam se već davno bio odvikao. I dok sam upola verovao da je i to neka podvala sna, dotrča Telamon i rastvarajući vrata povika: ’Oče, videćeš ih više nego si verovao ili nadao da ćeš ikad videti. Izađi!’ Izašao sam i treznim očima ugeldah pred sobom upravo onakve ljude kakve sam video u snu. Priđoše mi i pozdraviše me kao kralja. Zahvalim Jupiteru i mojim novim podanicima dodelih kuće i zemlje što su ostale od ranijih vlasnika.

«Dadoh im ime Mirmidonci¹ i nisam pogrešio. Video si njehova tela. Ranije običaje su zadržali: to je škrt narod, naviknut na teške poslove, zagriženo usredsređen na sticanje i čuvanje zarađenog. Ovi ljudi će da idu za tobom u rat, godine su im dobro usklađene sa hrabrošću, čim se istočni vetar koji te tako srećno doneo ovamo’ – jer zaista ga je istočni vetar doneo – ’promeni na jug.”

Kefalo i Prokrida (661 – 865)

Ovakvim i sličnim razgovorima ispunili su spori dan. Završni časovi dana prošli su gozbi, a noć u okrepljujućem snu. Kad zlatno sunce pokaza svoju svetlost, istočnjak je još duvao i sprečavao da ih jedra nose prema kući. Palantovi sinovi dođoše pred Kefala koji beše stariji, te Kefal s njima ode kralju. Ali, kralj još beše u dubokom snu. Fokos, Eakov sin, primi ih na pragu, jer su Telamon i brat mu predvodili ratnike. Fokos uvede Atinjane u unutrašnje dvorište i u prekrasne odaje gde svi zajedno sedoše. Fokos primeti da Kefal drži kratko koplje sa zlatnim vrhom i da mu je držalo izrađeno od nekog neobičnog drveta. Posle kraćeg razgovora, on iznebuha reče: «Odan sam šumama i lovu na divlje zveri. Pa ipak, podugo se pitam od kakvog je drveta napravljeno oružje koje imaš u ruci. Da je od jasena, imalo bi tamnožutu boju, da je od drena, bilo bi čvornato; ne znam od kojeg je drveta načinjeno, ali znam da moje oči nikad nisu videle tako lepo i tako naručito kratko koplje.» A jedan od Atinjana odgovori: «Više ćeš da se diviš njegovoj upotrebi nego njegovoj lepoti; ono ide pravo na metu, slučaj ne vodi njegov let. I, što je naročito zanimljivo, samo se vraća natrag vlasniku, sve krvavo.» Mladi Fokos požele da sazna kako, odakle se vraća i ko mu je podario takvu moć. Kefal kaza što je mladić pitao, ali ga beše stid da kaže po koju cenu ga je dobio. Zaćuta, a onda, dirnut bolom zbog gubitka svoje žene, briznu u plač i reče: «Ovo me koplje tera da plačem, boginjin sine – ko bi to poverovao? – i dugo će da me goni da prolivam suze ako mi bude suđeno da dugo živim. Ono je uništilo mene i moju voljenu ženu zajedno. O, kamo lepe sreće da ga nikad nisam dobio! Žena mi je bila Proknida, možda je do tvojih ušiju pre dopro glas o njoj pod imenom Oritija, ona je bila sestra ugrabljene Oritije. Ako se uporedi njihov izgled i držanje, Proknida bi pre zasluživala da bude ugrabljena. Nju je njen otac Erehtej dao meni, ljubav me sastavila s njom. Govorili su da sam srećan i bio sam srećan. Ali, bogovi su hteli drukčije, inače bih možda još bio srećan. To se desilo u drugom mesecu posle našeg venčanja. Širio sam mreže u lovu na jelene kad me (pošto je rasterala senke sa zemlje) sa vrha večno rascvetanog Himeta zlatna boginja Zora vide i zanese, protiv moje volje: neka mi boginja oprosti što ću da kažem prostu istinu; ali istinito kao što ona sija rumenilom ruža na svom licu, istinito kao što drži kapiju dana i noći i ispija sokove nektara, Proknida je bila ta koju sam voleo, Proknida mi je bila u srcu, Proknida mi je bila na usnama. Stalno sam pričao o mojoj ženidbi, o svežim radostima ljubavi i mojoj, sad napuštenoj, bračnoj postelji. Boginju to razdraži pa povika: ‘Prestani da se žališ, nezahvalni mladiću, čuvaj Prkonidu! Ali, ako moj um uopšte može da predviđa, doći će dan kad ćeš da se kaješ što si je ikad imao’ i u nastupu besa posla me natrag njoj. Dok sam idući kući premetao po glavi šta bi moglo da znači boginjino upozorenje, pomislih da moja žena možda ne čuva zavet bračne vernosti. Njena lepota i mladost navedoše me da pomislim da je možda neverna, ali njen je karakter odbacivao takva strahovanja. Pa ipak, bio sam dugo odsutan, a ona od koje sam se vraćao i sama beše primer nevernosti; uostalom mi ljubavnici plašimo se svega. I odlučim da iskušam njenu čestitost darovima. Zora mi pruži pomoć u ovom poduhvatu i začara moj izgled (činilo mi se da osećam promenu). I tako neprepoznatljiv uđem u Atinu, Paladin sveti grad, i uputim se kući. Damazluk beše u besprekornom redu, sve je bilo na svom mestu, samo što se s čežnjom očekivao domaćin. Uz velike napore i bezbrojne marifetluke i ujdurme uspem da se pojavim pred Erehtejevom kćerkom. Kad je videh, srce me zabole i zamalo ne prekidoh ispit njene vernosti. S mukom se uzdržah da ne priznam istinu, da je poljubim kao što joj pripada. Beše tužna, ali nema žene kojoj bi tuga tako lepo pristajala kao njoj. Potpuno je bila satrvena čežnjom za mužem koji je bio otrgnut od nje. Zamisli, Fokose, kako je bila lepa, kako joj je tuga lepo pristajala. Zašto da dokazujem kako je njena čestitost odbijala moja iskušavanja? Na svaku molbu je odgovarala: ‘Čuvam se samo za jednoga. Ma gde da je, ja čuvam ljubav za njega jednoga.’ Koji priseban muž ne bi smatrao da je to dovoljan dokaz vernosti? Ali ja nisam bio ____________

¹Μυρμιδόνες > Myrmidones, od μύρμηξ – mrav, prema Ovidijevoj maštovitoj etimologiji.

zadovoljan nego nastavih do samouništenja obećavši da ću dati veliko bogatstvo za njenu ljubav; neprekidno dodajući nova obećanja, naveo sam je da se dvoumi. A onda, kao pobednik svoje žalosti povičem: ‘Nevernice, ovaj što stoji pred tobom je lažni zavodnik! Ja sam tvoj muž! Lično sam se osvedočio da si neverna!’ Ona – ni reči. Samo nemo, satrvena sramotom, pobeže od nevernog muža i napusti kuću. Iz mržnje prema meni, prezrela je ljudski rod i odmetnula se u planine da sledi Dijanu. U samoći vatra ljubavi buknu svom snagom, prodirući do srži. Molio sam za oproštaj, ispovedio svoj greh i priznao da bih i ja mogao da podlegnem iskušenju kad bi mi se tako veliki pokloni ponudili. Kad sam to priznao, a ona osvetila svoja povređena osećanja, vratila mi se i proveli smo prijatne godine u zajedničkoj ljubavi i slozi. Uostalom dala mi je na dar divnog psa koga joj je poklonila njena Sitnija, praveći se da je to bagatelna sitnica, i tom prilikom reče: ‘On će da prestigne sve druge pse.’ Darovala mi je i kratko koplje, ovo koje, kao što vidiš, držim u ruci. Zanima li te šta se desilo sa ovim poklonima? Čuj ovu čudnu povest: dirnuće te njana neobičnost.

«Edip, Lajev sin, reši zagonetku koja je za sve bila nerazmrsiva pre njega: pred njim  je ležala pod debelim slojem prašine sfinga što je tako nejasno proricala budućnost. Sasvim izvesno milostiva Temida ne dozvoljava da takve stvari prođu nekažnjeno! Odmah je poslala novu zver na aonsku Tebu pa su mnogi seljaci živeli u strahu od te surove zveri plašeći se kako za sebe tako i za svoja stada. Mi mladi iz okoline dođosmo i lovačkim mrežama ogradismo veliki prostor oko zveri; ali hitra zverka preskoči mreže, upravo preko oštrih kolaca na koje smo zategli mreže. Onda pustimo pse s vežnja, ali im ona poput ptice brzo umače izlažući ceo čopor podsmehu i ruglu. Onda mi se svi lovci obrate s molbom da pustim Lelapsa, tako je bilo ime psu kojeg mi je darovala žena. Dugo se već i sam trzao i otimao iz vežnja. Tek što ga pustim, ne mogoh da zamerim gde je. Vrući pesak čuva otiske njegovih šapa, ali njega nigde na vidiku. Nikakvo koplje nije brže od njega, pa ni olovna kugla izbačena iz praćke ili trščana strela odapeta iz gortinskog luka. U blizini beše visok breg, s čijeg se vrha pružao pogled na okolnu ravnicu. Popnem se gore i ugledam neobičnu hajku: čas se čini da je pas uhvatio zver, čas opet da je zver za dlaku umakla njegovim očnjacima. No ni zver ne beži pravo, već krivuda desno-levo izmičući za dlaku iz čeljusti gonioca i praveći velike krugove kako bi njen progonitelj izgubio na brzini. Pas joj prituži, prati je u stopu i kad pomisliš: sad si gotova!, pas samo naprazno škljocne zubima. Odlučim da se poslužim kopljem. Dok sam, podešavajući ga, uzimao zamah i uvlačio prste u petlju, na tren odvratim pogled, a kad sam ga ponovo vratio na metu – da divnog čuda! – ukazaše se dva mermerna kipa u polju: za jedan bi rekao da beži a za drugi da hvata plen. Neki je bog, ako je uopšte neki bog bio s njima, hteo da i zver i pas ostanu nepobeđeni.» Reče to i umuknu. «Ali, kakav prigovor imaš koplju?» – upita ga Fokos. Na to on kaza ovo:  «Moje su radosti, Fokose, bile početak mojih stradanja. Najpre o njima. O, kakva je radost, Eakov sine, sećati se blaženog vremena kad sam onih prvih godina srećno živeo sa ženom, kao što je i ona bila srećna sa mnom. Vežu nas zajedničke brige i zajenička ljubav. Ni ljubav nebeskog Zevsa ona ne bi pretpostavila mojoj, niti je postojala neka žena koja bi mogla da me zaludi i odstrani od nje; ne i ne, pa kad bi mi se i sama Venera javila. Jednaka je strast plamtela u našim srcima. U rano jutro, kad prvi zraci sunca pozlate planinske vrhove, odlazio sam sa žarom mladića u lov. Nisam vodio ni pomoćnike sa sobom, ni konje, ni pse oštrog čula mirisa, ni mreže. Bejah potpuno bezbedan sa ovim kopljem. A kad bih se zasitio lova na divljač i zveri, vraćao sam se u svežu hladovinu sa blagim povetarcem iz prohladnih dolina. Prizivao sam blagi lahor na sebe onako zagrejanog, povetarac koji sam očekivao. ‘Dođi, Zoro’, sećam se da sam govorio, ‘dođi, odnesi moj umor, dođi na moje grudi, željno očekivana, i ublaži vatru kojom gorim.’ Možda bih dodao, jer me tako mnogo sudbina vuklo napred, još neku reč divljenja i rekao:’Ti si moja najveća radost, ti me zaista osvežavaš i tešiš; zahvaljujući tebi zavoleo sam šume i usamljena mesta. Velika je radost osećati tvoj dah na licu.’ Neko ko je čuo ove reči, zaveden njihovim dvosmislenim značenjem i misleći da je reč ‘Zora’ (tako česta na mojim usnama) ime neke nimfe, pomislio je da sam do ušiju zaljubljen u neku nimfu i smesta taj plahi smutljivac otrči Proknidi i šapatom u najstrožem poverenju izniti priču o mojoj tobožnjoj nevernosti. Ljubav je lakoverna stvar. Pogođena iznenadnim bolom (kako sam čuo), onesvestila se. Kad je najzad došla sebi, nazove sebe bednicom, žrtvom surove sudbine, žali se na moju nevernost i, razdražena lažnom optužbom, poče da se plaši svega, plaši se i tuguje, nesrećnica, kao da je reč o suparnici od krvi i mesa a ne o praznom imenu. Pa ipak, često sumnja i nada se u dubini svog očajanja da se vara; odbacila je kao neistinitu priču koju je čula, i nije htela da veruje da je njen muž neverni grešnik dok se svojim očima ne uveri. Sledećeg jutra, kad je rana zora rasterala noćne senke, napustim kuću i odem u goru, gde, uspešan, legnem na travu i povičem: ‘Dođi, Zoro, dođi, ublaži moj umor’ – i odjednom, dok sam to govorio, učini mi se da neko jeknu. Pa ipak, ponovo viknem, ‘Dođi, najdraža!’, i dok je opalo lišće jedva čujno šuštalo, pomislim da je to možda ona zver pa bacim koplje u tom pravcu. A to je bila Proknida: uhvativ se za ranu na grudima, ona povika: ‘Jao meni!’ Kad prepoznah glas moje žene, bezglavo pojurim u pravcu odakle je glas dolazio, van sebe od straha. I zatekoh je na umoru, haljine na njoj zgužvane i krvave – jao, toga jada! – pokušavam da iščupam iz njenih grudi oružje koje sam od nje na dar dobio. S ljubavlju podignem njeno telo, koje mi beše draže od sopstvenog, poderem košulju na grudima, zavijem duboku ranu i pokušam da zaustavim krv, moleći boga da me ne ostavi okrvavljenog njenom smrću. A ona, premda je snaga napustila, poslednjim dahom prisili sebe da izgovori ovih nekoliko reči: ‘Molim te našim savezom u ljubavi, nebeskim i mojim bogovima, svim što sam učinila za tebe i ljubavlju koju nosim u samrtnom času, razlogom moje smrti, ne daj toj Zori da zauzme moje mesto.’ Tada shvatih da je greška u imenu i kazah joj istinu. Ali, kakva korist od toga što sam joj rekao? Ona mi pade u naručje i poslednji znaci života napustiše je s krvlju. Dok je uopšte mogla da gleda, gledala je mene i ispusti nesrećnu dušu na mojim usnama. Ali, čini mi se da je otišla u smrt zadovoljna, sa izrazom sreće na licu.»

Ovu priču junak kaza lijući suze. Dođe Eak sa dva sina i vojnicima pod punom ratnom spremom, koje Kefal primi i odvede u boj.

Knjiga VIII

Skila i Minos (1 – 151)

Kad je Lucifer proterao noć i uveo sjajni dan, stade istočni vetar i pojaviše se vlažni oblaci. Mirni južnjak ponudi miran povratak Kefalu i vojsci pokupljenoj kod Eaka i donese ih pre nego su očekivali na cilj. U međuvremenu kralj Minos pustoši obale Megare i ogleda ratnu moć napadom na grad Alkatoju¹, gde vlada Nisos kod koga među časnim sedinama ima čudesan purpurni bič na čijoj neprikosnovenosti počiva moć njegovog prestola.

Šest je puta mladi mesec pomolio svoje rogove, a rat je i dalje bio na mrtvoj tački; Pobeda je lebdela na neodlučnim krilima i kolebala se. Na zvučnim zidinama beše kraljevska kula na koju je, kako pričaju, Letonin sin² spustio zlatnu liru, čija muzika i danas odzvanja u njenom kamenju. Dok je vladao mir, često se kćerka kralja Nisosa penjala na stene što odzvanjaju na udar kamenčića. I kad se zarati, ona je često s kule posmatrala surove ratne okršaje. Kako se rat odulji, zapamtila je i imena vojvoda, njihovu opremu, konje, odelo i kritske tobolce. Iznad svih zapazila je i lice njihovog vođe, Evropinog sina, da, zapazila ga je bolje nego što je trebalo. Pa i kad sakrije glavu u šlem sa perjanicom, Minos je u njenim očima lep: i kad nosi sjajni zlatni štit i on mu lepo stoji. Hitne li ubojito koplje nabreklim mišicama, devica se divi njegovoj snazi i veštini. Zategne li široki luk sa strelom podešenom na tetivi, zaklela bi se da i Feb tako stoji sa strelama u ruci. A kad skine šlem i pokaže lice, kad u purpuru jaše na mlečnobelom ždrepcu sa izvezenom opremom i upravlja zapenjenim uzdama, ej, tada Nisosova kćer pada u zanos i gubi pamet. Srećno li je koplje koje on dodirne, srećne li su uzde u njegovim rukama,  misli ona. Kad bi to samo bilo dozvoljeno, ona bi devojačkim korakom kroz neprijateljske redove hitala; čezne da poleti sa uzvišene kule u kritski logor, da neprijatelju otvori bronzom okovana gradska vrata i da učini sve što Minos želi. Sedi zureći u šatore kritkog kralja i reče: «Ne znam da li da se radujem ili da tugujem zbog ovog groznog rata. Tugujem zbog toga što je Minos neprijelj one koja ga voli, ali da nije bilo rata, ja ga nikad ne bih upoznala. Pretpostavimo da me uzme kao taoca, tada bi mogao da prestane da ratuje: bila bih u njegovom društvu, ja bih bila zaloga mira. Ako je ona koja te rodila³, o, najljupkiji od svih suverena, bila kao što si ti, bog je s razlogom izgubio pamet za njom. O, kako bih bila srećna kad bih mogla da preletim u logor kritskog kralja da mu izjavim ljubav i da ga pitam kakav bi miraz želeo da dobije za mene. Neka samo ne traži gradsku tvrđavu. Pre bih se odrekla svih nada u udaju nego da je ostvarim izdajom. Premda su mnogi često smatrali da je dobro biti savladan ako je izmireni pobednik milostiv. On zacelo vodi pravedan rat zbog pogubljenog sina. Ima jak razlog i oružje kojim brani svoj razlog. Nema sumnje, mi ćemo da budemo poraženi. Pa, ako takva sudbina čeka naš grad, zašto da njegova ratnička ruka, a ne moja ljubav, otvori gradsku kapiju? Mnogo je bolje bez pokolja i zebnje, kao i za njegove gubitke, ako bude morao da se bori do pobede. U tom slučaju ne bih morala da strahujem da ti neko nehotice ne proburazi grudi, dragi Minose; jer ko bi mogao biti tako svirep da namerno hitne ubojito koplje na tebe? Plan mi se sviđa i spremna sam da se predam i da ti donesem moju zemlju u miraz kako bi se okončao rat. Samo hteti nije dovoljno. Stražar čuva kapiju, a moj otac drži ključeve od kapije. Samo se njega plašim, nesrećnica. Samo on odgađa želju moga srca. Kamo lepe sreće da nemam oca! Ali, sasvim izvesno, svako je svoj bog; Fortuna ne podnosi molitve napola srca. Kad bi neka druga devojka bila na mom mestu, zapaljena tako moćnom ljubavlju, ona bi već davno uništila, i to s radošću, svaku prepreku na putu njene ljubavi. Pa zašto bi neka druga bila hrabrija od mene? Spremna sam da idem kroz vatru i kroz mačeve. Premda nije potrebna ni vatra ni mačevi. Potreban mi je samo pramen očeve kose. Taj mi je pramen dragoceniji od zlata. Taj purpurni pramen će da me učini blaženom, on će da mi podari želju mog srca.»

Dok tako govori pade noć, najmoćniji iscelitelj svih briga, a s mrakom njena smelost poraste. Dođe prvi san što drži srce smoreno dnevnim brigama; kćerka se tiho prikrade u očevu sobu i – da groznog zlodela! – liši ga kobnog pramena kose. S tim prokletim plenom ____________________

¹Megaru; ²Apolon;  ³Evropa

gazi kroz neprijateljske redove, tako je sigurna da će njeno delo biti pozdravljeno dobrodošlicom, ide pravo kralju i ovako ga, iznenađenog njenim prisustvom, oslovi: «Ljubav me navela na ovaj čin. Ja, Skila, kćerka kralja Nisosa, predajem u tvoje ruke moju zemlju i moj dvor. Ne tražim druge nagrade do samo tebe. Uzmi ovaj purpurni pramen kao zalogu moje ljubavi i znaj da ti ne dajem pramen, već život moga oca.» I grešnom rukom pruži mu plen. Minos uzmače od ponuđenog poklona i, užasnut tako neprirodnim postupkom, reče: «Neka te bogovi proteraju iz njihovog sveta, ti, prokleta sramoto našeg doba! I da budeš lišena i zemlje i mora! Budi uverena da ja neću da dopustim tako svirepoj nakazi da stupi na Krit, koji je moj svet, kolevka Jupiterovog detinjstva» – dodade.

I kad je ovaj veoma pošteni zakonodavac nametnuo zakone pokorenim neprijateljima, naredio je da se brodovi odvežu i da veslači punim zaveslajima pokrenu bronzom okovane lađe. Kad Skila vide da su brodovi porinuti i da kralj neće da nagradi njen zločin, pošto je molila do iznemoglosti, spopade je strašan gnev i digav ruke i raspustiv kosu ona besno povika: »Kuda bežiš i napuštaš onu koja ti je obezbedila uspeh, ti kojeg sam pretpostavila otadžbini i svome ocu? Kuda bežiš, surovi čoveče, ti čija je pobeda, istina, moj greh ali i moja zasluga? Zar te ne gane dar koji ti dajem? Zar te ne gane moja ljubav i sve moje nade vezane samo za tebe? Kud da se denem ovako napuštena? Natrag u otadžbinu? Razorena je. Ali i da postoji, zatvorena mi je zbog moje izdaje. Mome ocu koga sam tebi izdala? Moji me sunarodnici mrze, s dobrim razlogom; susedni narodi se boje moga primera. Proterala sam se iz celog sveta samo zbog toga da bi mi se Krit otvorio. Ako me lišiš i Krita i, ako me, O nezahvalni!, ostaviš ovde, onda Evropa nije tvoja majka već negostoljubiva Sirtida, jermenska tigrica i talasima bacana Haribda. Ti nisi Jupiterov sin, niti je tvoju mater on odneo uzevši izgled bika. Onda je i priča o tvom rođenju je laž. Tebe je gradio pravi bik [surova divlja životinja koju nije volela nijedna junica prvotoka]. Izvrši kaznu, Nisose, moj oče! Uživaj u mojim patnjama, vi zidine koje sam malopre izdala! Priznajem, zaslužila sam vašu mržnju, zaslužila sam da umrem. Ali, neka me pogubi neko od onih koje sam tako zloćudno oštetila. Zašto bi ti, koji si odneo pobedu zahvaljujući mome grehu, kažnjavao moj greh? Neka ovaj čin koji je hreh protiv moje otadžbine i moga oca ostane samo kao usluga u tvojim očima. Ona je tvoja zakonita supruga¹ što je neprirodnom strašću u drvenim oblikom obmanula bika i začela polutana u svojoj utrobi. Dopiru li moje reči do tvojih ušiju? Ili ih nosi isti onaj vetar koji puni tvoja jedra, nezahvalniče? Sad se ne čudim što je Pasifaja pretpostavila bika tebi, jer ti si divljačnija životinja od bika. Jao meni! On izdaje naredbu svojim ljudima da požure. I talasi odjekuju pod udarima vesala, a ja i moja zemlja iščezavamo sa vidika. Sve uzalud; zaboravio si moje usluge, ali ja ću da idem za tobom protiv toje volje i držeći se za palubu, ipak ću stići na Krit.» Samo što je to rekla, skoči u vodu i zapliva za brodom, njena joj strast daje snagu i uhvati se, omražena i nepoželjna za kritski brod. Kad je otac vide – jer on je lebdeo u vazduhu pošto je sad preobražen u orla surih krila – zaključi da može da je otrgne od broda kukastim kljunom. Uplašena, ona se pusti od broda  i dok je padala činilo se da je vazduh drži i da ne dodiruje more. Na rukama joj izniče perje; preobražena je u pticu ona dobi ime Kirida, po odsečenom pramenu kose.²

Minotaur i Arijadna (152 – 182)

Minos prinese Jupiteru uobičajene žrtve, stotinu bikova, kad se iskrcao na obalu Krita; i ratnim plenom ukrasi zidove svoga dvora. Ali sramota njegove porodice sad dobi velike razmene; kraljičina grešna blud se obelodani kad je rodila dete-neman. Minos odluči da opere sramotu sa svoje kuće i da nakazu baci u lavirint sa brojnim slepim izlazima. Dedal, slavan po graditeljskoj veštini, projektovao je i sagradio lavirint. Zbrkao je uobičajene prolaze i zbunjivao oči zbrkom mnoštva vijugavih staza. Upravo kao što reka Meander vijuga kroz frigijska polja menjajući pravac natrag-napred i posmatra sopstvene talase na svom putu i nosi vode čas prema moru, čas prema izvoru: tako je Dedal sagradio bezbrojne hodnike: jedva je i sam pronašao izlaz, tako je _________________

¹Πασιφάη, Pasiphae, Pasifaja, Minosova žena i Minotaorova majka. ²Ciris, valjda prema κείρω = seći, strići.

bio složen sistem hodnika.

Minos u lavirint zatvori nakazu, čoveka-bika, i hrani ga krvlju Atinjana; ali treći tribut, koji se davao svake devete godine, donese mu kraj. A kad je, uz pomoć device Arijande, teški izlaz koji nijedan raniji pustolov nije našao, najzad našao sučući konce, Egejev sin, uzev sa sobom Minosovu kćer, odmah razvi jedra prema Diji, na kojoj surovo ostavi svoju saputnicu. No Bakho joj, napuštenoj i uplakanoj, donese ljubav i pomoć. I da bi mogla večno da sija među besmrtnim zvezdama, posla joj krunu na nebo. Kroz retki vazduh kruna leti i u letu drago kamenje se preobrazi u svetle vatre i, zadržavajući oblik krune, zauze mesto između konstelacija Herkulesa  i Ofijuhusa.

Dedal i Ikar (183 – 235)

U međuvremenu je Dedal, mrzeći Krit i dugo izgnanstvo i želeći da vidi rodni kraj, bio odsečen morem. «Premda on može da zatvori kopno i more, nebo mi je otvoreno i ja ću tim putem da se poslužim. Mada Minos ima vlast nad svim ostalim, on je nema nad vazduhom.» Reče i stade da smišlja nepoznate veštine i da menja zakone prirode. Jer, on sad postavi perje redom, počinjući od najsitnijeg prema sve većem i većem pa se čini da je samo poniklo. Upravo kao što izgledaju starinske Panove frule od trske nejednake dužine koje se dižu jedna iznad druge. Onda kanapom i voskom uveza perje na dnu i na sredini; a kad ga tako uredi, savi ga u blag luk i dobi izgled ptičjeg krila. Njegov sin Ikar stoji pored njega i, nesvestan da priprema sopstvenu propast, sa izrazom radosti na licu, hvata pera koja je vetar odneo, ili palcem mesi vosak i igrom ometa očev čudesni posao. Kad i poslednjne sitne popravke izvrši, majstor-graditelj uravnoteži telo na dva krila i ostade da lebdi u vrelom vazduhu. Pouči i sina kako da navuče krila i da drži ravnotežu i upozori ga: «Pazi, Ikare, treba da držiš srednji kurs, jer ako letiš isuviše nisko, od vode mogu da otežaju krila; ako li pak letiš isuviše visoko, sunce može da ih sprži. Leti između vode i vatre. I naređujem ti da ne usmeravaš let prema Botesu¹ ni prema Heliki², ili isukanom maču Oriona, nego za mnom leti!» Istovremeno mu objašnjava pravila leta i pričvršćuje mu krila na ramena. Dok radi i daje uputstva, oči mu pune suze i ruke mu se tresu. Poljubi sina, što mu ne bi suđeno da ikad više učini i, dižući se na krilima, leti napred, sa strahom u srcu za svog saputnika, upravo kao kad ptica povede mlade iz visokog gnezda u retki vazduh. Ohrabruje dečaka da ga sledi, daje mu uputstva za kobnu veštinu leta dok i sam maše krilima i obazire se na sina. Neki ribar ih primeti dok zabacuje štap sa udicom, ili neki pastir naginjući se na pastirski štap, ili ih primeti ratar držeći se za ručkicu, stoji i zapanjeno gleda i misli da mora da su to bogovi kad mogu da lete kroz vazduh. Sad minuše levo pored Junoninog Samosa pa pored Delosa i Parosa; Lebint im ostade desno i Kalimna, bogata medom, a onda dečak poče da se raduje svom smelom letu i, željan slobodnog neba, napusti oca i vinu se u visinu. Vrele zrake bliskog sunca razmekšaše mirisni vosak koji je držao njegova krila. Vosak se topi, on i dalje maše rukama, ali one su sad gole, nema na njima krila i ne mogu da ga drže u vazduhu. Njegove usne, koje su do poslednjeg trena dozivale oca utopiše se u tamnom moru koje je po njemu dobilo ime. A nesrećni otac, sad već ne više otac, povika: «Ikare, Ikare, gde si? U kome mestu da te tražima, Ikare?» – ponovo ga zove, a onda ugleda krila kako plutaju na pučini i prokle svoju veštinu. Sahrani telo u grob i od tada ta zamlja nosi ime sahranjenog dečaka.

Jarebica (236 – 259)

Dok predaje telo zlosrećnog sina grobu, jedna raspevana jarebica pogleda iz kaljave jaruge i prhnu krilima uz veseo glas. Jarebica u to vreme beše čudna ptica, vrsta koja nikad ranije nije viđena, koja je tek nedavno preobražena u pticu, trajan prekor tebi, Dedale. Jer njegova mu je sestra, ne sluteći zlo, poslala sina da kod njega uči zanat, visprenog dečaka koji tek beše navršio dvanaest godina. Taj dečak je, štaviše, posmatrao riblji hrbat i po uzoru na njega usekao niz zuba u tankoj traci železa i tako izumio testeru. On je takođe prvi u jednoj tački spojio dva kraka železa, na način da dok jedan miruje, drugi može da opisuje krug. Dedal pozavide dečaku i baci ________________

¹Bootes <Βοώτες – ‘vologonac’ u Velikim kolima, tj. Aρκτοϋρος > Arcturus u sazvežđu Malog medveda .                   ² Έλίκη > Helice – Veliki medved.

ga glavačke sa zidina Minervinog hrama, a onda izniti priču da je dečak pao. Ali Palada, koja voli spretne i visprene umove, uhvati dečaka i preobrazi ga u pticu, zaodevši ga perjem dok je padao sa zidina. Spretnost i hitrina njegovog uma preneli su se na krila i noge, ali mu je ostalo ranije ime. Ipak, ta se ptica ne diže visoko kad leti, niti gradi gnezdo na drveću ni na visokim liticama; ona leprša krilima pri zemlji i nosi jaja u žbunju: sećajući se svog pada, plaši se visina.

Meleager i kalidonski vepar (260 – 546)

Sad zemlja Etna primi iznemoglog Dedala, gde se kralj Kokal diže na oružje da brani nevoljnika, što je Dedal cenio kao veliku milost. Sad je i Atina, zahvaljujući Tezeju, prestala da daje bolni obol. Hram je okićen cvećem, ljudi prinose žrtve Minervi, ratobornoj boginji, kao i Jupiteru i drugim bogovima, kojima izražavaju poštovanje žrtvenom krvlju, darovima i kadom tamjana. Brzo se pronese Tezejeva slava kroz grčke gradove i svi narodi bogate Ahaje moljahu mu se za pomoć u velikoj nevolji. I nevoljna Kalidonija je tražila njegovu pomoć usrdnim molitvama, premda je imala svoga Meleagera. Razlog je bio strašni vepar, sluga i osvetnik uvređene Dijane. Jer, kažu da je Enej, kralj Kalidonije, u znak zahvalnosti za bogatu žetvu, prve plodove prineo na žrtvu Cereri, vino Bakhu a tečno ulje zlatokosoj Minervi. Počev sa seoskim božanstvima, darovi koji su im pripadali prinošeni su svim nebeskim bogovima, samo je Dijanin oltar zaobiđen (vele) i ostavljen bez kada. Gnev može da pokrene i druge bogove. «Ali, mi nećemo to da trpimo bez odmazde», rekla je, «premda bez počasti, neće se pričati da smo ostali i bez odmazde.» I sveta boginja posla osvetničkog vepra na polja Etolije, vepra velikog poput bikova što pasu po travnatom Epiru i većeg od onih na Siciliji. Iz zakrvavljenih mu očiju seva vatra, vrat mu zadrigao i obrastao čekinjom; čekinje mu poput kopalja nakostrešene, a kad grokne, ramena mu se prekriju mrljama vrele pene; kljove mu duge poput onih koje imaju indijski slonovi; munje mu sevaju iz usta, trava se sparuši i suši od njegovog daha. Čas valja mlado tek klasalo žito, čas stasalo za žetvu kod nekog ojađenog seljaka da bi zatim kod drugog već požnjeveno i u naklađajima pogazio i uterao u zemlju. Gumna za vršidbu i hambari uzalud čekaju obećanu žetvu. Teške grozdove u vinogradima obara i gazi, mlati voće i masline čiji list nikad ne vene. Iskaljuje gnev i na govedima. Ni pastiri ni psi ne mogu da ih čuvaju, niti snažni bikovi mogu da zaštite stada. Narod beži na sve strane i ne računaju da su bezbedni dok se ne domognu gradskih zidina. Najzad Meleager skupi četu mladića željnih slave: sinove-blizance Lede, Tindarove žene, od kojih jedan beše slavan bokser a drugi konjanik; Jasona, prvog brodograditelja; Tezeja i Piritousa, nerazdvojne drugare; dva Testejeva sina¹; Linkeja i brzonogog Idasa, Afarejeve sinove; Keneja², koji sad više nije bio žensko; ratobornog Leukipa i Akasta, slavnog kopljanika, Hipoteja i Drijasa, Feniksa, Amintorovog sina, dva Aktorova sina³ i Elejskog Fileja. I Telamon je s njima, kao i otac velikog Ahila; i uporedo sa sinovima Feresa i Beoćanina Jolaja, tu je i Evrition, hitar na delu, i Ehion, nenadmašan u brzini, pa Lokrijac Leleks i Hipas, uvek gotov na bitku; Nestor, onda u najboljim godinama, kao i oni koje je Hipokoon poslao iz drevne Amikle; pa Penelopin svekar¤ i Arkađanin Ankej; te Ampikov sin-prorok* i Eklejev sin**, koga još ne beše upropastila žena, najzad Atalanta od Tegeje, ponos arkadskih šuma. Sjajna kopča joj drži haljinu pod vratom, a jednostavno očešljanu kosu vezala je u čvor. S levog joj ramena visi tobolac od slonovače koji zvecka kad korača, a u levici drži luk. Tako je odevena. Što se tiče lica, takvo je da biste mogli da kažete da je isuviše ženskasto za momka, ali i isuviše muškobanjasto za devojku. Čim je ugleda, kaledonski junak stade da čezne za njom (ali, ne dade bog!); oseti kako mu plamen ljubavi obuzima srce i «O, srećan je čovek», reče, «za koga ova devojka poveruje da zaslužuje njenu ruku, ako ga uopšte ima.» Ni okolnosti, ni njegova skromnost ne dozvoliše mu da još što doda; odsudni sukob pred kojim stoji i tera ga da dela.

Tu ima gusta gora koju prošla vremena nikad nisu dodirnula sekirom. Diže se iz ravnice i gleda na zatalasane doline plodnih polja. Kad junaci stigoše tamo, jedni zatežu lovačke mreže, drugi puštaju pse iz vežnja, neki slede jasan trag u nadi da će naići na opasnog _______________

¹Pleksipa i Tokseja, Meleagerove ujake; ²Vidi Knj. XII Metamorfoza; ³Evrit i Kleat; ¤Laert; *Mops; **Amfiarej.

neprijatelja. Naiđu tako na duboku prodo kroz koju su bujice načinile vododerinu; dno joj je obraslo žalosnom vrbom, vitkom rakitom, rogozom, trskom i drugim barskim rastinjem. Pokrenuše vepra iz jazbine i on nasrnu na neprijatelje poput munje iz oblaka. I polomi stabla krčeći sebi put. Junaci digoše viku i galamu i nepokolebljivim rukama drže koplja sa širokim železnim vrhovima uperena put vepra. Zver nasrće na njih svom snagom, rasteruje pse jednog za drugim dok pokušavaju da ometu njegov nasrtaj i odbija čopore smrtonosnim bočnim udarima. Prvo koplje bačeno Ahionovom rukom promaši i zabode se u stablo javora. Sledeće, ako i nije hitnuto vekikom snagom, činilo se da će sigurno odsesti u veprovim leđima, gde je i ciljalo, ali ga prebaci. Jason iz Pagase je bio strelac. Onda Mop reče: «O, Febe, ako sam te ikad obožavao, ako te i sad obožavam, podari mi da ubojitim kopljem nepogrešivo pogodim metu.» U meri u kojoj je to bilo moguće, bog ču njegovu molitvu. I njegovo koplje zaista pogodi vepra, ali ga ne rani, jer dok je koplje letelo Dijana savi njegov železni vrh, pa samo drveno kopljište pogodi metu, što bi dovoljno da razbesni zver; njen gnev postade žešći od groma. Vatra mu seva iz očiju: čini se, plamen suklja iz grla. Poput goleme stene izbačene iz katapulta što leti prema zidinama ili tvrđavi ispunjenoj vojskom, takvom neodoljivom i smrtonosnom žestinom zver nasrće na junake i savlada Hipalma i Pelagona, koji su se nalazili na kraju desnog krila. Njihovi ih drugari uhvatiše u padu. Ali, Enezim, Hipokoonov sin, ne umače kobnom udarcu. Dok je u strahu pokušao da beži, puče mu tetiva: nožni su se mišići uzalug grčili pod njim. Nestor iz Pila zamalo ne nastrada pre odlaska u trojanski rat, ali, zapinjući iz sve snage, odbaci se na koplju u granje drveta u neposrednoj blizini i odozgo, sa bezbednog mesta, stade posmatrati zver kojoj je umakao kako oštri zube na stablu stoletnog hrasta. I, preteći uništenjem, ohrabren naoštrenim zubima, vepar jednim jedinim zahvatom otkide bedro moćnog Hipasa. Ali, sad braća-blizanci¹, još nesmešteni na zvezdana nebesa, dođoše na konjima, oba istaknuta među družinom, oba na konjima beljim od snega, oba podešavajući koplja, koja zavitlaše kroz drhtavi vazduh. I pogodili bi vepra da se čekinjava neman ne skloni u gustoj šumi, gde ga ni koplje ni konj ne mogu da prate. Telamon pokuša da ga sledi no, u zanosu, ne gleda gde staje i pade kao proštac spotakav se na truli panj. Dok mu je Pelej pomagao da ustane, Atalanta sa svog luka odape hitru strelu prema vepru. Strela okrznu leđa zveri i zabode se mu iza uva odakle briznu krv. Meleangera toliko obradova ovaj pogodak da ni ona sama ne ispolji toliku radost. On prvi vide krv, prvi to istače svojim drugarima i reče: «Tvoj hrabri čin će da se nagradi po zasluzi, devojko.» Junaci, crveni od stida, prebacuju jedan drugome i prikupljaju hrabrost kličući i bacajući koplja u neredu. Mnoštvo projektila ode u vetar i zasmeta da gađaju kako su naumili. Onda Ankej iz Arkadije, naoružan dvoseklom sekirom, rešen da se suoči sa sudbinom, povika: «Pogledajte, uverite se, mladići, koliko muško oružje nadmašuje devojačko i prepustite taj zadatak meni. Premda Letonina kćer lično štiti ovoga vepra sopstevnim strelama, uprkos Dijani, moja će snažna desnica da ga ubije.» Tako, nabrekao od ponosa, hvalisavim ustima govori on: i digav obema rukama dvoseklu sekiru, podiže se na prste, spreman da zada udarac odozgo. Vepar prozre nameru smelog neprijatelja i svom snagom zari mu kljove u gornji deo slabine, gde je smrt najbliža. Ankej pade; creva mu se prosuše zajedno sa krvlju i tle pod njim ogreznu u usirenu krv. Onda Iksionov sin, Piritevs, krenu na neprijatelja razmahujući snažno lovačkim kopljem. Tezej mu uplašeno doviknu: «Izmakni se dalje, O, ti koji si mi draži od moga života, moje drugo ja, hrabrom čoveku nije sramotno da se bori sa većeg odstojanja. Ankej plati životom svoju plahu smelost.» Reče i zavitla teško koplje sa oštrim bronzanim vrhom. Premda beše dobro usmereno i izgledaše da će sasvim izvesno da pogodi cilj, jedna ga grana lisnatog hrasta skrenu ustranu. Onda Esonov sin² zavitla kratko koplje, koje nekim slučajem skrenu s puta i rani jednog nedužnog psa, proburazi mu slabine i prikova ga za zemlju. Ali, Meleagerova ruka bî druge sreće: on baci dva koplja od kojih se prvo zabode u zemlju, ali drugo pogodi vepra pravo u leđa. Istog trena, dok zver besni vrteći se u kovitlac, bacajući penu belu i krvavu i šumni mlaz krvi, onaj što je zadao udarac iskoristi prednost, dovede neprijatelja do ludila i najzad mu zari sjajno lovačko koplje iza plećke. Ostali dadoše oduške svom oduševljenju gromoglasnim poklicima i okupiše se oko njega da mu stiskom ruke čestitaju. Zure zadivljeni u golemu neman

______________

¹Kastor i Poluks. ²Jason

koja se prostrla po zemlji: još se ne usuđuju da je dodirnu. Ali, svaki zamoči svoje koplje u njenu krv.

Onda Meleager, s nogom na veprovoj glavi koja je zadala mnogo smrtnih udaraca ovako oslovi Atalantu: «Uzmi nagradu koja meni pripada, o, lepa Arkađanko, i dozvoli da s tobom podelim slavu.» Rekav to, predade joj plen: kožu sa nakostrešenom čekinjom i glavu sa izuzetno velikim kljovama. Ona se obradova kako darovima tako i darodavcu; ali drugi su joj to osporavali i gnevan šapat prostruja kroz celu družinu. Onda dva Testijeva sina, šireći ruke, povikaše: «Ostavi, devojko, i ne otimaj našu čast. I ne zavaravaj se misleći da će ti ovaj zaljubljeni darodavac pomoći.» I oduzeše njoj dar, a njemu pravo darivanja. Ovo bi više nego što je Marsov sin mogao da podnese. Škripeći zubima on reče: «Shvatite, dakle, vi koji otimate tuđa prava, razliku između dela i pretnji» i sruči bezbožni mač duboko u srce Pleksipovo koji na trenutak beše rasejan. A onda, dok je Toksej stajao raspet između želje da osveti brata i straha da i njega ne stigne bratova sudbina, Meleager mu ne dade priliku da se dugo dvoumi: koplje koje je još bilo toplo od bratove, ponovo ugreja u njegovoj krvi.

Alteja je u hramu prinosila darove zahvalnosti bogovima za pobedu njenog sina kad su uneli tela njene braće. Ona stade da se bije u grudi i ispuni gradske ulice žalosnom zapevkom i zameni zlatom vezenu odoru crninom. A kad saznade ko ih je ubio, žalost ustupi mesto strasnoj želji za osvetom.

Bila je jedna cepanica koju su, kad je Testijeva kćer bila na porođaju, sestre bacile u vatru i predući pređu života pevale čvrsto stisnutog palca: «Dajemo jednaku dužinu života tebi i ovoj cepanici, novorođena bebo.» Kad su tri suđaje otpevale ovo proročanstvo i iščezle, mati zgrabi zapaljenu glavnju i ugasi je vodom. Dugo je ležala skrivena na tajnom mestu i, brižno čuvana, čuvala je tvoj život, O, mladiću. A sad mati izvadi glavnju iz skrovišta i zapovedi slugama da nagomilaju borove čvorove i donesu štapiće za potpalu koje zapali surovim plamenom. Onda četiri puta zamahnu da baci bilju u vatru i četiri puta zaustavi ruku. U njoj su se borile majka i sestra: ta dva imena su razdirala jedno srce na jednu pa na drugu stranu. Često su joj obrazi bledeli iz straha od bezbožne zamisli, ali je isto tako često plameni gnev davao boju njenim očima. Čas izgleda kao da će da izvrši svirep zločin, a tren kasnije pomislili biste da je puna sažaljenja. Kad joj surovi gnev njenog srca osuši suze, suze ponovo poteku. I kao što brod nošen sad vetrom sad strujom u suprotnom smeru oseća dve sile i predaje se i jednoj i drugoj, tako je Testijeva kćer lebdela raspeta između suprotnih strasti, čas gaseći gnev, a čas ga opet raspaljujući. Najzad sestra u njoj savlada majku: u želji da krvlju umiri seni svoje braće, postade pobožna u svojoj bezbožnosti. Jer kad se proždrljivi plamen razbukta, ona povika: «Neka na toj lomači sagori moja sopstvena plot!» I držeći kobnu glavnju u ruci, jadna žena stade pred pogrebnu lomaču i povika: «O, Eumenide¹, pogledajte ove grozne obrede: svetim se i činim gnusno zlodelo: smrt mora da se iskupi smrću; zlodelu se zlodelo mora dodati, smrti – smrt. Slažem žalost na žalost da ova prokleta kuća propadne! Da li da se srećni Enej raduje sinovljevoj pobedi dok Testej oplakuje gubitak sinova? Bolje da oba tugujete. Molim se senima i dušama moje netom preminule braće: poštujte čast koju vam ukazujem, prihvatite moju žrtvu prinetu uz tako visoku cenu, zloćudni plod moje utrobe. Jao meni, jadnoj! Stani, Alteja! Vi, moja braćo, oprostite srcu jadne majke! Moje ruke odbijaju da dovrše ono što su započele. Priznajem da on zaslužuje da umre, ali da budem vinovnik njegove smrti – to ne mogu da podnesem. Pa da li da mu se oprosti greh? Treba li da on živi, pun sebe kao pobednik i da se razmeće po Kaledoniji, dok vi niste ništa do pregršt pepela, drhtave seni? Ja to ne mogu da podnesem. Neka grešnik umre i ponese sa sobom nade svoga oca, njegovog kraljevstva i razorene otadžbine! Šta je s mojom materinskom ljubavlju? Gde se izgubi roditeljska briga? Gde su oni trudovi koje sam podnosila punih  devet meseci? O, kamo lepe sreće da si nastradao kao novorođenče kad je ova cepanica prvi put naložena i da sam te tada ožalila! Ja sam ti poklonila život; sad ćeš da umreš po sopstvenoj zasluzi: plati cenu zlodela. Vrati život koji sam ti dva puta dala, jenom pri rođenju a drugi put kad sam ugasila glavnju, ili me baci na lomaču sa braćom. Istovremeno i želim i ne mogu da delam. Teško meni, šta da činim? Sad mogu da vidim _______________

¹»Dobrice», efemizam za Erinije, Furije, krvoločne boginje osvete

samo rane moje braće, prizor krvoprolića, a sad me ljubav i materinstvo lome. Jao meni, moja braćo! Zlo je što treba da odnesete pobedu, ali pobeda će biti vaša, samo da dobijem utehu koju ja dajem vama, i da vas sledim!» Reče i okrenuv lice ustranu, drhtavom rukom baci kobnu cepanicu na lomaču. Glavnja jeknu ili se učini da jeknu kad je vatra nerado obujmi i proguta.

Meleager, daleko od kuće, ne zna šta se dešava, ali plamen zahvati i njega, oseti kako mu se utroba grči na nevidovnoj vatri ali odvažnošću savladava bol. Ali ga grize što će morati da umre kukavičkom smrću bez rane; smatra da je Ankej srećan zbog zadobijenih rana. Ječeći od samrtnih muka on poslednjim dahom zove oca, braću, sestre i voljenu suprugu, možda i majku. Vatra i bolovi narastaju pa jenjavaju istovremeno. Njegov se duh tiho iskrade u retki vazduh dok beli pepeo malo-pomalo prekri živu vatru.

Uzvišeni Kalidon je slomljen žalošću. Mladi i stari, prvaci i prost svet, svi tuguju i gorko plaču; Kalidonke, što žive uz reku Even, čupaju kosu i biju se u grdi. Otac, ničice na zemlji, posipa sedu kosu i staru glavu prašinom i žali što je predugo živeo. Jer mati je, svesna užasnog dela, kaznila sebe proburaziv kamom srce. Ni kad bi mi neki bog dao stotinu usta sa stotinu jezika, genijalnost i nadahnuće celog Helikona, ne bih mogao da opišem jad ovih sirotica. Ne mareći za pristojnost, one se biju i noktima razdiru grudi i dok je leš njihovog brata još tu one mu se neprestano vraćaju, miluju ga i ljube njega i lomaču dok stoji pred njima. A kad se pretvorio u pepeo, one skupljaju pepeo i pritiskaju ga na grudi, bacaju se na njegov grob van sebe od bola i sklapajući se oko kamenog spomenika na kojem je njegovo ime urezano, one mu suzama kvase ime. Najzad Dijana, zadovoljna zbog propasti Partaonovog doma, napravi pernate opruge na njihovim telima – sve sem Gorge i snahe velike Alkmene¹ – raširi duga krila preko njihovih ruku, snabde ih koščatim kljunovima i posla ih preobražene u vazduh.²

Ahelej i Perimela (547 – 610)

U međuvremenu se Tezej, pošto je obavio zadatak u zajedničkom poduhvatu, vraćao natrag u Tritonijin grad u kojem je vladao Erihtej. Ali se plahi Ahelovs, nadošao od kiše, ispreči pred njim i uspori njegovo putovanje. «Uđi u moj dom, čestiti atinski junače», reče rečni bog, «i ne poveravaj se mojim proždrljivim vodama. Matica često nosi drvlje i kamenje krivudajući i dižući buku. Video sam kako nosi i pune stoke, velike štale što su stajale pored reke: ni vo snagom ni konj brzinom ne može da se nosi sa maticom. Virovi savladaju i mnoge snažne ljude kad vode nabujaju od topljenja snega na padinama planina. Bolje će biti da počineš dok se ne vrate vode u korito i ne spadnu na uobičajeni vodostaj.» Egejev sin odgovori: «Prihvatam i tvoj dom i tvoj savet.» I vaistinu posluži se i jednim i drugim. Uđe u tamno boravište rečnog boga, sagrađeno od porozne vulkanske pene i sedre; pod je bio vlažan od meke mahovine, a krov obložen belim i grimiznim školjkama. Jarko sunce beše prevalilo dve trećine dnevne putanje kad se Tezej sa družinom hajkača smestio na ležajeve. Iksionov sin³ ležaše tu a Leleks tamo, i junak Troezena zauze svoje mesto, već su mu zaliske pokrile sedine, i drugi kojima je pripadala ista čast po mišljenju rečnog boga koji ispuni radošću plemenitog gosta. Nimfe ne skanjujući se postaviše bogatu trpezu, a kad ukloniše jelo izneše vino u čašama od biljura. Onda plemeniti heroj, gledajući široko razlivenu vodu ispred sebe pokaza prstom i reče: «Koje je ovo mesto? Kaži mi ime koje ovo ostrvo nosi. A čini se i da nije ostrvo.» Rečni bog odgovori: «Ne, to što vidiš nije jedno ostrvo. Ima tu pet ostrva, ali udaljenost krije njihove međe. A da bi se manje čudio šta je Dijana učinila kad joj je naneta uvreda, ova su ostrva ranije

_______________

¹Herkulove žene Dejanire. ²Ove su ptice nosile ime Meleagride, morke. ³Piritovs

bila nimfe, koje kad su zaklale deset junaca i, zanesene svečanim kolom, pozvale na gozbu sve ostale seoske bogove osim mene. Nabreknem od gneva i narastem kao kad su najsnažnije bujice i, tako strašno gnevan, u užasnom povodnju, otkinem gore od gora, polja od polja i, zajedno sa mestom na kojem su se nalazile, odnesem nimfe koje me se najzad sete, kad su se već našle u moru. Tu se moja bujica i more sjedine i pocepaju nepodeljenu zemlju u onoliko delova koliko sad vidiš Ehinada tamo s onu stranu mora. Ali, kao što i sam vidiš, ono ostrvo što malo viri tamo iza ostalih najviše volim: mornari ga nazivaju Perimele. Voleo sam je, pa sam i ostrvu dao njeno ime. Ovo je razgnevilo njenog oca, Hipodamasa, koji je kćer bacio u provaliju smrti s jedne visoke litice. Ja sam je uhvatio i dok sam joj pomagao da pliva, povičem: ‘O, bože trozupca, kome je kockom pripalo carstvo okeana i valova, pomozi i dodeli mesto ovoj devojci, koju je očeva surovost bacila sunovrat da se utopi, molim ti se, Neptune, ili učini da ona sama postane mesto.’ Dok sam se molio, novo kopno prigrli njen plutajući lik i iz njenog preobraženog oblika nastade čvrsto ostrvo.»

Filemon i Baukida (611 – 724)

Posle ovih reči reka zaneme. Priča o tom čudu dirnu srca svih. Ali jedan se naruga njihovoj lakovernosti, jedan drskog duha, uvek gotov da izvrgne bogove ruglu, Iksionov sin, podrugljivac Piritovs. «Pričaš bajke, Ahelovse», reče. «Pridaješ isuviše veliku moć bogovima, ako misliš da oni daju i menjaju oblik stvarima.» Svi se ostali iznenadiše i osporiše njegove reči, naročito Leleks, zreo i umom i godinama, koji reče: «Moć neba je vaistinu neizmerna i bezgranična; sve što bogovi odluče obistini se. Pazi,veruj mi, u frigijskim brdima ima jedan hrast i jedna lipa, jedno pored drugoga, ograđeni niskim zidom. Lično sam video to mesto. Jer Pitej me poslao u Frigiju, gde je njegov otac nekad vladao. Nedaleko od mesta o kojem govorim ima močvara, nekad je to bilo ljudsko naselje, a sad baruština, stanište gnjuraca i kašikara. Tu dođe Jupiter prerušen u smrtnika, s njim beše i Atlasov unuk, onaj što nosi kaducej, odloženih krila. Dođu u naselje sa hiljadu kuća i traže da negde prenoće: hiljadu je kuća bilo zatvoreno za njih. Jedna ih je kuća ipak primila, istina siromašna potleušica pokrivena slamom i trskom iz močvare, ali čestita starica Baukida i Filemon, njen vršnjak: venčali su se u toj krovinjari i ostareli u njoj; u njoj su siromaštvo lako podnosili vladajući njime i podnoseći ga vedra duha. Ne bi imalo smisla tražiti gazde i sluge u toj kući; njih dvoje činili su čitavo domaćinstvo, zajedno su i gazdovali i posluživali. I tako, kad su nebeski bogovi došli pred ovu skromnu kuću i saginjući se ušli kroz niska vrata, starac ih pozva da odmore telo i postavi klupu, koju Baukida hitro prekri grubim guberom. Onda razgrnu pepeo na ognjištu i raspiri jučerašnje ugljevlje kojima dodade suvo lišće i poče da duva staračkim ustima dok ne planu. Onda uze s krova tanke cepke i suvo granje, izlomi ih i naloži pod bakreni kotao. Onda uze glavicu kupusa koju je njen muž doneo iz dobro navodnjavanog vrta i odbaci vanjske listove. U međuvremenu račvastom motkom starac skide plahu slanine koja je visila preko pocrnele grede, odseče jedan režanj dugo priželjkivane slanine i stavi ga da se kuva u ključavoj vodi. U međuvremenu su ćaskali da prekrate vreme i prostrli asuru od rogoza na krevet sa nogama od vrbe. Onda prebaciše zavesu koju su upotrebljavali samo u retkim prilikama, premda je bila veoma jednostavna i prilično olinjala, dobro je pristajala uz vrbov krevet. Bogovi se nasloniše. Starica, uzdignutih skuta i drhtavim rukama postavi sto. Jedna od njegove tri noge beše kratka, pa je podloži komadom ćupa. Kad je na taj način izravnala nagib, obrisa sto strukom zelene nane. Onda na njega stavi nekoliko maslinki, zelenih i zrelih, istinske Minervine plodove, malo jesenjih drenjina ubranih na prisojcima vinograda, endivije i radića, celog sira i rovitih jaja pečenih u vrelom pepelu – sve servirano u zemljanim činijama. Posle ove zakuske postavi činiju za mešanje vina ukrašenu reljefom od istog skupocenog materijala na sto i bukove bukare, iznutra obložene žutim voskom. Ubrzo iz kotla stiže oblak pare prijatnog mirisa i staro vino koje se onda mače ustranu da ostavi prostora za sledeći obred. Tu beše oraha i smokava, suvih urmi, šljiva i mirisnih jabuka u širokim korpicama, kao i grimiznog grožđa tek ubranog u vinogradu. Na sred stola stavi saće bistrog belog meda. Uz sve to, za stolom su bila radosna lica, dobrodošlica i obilje dobre volje.

«Ubrzo primetiše da se činija za mešanje vina sama od sebe puni čim se isprazni i da vino samo navire. Kad to starac i starica primetiše, zadiviše se i uplašiše. I, digavši ruke put neba pomoliše se Bauka i drhtavi Filemon bogu i zamoliše ga da im oprosti što je gozba tako skromna. Imali su jednog gusana, koji je bio čuvar njihovog skromnog imanja, i njega su hteli da zakolju da ugoste nebeske goste. No on beše brzih krila: spori starci padoše s nogu od umora i ne uhvatiše ga. Dugo je izbegavao i najzad se činilo da će da potraži skrovište kod samih bogova; onda im bogovi rekoše da ne kolju gusana. ‘Mi smo bogovi’, rekoše oni. ‘Vaše nevaljale susede ćemo po zasluzi da kaznimo, a vi ćete biti izuzeti od kazne. Napustite sad dom i pođite s nama tamo gore na onaj vis.’ Oboje poslušaše i oslanjajući se na štapove krenuše uz brdo. Kad su bili na domet strele od vrha, osvrnuše se i ugledaše celu dolinu prekrivenu vodom, samo je njihova kuća stajala uzgor. I dok su to zadiviljeno gledali i oplakivali sudbinu suseda, njihova stara krovinjara, koja je bila premala i za njih dvoje preobrazi se u hram. Mramorni stubovi zauzeše mesto račvastih drvenih nosača, slamni krov požute i postade zlatan, porta bi raskošno izrezbarena, mramorni pločnik pokri prilaz. Onda Saturnov sin blago reče: ‘A sad, ti, starče, i ti, starice, koja si dostojna svoga muža, tražite od nas milost kakvu god želite.’ Nakon razmene nekoliko reči sa Baukom, Filemon objavi njihovu zajedničku želju bogovima. ‘Molimo da budemo vaši sveštenici i da čuvamo vaš hram; i, budući da smo proveli život zajedno, molimo da nas i smrt stigne u istom času; da ja nikad ne vidim grob moje žene, niti da ona mene sahrani.’ I želja im se ispuni. Čuvali su hram do smrti. Najzad, iskopneli od duboke starosti, dok su slučajno stajali pred hramom razgovarajući o prošlosti, vide Bauka kako Filemon lista, a Filemon kako Bauka lista i dok su im lica menjala oblik u vrhove drveća, oboje povikaše uglas: ‘Zbogom, dragi životni saputniče!’ pre nego im kora prekri usne. I dan-danas bitinijski seljaci pokazuju dva stabla jedno uz drugo koja rastu iz istog korena. To su mi pričali stari ljudi koji nisu mogli imati razloga da obmanjuju. Svojim sam očima video zavetne vence kako vise sa granja, pa sam i ja priložio svež venac i tom prilikom rekao: ‘Neka miljenici bogova budu bogovi; neka oni koji su obožavali budu obožavani.’»

Erisihton (725 – 884)

Leleks završi: i povest i pripovedač duboko potresoše sve, naročito Tezeja. Kad zažele da čuje još o čudesnim delima bogova, kalidonski bog reka se nalakati i oslovi ga: «Ima i najsmelijih junaka čiji je lik promenjen i koji su ostali u novom obliku. Drugima je, pak, dato da mogu da poprime mnoge oblike, kao tebi, Proteju, koji boraviš u prostranom moru što obuhvata zemlju. Jer tebe su ljudi videli u raznim oblicima: čas kao mladića, čas kao lava; čas si razjareni vepar, pa onda ljuta guja koju ljudi ne bi smeli da dodirnu; čas te rogovi preobraze u bika, a često uzimaš izgled kamena, da bi se zatim pojavio kao drvo; ponekad uzmeš izgled tekuće vode, neki su te videli su kao potok, a neki kao plamen, koji je neprijatelj vode.

«Ništa manje moći nije imala ni Autolikova žena, Erisihtonova kćer. Taj se Erisihton izrugivao bogovima i nije prinosio žrtve paljenice na njihove oltare. On je jednom, pričaju, sekirom oskrnavio sveti Cererin gaj i čelikom ukaljao to drevno drveće. U tome je gaju bio snažan hrast koji je rastao i zrevao stolećima, čitav mali gaj. Oko njena su visile vunene vrpce, zavetne tablice i venci cveća, kao svedoci molitava poklonika. Drijade su često pod ovim hrastom izvodile svečane igre; često su držeći se za ruke sastavljale kolo oko njegovog golemog stabla, čiji je divovski obim iznosio celih petnaest aršina. Nadvisivao je ostalo drveće u gaju kao što su one nadvisivale travu ispod njega. Pa ipak, to nije bilo dovoljno da zaustavi sekiru Triopasovog sina¹, koji zapovedi slugama da ga poseku. A kad vide da oni uzmakoše, taj nesrećnik zgrabi sekiru iz ruku jednoga od njih i povika: ‘Kad ovaj hrast ne bi bio samo drvo koje boginja voli, nego i sama boginja, njegov će lisnati vrh sad da dodirne zemlju.’ Rekne i, dok je podešavao sekiru da zada udarac iskosa, Dejin² hrast uzdrhta i jeknu; istog trena lišće i žir prebledeše, duge grane posiveše, ali kad bezbožni udarac zaseče stablo, šiknu mlaz krvi iz povređene kore, baš kao kad zaklani žrtveni bik padne pred oltar i šikne krv iz njegovog vrata. Svi se skameniše, a jedan, smeliji od ostalih, pokuša da spreči njegovo zlodelo i da zaustavi _________________

¹Erisihtona; ²Cererin/Demetrin

svirepu sekiru. Ali, Tesalijac sevnu očima put njega i viknu: ‘Uzmi ovo kao platu za svoju pobožnu pomisao!’ i umesto da sekirom udari u drvo, odseče mu njome glavu. A onda, dok je udarac za udarcem padao po stablu, iz drveta se začu glas: ‘Ja, Cererina najdraža nimfa, boravim u ovome hrastu i proričem ti svojim poslednjim dahom da će te zbog ovog brzo stići kazna u kojoj nalazim utehu za svoju smrt’, ali on dovrši svoje zlodelo: oslabljen brojnim udarcima i vučen konopcima, hrast najzad pade i svojom težinom pokosi veliki broj drveća oko sebe.

«Sve drijade, ojađene sopstvenim gubitkom i gubitkom koji je pretrpeo njihov gaj, plačući i odovene u crninu, odu Cereri i mole je da kazni Erisihtona. Prekrasna boginja pristade i klimnuv glavom potrese polja puna zarudelog žita. Zamisli kaznu koja će ljude naterati da osete sažaljenje (ali da se nijedan čovek ne sažali nad njim zbog takvog zlodela) i odluči da ga rebne Glađu. No, kako boginja nije mogla da je poseti (suđaje ne daju da se Cerera i Glad sastanu), ona pozva jedno od planinskih božanstava, jednu seosku oreadu i reče joj: ‘Ima jedno mesto u najdaljem kutku ledene Skitije, turobna i posna zemlja, zemlja bez žita i drveća. Tu boravi lenja Hladnoća i Bledilo, Strah i usukana Glad. Naredi Gladi da se uvuče u grešni trbuh onoga bezbožnog nitkova. Neka je obilje ne zasiti i neka nadvlada moju krajnju moć da nahranim. I da te dugo putovanje ne bi obeshrabrilo, uzmi moju kočiju i moje krilate zmajeve i upravljaj njima kroz vazduh.’ I predade uzde u njene ruke. Nimfa, nošena kroz vazduh u posuđenoj kočiji, stiže u Skitiju i na jednom golom visu, koji nosi ime Kavkaz, ispregnu zmajevite konje. Potraži Glad i zateče je u jednoj kamenitoj poljani kako noktima i zubima kida oskudne travke. Kosa joj visi u zapuštenim uvojcima, oči upale, lice sablasno bledo, a usne modre i oljuštene, grlo hrapavo, koža tvrda i suva, creva joj se kroz nju vide; karlične kosti strše ispod upalih slabina, trbuh – samo mesto gde treba da bude trbuh; grudi joj čini se vise slobodno i drže se samo na kosturu; zglobovi zbog stravične mršavosti preterano krupni, kolena natečena, a članci velike guke.

«Kad je nimfa ugleda, sa pristojnog joj odstojanja prenese boginjinu zapovest (nije se usuđivala da joj priđe bliže). I premda se nije tu mnogo bavila, premda se držala na odstojanju i samo što je stigla, učini joj se da oseća glad. Hitro se vinu visoko u vazduh i potera zmajevite konje put Tesalije.

«Glad izvrši Cererinu zapovest, premda su njihove nadležnosti sušta suprotnost, i nošena vetrom, stiže u Erisihtonov dvor. Uđe pravo u sobu bezbožnog kralja koji beše u dubokom snu (jer beše noć); sklopi okopnele ruke oko njega i zadahnu ga sobom duvajući na njegove usne, u njehov dušnik i grudi i poseja glad u njegove šuplje vene. Kad je obavila dužnost, napusti plodni svet i vrati se u postojbinu oskudice, u dobro joj znane pećine.

«No blagi San, lebdeći na mirnim krilima, umiruje Erisihtona. On se u snu gosti, žvaće praznim ustima, škljoca zubima, guta guke vazduha. Ali čim se probudi oseti u stomaku i u ustima silovitu potrebu za hranom. Smestra traži da se iznese pred njega sve što more i kopno mogu da ponude. Uprkos prepunoj trpezi pred sobom, on se i dalje žali na glad; usred gozbe on čezne i traži nove gozbe. Što bi bilo dovoljno za čitave gradove, za celu zemlju, nije dovoljno za jednoga. Što više šalje niz ždrelo, sve je gladniji. I, kao što okean prima sve reke i potoke sveta, a ne zasiti se vode, već ih požudno guta, i kao što požar nikad ne odbija gorivo već ga lakomo proždire, traži više što mu se više daje, i postaje oblaporniji zbog razmera, eto tako usta bezbožnog Erisihtona proždiru sve gozbe i traže još. Sva hrana u njenu samo zahteva hranu: što više jede sve je prazniji.

«Glad i jama bezdanka njegovog trbuha iscripiše sve zalihe hrane, no i tada pobesnela Glad ostade neutažena. Najzad, kad je sve bogatstvo proćerdao, ostade mu samo kćer dostojna boljeg oca. Bez prebijene pare u džepu, prodade i nju. Slobodoljubiva devojka odbi da služi gospodara i šireći ruke iznad talasa povika: ‘Spasi me ropstva, O ti, koji si me već lišio devičanstva.’ Neptun joj ga je uzeo i nije odbio njenu molbu. I premda je njen gospodar tek video, bog promeni njen lik, dade joj crte muškarca i odelo kakvo nose ribari. Njen gospodar, gledajući ribara, reče: ‘Hej ti, koji kriješ udicu u mamac, ti, koji rukuješ ribarskim štapom, neka ti bog podari mirno more i da lakoverna riba ne oseti konac dok ne trgneš kako bi je ulovio, gde je ona, kaži mi, što je sad stajala tu na obali u musavoj odeći i neuredne kose, jer ja sam je video kako stoji na obali, i tu joj se trag gubi!’ Ona sad shvati da je božiji dar uspešan i, radosna što je neko pita za nju lično, odgovori na njegovo pitanje ovim rečima: ‘Ma ko da si, oprosti, gospodine. Ja nisam skidao očiju sa zabačene udice, niti sam gledao okolo. Potpuno sam bio obuzet pecanjem. I da bi mi ti poverovao, neka bi bog mora pomogao ovu moju veštinu, budući da je istina da na ovoj obali nije stajalo nijedno ljudsko biće, ni muško ni žensko, osem mene.’ Njen gospodar poverova i okrenuv se na pesku napusti to mesto, savešeno obmanut. Posle joj se pređašnji oblik ponovo vrati. Ali, kad otac primeti da kćer ima moć da menja lik, on je prodavao više puta mnogim gospodarima. A ona bi, čas u obliku kobile, čas u obliku ptice ili krave, ili jelena, pobegla, i tako, premda nepošteno, snabdevala proždrljivog oca hranom. Na kraju, kad je neutaživa glad progutala sve zalihe, a njegova teška glad zahtevala sve više hrane, prokleti čovek stade zubima kidati sopstvene udove i hranio se jedući sopstveno telo.

«Ali, zašto da trošim vreme na priče o drugima? I ja sam lično, mlada gospodo, često menjao oblik. Samo moja je moć ograničena. Ponekad izgledam ovako kako me sad vidite, ponekad se prometnem u zmiju; drugi pak put, ja sam predvodnik stada i usmerim svu snagu u rogove – rogove, kažem, dok god mogu. Ali, sad je jedno od oružja moga čela slomljeno, kao što i sami možete da vidite.» Završi on jeknuvši.

Knjiga IX

Ahelevs i Herakle (1 – 95)                     

«Zašto uzdišeš, zašto ti je rog na čelu slomljen?», upita Tezej Ahelovsa. Kalidonski rečni bog, čiju je neurednu kosu krasio venac od rogoza ovako odgovori: «Grdna li pitanja! Jer, ko voli da priča o svom porazu? Sve ću, ipak, od početka do kraja da ispričam; jer sramota poraza je manja od slave megdana. Velika je uteha to što znam od kakvog sam junaka izgubio. Možda si čuo za ime lepe Dejanire za čiju ruku se nadmetala čitava vojska prosaca, među kojima sam bio i ja. Čim sam ušao u dvor njenog oca, viknem, ‘Sine velikog Partaona, ištem tvoju kćer sebi za ženu.’ I Herakle isto to reče i drugi se povukoše pred nama. Moj suparnik reče da mu je Jupiter otac i pomenu svoje slavne trudove, zadatke pune opasnosti koje mu je davala maćeha Junona. ‘Sramotno je’, reknem ja, ‘za jednog boga da uzmakne pred smrtnikom’ – junak tada još nije bio bog. ‘Evo me tu, gospodar sam reke što vijuga kroz tvoju zemlju. Kao tvoj zet, neću biti stranac iz neke daleke zemlje, već zemljak, prijatelj, jedan od tvojih. Nemoj da mi uzmeš za zlo što me Junona ne mrzi, ili što nisam po njenoj kazni morao da podnosim velike muke. Hvališ se, Alkmenin sine, da ti je Jupiter otac. Ti na sramotu majke tražiš oca. Ako je to istina, ti si kopiljan; ako nije, ti si obični lažov. Pa sad biraj šta si!’

«Dugo je, kipeći od gneva, besno sevao očima put mene. ‘Moja je mišica ubedljivija od jezika. Nemam ništa protiv da odneseš pobedu na jeziku; ja ću da pobedim na megdanu.’ I stupi napred strašan pogledati. Ali obraz mi ne dâ da se povučem posle onako izazovnih reči. Zauzmem odbrambeni stav i stisnutih šaka čekam borbu. Najpre zgrabi pune šake peska i baci ih na mene, ja uzvratim istom merom i telo mu prekrijem žutim peskom. Onda nasrnu hvatajući me čas za uljem dobro namazane noge čas za vrat, da ne duljim, nije bilo dela za koji me nije uhvatio. No, zahvaljujući zamašnoj težini, njegovi su pokušaji ostali bez uspeha. Stajao sam postojano kao gromadna stena koju svom silom napadaju bučni talasi, ali joj ne mogu ništa. Na tren se razdvojimo, da bi se svom silinom opet sudarili, čvrsto držeći svoju stranu, rešeni da ne popustimo ni za nokat. Sad moja noga dodiruje njegovu, telo mi je dosta izbačeno napred, njegove sam prste držao u svojima, čela nam se sudaraju. Kažem vam, izgledali smo kao dva snažna bika koji se bore za najviđeniju junicu na čitavom pašnjaku dok stado uplašeno i sa neizvesnošću gleda koji će od nas da pobedi i odnese tako vrednu nagradu. Tri puta veličanstveni Herakle bezuspešno pokuša da me odbaci natrag dok sam ja nasrtao na njega; najzad, četvrti put pođe mu za rukom da savlada moj zahvat i da me odbaci. Izgubih ravnotežu i tada – čvrsto sam rešio da kažem istinu – brzo me okrenu i nasrnu svom težinom s leđa. Veruj mi, Tezeju, ne izmišljam pojedinosti slave radi, osećao sam se kao da me pritisla planina. Uprkos tome, krajnjim naporom, oslobodim ruke, sav u goloj vodi i izvukoh se iz njegovog medveđeg zagrljaja. Dok sam pokušavao da povratim dah, pre nego sam povratio snagu, opet nasrnu na mene stisnuv me za grlo. To je bio kraj borbe. Prinudi me da pokleknem i da zagrizem pesak zubima.

«Budući da mu nisam bio ravan u snazi, pokušam lukavstvom: izdužim telo u obliku zmije i kolutajući se, lickajući dvostrukim jezikom i sikćući poput furije izmigoljim se iz junakovih šaka. Ali, Herakle prasnu u smeh i naruga se mojoj čaroliji. ‘Još u kolevci naučio sam kako se ubijaju zmije. Može biti da ti nadmašuješ druge zmije, Ahelovse, ali šta je jedan poskok u poređenju sa Hidrom iz Lerne. Ta je neman cvetala i uživala kad dobije rane; kad joj se neka od mnogih glava odseče, na tom bi joj mestu svaki put iznikle dve: što je više sečeš, ona sve veća, iz rane, kao grane, rastu zmije na sve strane. Ali, ja, Herakle, savladah tu neman i spržih svaki vrat s kog sam skinuo glavu. Šta misliš, šta će da snađe tebe koji se samo pretvaraš da si zmija, u sumnjivom obliku, sa oružjem koje nije u skladu s tvojom prirodom?’ Reče. Onda me zgrabi za vrat i stade da steže tvrdim prstima. Uplaših se, kao da mi se omča steže oko vrata i uzalud se upinjah da se izvučem iz neprijateljskih šaka. Savladan i kao zmija, uzeh oblik razjarenog bika i u tom obliku nastavih borbu. Rukama me uhvati sleva i pusti. Pobegnem, a on me stiže, uhvati i savi mi vrat te mi se rogovi zariše u zemlju i položi me na pesak. Ali mu ni to ne bi dosta. Uhvati me za rog i slomi ga, onako tvrdog; grubom ga rukom, odlomi i ostavi me osakaćenog. Najade su ga ispunile voćem i mirisnim cvetovima i, tako osveštan, sad obogaćuje boginju Izobilja.» Rečni bog završi, a jedna od njegovih sluškinja, nimfa odevena kao Dijana, sa kosom raspuštenom niz ramena, stupi napred sa Rogom Izobilja punim biranih jesenjih plodova i počasti goste po drugi put. Zora zarude; kad planinske vrhove ogrejaše prvi zraci sunca, krenuše gosti na put. Nisu čekali da povodanj sasvim jenja i da se reka vrati u korito. U talase nabrekle reke baci se Ahelevs kvaseći zelenu kosu i slomljeni rog.

Herakle i Nesos (96 – 132)                      

On je tugovao zbog gubitka krasnog roga, koji je inače bio zdrav čitav. Mogao je sem toga vrbovim lišćem i rogozom da sakrije patrljak slomljenog roga. Zbog ljubavi prema Dejaniri je i kentaur Nesos zadobio ranu, ali smrtnu: njemu su došle glave Heraklove strele. Na putu kući u tvrdi grad Tirin, Herakle je posle venčanja s nevestom stigao na reku Evenos. Voda nabujala od brega do brega zbog jesenjih kiša;  divovski vrtlozi ne daju na drugu stranu. Herakle se ne boji za sebe, ali se pomalo plaši za mladu nevstu. Iskrsnu pred njih grubi Nesos koji poznaje plićake. «Slušaj, Herakle!», reče on. «Nemoj da odbiješ moju pomoć. Dozvoli da prenesem tvoju nevestu na drugu stranu dok ti preplivaš reku.» Dejanira bleda kao krpa, plaši se Nesosa više nego reke, ali mu je njen muž poveri. Sa tobolcem i lavljom kožom na sebi (toljagu i luk je prebacio na drugu obalu) Herakle skoči i povika: «Jednu sam reku savladao, sad ću i drugu!» Isuviše ponosan da bi tražio milost reke, nije se potrudio da traži gde je matica najpovoljnija. Za čas se nađe na drugoj strani i dok je dizao luk sa zemlje, ču nevestin vrisak: Nesos s plenom strugnuo uz planinu. Ali Herakle povika: «Otmičaru, kuda ćeš? Uzalud se uzdaš u hitre noge, divljače. Nesose, nakazo, tebi govorim! Ostavi moju nevestu, kad ti lepo kažem! Ako nemaš poštovanja prema meni, u najmanju ruku točak tvoga oca Iksiona¹ trebalo bi da ti posluži kao opomena da ne otimaš ženu drugog čoveka. Nemoj da misliš da ćeš umaći, a luđi je onaj koji je poverovao konjskim kopitama! Moje strele a ne moje noge će da te stignu!» I stavi reči na probu odapev strelu koja prosvira kroz begunčeva leđa i otrovnim vrhom izbi na njegove grudi. Kentaur iščupa strelu a krv šiknu u dva mlaza, pomešana sa Hidrinom otrovnom krvlju. Nesos uhvati nekoliko kapi smese i jeknu: «Skupo će te stajati moja smrt!», reče. Onda dade okrvavljenu dolamu Dejaniri, dar koji – po njegovim rečima – može da joj posluži za podsticanje muževljeve ljubavne strasti.

Heraklova smrt (133 – 272)  

Od tada su mnoge godine protekle; slava Heraklovih trudova razglasi se po svetu i razjari mržnju njegove maćehe Junone. Grad Ehalija već beše razorio i spremaše se da ispuni zavet dat u Jupiterovom hramu na rtu Keneonu kad brbljivica Fama stiže do Dejanirinog uva, Fama koja uživa da poluistinama i lažima ukrašava istinu i od mrvice naraste do divovskih razmera: «Amfitrionov sin umire od ljubavi prema princezi Joli²!» Žena poverova što je čula; pomisao da će da dobije suparnicu ispuni je užasom. Najpre sirota žena proli potok suza od tuge, a onda reče: «Kakva vajda? Jola će samo da uživa u tojim suzama. I ne samo to. Uskoro će ona i u kuću da ti dođe. Moram da smislim neki plan pre nego moje mesto u bračnoj postelji zauzme druga. Da li da ćutim ili da kažem kako se osećam? Da li da ostanem ovde, ili da se vratim u Kalidon? Da napustim svoj dom, ili da pružim kakav-takav otpor? Možda će biti najbolje da se setim mog brata Meleagera i da smelo udarim. Zašto da ne zakoljem njegovu suložnicu i ne pokažem kako može da bude duboka ženska ozlojeđenost?» Razmotrila je nekoliko različitih zamisli, ali joj se učini da će najbolje biti da mužu pošalje košulju umazanu mrljama  krvi kentaura Nesosa, s nadom da će na taj način da povrati Heraklovu ohlađenu ljubav. Ne znajući kako će je ta tunika ojaditi, dade je sluzi Lihasu, koji je to još manje znao, da mu je preda kao njen dar. Ne sluteći zlo,  Herakle uze i obuče košulju umrljanu Hidrinim otrovom. Vatre su tada već bile upaljene, _________________

¹Iksion je pokušao da obljubi Junonu pa ga je Jupiter kaznio da bude razapet na točak. ² Kralj Evrit je obećao kćerku Jolu junaku koji ga pobedi u gađanju lukom i strelom. Herakle ga je pobedio, ali  nije dobio Jolu pa je razorio grad Ehaliju, a princezu dao svome sinu Hilu.

junak je palio tamjan izgovarajući molitve i prinoseći žrtve levanice na mramorni oltar. Zatrovana košulja se zagreja i na taj način omogući otrovu da se preko plamena uvuče u Heraklovo telo. Koliko god je mogao, trpeo je i gušio jauke. No kad bol nadvlada, on prevrnu oltar i ispuni šume i brda Eta užasnim kricima. Naprezao se da zbaci kobnu košulju sa sebe, no ona prionula za telo, a gde se raspori, s komadima košulje otpadaju i komadi tela, otkrivajući krupne kosti. I krv cvrči, poput komada usijanog gvožđa bačenog u ledenu vodu, i ključa na vatri otrova. Proždrljivi plamen prodire u utrobu i u grudi. Obliše ga kapi crnog znoja. Ugljenisane tetive praskaju i pucaju. Nevidovna rana topi srž u kostima. Onda diže ruke prema nebu i povika: «Naslađuj se nad mojom propasti, Saturnijska Junono! Likuj, svirepa boginjo! Gledaj sa visine na ovaj prizor razaranja i nasiti surovo srce! Ili pak, ako vapaji moje kobi, ako moje paklene muke i u tebi, zakleta dušmanko, bude sažaljenje, razluči moj duh od tela, tela izloženog patnji i naporu, rođenog samo za mržnju i trudove. Smrt ću primiti kao milost i vredan dar moje maćehe. Ja sam ipak usmrtio Busirisa koji je krvlju stranaca srkrnavio hramove bogova. Istrgao sam divljeg Anteja iz majčinog krila, usudio sam se da bez straha pogledam Gerionu sa tri tela u oči kao troglavom Kerberu! Pa je li mi zbog toga data snaga da slomim rogove kritskog bika, da počistim Augijeve štale i da ustrelim stimfalske ptice, da uhvatim Dijaninog jelena u šumama planine Partenion, da ukradem Hipolitin zlatni pojas pored reke Termodon i oberem jabuke koje je tako revnosno čuvao besani znaj. Jesam li zbog ovoga pobedio kentaure i savladao vepra koji je pustošio polja Arkadije? A ni Hidri nije ništa pomoglo što su joj na mestu jedne odsečene glave nicale dve? Seti se da sam usmrtio Diomedove konje čim sam ih video onako ugojene na ljudskoj krvi i njihove jasle pune ljudskih tela, ne samo konje nego i njihovog gospodara; moje su ruke ubile nimejskog lava, na moju se glavu naslanjalo nebo. Da, Jupiterovoj svirepoj ljubi mora da je dojadilo da mi postavlja zadatke, premda meni nije dojadilo da ih izvršujem. Opet mi preti smrt i propast, ali sad ne mogu hrabro da idem u susret opasnosti, jer vatra plamti u grudima i proždire telo. Evritej je ipak živ i zdrav! Može li iko više da veruje da bogovi postoje?» – izgovarajući te reči Herakle posrnu u samrtnom ropcu na visovima planine Eta, kao ranjen bik lovačkim kopljem kad je uplašeni napadač pobegao i sklonio se. Junaka stalno jauče i urla; stalno pokušava da zbaci svaki komadić košulje, čupa stabla i iskaljuje gnev na planinu ili pruža ruke u visinu prema nebu.

Onda odjednom ugleda drhtavog Lihasa koji se sklonio pod jednu liticu. Van sebe od bola, povika: «Lihase, jesi li mi ti doneo ovaj smrtonosni dar? Hoćeš li ti da budeš moj ubica?» Sluga, bled kao krpa od straha, drhteći promuca nekoliko reči izvinjenja. Ali dok je govorio i spremao se da sklopi ruke oko Heraklovih kolena, junak ga zgrabi, zavitla nekoliko puta i baci u Evbejsko more jačom snagom od katapulta. Dok je leteo kroz vazduh, Lihasovo telo poče da tvrdne. Kažu da se kiša pod udarima ledenog vetra pretvara u sneg, i da se mekane lagane pahuljice kasnije stvrdnu i slede u kuglice grada. Upravo se to, prema drevnom predanju, desilo Lihasu: Kad je bačen moćnim rukama niz provaliju u njemu od straha nije bilo ni kapi prvi i, potpuno lišen vlage, pretvorio se u kamen. I danas, iz mora kraj Evbeje izviruje niska stena slična ljudskoj prilici. Moreplovci izbegavaju da stanu na tu stenu kao da ona oseća, a i ime su joj dali ‘Lihas’. A Jupiterov veliki sin čupa drveće po Eti i baca ga na lomaču do neba visoku; Filoktetu pokloni luk i tobolac sa strelama kome bi suđeno da poseti Troju i zamoli ga da potpali lomaču, a on, dok je plamen proždire, razvrši njen vrh, prostre kožu nimijskog lava i sa osmehom, kao zvanica na gozbi sa vencem na glavi i peharima punim vina, nasloni se na nju stavivši toljagu pod glavu.

Vatra se rasplamsa glasno pucketajući, plameni juzeci ližu telo junaka koji mirno čeka mrskog neprijatelja. Bogovi se uplašiše za velikog branioca zemlje. Tada Jupiter, osećajući njihov strah i zračeći čistom radošću, reče: «Vaš me strah, O, bogovi, veoma raduje. Srdačno čestitam sebi što se nazivam ocem i kraljem naroda koji ne prepušta stvari zaboravui što jedan od mojih sinova uživa vašu ljubav i zaštitu. Vaša je milost jamačno priznanje njegovim velikim podvizima i ja vam lično izražavam zahvalnost. Vaistinu vam kažem, verni moji podanici, vaša je zebnja bezrazložna. Zanemarite onaj plamen na planini Eti. Junak koji je pobedio sve pobediće i onaj plamen. Vulkan ima moć samo nad delom koji je nasledio od majke. Deo koji potiče od mene je večan, smrt mu ne može ništa, savršeno je otporan na vatru. Taj ću deo, kad se njegovo vreme na zemlji završi, da primim u nebeske prostore i nadam se da će taj moj postupak obradovati sve bogove. Ako se neko od vas protivi da Herakle bude ovde primljen kao bog, može da se ljuti, ali će da se uveri da je to priznanje potpuno zasluženo i daće svoju suzdržanu saglasnost.» Svi su bogovi bili saglasni. I njegova verna ljuba činilo se da je zadovoljna, premda joj nisu bile prijatne njegove poslednje reči; leknu je u srcu što je pred svima ukori. U međuvremenu Vulkan sprži sve što plamenom može da izgori. Od Heraklove spoljašnosti ništa prepoznatljivo ne osta. Što je od majke – iščeznu; a što od oca – ostade. Kao što se zmija kad zbaci košulju podmladi i nove krljušti blesnu punom svežinom, tako i tirinski junak, odbaciv smrtni oblik, prikupi snagu i blesnu u nebeskom sjaju i moći. Jupiter, njegov svemogući otac, zaogrnu ga oblacima i prenese među jasne zvezde.

Alkmena i Galantida (273 – 323)

Atlas oseti da nebo postade teže. Mržnja Stenelovog sina Evristeja nije se međutim smanjila, samo joj promeni smer sa Herakla na njegovu decu. Junakova ostarela i ojađena majka Alkmena dugo je žalila, ali je mogla bar da se isplače na Jolinom ramenu i da joj priča o podvizima njenog sina, kao i o njegovim stradanjima. Po Heraklovoj je naredbi njegov sin Hil primio devojku u srce i u postelju i očekivaše dete njegove plemenite krvi. Alkmena joj reče: «Nadajmo se da će bogovi prema tebi biti blagonakloni i da tvoji trudovi neće dugo trajati kad dođe vreme i kad u strahu budeš dozivala Ilitiju¹, boginju porođaja. Na Junonin mig, ta je boginja prema meni  bila krajnje neljubazna. Kad se navršilo devet meseci i čudotvorac Herakle trebalo da se rodi, utroba mi je bila do krajnosti napeta; plod koji sam nosila bio je golem – tako golem da se lako moglo zaključiti da mu je Jupiter otac. Kad sam osetila trudove, napori su bili isuviše jaki da bi mogli dugo da se izdrže. I sad dok ti o tome pričam, osećam hladne ježine niz kičmu i neki me grčevi sa sećanjem hvataju. Sedam dugih dana i sedam noći mučila sam porođajne muke, iznurena bolovima. Ispružim ruke prema nebu i vrisnem dok sam se molila Lucini i svim Čučavcima, bogovima babinja. Pomoćnica stiže, ali, mogu ti reći da je Junona unapred podmitila i bila je spremna da me žrtvuje prkosnoj boginji. Čim je čula kako stenjem, Pomoćnica sede na oltar pred vratima, desno koleno čvrsto prebaci preko levog, splete prste na rukama koje su čvrsto stezale desno koleno i tiho šaputala basme da osujeti započeti trud. Naprezala sam se i napinjala, van sebe od bola, i proklinjala Jupitera što me ostavio na cedilu. Želela sam prosto da umrem; moji bi jauci i najtvrđe stene razmekšali. Dok sam jaukala, udate Tebanke koje su došle da mi pomognu nudile su zavete bogovima da mi pomognu i pokušavale da me ohrabre. Jedna od mojih sluškinja, Galantida, plavokosa devojka iz siromašne kuće koju sam zavolela jer je sve poslove obavljala s voljom i bila mi neizmerno odana, shvati da je svirepa Junona smislila neku pakost, i kako je ta devojka izlazila i ulazila kroz vrata primeti Lucinu kako sedi na oltaru stiskajući kolena prepletenim prstima. «Ma ko da si», rekne ona, «uđi i čestitaj Gospođi! Alkmena od Argosa je rodila; sad je postala majka i sve njene molitve su uslišene.» Boginja porođaja skoči na noge i u panici rasplete prste. Moje se prepone oslobodiše i dete se rodi. Kad je prevarila Lucinu, kažu da je Galantida prasnula u smeh pa je surova boginja zgrabila za kosu i bacila na zemlju. Upinjala se da ustane i tada joj se ruke preobraze u prednje noge. Leđa joj nisu izgubila ljudski izgled premda je dobila izgled lasice. Zato što je svojim lažljivim ustima pomogla Alkmeni kad je bila u porođajnim mukama, ona rađa mlade na usta i obleće oko kuće kao i pre.»

Driopa (324 – 393)

Alkmena uzdahnu završavajući, ojađena sećanjem na devojku koja je tako verno služila. Onda žena njenog unuka reče: «Majko, tuguješ zbog Galantidinog preobraženja, a ona nikad nije bila član naše porodice. Dozvoli da ja tebi ispričam neobičnu sudbinu moje rođene sestre – premda me suze guše pa jedva govorim. Bila je jedinica (ja sam od druge majke) i najljupkija devojka u čitavoj Ehaliji – imenom Driopa. U davnoj prošlosti Apolon, bog Delosa i Delfa, je silovao. Premda je izgubila nevinost, Andraemon se oženio njome i srećno su živeli u ______________

¹Ilithyia < Είλείθυια – pomoćnica pri porođaju, boginja porođaja, kod Latina: Junona Lucina

braku. Ima tamo jezero strmih obala poput morskih, obraslo drvećem mirte. Savršeno nesvesna šta je čeka, Driopa je na to jezero došla – ovo čini priču još strašnijom – da ubere nekoliko cvetova za venac nimfama. U naručju je držala svoje najveće blago, muško dete u povoju, i dojila ga na toplim i mekim grudima. Nedaleko odatle rastao je lotos sav prekriven cvetovima tirijskog purpura obećavajući bogat rod. Ubrala je nekoliko cvetova da pokaže i obraduje dete. Htela sam (jer, i ja sam tu bila) da uberem koji, no ugledah krv kako kaplje iz peteljki, a grane sa kojih su ubrani grozno drhte. Tek tada, isuviše kasno, seljaci ispričaše kako je nimfa Lotida bežeći od odvratnog Prijapovog udvaranja, zadržavši ime, promenila oblik u lotos. I moju sestru, kojoj to nije bilo poznato, ova priča duboko potrese; pokuša da uzmakne i, pošto je zazvala nimfe, htede da napusti to mesto, ali noge joj već behu pustile dubok koren. Upinjala se da se oslobodi, ali je samo do pasa mogla da se miče, jer se već bila uhvatila kora penjući se odozdo i postepeno je obuhvatajući oko slabina. Ritualnim pokretom hitro pokuša da čupa kosu, ali dignuta ruka pusti listove koji su se već pojavili na glavi. Mali Amfisos (ime mu je dao deda Evrit) oseti kako bradavica na majkinim grudima postaje tvrda i kruta i ne pušta mleko dok sisao. Stajala sam i gledala sestrinu muku, potpuno bespomoćna, premda sam činila sve što je bilo u mojoj moći da usporim rast stabla i grana. Sklopivši čvrsto ruke oko nje, priznajem, poželela sam da kora i mene obuhvati. Dođe njen muž Andraemon i siroti otac Evrit, traže Driopu. ‘Gde ti je sestra?’, pitaju. Pokazala sam na lotosovo drvo. Stablo je još bilo toplo i oni padoše na kolena da ga poljube i sklopiše se oko panja njima dragog drveta. Moja draga sestra se već sva, izuzev lice, bila preobrazila u drvo. Prolivala je suze na lišće kojim se nanovo zaodelo njeno telo. I dok su joj usne još propuštale glas, reči njene tugovanke su lebdele u vazduhu: ‘Ako se može verovati zakletvama prokletih, kunem se bogom da nisam zaslužila ovu nepravdu. Kako je grozno biti kažnjen na pravdi boga! Moj život je bio bezgrešan. Ako ovo nije istina, molim se bogu da uvenem i da izgubim svaki list, da budem posečena sekirom i naložena na vatru. Uzmite sad moga sina iz majkinih grana i dajte ga dadilji u naručje. Neka sisa i neka se igra u sennci moga drveta. A kad dete prohoda, naučite ga da pozdravi majku i da čežnjivo kaže ‘Ovde, u ovome stablu je ona, moja mama!’ Naučite ga da izbegava virove, da nikad ne bere cvetove i da veruje da je svaki žbun koji vidi dom neke boginje. Zbogom, voljeni mužu; zbogom, oče i ti, draga sestro! Ako polažem neko pravo na vašu ljubav, održavajte moje drvo brižljivo, čuvajte moje lišće od kosira i da ga koze ne obrste. Pošto više ne mogu da se sagnem prema vama, propnite se, priđite mojim usnama dok još možete da ih dodirnete i podignite moje voljeno dete da ga majka još jednom poljubi. Više ne mogu da govorim. Kora mi se kradom hvata oko vrata i glava mi se gubi u kruni drveta. Ne morate da držite moje oči, kora će da ih prekrije i bez vaše pomoći.’ I izdahnu sa poslenjom reči. Iako je Driopino telo preobraženo, njegova se toplota dugo držala u nanovo izniklim granama.»

Jolej i Kaliroini sinovi  (394 – 417)

Dok Jola kazuje ovu neobičnu priču lijući suze koje Alkmena nežno briše i sama plačući, na vrata ispred njih izbi momak i kao rukom odnese njihovu tugu. Jer na uzvišenim vratima stajaše mlad čovek, bolje reći, dečak – jedva da ga je nausnica počela gariti – Jolej¹, sa crtama kakve je imao u cvetu mladosti. Uslišiv molitve svog muža Herakla, taj mu je izgled vratila boginja mladosti Heba, a bila je naumila da se zarekne da više nikome neće da učini tu milost, no je obrlati Temida ovim rečima: «Tebu u ovom času potresa krvavi građanski rat. Hrabrog Kapaneja niko sem Jupiterove strele ne može da pobedi. Braća nastoje da reše spor tako što će da ubiju jedan drugoga. Jedan prorok, još živ, videće sopstvenu sen, dok ga proždire zemlja i baca u Had. Njegov će sin, u zločinu koji je i dužnost, da se drzne da osveti oca ubijstvom majke. Alkmeona, raspamećenog sopstvenim zločinom i proteranog, progoniće duh njegove majke i psoglave Furije, dok god njegova nova žena zahteva da dobije prokletu zlatnu ogrlicu i dok god Fegejev mač ne prolije krv njegovog rođaka. Tako će Kaliroje, padajući ničice pred moćne Jupiterove noge, moliti svemogućeg da godine koje je Jolej izgubio doda njenim tek rođenim sinovima kako bi mogli da osvete očevu smrt. Hebin poklon cveta mladosti će tako da _____________

¹Ίόλαος > Iolaus, Ifiklov sin, Heraklov stalni pratilac.

dođe Jupiterovim posredstvom, a deca će da postanu odrasli ljudi.

Kad Temida koja zna budućnost izreče ovaj niz proročanstava, bogovi ih propratiše glasnim protestima. «Zašto ne može slična milost da se da i drugima?» – gunđali su. Aurora se žalila da su se godine njenog muža Titona¹ tužno otegle dok je prelepa Cerera oplakivala sede vlasi svoga Jasiona². Vulkan je uprkos tome tvrdio da njegov sin Erihton treba da bude sasvim podmlađen, a Venera, krajičkom oka ciljajući na budućnost, beše spremna da  ponudi cenu za podmlađivanje Anhisa. Svaki je bog imao nekog svog kandidata. Potegoše se burni argumenti, rasplamsaše se razmirice i čegrsti. Najzad Jupiter otvori usta. «Imate li imalo poštovanja prema meni?» – grmeo  je. «Gde će ovo da se svrši? Zar neko od vas misli da može da prkosi volji Sudbine?

Milet (418 – 452)

Sudbina je dozvolila Joleju da se vrati u godine mladosti. Isključivo voljom Sudbine će Kalirojine bebe da postanu odrasli ljudi, a ne agitacijom ili gornjanjem. Svi ste podređeni Sudbini i – ako vam to pomaže da lakše podnosite svoju podređenost – to važi i za mene. Kad bih imao moć da menjam stvari, dao bih prednost mojim sinovima. Eakova³ leđa ne bi bila tako povita od starosti, Radamant* bi odabrao cvet večne mladosti, kao i pogureni Minos, kojeg su s prezirom lišili kraljevske vlasti zbog gorkog bremena starosti.» Jupiterove reči ubediše bogove i, videći Eaka, Minosa i starca Radamanta iskopnele i slabe, niko se više nije bunio. Kad je Minos bio u najboljim godinama, dovoljno je bilo samo izgovoriti njegovo ime pa da utera strah u kosti moćnim narodima a sad, okopneo, živi u strahu od mladog Mileta, gordog Cererinog i Apolonovog sina. Premda je Minos sumnjao da mladić snuje zaveru, nije imao obraza da ga protera iz svoje kuće. Milet je pobegao svojom voljom, dokopao se jedrenjaka, preplovio Egej i iskrcao se u Aziji, gde je podigao moćan grad ograđen zidinama i dao mu svoje ime. Tu je sreo Kiane, dete vijugavog Maendra, koja je lutala obalama reke njenog oca. Plod njihovog druženja bili su Bibida i Kaun, blizanci iznenađujuće lepote.

      Biblida (453 – 665)

Bibidina kob opominje devojke da vole samo ono što se sme. Bibidu je zanela strast prema Apolonovom unuku, njenom bratu. Volela ga je ne kako se valja, sestrinskom ljubavlju. Sprva nije razumela strast koja je narastala u njenom srcu. Činilo joj se da nema ništa grešno u tome da ga često ljubi u usne, ili da sklopi ruke Kaunu oko vrata i da ga miluje. Dugo se zavaravala da su njena osećanja savršeno prirodna, no prirodna se ljubav brzo izrodi. Kad dođe bratu u posetu dotera se i izlaže svoje draži i ljubomorna je na svakoga ko bi bio privlačniji od nje. No još joj nije puklo pred očima. Njena je strast nije nadahnjivala da se molitvama obraća bogovima; strast je buktala u njenom srcu. Kaun joj više nije brat – odvratan joj je taj pojam – već «moj gospodar»; više bi volela da je on zove imenom, nego «sestrom». Pa ipak, u treznim trenucima nije dozvoljavala grešnim mislima da zagospodare njenim umom. Ali kad bi se mirno odmarala, javljali bi joj se u mislima prizori ljubavi. Štaviše, sanjala je da su ona i njen brat jedno telo i obli je rumen premda je spavala. Kad se probudila, dugo je ležala pokušavajući da ponovo dozove sliku koju je videla u snu, a onda, razapeta između suprotnih osećanja, povika: «O, kako sam hude sreće! Šta, za ime boga, može da znači ovaj noćni san? Ne, ne, on ne sme da se obistini! Ali, zašto imam takve snove? On je lep! I njegovi zakleti dušmani morali bi to da potvrde. On mi se sviđa i mogla bih da ga volim da mi nije brat; štaviše on je dostojan da me ima. Ali, tugo, ja sam mu sestra. Sve dok ne pokušam da počinim greh po danu i u budnom stanju, ne mari kako često se to desi u snovima. U snu nema očevidaca, a snovi pružaju neku vrstu lažnog uživanja. O, Venero, o Kupidone, krilati bože koji pomažeš majci tako nežno, veliku radost ste mi doneli! O, kako je živahna strast što draži moje telo! Kako čisto ________________

¹Τιθωνός > Tithonus, Laomedonov sin, Aurorin mužMemnonov otac, preobražen u skakavca. ²Ίάσιως (Ίάσιων > Iasion) – sin Jupitera i Elektre, Dardanov brat, Cererin miljenik. ³Αίακός > Aeacus, sin Jupitera i nimfe Egine, kralj Egine, otac Peleja, Telemona i Foka; posle smrti jedan od sudija u podzemnom svetu.*Ραδάμανθος > Rhadamanthus, pravedni sin Jupitera i Evrope, Minosov brat, posle smrti sudija u podzemnom svetu kao i Eak i Minos.

zadovoljstvo osećam u dubini svog bića! Sećanje ga vraća! Ali uživanje je isuviše kratko trajalo; noć hitro prohuja i osujeti uživanje. O, Kaune, kad bi mi bilo dozvoljeno da promenim ime kao sestra i da ti budem žena, kako bih bila dobra kćer tvome ocu! Štaviše, dragi Kaune, kako bi ti bio dobar sin mome! Kad bi bogovi to dozvolili, ne bi bilo ničega što ne bismo delili među sobom, izuzev krv – premda bih želela da si plemenitijeg roda od moga! Pa, divni mladiću, neka žena će u svakom slučaju da ti rodi dete, dok sam ja kojoj je sudbina surovo dodelila iste roditelje kao tebi samo sestra i sve što nas spaja jeste pregrada koja nas razdvaja. Pa, kakav je smisao mojih snova? Ali, šta ima u snu? Ima li u njemu suštastva? Pa ipak, možda i san može da se obistini? Ne daj, bože! Ali, bogovi su jamačno spavali sa svojim sestrama. Saturnu je žena bila Opsa, a iste su krvi; takav je slučaj sa Okeanom i Tetidom, pa sa Junonom i Jupiterom. Ali, bogovi imaju svoja pravila ponašanja. Besmisleno je primerati ljudske postupke i običaje uz aršin bogova. Ne, ne, ja moram ili da iščupam ovu zabranjenu želju iz srca, ili, ako mi to ne pođe za rukom, da se molim bogovima da me ubiju pre nego počinim greh, i da budem položena na pogrebnu lomaču, gde moj brat najzad može da poljubi moje usne. Pa ipak, poljupci zahtevaju saglasnost dva ljubavnika: ja mogu da budem voljna, ali on će smatrati da je to gnusni greh. Ali, Eolovi sinovi se nisu plašili da idu u krevet sa svojim sestrama – ali, otkud ja to znam? I zašto navodim taj primer? Kud to ja srljam? Dalje, dalje, rodoskrvne želje, daleko vam lepa kuća! Ne terajte me da volim brata, sem na način koji priliči sestri! Međutim, da se Kaun prvi zaljubio u mene, da on gori od ljubavne strasti, možda bih s radošću mogla da mu se predam. U tom slučaju, Biblido, ako sama ne bi odbila njegove nasrtaje, udvaraj mu se! Hoću li moći da mu izjavim ljubav? Da, tvoja ljubav će da te prisili da to učiniš! Ako ti se od srama jezik zaveže, možeš da otkriješ svoja osećanja tajnim pismom.» Tako odluči i razreši borbu suprotnih osećanja. Smesta se nasloni na levi lakat i reče: «Sad ću da mu pokažem. Priznaću da sam luda za njim. O nebesa! Kuda to ja srljam? Plamen mi proždire srce!» Drhtavom rukom naškraba reči koje je smislila: desna ruka upravlja perom a leva kontroliše tablicu. Započe pa se zaustavi; zapisa na vosku, a onda prokle to što je napisala; piše pa briše, popravlja, odbija, pristaje, naizmenice jedne tablice uzima, druge baca. Ne zna šta će od života. Sve što je mislila da bi učinila, odjednom joj postaje gnusno.

Na licu joj se mešaju stid i drskost. Poče da piše, «Tvoja sestra …», onda se brzo predomisli. Uravna vosak i napisa: «Tvoja ljubav ti želi dobro. Ako ne odgovoriš na ovaj pozdrav, ona nikad više neće biti dobro. Ona se stidi, tako se užasno stidi da ti kaže svoje ime, ali ako želiš da saznaš moju želju, htela bih da ti iznesem svoja osećanja ne navodeći ime dok ne dobijem odgovor na moje molbe, dok se moje nade ne ostvare i dok ti ne potvrdiš i ne nazoveš me – svojom Biblidom. Mogao si i sam da naslutiš kako je ranjeno moje srce. Moji bledi i upali obrazi i moj tužni izraz, oči koje se tako često ispune suzama, uzdasi koje puštam bez očitog razloga – oni su mogli da ti to kažu. Možda se sećaš mojih čestih zagrljaja; možda si zapazio da moji poljupci ne liče na sestrinske. Ali, učinila sam sve što sam mogla. Premda teško ranjena ljubavlju, premda me plamen strasti razara iznutra, bog mi je svedok da sam pokušala svim silama da dođem sebi. Borila sam se tako dugo, huda, da izbegnem Kupidonove strele. Bol koji sam podnosila veći je od svakog koji neka devojka može da podnese. Ali, sad sam poražena i prinuđena da ti priznam da te volim. Drhteći od straha, molim te da mi pomogneš. Ti imaš moć da spaseš i da uništiš onu koja te obožava. Sam donesi odluku. Ovo nije molitva neprijatelja već nekog bliskog ko bi želeo da ti bude još bliže, ko moli da se veže s tobom lancima koji će nas potpuno ujediniti. Pravila su za uštogljene starce. Pusti ih neka ispituju šta je dozvoljeno, da određuju šta je pravo a šta krivo i da se drže tankih zakonskih granica. Zaljubljeni mladi ljudi mogu da budu slobodniji pa i šašavi. Mi još ne znamo šta je dozvoljeno a šta nije. Smatramo da ništa nije zabranjeno i u tome sledimo nebeske bogove. Nas ne može da zaustavi ni strogi otac, ni briga za naš ugled, ni strah; ako imamo razloga za strah, možemo da se izgovaramo da smo brat i sestra. Ta, ja imam pravo da razgovaram nasamo s tobom kao sestra, da ti ponudim zagrljaj bez srama i da se javno ljubimo. Šta nam još treba? Smiluj se nad onom koja ti priznaje svoju ljubav i koja to ne bi učinila da je na to ne prisiljava neodoljiva strast. Ne dopusti da tvoje ime bude urezano na mom grobu kao uzrok moje smrti.»

Tablica je sad bila puna. Jedan red dodade sa strane. Onda pritište pečat i zapečati dokaz svog greha dragim kamenom koji ovlaži suzama, budući da joj je jezik bio sasvim suv. Najzad, crveneći od stida, pozva jednog od slugu i nervozno mu polaska: «Prijatelju, znam da mogu da ti verujem. Molim te, odnesi ovo pismo …» – posle pauze dodade – «mome bratu.» I dok mu je pružala tablice, skliznuše joj iz ruku i padoše na zemlju. Premda je ovo znamenje lecnu, pismo je poslato i sluga je našao vremena da preda tajnu koju je sadržavalo.

Mladi Kaun se zaprepasti. Pročitao je samo pola pisma pre nego ga obli gnevna rumen i on ga s gnušanjem baci. S mukom se uzdržavajući da ne ošamari užasnutog slugu, povika: «Gubi mi se s očiju, gnusni rodoskrvni svdniče! Platio bi životom kad tvoja smrt ne bi nanela sramotu mome imenu.» Onaj kukavac dade vatru tabanima i izvesti gospodaricu o divljačkom odgovoru. Biblida preblede kad ču da je surovo odbijena i zadrhta od straha dok ledeni žmarci prostrujaše njenim telom. Ali kad se povrati, njena se strast ponovo razbukta i ubrzo se vazduh ispuni glasnim izlivom besa: «Sama sam to sebi priredila! O, što sam bila tako brzopleta da mu pokažem kako ga očajno volim? Zašto sam požurila da iznesem izopačene želje pismeno, umesto da ih prikrijem? Trebalo je unapred proveriti njegova osećanja zagonetnim migovima. Trebalo je da istaknem parče platna da proverim da li je vetar povoljan. Tada bi moja plovidba sasvim bezbedno stigla u mirnu luku. A ja sam od samog početka razvila i napunila sva jedra nepoznatim vetrom. Oluja me baca na hridi! Moj brod tone! Tonem u morske dubine, nema povratka! Štaviše, kad sam sluzi predavala pismo, znamenja su me jasno upozorila da se ne zanosim svojom ljubavlju. Tablice su mi ispale iz ruku i pale na zemlju stavljajući mi na znanje da će i moje nade tako da padnu. Trebalo je bez sumnje da promenim dan, možda i celu zamisao. Sam bog je u sve to umešao prste; njegova znamenja su bila sasvim jasna i mogla sam da ih protumačim da nisam bila tako brzopleta. Ne, pogrešila sam što sam pisala to pismo. Trebalo je usmeno da razgovaram sa Kaunom; trebalo je u lice da mu kažem koliko ga obožavam. Tada bi video moju ljubav u mojim suzama i očima koje preklinju. Mogla sam da izrazim mnogo više nego što ima prostora na ovim bednim tablicama. Mogla sam da mu se sklopim oko vrata kad uzmakne, a ako bi me ostavio, mogla sam da se pretvaram da umirem i da ga na kolenima molim da mi poštedi život, sklapajući mu se oko kolena. Trebalo je pokušati sve, možda bi nešto moglo da smekša njegovo srce; pa kad bi i svaki pojedinačni pokušaj propao, možda bi ipak svi kao celina uspeli. Može biti da nešto sa slugom po kome sam poslala pismo nije bilo u redu. Mora da mu nije prišao na pravi način, nije odabrao pravi trenutak. Trebalo je da sačeka dok Kaun ne bude slobodan da primi poruku. Te su mi greške nanele veliku štetu.

Ali, Kaun nije sin tigrice; njegovo srce nije od kamena, od neposlušnog gvožđa ni od adamanta, niti ga je lavica zadojila. On će da popusti! Moram ponovo da pokušam. Dok god u meni srce bije, stalno ću pokušavavati da svoj naum privedem uspešnom kraju. Kad bi to što sam učinila moglo da se izbriše, ne bih nikad ni pokušala, ali stvar je učinjena i sad moram da nastavim bitku do konačne pobede. Pod pretpostavkom da sad i napustim bitku, moj Kaun nikad neće moći da izbriše iz svesti moj drski pokušaj. Misliće da sam digla ruke zbog toga što nikad nisam ni mislila ozbiljno, ili da ga navodim u iskušenje i da se trudim da ga uhvatim u neobranu grožđu. Misliće u svakom slučaju da sam žrtva obične požude a ne boga koji mi svim silama sažiže i kida srce. Najzad, počinila sam greh koji ne mogu da izbrišem. Napisala sam pismo i izjavila mu ljubav; moje namere su obelodanjene. I ako ne učinim ništa više, moj ugled je ukaljan; novim pokušajem nemam šta da izgubim, a mogu mnogo da dobijem.» Tako je mislila, takav se rat vodio u njenom pokolebanom srcu između želje i mržnje novog pokušaja. No, razum izgubi na kraju i, huda devica, pretrpe nova odbijanja. Kad je Biblidin lov završen, njen Kaun je pobegao iz zemlje i od rodoskvrnjenja i sagradio grad na tuđoj zemlji.

Tek tada je, kažu, Miletova kćer od tuge potpuno izgubila pamet. Smrvljena očajnom tugom, poderala je haljine na grudima i počela da se bije šakama u grudi i po rukama. Njeno ludilo sad služi svetu kao opomena, pošto je otvoreno priznala grešnu strast, napustila zemlju i dom kojeg se gnušala i krenula u potragu za odbeglim bratom. Baš kao što se trakijske menade, pobuđene Bakhovim tirzosom, ponovo u pravo vreme vraćaju obredima svake treće godine, tako su nevste Bubasosa gledale Biblidu kako vrišti i cvili kroz njihovu zemlju. Njena lutanja su je nanela kroz Kariju, gde je vladao ratnik Leleges, a odatle produžila u likijske pašnjake. Nedugo zatim je minula pored Kragusa i Limire, prebrodila reku Ksantos i stigla na greben Himere, čudovišta sa vatrom u utrobi, sa grudima i glavom lava i repom zmije. Kad se pojavila na ivici šume, isuviše iznurena da bi mogla da nastavi, Biblida pade na tvrdu zemlju, umazane kose i lice joj počinu na jastuku od lišća. Karijske nimfe su nežnim rukama više puta pokušale da je osove na noge i da njeno od ljubavi bolesno srce izleče. Ali, ona se ogluši o sve utehe. Ležala je nemo, kopajući noktima travu i natapajući zemlju suzama. Kažu da su joj najade snabdevale oči suzama podzemnim potokom koji nikad nije presušivao – najprikladniji dar po njihovom mišljenju. Odjednom, poput kapi smole iz zasečene kore bora, ili katrana što ljigavo izbija iz zemlje bogate naftom, ili leda koji se topi na suncu kad se vrati proleće sa blagim dahom zapadnog vetra, tako se u suzama topila Apolonova unuka Biblida i pretvorila se planinski vrutak koji i danas nosi ime Biblidina voda što neprekidno brizga ispod jednoga cera.

Ifid (666 – 797)

Možda bi se priča o Biblidinom čudesnom preobražaju pronela i kroz stotinu gradova Krita da nedavno Ifidino preobraženje nije zapanjilo žitelje toga ostrva. Jednom davno, u predelima Festosa, nedaleko od kraljevine Knososa, živeo je malo poznat čovek po imenu Ligdos, slobodan po rođenju, jedan od onih čije bogatstvo nije prevazilazilo predstavu zasnovanu na njegovom skromnom poreklu, ali savršeno pošten i poštovan među susedima. Kad je njegova žena bila noseća i uskoro trebalo da rodi, on je upozori: «Moje molbe se svode na dve stravri: da porođaj prođe što bezbolnije i da rodiš muško dete, inače će breme prevazilaziti moje mogućnosti. Ako bi (ne daj bože!) dete bilo devojčica – premda to nerado kažem i molim za oproštaj – moraš da je ubiješ.» Pošto je to rekao, oboje proliše suze, kako muž koji je dao nalog, tako i žena koja ga je primila. Uprkos naredbi, Teletusa je uporno molila muža da ne ograničava njene nade na dečaka, ali su sve njene molbe bile uzaludne. Ligdos je bio neumoljiv. Najzad, jedne noći, kad je žena s krajnjim naporom nosila narasli plod u utrobi, dođe joj na san Inahova kćer¹: stoji pred njenom posteljom sa svitom pratilja. Boginja na glavi nosi rogove mladog meseca, venac od zlatnog klasja žita i kraljevske oznake. U neposrednoj blizini su psoglavi Anubis, božanska Bubastida, medasti bik Apis šarenih leđa, bog dete što s prstom pritisnutim na usta zahteva tišinu, Oziris za kojim se potraga nikad ne prekida, defovi i zmije Egipta nabreklih vratova od uspavljujućeg otrova. Sve je ovo jasno videla kao na javi kad je boginja oslovi ovim rečima: «Teletuso, moja verna obožavateljko, odbaci brige i prkosi naredbi muža. Kad rodiš dete, podiži ga bez straha bez obzira na pol. Da, ja sam boginja Pomoćnica i odazivam se na pozive porodilja. Nikad nećeš imati razloga da se požališ da se Izida oglušila o tvoje obožavanje.» Rekav to, ona napusti sobu. Krićanka ustade iz postelje i digav nevine ruke prema nebu, pokorno se pomoli bogu da joj se san obistini. I Teletuza oseti trudove. Dete brzo ugleda svetlost dana – bila je devojčica, no istinu sakriše od oca. Majka naredi slugama da dobro brinu o njenom sinu; obmana je prihvaćena; tajnu je znala samo dadilja. Ligdos ispuni zavete bogovina i detetu dade ime Ifis, tako se zvao i njegov otac. Ovo se ime dopade Teletuzi, jer je bilo zajedničko za oba pola, pa je mogla da ga koristi bez obmane. I tako obmana, nadahnuta materinskom ljubavlju, prođe nezapaženo. Dete je nosilo muška odelca i imalo prijatne crte lica i kao dečak i kao devojčica.

Trinaest se punih godina navrši te Ifisov otac odluči da oženi «sina» plavokosom Jantom, kćerkom Krićanina Telesta, koja je među devojkama Festosa uživala lep ugled zbog izuzetne lepote, što je vredan miraz. Jednaki po godinama i lepoti, dvoje mladih je dobilo prve lekcije u školi od istih učitelja, pa su se i zavoleli. Njihova nevina srca su gorela sličnim žarom, premda sa raličitim očekivanjima. Janta je s radošću očekivala prvu bračnu noć i verovala da će ljubavnik za koga je verovala da je muško biti njen muž. Ifis je voljaše ne nadajući se da će ikad uživati u svojoj voljenoj, što je činilo «njegovu» ljubav još strasnijom – devojka zaljubljena u devojku! Gotovo u suzama, jeknu: «O, šta će sad biti sa mnom? Plamtim od nečuvene ljubavi, to je neka nova, nakazna, strast! Ako je nebo zaista htelo da me sačuva, trebalo je to i da učini. _____________

¹Iona, koja se obožavala kao boginja Izida; videti Metamorfoze I, 747.

Ako ne, ako su bogovi imali nameru da me unište, mogli su u najmanju ruku da pošalju neku prirodnu, normalnu bolest. Krave nikad ne gore od strasti prema kravama, ni kobile prema kobilama; ovnovi privlače ovce, a svaki jelen ima svoju košutu; isto stoji stvar i sa pticama. U celom životinjskom carstvu nikad ženka ne oseća strasnu ljubav ženki. Kamo sreće da se ni rodio nisam kao žensko; kamo sreće da sam mrtva! Ali Krit je zemlja svih vrsta izopačenosti: Pasifaja je umirala od strasti prema biku, ali njena strast je ipak bila usmerena na muški pol. Ako ćemo pravo, moja strast je neprirodnija. Pasifaja je ipak mogla da se nada da će njena strast biti zadovoljena. Dedal joj je napravio drvenu kravu i ona je, zahvaljujući opseni, spoznala bika. Ona je bar imala ljubavnika koga je trebalo prevariti da je spozna. A kad bi se i sve veštine sveta stekle, kad bi se i Dedal na voštanim krilima vratio na Krit, šta bi on mogao da učini? Da li bi svojom veštinom mogao da preobrazi devojku u mladića? Da li bi on mogao da preobrazi Janu? «Ifise, moraš da budeš hrabar i da imaš punu vlast nad svojim osećanjima! Otresi od sebe tu nesmotrenu i glupu strast! Seti se kome polu pripadaš ako ne možeš da obmaneš sebe sopstenom obmanom. Nastoj da postigneš što je pravo i voli kao što dolikuje ženi. Ljubav ne može da se rodi, niti može da se gaji bez nade, ali tvoj položaj je beznadežan. Tebe ne sprečavaju čuvari da padneš u zagrljaj svog voljenog, ni ljubomorna supruga, ni nezgodan otac; ni ona sama ne odbija tvoje udvaranje. Paki, paki, ti je nikad ne možeš spoznati. Ma šta da se desi, uprkos svim naporima bogova i ljudi, ti ne možeš biti srećan. Do sad nijedna moja molitva nije ostala neuslišena; bogovi su mi bili naklonjeni i dali su mi sve što su mogli. Moje želje podržava i moj otac, sama Janta i njen otac. Samo se priroda, koja je moćnija od svih, protivi braku i uništiće me. Pazi, dan koji priželjkuješ, dan venčanja, približuje se. Janta će uskoro da postane moja žena, ali neće biti moja. Voda svuda oko nas, a mi ćemo da umremo od žeđi ¹. O, Junono, boginjo braka, O Himene! Zašto dopuštate venčanje dveju nevesta, kad nema mladoženje?» Tim se rečima završi njena jadikovka. I Jantina osećanja su bila uzburkana. Molila se Himenu da pospeši dolazak. Njena čežnja bila je srazmerna strahu koji je uznemiravao Ifisinu majku, koja je stalno odlagala venčaje da dobije na vremenu izgovarajući se da je bolesna, ili da znamenja i snovi nisu povoljni. Ali, uskoro dođe kraj svim njenim tobožnjim izgovorima. Čas paljenja svadbenih buktinja samo što nije kucnuo, ostao je još samo jedan dan. Teletuza skide vence sa i kćerkine glave i sa raspuštenom kosom niz ramena sklopi se oko Izidinog oltara: «Boginjo, koja često pohodiš Paretonon, jezero Mareotis i Faros, koja boraviš na Nilu što se račva u sedam rukavaca! Pomozi nam, molimo ti se i ukloni strah iz naših srca. Ti si ona koju sam jednom davno videla u snu, s tvojim dobro znanim znamenjima i prepoznala sam sve, tvoju pratnju i zvon praporaca na tvom defu. Tvoju sam zapoved sačuvala u sećanju, tvoj savet i tvoj dar koji omogući da moje dete poživi i da izbegnem gnev moga muža. O, smiluj nam se obema i pomozi!» Teletuza završi gorko plačući. Izidin oltar se potrese – izvesno dirnut molitvom. Vrata na hramu zadrhtaše; rogovi slični mladom mesecu na kipu blesnuše i začu se zvuk defa. Još uvek brižna premda ohrabrena tako povoljnim znamenjima, mati napusti hram. Ifis je išla za njom dužim koracima, koji su bili duži nego uobičajeno. Njeno devojačko lice izgubi belinu, udovi postadoše jači, a crte lica oštrije. Raspuštena kosa čini se da je podrezana i oseti krepkost kakvu nikad nije osećala kao devojka, koja je bila sve do malopre. I žensko bi preobraženo u muško! Teletuza i Ifis, priložite darove u hramove s radošću i bez straha! Tako su njih dvoje doneli poklone hramovima i dodali kratak zapis sa ovim rečima:
IFIS OVE DAROVE ZAVETOVA KAO DEVOJKA A DAROVA IH KAO MOMAK

Svanu novi dan i okupa svet u sunčevoj svetlosti. Venera, Junona i Himen sastaše se u blizini svadbenih buktija i  momak Ifis dobi voljenu Jantu.

______________

¹Njegove metaforične reči dobijaju značenje surove zbinlje u ustima Kolridževog Starog mornara.

Knjiga X

Orfej i Euridika (1 – 85)

Na (uzaludan) Orfejev poziv da dođe na svadbu, Himen, bog svadbenog pira, u odelu šafran boje, prelete sa Krita preko beskrajnog neba u zemlju trakijskih Kikona. Bog je naravno prisutan, ali svadbenih zdravica, vedrih lica i znamenja milosti nema¹. Štaviše, ni svadbena buktinja u njegovoj ruci, ma koliko da razmahuje, nikako da plane, samo dimi i tera suze na oči.

Ishod bî gori od njegovog strahovanja: u šetnji sa pratiljama po travnatoj livadi, tek venčana nevesta pade mrtva sa očnjacima zmije otrovnice u članku.

Kad je trakijski pesnik Orfej dao oduška svojoj žalosti, oseti da mora da se obrati i senima i odvaži se da kroz tenarski ulaz zagazi u reku Stiks. Putujući kroz plemena seni i duhove sahranjenih, stiže pred Persefonu koja seđaše na tronu pored Gospodara seni koji vlada tim sumornim carstvom i – dirnuvši strune lire – poče da peva: «O, vi, božanske moći podzemnog sveta, gde sva smrtna bića moraju da potonu jednoga dana pokoravajući se sudbini, ako mi dozvolite da vam saopštim istinu koja nije premazana prenemaganjima, ja nisam sišao ovamo da istražujem mračne predele Tartara, niti da bacim u lance troglavo čudovište koje je Meduza rodila, psa sa krznom punim otrovnih zmija. Stigao sam ovamo da tražim svoju ženu, pokošenu u cvetu mladosti kad je poskok na kojeg je zgazila sručio otrov u njen članak. Nadao sam se da ću moći da podnosim gubitak i priznajem da sam pokušao. Ali, Amor je bio prejak. Taj bog je dobro poznat u gornjem svetu, pa se pitam da li ste čuli za njega i ovde; pretpostavljam da jeste. Ako dokon svet nije iznitio onu staru priču o otmici i vas je ujedinila Ljubav. U ime ovih granica straha, u ime golemog ambisa i vašeg carstva bezgranične tišine, ja, Orfej, preklinjem vas, razmrsite klupko prerane smrti moje Euridike. Svi smo vam suđeni. Možemo malo duže da se zadržimo, ali pre ili kasnije, svi spešimo svom odredištu. Ovo je mesto u koje svi putevi vode, naša večna kuća; vaša je vlast najduža od svih kojima ljudski rod mora da se pokorava. I Euridika će, kad se zatvori krug njenih godina, da se pokori vašoj moći. Do tada, preklinjem vas, dozvolite mi da bude moja i volim. Ako vam sudbina zabranjuje da pokažete malo milosti prema mojoj ženi, nikad se neću vratiti iz Hada. Moći ćete da se radujete i mojoj i njenoj smrti.»

Očaravajući reči molbe muzikom, Orfej ganu beskrvne duhove do suza. Za tren Tantal prestade da hvata vodu što uzmiče, Iksionov točak se začara, lešinari prestadoše da razdiru Titiosovu džigaricu, Danaide ispustiše urne i Sizif sede na svoju stenu. Njegova pesma omekša i srca Eumenida; priča se da su im se i obrazi prvi put ovlaži suzama. Kralj i kraljica podzemnog sveta nisu mogli da odbiju tako dirljivu molbu, pa pozvaše Euridiku. Ostavljajući ostale duhove što su tek stigli, ona stiže hramljući polako sa natečenim člankom. Orfeju rekoše da može da je vodi pod uslovom da ide napred i da se nikad ne osvrne dok ne napusti Dolinu Averna, inače dozvola prestaje da važi. U grobnoj tišini njih dvoje krenuše uz padinu. Putanja je strma, mračna, ovijena gustom tamom. Nije ostalo još mnogo; izlaz na zemlju i svetlost dana ih čekaju! Ali, Orfej se uplaši da njegova ljubav propada i očajno zažele da je vidi. Okrenu se i istog trena ona propade u tamu. Pruži ruke prema njoj, da je uzme u zagrljaj i da bude zagrljen, no zagrli samo vazduh. A ona, koja umre dva puta, nikad se ne požali da je muž izneverio – a na šta bi i mogla da se žali do da je muž voleo? Samo prošapta poslednje «zbogom» tako tiho da je jedva čuo i ponovo bi bačena među seni.

Pošto Euridika umre drugi put, Orfej se prestravi kao onaj što je zavirio u Kerberovo trostruko ždrelo, srednje okovano, i stajao ukočen dok se nije preobrazio u stenu. Olena i njegovu ženu _______________

¹ Ifisova srećna ženidba iz prethodne knjige stoji u opreci prema zloslutnoj svadbi Orfeja i Euridike.

Leteju je spopao sličan strah. Ona je počinila greh oholosti, a on hteo da je iskupi preuzimajući greh na svoju dušu. Nekad dva srca zaljubljena jedno u drugo, sad su dve stene na izvorima bogatoj Idi.

Iako je bogoradio i preklinjao i bio spreman da ponovo pregazi Stiks, Orfej bi odbijen. Danima se zadržavao na obali u ritama, bez Cererinih plodova: čežnja i tuga su mu sad nasušni hleb. Ogorčen na sile Ereba koje su svirepo razderale njegovo srce uputi se na Rodope i vrhove olujnog Balkana.

Tri je puta bog Sunca u godišnjem kruženju prešao kroz predele vodnjikavih Riba da označi kraj godina. A Orfej sve to vreme do gnušanja prezire žensku ljubav pošto mu je donosila samo tugu. Možda se i zavetovao. Mnogo je žena pokušalo da osvoji njegovo srce i ruku; njegovo je odbijanje ojadilo mnoge. Njegovom su zaslugom muškarci Trakije počeli da osećaju plamen ljubavi prema lepim dečacima, da ih ljube i da beru cvet njihovog kratkog proleća pre nego dostignu zrelost.

Gore u brdima ima širok breg i na njemu prostrana visoravan obrasla travom, ali bez senovitog drveća. Ali otkad se nebeski pesnik Orfej sklonio gore i prebirajući po strunama lire počeo da peva, okupi se senovito drveće oko njega: dodonski hrast, tanki jablanovi, cer visokog lista, lipa, bukva i devičanski lovor, krhka leska, jasen od kojeg se koplja prave, čvornati bor i zimzeleni hrast koji se povija pod bremenom žira, platan i raznobojni javor, klen i maklen, žalosna vrba pored reke, lotos, zimzelena boksovina i vitki tamaris, mirta sa zelenim i crnim bobama i plavim žirom. Ima i drveća obraslog imelom i bršljanom, te brestova obraslih vinovom lozom, tu su i jele i smrče, smreke i omorke, pa vitke palme od kojih se viju pobednički venci, i bor koji je miljenik Kibele, majke bogova, otkad je njen miljenik Atis žrtvovao muškost ovom drvetu da mu stablo otvrdne.

Kiparis (86 – 142)

Među svim tim drvećem nalazi se i levkasti kiparis, sad drvo, a nekad dečak, miljenik Feba Apolona, boga koji odapinje strele iz luka i svira na strunama lire. Evo kako je bilo. Dečak Kiparis je obožavao jelena zaveštanog nimfama koje često borave u Kartanskoj ravnici, veličanstveno biće razgranatih rogova koji su bacali senku iznad njegove glave. Vrhovi rogova mu bili pozlaćeni, a oko ramena i glatkog vrata nimfe mu stavile kragnu zakopčanu dragim kamenjem. Na čelu mu se klatila srebrna amajlija na tankoj vrpci, a iz ušiju blistale biserne naušnice. Ovo neustrašivo stvorenje, savršeno lišeno prirodne plašljivosti, posećivalo je kuće, štaviše dopuštalo je i strancima da ga tapšu po vratu. Ali, toga je jelena više od svih obožavao Kiparis, najlepši dečak na ostrvu Keos. On je imao običaj da ga vodi na sveže pašnjake i da pije iz bistrih studenaca; ukrašavao mu rogove vencima od cvetova svetlih boja, jahao na njemu kao gordi konjanik i zauzdavao ga purpurnim uzdama. Ali jednom, u vreme zagušljive podnevne žege u mesecu Raka, ubojito koplje hitnuto Kiparisovom rukom nehotice pogodi jelena dok je počivao u prijatnoj hladovini senovitog drveta. Kad vide da je obožavano biće teško povređeno i da umire, dečak odluči da umre. Premda ga je Apolon tešio koliko god je mogao i molio ga da ne očajava previše, Kiparis je stalno jecao i zamolio, kao poslednju milost bogova, da žali dok je sveta i veka. Plakao je i jadikovao dok nije iscripeo i poslednju kap krvi: tada mu telo pozelene. Kosa iznad mlečnobelog čela prometnu se u rutavo obilje koje se zašilji i izduži prema zvezdanom nebu, završavajući se vitkim vrhom. Bog uzdahnu duboko i tužno reče: «Ja ću da žalim tebe, ti ćeš da žališ druge i uvek ćeš da budeš sa onima koji oplakuju mile i drage.»

Tako je izgledao gaj koji je pesnik privukao sebi. Sedeo je među šumskim životinjama i jatima ptica. Pošto je najpre palcem prešao preko struna i uverio se da se tonovi skladno stapaju premda svaka struna na liri ima sopstveni zvuk, on poče da peva.

Orfejeve pesme – uvod (143 – 154)

«Nadahni me, majko Muzo, s Jupiterom da mi pesma počne – jer sve se pokorava Jupiteru. Njegova moć, borbe divova, pobednički plamen munje, koja spali Flegrejska polja, o tome sam ranije često pevao, služeći se težom trzalicom. Sad ću da zapevam lakšu pesmu. Pevaću o lepim dečacima koje su bogovi nežno voleli, o devojkama koje su padale u vatru grešne strasti i ispaštale za počinjene grehe.

Orfeje pesme – Ganimed (155 – 161)

«Kralj bogova jednom se zaljubi u frigijskog mladića po imenu Ganimeda. I preruši se u nešto drugo nego što jeste, uze oblik ptice, ali ne bilo koje! Već samo one koja je dovoljno jaka da nosi njegove munje. I ne skanjujući se stade da seče vazduh krilima orla i ugrabi Trojanca, koji i danas meša Jupiterov nektar i služi piće za trpezom, što Junoni jade zadaje.

Orfejeve pesme – Hijacint (162 – 219)

«Feb obožavaše Amiklevog sina Hijacinta, i htede da ga digne među zvezde; no, na žalost, sudbina se brzo sunovrati. U izvesnom je smislu taj mladić ipak besmrtan: kad proleće otera zimu i kad Ovan smeni Ribe, tada hijacint procveta u zelenoj svežoj travi. Moj se otac Apolon više od svih Hijacintu divio. Svetilište u Delhiju, pupak sveta, napusti i stade da luta oko neograđenog grada Sparte u blizini reke Eurotas. Zanemari strele i liru i božanski položaj, samo da bi nosio Hijacintove omiljene mreže, pujdao njegove lovačke pse i pratio ga po gudurama opasnih planina. Njegova se strast hranila zajedno provedenim časovima. A jednoga lepog dana, kad je sunce bilo u zenitu, na pola puta između zore i sutona, skinu oni odela i bleštavim uljem namažu tela da se u bacanju diska nadmeću. Apolon baca prvi; podesi i zavitla put nebesa disk koji seče put kroz debele oblake. Nakon dugo vremena pojavi se ponovo, na silaznoj putanji – dokaz bacačeve veštine i besprimerne snage. Zanesen žarom nadmetanja, mladić potrča da uzme disk, no gle jada iznenada: pade disk na tvrdo tle, silovito odskoči i udari Hijacinta u njegovo lepo lice. Bog polete, mrtvački beld kao i mladić, uhvati ga za ruke dok je padao na zemlju. Da spase život prijatelja, očajno mu je masirao telo, nežno privijao lekovite trave na ranu, no i njegova vidarska veština bi uzaludna. Rani nije bilo leka. Ako u navodnjavanom vrtu neko slomi struk ljiljana ljubičice ili bukle, uveli će cvet da klone: ne može da stoji pravo nego zuri u zemljicu; tako stoji i sa glavom mladog momka na umoru. Mlitavi vrat beše isuviše slab da drži glavu koja klonu na rame. ‘Veneš, dragi Hijacinte! Lišen cveta mladosti!’ – jeknu Apolon. ‘Vidim tvoju ranu. Vidim svoj greh. Ti si moja žalost i sramota. Umro si od moje ruke, tako će da piše i u tvom epitafu. Ja sam urzork tvoje smrti. Pa ipak, kako može da bude moj greh, ako nije greh što sam se nadmetao s njim i što sam ga iskreno voleo? O, kad bih ja mogao da umrem umesto tebe, ili pored tebe! Ali, budući da se pokoravamo zakonima sudbine, ti možeš da živiš samo u mom srcu i da te moje usne pominju. Tvoje će ime da odjekuje u muzici koju sviram i u pesmama koje pevam. Od mojih uzdaha će da iznikne novi cvet. Štaviše, doći će dan kad će i Ajant, najhrabriji od junaka da veže svoju sudbinu za ovaj cvet i kad će njegovo ime moći da se čita na laticama tvoga cveta.’ Dok Apolon izgovara ove proročanske reči, krv iz rane što je pokropila zemlju i usirila se na travi odjednom prestade da bude krv: cvet svetliji od tirijskog grimiza niče iz zemlje i dobi izgled ljiljana, samo što je njegova boja tamnocrvena, a ne srebrna. To ne bi dosta bogu koji je stvorio ovaj čudesni spomen: jecaji njegovog srca urezali su se u cvet i AIAI, ova četiri slova žalosti i oplakivanja, mogu da se čitaju na njegovim laticama. Sparta se ne stidi svog sina Hijacinta; njegova slava traje do današnjeg dana; svake se godine, po drevnom običaju, narod okuplja i u svečanoj povorci proslavlja praznik Hijacintije.

Orfejeve pesme – Keraste i Propoetid (220 – 242)

«Ali, ako slučajno upitate ljude iz metalima bogatog Amatosa da li se ponose ženama zvanim propoetide, ‘Ne!’, reći će oni. To isto bi rekli i za Keraste, rogate ljude, kojima je čelo bilo unakaženo rogovima, otuda im ime. Pred vratima ovih ljudi nalazio se oltar Jupitera, zaštitnika gostiju. Kad bi neki nevini stranac primetio ovaj oltar umazan krvlju, možda bi pomoslio da su na njemu žrtvovana telad ili ovce što pasu po obližnjim livadama. A, u stvari, žrtvovani su gosti. Ovi grozni obredi uvredili su Veneru, majku života i boginju Kipra. Pomišljala je da napusti gradove i celo ostrvo. Ali, onda se zapita: ‘Kako to da su moji gradovi zgrešili? Šta se to izopačilo na ovom divnom ostrvu? Ne, reč je o grehu jedne rodu. Taj rod treba kazniti progonstvom i smrću, ili nečim između. Ta kazna ne bi mogla da bude ništa drugo do preobraženje.’ I dok se pitala kakav novi oblik da dâ članovima toga roda, baci pogled na njihove rogove i dobi ideju. ‘Dobro!’, reče. ‘Mogu da im ostavim rogove.’ I tako ona preobrazi njihova ljudožderima slična tela u silovite mlade bikove.

«A razvratne propoetide su išle tako daleko da su tvrdile da Venera uopšte i nije boginja. Zbog boginjine srdžbe, kažu da su one prve počele da prodaju svoja tela i lepotu. A kad su ove bludnice potpuno izgubile stid i kad više nisu mogle da se zacrvene, jer im je i krv otvrdla kao njihova srca, one su bez mnogo napora mogle da se pretvore u granit.»

Orfejeve pesme – Pigmalion (243 – 297)

«Kipar Pigmalion¹ posmatrao je skandalozni način života ovih žena. Zgađen na poroke kojima je ženski rod tako obilato obdaren, on je priličan broj godina živeo kao neženja, bez osobe s kojom bi želeo da deli postelju. Nakon izvesnog vremena, on zadivljujuće vešto napravi kao sneg beo kip od slonovače, lik savršene ženske lepote – i zaljubi se u svoju rukotvorinu. Toliko je taj čudesni kip bio veran da biste, kad bi vam pristojnost dozvolila, pomislili da je to živo stvorenje koje će sad da počne da se miče i hoda. Veštinom je u veoma visokom stepenu prikrio veštinu. Pigmalionova erotska duša gorela je od želje za sličnošću sa ženskim telom. Stalno se vraćao kipu i prstima ga pipao i istraživao. Ženska plot ili slonovača? Ne, to ne može da bude slonovača! Poljubi je i učini mu da je i ona njega ljubi. Govorio joj je, držao je, zamišljao da njegovi prsti tonu u udove koje dodiruje, strahovao da ne povredi savršeno bele ruke dok ih je čvrsto stezao. Šaputao joj je slatke besmislice i donosio svom idolu poklone kojima se devojke raduju, kao što su školjke, glatki kamenčići, ptičice, raznobojni cvetovi, ljiljani i obojene loptice ili suze smole sa drveća. On je i odevao u haljine, stavljao joj prstenje, ogrlice, naušnice od dragog kamenja i elegantne vence preko grudi. Sve je to izgledalo dobro, premda je i golo telo bilo isto tako ljupko. Položi je u postelju prestrtu tirijskim purpurom i nazva je dragom ljubom, onda joj podigne glavu na bele jastuke, kao da ona može da uživa u njihovoj udobnosti. Dođe vreme Venerinih svečanosti, ceo Kipar slavi. Junice sa zlatom na širokim rogovima padaju pod udarcima sekire u snežnobeli vrat, miris tamjana se širi. Kad je priložio svoju žrtvu, Pigmalion stade pored oltara i nervozno reče: ‘O, Bogovi, svi darovi su u vašoj moći. Dozvolite mi da se venčam …’ – ne usuđujući se da kaže s mojom devicom od slonovače, reče – ‘s devojkom koja liči na moju devicu od slonovače.’ Zlatna Venera je prisustvovala svojim svečanostima. Ona shvati šta Pigmalion želi da kaže i dade mu povoljno znamenje: vatra na njenom oltaru tri puta blesnu plamenim jezicima. Čim se kipar vratio, uputi se devici od slonovače i saginjući se nad ležajem, poljubi je. Je li topla? Ponovo pritište usne na njene i poče da joj miluje grudi. Slonovača postepeno izgubi tvrdoću, postade meka, gipka, popustljiva pod njegovim osetljivim prstima. Poput pčelinjeg voska sa planine Himetos kad omekša pod zracima sunca kome prsti ljudskih ruku daju stotinu različitih oblika, od kojih svaki doprinosi savršenstvu, tako gipska postade slonovača. Iznenađen, zbunjeno radostan, uplašen da nije možda opsena, Pigmalion dugo miluje to priželjkivano telo. Da, to je živo telo! Oseća kako joj damari kucaju dok je miluje i istražuje. Najzad junak sa Pafosa otvori srce peanom zahvalnosti Veneri i pritište usne na usne žene. Ona oseti njegove poljupce i porumene. Onda blago otvori oči i ugleda svoga voljenog iznad sebe. Boginja blagoslovi zajednicu koju je odobrila i uskoro, kad su se rogovi mladog meseca devet puta potpuno ispunili, rodi se kćerka nazvana Pafos, po kojoj i ostrvo dobi ime.

Orfejeve pesme – Mĭra (298 – 502)

«A Pafos rodi sina Kinirasa. Da je ostao bezdetan, Kiniras bi mogao da se ubroji među najblagoslovenije ljude. Ovo je ubitačna priča. Kćeri i očevi, ozbiljno vam savetujem da zapušite uši! Ili, ako ne možete da odolite pesmi, barem joj ne verujte i ne uzimajte novo za _______________

¹G.B.Šo je napisao istoimenu dramu, po kojoj su F. Loewe (muzika) i A.J.Lerner (tekst) dali mjezikal My Fair Lady.

priroda dopušta da se ovakav greh počini, moram da čestitam ovoj zemlji na udaljenosti od oblasti gde su ovi stravični užasi posvedočeni. Zemlja Panheja može da se gordi basnoslovnim bogatstvima u balzamu, cimetu, tamjanu i raznim mirisnim biljkama pod uslovom da drži mĭr¹ za sebe. To novo drvo je prinova bez ikakve vrednosti. I sam Kupidon poriče da su njegove strele uzrok Mĭrine propasti i odlučno odbacuje takve optužbe. Neka od Eumenida poslužila se buktinjom Stiksa ili je ispunila zmijskim otrovom. Mrzeti oca je zlo i naopako, ali je rodoskrvna ljubav veće zlo i od mržnje.

«Devojka je imala prosaca na sve strane. U čoporima su sa Istoka stizali da se nadmeću za njenu ruku. A Mĭra za muža odabra jednoga od svih prosaca, premda taj ne bi smeo da bude među njima! Devojka je bila sasvim svesna svoje grešne strasti i borila se protiv nje. Govorila je sebi: ‘O, kud me ove zle misli zavode? Šta to ja pokušavam? Preklinjem vas, o bogovi, porodičnom ljubavlju i svetim zakonima roditelja i dece, sprečite ovaj užasni greh; ojačajte otpor u mome srcu – ako je to zaista greh. Pitam se, jer odanost kćeri ne može da osudi ovu ljubav. Sva druga bića mogu da se pare po sopstvenoj želji. Ne uzima se za greh biku ako skoči na junicu koju je sam stvorio, ili ako pastuh opaše omicu koju je on gradio; ni jarcu niko ne zamera ako to učini, pa i ptice mogu da se pare sa svojim očevima. Kako su životinje srećne! Mogu da čine šta ih volja! Kako pakosno ljudski moral upravlja našim životima! Što priroda dopušta, ljubomorni zakoni nam brane. A kažu da ima zemalja u kojima majke mogu da idu u postelju sa sinovima i kćeri sa očevima: tako je prirodna ljubav pojačana dvogubom odanošću. Baš šteta što nisam rođena u nekoj od tih zemalja! Ja sam jednostavno žrtva slučaja. Ali zašto tako govorim? Takve su misli zabranjene, moram da ih se oslobodim! Naravno da mi je dužnost da ga volim, ali samo kao oca. Pa dakle, da nisam kćerka njegovog veličanstva kralja Kinirasa, mogla bih da delim postelju s njim. Ali, budući da je već moj, on ne može da bude moj; sama njegova bliskost je moja propast. Da sam strankinja mogla bih da se nadam većem delu. Spremno bih napustila zemlju, kad bih mogla da izbegnem mrlju greha. Ali moja me opaka strast sprečava. Moram da budem ovde, da gledam njegovo lice, da ga dodirujem, da razgovaram s njim, da mu ljubim usne, ako mi nije dozvoljeno da idem dalje. Dalje, nekćerinska kćeri? Možeš li da zamisliš dalje? Zar ne vidiš da si poremetila sve prirodne veze i odnose? Hoćeš li da igraš ulogu majkine zamenice i očeve ljubavnice? Hoćeš li da budeš upamćena kao sestra svog sina i majka svoga brata? Zar se ne bojiš gneva Eumenida, onih sestara što imaju crne zmije umesto kose, koje imaju buktinje u očima i lica grešnih duša? Ne, Mĭra, do sad ti telo nije umrljano grehom. Ne greši u mislima; ne smeš rodoskvrnućem da ukaljaš neraskidive veze velike Prirode. Premda to možda želiš, to ne može biti. Tvoj otac je dobar i zna šta je pravo – o, kamo lepe sreće da i on oseća ovu strast što mene muči!’

«Tako Mĭra vodi raspravu sa sobom. A Kiniras, u nedoumici kako da se odnosi prema tako velikom broju vrednih prosaca, ode kćerki, pročita spisak prosaca i upita je koga će da odabere za muža. Ona ne reče ništa, samo ga je nemo gledala; oči joj pune toplih slanih suza, dok je razdiru suprotne želje. Tumačeći ćutanje i suze kao znak devojačke skromnosti, Kiniras reče: ‘Nemoj da plačeš!’ i posuši njene suze nežnim poljupcima. Van sebe od sreće zbog slatkih poljubaca, na pitanje kakvog muža želi, ona odgovri: ‘Čoveka kao što si ti.’ Ne shvatajući šta ona misli, otac joj toplo preporuči: ‘Poslušno moje dete! Budi uvek tako dobra!’ Na pomen poslušnosti, nemirna savest poče da je grize pa obori oči.

«Stiže ponoć kad tela i brižne duše počivaju. A Kinirasova kćer leži budna, muči je strast kojom ne može da vlada i žudnja koja je neprekidno progoni. Sad očajna a tren kasnije spremna da se drzne, raspeta između stida i pohote, ona ipak skroji plan i, poput velikog stabla koje samo što nije palo i očekuje poslednji udarac sekire (niko ne zna na koju stranu će da padne, strah vlada na sve strane), napadnuta i potresena suprotstavljenim osećanjima, Mĭra se povija na jednu pa na drugu stranu, nesposobna da vidi neki drugi ishod ili olakšanje do samo smrt. Čini joj se da je smrt najbolji ishod. Odluči da se obesi i prebaci tkanicu preko grede da u njenoj omči potraži smrt. Onda povika: ‘Zbogom, dragi Kinirase! Sad ti je valjda jasno zašto ti kćer umire!’ i namače omču oko belog vrata.

_______________

¹μυρρα >myrrha, murrha, murra – balzamski žbun, u Arabiji i Istočnoj Africi, od kojeg se dobija aromatična smola.

«Priča se da je Mĭrine reči načula odana joj stara dadilja koja je brižno bdela na pragu svoje štićenice. Starica otvori vrata, ugleda omču i vrisnu kad shvati šta Mĭra namerava. A onda, derući haljine na sebi i bijući se šakama u grudi, raskide omču na devojčinom vratu. Starica najzad briznu u plač, sklopi se oko Mĭre i reče: ‘Dozvoli da ti pomognem. Godine me nisu učinile ni senilnom ni slabom. Šta ti bi? Ako je to puki nastup ludila, ima čarobnih basmi i trava. Ako su na tebe bačene čini, mađije pomažu; ako su bogovi gnevni, žrtva će da umiri njihov gnev. Šta bi drugo moglo da bude? Tvoje porodično blago je sasvim bezbedno; još su ti živi majka i otac.’ Reč otac izazva dubok uzdah, ali dadilja još nije mogla ni da nasluti da Mĭrino srce razdire neprirodna požuda, premda je posumnjala da bi ljubav mogla da bude po sredi. I nije odustala. Preklinjala je sirotu devojku da joj poveri tajnu. Privuče je na okopnele grudi i sklopi oko nje staračke ruke puštajući je da jeca i da se isplače. ‘Znam šta je po sredi’, reče starica, ‘ti si zaljubljena. Tvoja stara dadilja će još jednom da ti pomogne, drago dete! Ne brini, ni reči neću da prenesem tvome ocu.’ Mĭra se besno istrgnu iz dadiljinog zagrljaja, zari glavu u jastuke i povika, ‘Ostavi me na miru i poštedi moja sramotna osećanja. Kad dadilja prisnaži, ona je zamoli: ‘Molim te, dado, ostavi me i prestani da me pitaš što sam nesrećna. Jad u koji tako svojski želiš da prnikneš je zločin!’ Starica uzdrhta. Ruke joj se tresu koliko od starosti toliko i od straha kad ih bespomoćno poput prosjaka raširi i baci se pred noge svog mezimčeta. Najpre pokuša blagim rečima, a onda bi da je uplaši: ‘Istinu na sunce, ili ću da kažem tvome ocu da si pokušala da se obesiš! Ako mi priznaš u koga si zaljubljena, obećajem da ću ti pomoći!’ Mĭra podiže glavu i pritište uplakani obraz na staričine grudi. Pokušala je nekoliko puta da prizna, ali joj ne pođe za rukom da to izgovori. Postiđeno prekri oči i povika, ‘O, moja majko, kako si ti srećna sa svojim mužem!’ Samo to, a onda teško uzdahnu. Starica se ohladi. Hladni žmarci prostrujaše joj kroz kosti kad najzad pojmi istinu; ukočeno, kruto joj se seda kosa diže na glavi. ‘Izbij iz glave tu gnusnu ljubav, ako možeš!’, reče i još mnogo šta u tom smislu. Mǐra je znala da je savet dobar, ali čvrsto ostade pri odluci da umre ako ne može da dobije to što želi. ‘Dobro’, reče dadilja, ‘ti moraš da živiš. I dobićeš svog … – prekide se, jer nije mogla da izgovori oca, ali pozva bogove da budu svedoci njenog obećanja.

«Beše vreme kad udate žene priređuju svečanosti u slavu uzorne boginje Cerere, kad odevene u snežnobele haljine zaveštavaju vence zlatnog žita, prve plodove žetve. U toku tih devet noći ni polno opštenje nije dozvoljeno. Žena kralja Kinirasa, kraljica Kenhreja, beše jedna od žena koje su priređivale ove misterije. I tako, pošto je kralj izvesno vreme bio lišen zakonite žene, ona stara blazna i uvitnica zateče ga pri piću i provuče mu kroz uši da zna lepu devojku koja ga beskrajno obožava, ali mu ne kaza njeno ime. Kad je upita koliko joj je godina, ‘Mĭrina vršnjakinja’, odgovori ona i on joj reče da je dovede. Čim se vratila, dadilja reče, ‘Drago dete, možeš da budeš spokojna, pobeda je naša!’ Mĭrina radost nije bila sasvim čista, savest joj beše nemirna, nejasna predosećanja je muče. Pa ipak, radovala se, premda joj je u glavi vladala potpuna promaja.

«Ponoć, čas kad tišina vlada i kad Botes¹ nagne osu kola u Zenitu između Medveda. A Mĭra krenu u grešnu avanturu. Zlatni se mesec već beše sklonio s neba, zvezde behu zamagljene ili zaklonjene crnim oblacima. Noć beše lišena svojih svetiljki. Najpre Ikar sakri lice, onda i njegova kćer Erigona, koja je posvećena zbog kćerinske čestitosti. Tri zloslutna posrtaja upozoriše devojku da ustukne i još tri zloguka gûka ćûka. Ali ona nastavi (pomrčina je ublažavala njen sram), držeći dadilju levom rukom i pipajući desnom mrak ispred sebe. I stiže na prag. Otvori vrata i dadilja je uvede. Kolena joj drhte i klecaju, kapi krvi nema u obrazima, hrabrost je izdaje. Što je bliže grešnom činu, tim više strepi; što više žali zbog drskosti, tim više bi htela da uzmakne, da se vrati pre nego bude prepoznata. Dok okleva, starica je hvata za ruku i vodi u kraljevu postelju: sjedini njihova grešna tela i udalji se sa rečima: ‘Kinirase, uzmi je, tvoja je.’ Otac požele dobrodošlicu svojoj kosti i mesu u postelju bluda, nežno smirujući devičanske suze ohrabrujućim rečima. Možda zbog njenih godina, on reče moja kćeri, a ona oče i tim rečima zapečatiše rodoskvrnuće. Ona najzad napusti postelju groznog greha noseći u utrobi neblagosloveno očevo seme. Bludni čin je ponovljen i sledeće noći i mnoge noći što će posle doći. Konačno Kiniras, goreći od želje da upozna mladu gospu koju je toliko puta držao u zagrljaju dođe sa buktinjom koja mu omogući da vidi kćer kao i to šta je učinio. Nem od gneva, on potegnu bleštavi mač iz korica koji je stajao na dohvat ruke. Mĭra naže da beži. Senke noći i mraka spasiše joj život. Lutajući po znanim i neznanim putima ona napusti Arabiju, zemlju palmi, i polja Panheje. Lutala je punih devet meseci dok najzad nije stigla u Sabu, iznurena i s trbuhom do zuba. Ni sama ne znajući šta pre da traži, lomeći se između straha od smrti i gađenja na život, najzad ovako sroči molitvu: ‘O, vi nebeske sile, ako vas ima, čije su uši otvorene za one koji ispovedaju svoja podla zlodela, ne mogu da poreknem da sam zaslužila da budem surovo kažnjena, ali mrzim da kaljam žive boraveći na zemlji ili mrtve ako pređem u donji svet. Isključite me, preklinjem vas, iz ovoga i iz onoga sveta. Lišite me i života i smrti promenom oblika.’

«Postoji sila koja odgovara na ispoved. U svakom slučaju, njena je poslednja molitva našla put do bogova koji su je uslišili. Dok se molila, zemlja joj prekri noge iz kojih mlaznuše žile na sve strane kroz raspukle nokte i prste i tako posta koren mršavog stabla; kosti joj se pretvoriše u drvo, a srž ostade, dok joj se krv pretvori u sok; ruke se preobraziše u grane, prsti u izdanke, a koža otvrdnu u koru. Drvo je do sad obuhvatilo zbabni trbuh, prekrilo grudi i samo što nije steglo vrat. Ali, Mĭra nije više mogla da čeka i saže glavu kako bi je kora lakše obujmila. Premda su nekadašnja osećanja zatomljena u njenom telu, ona i dalje plače, a njene vrele suze kaplju sa drveta. Pa i suze mogu da budu časne. Smola koja se izlučuje iz kore nosi ime mĭr i čuva uspomenu na Mĭru.

«No dete, tako grešno začeto, razvi se u stablu i sad pokušava da napusti majku. Utroba okovana korom širi se i napinje; nema porođajnih vrisaka i krikova, ni glasa da se obrati boginji Pomoćnici, no drvo, onako savijeno, podseća na ženu zahvaćenu trudovima; oblivaju ga suze dok stenje. Milostiva Pomoćnica smesti se u bolom obhrvane grane i položiv ruke na njih izgovori čarobne basme što pospešuju porođaj. Na drvetu se pojaviše pukotine, kora se otvori i vrisnu novorođeno muško dete koje najade spremno položiše na meku travu i pomazaše mĭrom s njegove majke. Prekrasno dete! Čak bi to i zavist morala da prizna. Izgleda na dlaku isti kao kipovi nagih Kupidona pod uslovom da mu date tobolac, ili da uzmete njihove kako bi se izgubila razlika.

Orfejeve pesme – Venera  i Adonis (I) (503 – 559)

«Vreme neosetno protiče, a ništa ne protiče tako brzo kao godine. Dete koje je rodila njegova sestra i koje gradio njegov deda do nedavno zatomljeno u stablo jednog drveta upravo se pojavilo kao prekrasna beba. Ubrzo je postao dečak, pa mladić, pa čovek, sad naočitiji nego ikad, dovoljno lep da privuče Venerinu pažnju i da na taj način osveti pomamnu strast koja je uništila Mĭru. Evo šta se desilo. Dok je Kupidon sa tobolcem preko ramena ljubio majku, nehotice je zagrebao njene grudi vrhom strele. Ranjena boginja ga odgurnu od sebe, ali ogrebotina je bila dublja nego što je izgledalo; u početku je ni Venera nije osećala. Kasnije, zanesena lepotom ovoga mladića, zanemari svoja uobičajena staništa: obalu Kitere i primorski pojas Pafosa, Knidos što vrvi od ribe, te Amatos bogat metalima. Udaljila se i od neba zbog ljubavi prema Adonisu. Uz njega se držala i neprekidno išla za njim. Boginja koja voli da se mazi u hladovini i koja strogo vodi računa o lepoti sad seva po planinskim grebenima i gudurama, skače s kamena na kamen, zadižući haljinu do kolena, poput Dijane, vabi pse i lovi bezazleniju divljač: brzonoge zečeve, jelene i srndaće razgranatih rogova. Ali drži se na odstojanju odneustrašivih veprova i izbegava vukove što viju, medvede oštrih očnjaka i lavove što tamane goveda. Savetovala je i Adonisu – ako savet uopšte nešto menja – da se ne upušta u obračun sa opasnijim zverima: ‘Budi hrabar kad je divljač plašljiva’, govorila mu je. ‘Opasno je suprotstavljati hrabrost hrabrosti. Ne izlaži se riziku, voljeni moj, mene radi. I nemoj da izazivaš zveri koje je priroda dobro naoružala. Ne bih želela da tvoju slavu skupo platim. Tvoja mladost, tvoja lepota i sve što Venera obožava neće da obeshrabri lava, nakostrešenog vepra ili zveri zastrašujućeg oka. Vepri nose snagu munje u oštrim kljovama, suri lavovi su veoma usovni i uvek gladni. Ja ih mrzim.’ Kad je Adonis upita šta je razlog njene mržnje, ona odgovori: ‘Ispričaću ti kako sam jednom davno uvređena; čudni kraj će te bez sumnje začuditi. Ali ovaj lov kojem nisam vična propisno me je smorio. Gle, kako udobno! Evo divne hladovine i meke trave pod ovim javorom. Hajde da počinemo ovde  …’ Leže na travu i nasloni vreli obraz na Adonisove grudi. A onda, prekidajući reči poljupcima, poče da priča:

Orfejeve pesme – Atalanta i Hipomen (560 – 707)

«”Možda si čuo za devojku koja je prestigla i najbrže ljude. Ta priča nije izmišljotina; ona ih je zaista pobeđivala. Štaviše, ne zna se da li je bila brža ili lepša. Jednoga dana kad je, po želji nekog čoveka, išla da traži savet od boga, proročište je odgovorilo: ‘Ti, Atalanta, nemaš potrebe za mužem. Izbegavaj da upoznaš ljude ako možeš. Ali, to ti neće poći za rukom. Izgubićeš sebe ne izgubivši život.’ Uplašena upozorenjem proročanstva, živela je u dubini šume, neudata, i odlučno odbijala navalu prosaca postavljajući im uslov: ‘Niko ne može da me dobije za ženu ko me ne pobedi u trčanju. Takmičite se sa mnom u trci. Pobednik će za nagradu da dobije moju ruku i moje telo posle venčanja; a smrt je kazna za onoga ko izgubi. To su pravila nadmetanja.’ Mlada Atalanta je bila nemilosrdna; ali je njena lepota bila takva da su plahi prosci prihvatali njene uslove. Jedan među brojnim gledaocima što su došli da posmatraju ovu trku bio je mladić po imenu Hipomen. Dok je tražio pogodno mesto, pomisli: ‘Kako može čovek da se izloži takvom riziku tražeći sebi ženu?’ I tako otpisa tu čudnu strast takmaca. Ali, kad vide Atalantino lice i obnaženo telo – lepo kao moje ili tvoje, Adonise, da si žensko – on zinu od čuda i, dižući ruke, povika, ‘Ljubazno molim da mi oprostite svi vi kojima sam se malopre čudio. Vrednost nagrade za koju se borite nije mi bila doprla do svesti.’ I srce mu se zapali dok je hvalio njenu lepotu. Nadao se da niko od takmaca neće da pobedi, ali ga zavidnost uplaši da bi neko ipak mogao odneti nagradu. Onda se zapita: ‘Zašto da i ja ne učestvujem u nadmetanju? Sreća je naklonjena hrabrima!’ Dok je Hipomen pažljivo vagao svoje izglede, devojka prolete pored njega na krilatim nogama. Momku iz Beotije se učini da ona leti kao strela odapeta sa luka skitskog strelca, ali ga njena lepota još više zanese; štaviše trčanje je činilo još lepšom. Vide kako svetle vrpce vezane oko kolena i članaka lepršaju iza nje dok joj se na vetru kosa koviljala niz mlečnobela ramena. Belinu devojačke puti prožima ružičasti sjaj, poput mramorne dvorane u prividnoj senci okupane suncem kroz purpurnu tendu. Dok je Hipomen posmatrao, poslednji krug je pretrčan i Atalanta se uskoro krunisa lovorovim vencem pobednika. Pobeđeni su očajno ječali i platili poraz prema pravilima.

«”Nezastrašen sudbinom prosaca, Hipomen smelo stupi napred, zagledan u devojčino lice. ‘Čemu zanos lakim pobedama’, reče on, ‘i sečom ovih mlakonja? Bolje ti je takmiči se sa mnom. Ako mi sreća bude naklonjena da odnesem pobedu, nećeš da žališ što si izgubila od ovakvoga junaka. Moj otac je Megar, kralj Onhesta, a deda mu je Neptun; ja sam dakle praunuk gospodara mora. Štaviše, rođenje mi je u skladu sa smelošću, pa ako izgubim, pobeda nad Hipomenom će da ti donese veliku i trajnu slavu!’ Dok je govorio, Atalanta ga je nežno gledala i nije znala da li bi radije bila pobednik ili poraženi. ‘Ko je taj bog’, pomisli ona,  ‘koji mrzi lepotu i hoće da pokosi ovoga čoveka, zahtevajući od njega da stavi na kocku život da bi osvojio moju ruku? Nisam dostojna te cene. Nisam dirnuta njegovom lepotom, premda bi i ona mogla da utiče na mene. Ta, on je tek dečak! Više sam dirnuta njegovim godinama nego njim samim. Pa ipak, on je hrabar čovek, ne plaši se smrti. Od Neptunove je loze, četvrto koleno. Uz to, voli me i toliko čezne da me dobije za ženu da je spreman i da umre ako mu varljiva sreća ne bude naklonjena da me dobije. Beži dok možeš, lepi stranče! Moja je postelja ukaljana krvlju; udaja je za mene krvav cilj. Nijedna druga žena neće da odbije tvoju ruku, a svaka razumna devojka bila bi presrećna da te dobije. Pa ipak, zašto bih se ja brinula za njega kad sam već pogubila mnoge? On je odlučio. Zašto da ne umre budući da nije zastrašen smrću tako velikog broja rivala, a čini se da mu je i život dosadio? Znači li to da treba da umre zato što je hteo da živi s tobom? Mora li da plati cenu ljubavi smrću koju nije zaslužio? Ne bih mogla da podnesem žestoku mržnju koju bi mi pobeda donela! Ali, čija je to krivica? Nije moja! Ja želim da odustaneš. Ili, ako si već tako lud za mnom, pobedi! Gledaj kako je sladak s tim dečačkim licem! Sveže kao devojačko! Jadni Hipomene, ne! Kamo lepe sreće da me nikad nisi video! Ti vaistinu zaslužuješ da živiš. Da mi je dodeljena srećnija sudbina, da mi suđaje nisu tako surovo zabranile da imam muža, rado bih s tobom delila postelju.’ Govorila je kao devojka koja se nikad pre nije zaljubila, potpuno nesvesna šta čini, i ne razume svoja osećanja.

«”Atalantin otac i svi prisutni sad zahtevaju da trka počne. U tom se času Neptunov potomak žarko obrati meni: ‘O, Venero, pokorno te molim, pomozi ovaj moj pokušaj i pripazi ljubav koju si zapalila!’ Ovu dirljivu molitvu donese mi laki lahor. Priznajem, dirnuo me u srce i priskočila sam mu u pomoć ne skanjujući se. U drevna vremena mi je savet staraca zaveštao Tamasos koji je jedan od najbogatijih predela na Kipru, kao poseban dar za održavanje mojih hramova. U sred tog mesta ima drvo koje sija žućkastim lišćem i šušti granama od žutog zlata. Slučajno sam išla odande noseći u ruci tri zlatne jabuke što sam ubrala s toga drveta. Onda sam otišla Hipomenu – niko me drugi nije mogao videti – dala mu jabuke i posavetovala ga kako da se posluži njima.

Trube se oglasiše i oboje takmaca poput strele poleteše sa polazne crte, lagano pognuti napred, u punoj brzini: tako su laki da bi prešli iznad morskih talasa ne skvasiv obuće, ili iznad polja zrelog žita nigde ne zgaziv klas. Mladića su hrabrili povici gledalaca: ‘Napred, Hipomene, napred! Brže, brže! Samo hitaj! Prvi si! Ne daj se! Još malo!’ Ne znam ko se više radovao ovim povicima, Megarev sin ili Shonejeva kćer. Atalanta je više puta zaostajala iako je mogla da pređe u vodstvo, a onda bi, nakon dugog pogleda u njegove oči prešla napred. Hipomenova usta su bila suva od umora i teško je disao, a kraj staze još daleko. Sad je vreme: baci prvu od tri zlatne jabuke koje sam ubrala sa onog drveta. Devojka je bila zadivljena. Spopade je želja da je uzme i skrenu sa staze za  bleštavim plodom koji se kotrljao. Hipomen pređe u vodstvo, što gledaoci propratiše radosnim poklicima. Atalanta brzo nadoknadi izgubljeno vreme, ponovo stiže i prestiže Hipomena. On baci drugu jabuku; ona skrenu, zastade da je uzme, ponovo ga stiže i prestiže. Sad je cilj bio na vidiku. ‘O, boginjo, koja si mi pokazala put’, zavapi Hipomen, ‘budi sad sa mnom!’ a onda sa ivice staze svom snagom baci treću jabuku. Da li da stanem, pita se Atalanta. Ja je prisilih da trči za jabukom, a onda povećah i težinu jabuke, pa je njenu trku usporavalo ne samo zaustavljanje nego i težina. Moja priča ne sme da traje duže od sam trke. Atalanta je poražena. Sad pobednik uze nagradu za ruku.

«”Naravno, Adonise, trebalo je da mi se zahvali i da budem počašćena kadom tamjana. Hipomen se nikad ne seti: zanemari i kâd i zahvalnost. Moja se naklonost odjednom prometnu u gnev. Noseći ovu uvredu, donela sam odluku da ih oboje kaznim, da služe kao primer, kako se nešto slično ne bi ponovilo. Prolazili su pored hrama duboko u šumi, koji je jednom davno Ehion, ispunjavajući zavet, podigao Kibeli, Velikoj majci bogova. Bili su se zamorili od duga puta, pa su odlučili da tu malo počinu. Hipomen, na moj podsticaj, upravo tu oseti neodoljiivu potrebu da obljubi svoju ženu. U blizini hrama pronađu zgodan, oskudno osvetljen, zapećak. U stara vremena je to bilo osveštano mesto; još je bilo dosta drvenih kipova prvobitnih bogova koje su sveštenici tu ostavili. Hipomen se drznu da oskrnavi to mesto zadovoljavajući svoju plotsku strast. Kipovi odvratiše oči pa je zidinama krunisana Kibela pomišljala da li da baci grešne ljubavnike u predele ispod Stiksa. Ali, učini joj se da je kazna isuviše blaga. Zato se njihovi beli vratovi uskoro presvukoše smeđim grivama, prsti se preobraziše u kandže, ruke u prednje šape; težište im je u masivnim grudima, a pesak metu repovima. Lica im postaše ogledala gneva, a razgovor se izrodi u groktanje i riku. Šumsko je tle njihova bračna postelja. Preobraženi su u lavove i svi ih se plaše sem Moćne Majke koja ih je pripitomila i sad vuku njenu kočiju. Dragi Adonise, izbegavaj lavove, izbegavaj sve vrste zveri koje ne okreću leđa nego keze zube spremni na bitku. Izbegavaj ih, molim te! Nemoj da nas tvoja hrabrost oboje upropasti!’

Orfejeve pesme – Venera i Adonis (II) (708 – 738)

«Tako ga Venera upozori i vinu se u nebo na kočiji koju labudovi vuku. Hrabri se, međutim, nikad ne drže upozorenja. Slučaj je hteo da su Adonisovi psi pratili jasno vidan trag i isterali golemog vepra iz njegovog brloga. Kako je zver pokušavala da pobegne iz šume, Kinarasov mlađani unuk prostreli mu kopljem bok. Zver njuškom izbaci okrvavljeni vrh koplja iz rane. Adonis u paničnom strahu uzmače ali zver divlje nasrnu, zari mu kljove u slabine i obori ga na zlatni pesak smrtno ranjenog.

«Kad u daljini ču jauke smrtno ranjenog miljenika, dok se vozila u lakoj kočiji preko plavog neba prema Kipru, Venera povuče uzde belih labudova i usmeri ih prema mestu odakle su dolazili jauci. I iz nebeskih visina vide ga mrtvog u lokvi krvi. Skočivši na zemlju, besno podera košulju na grudima, poče da čupa kosu i da se bije u grudi. Grdeći Suđaje zbog njihove surovosti, reče: ‘Ne bi trebalo da imate apsolutnu moć! Moja će tuga, Adonise, imati trajni spomenik. Svake će se godine održavati svetkovina na kojoj će tvoja prerana smrt biti predstavljena i tako će priča o mojoj tuzi večno da traje. Jer sad će tvoja krv da se preobrazi u cvet. Persefoni je jednom dozvoljeno da voljenu nimfu preobrazi u mirišljavu metvicu. Hoće li se meni uzeti za zlo ako preobrazim Kinirasovog unuka?’ Rekav to, ona pokropi Adonisovu krv mirisnim nektarom. Orošena nektarom, krv nabuja poput bleštavih prozirnih mehurića koji su se dizali iz žutog blata. Ni trena više od jednoga sata nije proteklo pre nego se tamnocrveni cvet diže iz krvi, poput cveta onog ploda što krije svoje semenke u kožastoj kori, poput cveta nâra. Ali novi cvet ima kratak vek: klimav je i slabo pričvršćen za peteljku pa ga vetar brzo otkine i oduva, otuda mu i ime – anemone, vetrov cvet.  

Knjiga X

Orfejeva smrt (1 – 66)

Takvim je pesmama trakijski pevač opčinio šume, očarao zveri i primorao kamenje da ga slede. Pomamljene Kikonjanke, odevene u šarene kože lanadi, s jednoga visa iznenada ugledaše Orfeja kako peva pesmice uz nežne akorde lire. Jedna od bahantkinja, zabacujući naviljak razbarušene kose na vetru, povika: ‘Gledajte! Eno tamo! Čovek koji nas odbacuje!’ i tirzosom pogodi u glavu velikog muzičara koji je služio Apolonu. Vrh koplja premazan otrovom imele zadade mu ogrebotinu bez krvi. Druga menada baci kamen, koji polete, ali ujedninjeni pesnikov glas i zvuk lire lišiše ga snage te pade na zemlju pred psnikove noge, kao da moli za oproštaj zbog tog suludog napada. No, žene nastaviše sa bezobzirnim nasrtajima; suzdržanost je proterana, sad vlada pomama. Orfejeva pesma je mogla da oslabi njihove udarce, ali kakofonija glasova odnese pobedu. Grozni pîsci frigijske frule sa bronzanim praporcima, talambasi, pljesak ruku i vrisci bahantkinja nadvladaše zvuk lire; ni pesnikov glas nije se više čuo: kamenje koje su bacale najzad se okrvavi. Menade najpre nasrnuše na nevina stvorenja koja su još bila opčinjena čarolijom muzike: na bezbrojne ptice, zmije, životinje koje su sledile Orfejevu trijumfalnu povorku. A onda, sa krvavim rukama, navališe i na Orfeja, kupeći se u jata poput ptica kad ugledaju zloguku noćnu sovu kako hitro u po belog dana preleće s drveta na drvo i u čopore poput pasa u jutarnjoj borbi u amfiteatru koji se naslađuju mesom smrtno ranjenog srndaća. Svaka od njih napada pesnika bacajući na njega tirzos, oružje koje nije namenjeno tako nasilnoj upotrebi. Onda stadoše bacati grumenje zemlje, oštro kamenje i granje odlomljeno sa drveća. Njihova pomama se služi i drugim oružjima. Slučajno su u blizini ljudi orali njivu; snažni seljaci su se kupali u znoju kopajući da bi ubrali plodove zemlje. Kad ugledaše menade, radnici nagoše da beže ostavljajući ašove, motike i teške krampove na njivi. Pomamljene žene dokopaše ove alatke, rastrgoše oštroroge volove na komade, a onda se povratiše da dotuku Orfeja. Pesnik ispruži bespomoćne ruke. I govorio je, ali je sad prvi put govorio uzalud: glas mu je izgubio sposobnost da dirne u srce. Ove ga nečasne žene ubiše i, kroz usne čije su zanosne pesme privlačile stene i raznežile srca zveri, njegova duša sa dahom napusti telo i istopi se u vetar. Svi njegovi drugari oplakivali su Orfeja: ojađene ptice, divlje zveri, tvrde stene i drveće koje je često pratilo njegovu pesmu. S drveća vaistinu opade svaki list i žalilo ga je ošišane glave. Priča se da su i reke bile nabujale od suza koje su one same prolivale, dok su rečne i šumske nimfe opervazile odeću crninom i išle raspuštene kose. Orfejevo telo je razbacano na sve strane, a njegova lira i glava bačene su u reku Hevros¹. Nošen maticom – da divnog čuda! – instrument je žalosno ječao, beživotni jezik izgovarao jedva čujnu tužaljku, a obale odjekivale žalošću. Reka je odnela i glavu i liru u more, gde se pesnik oprostio od zavičaja i našao put do grada Metimne na obali Lezbosa. Tu, dok je njegova glava ležala na tuđoj obali, dok mu se još s kose cedila slana voda, opasna zmija otrovnica krenu u napad. Apolon najzad stupi u odbranu. Zmija beše iskezila očnjake, ali joj se razjapljene čeljusti skameniše u pokretu.

Orfejeva sen pređe u podzemni svet. I prepoznade sva mesta koja je ranije video. Dok je tražio Jelisjska polja, nađe svoju ženu koju je izgubio i snažno je zagrli. Najzad su njih dvoje mogli da šetaju držeći se bezbrižno za ruke; ponekad ona ide napred a on za njom, da bi zatim on prošao napred, jer zna da sad može da se obazre na svoju Euridiku bez straha da će je izgubiti.

Kažnjavanje menada (67 – 84)

Bakho međutim nije mogao da dopusti da takav zločin prođe nekažnjeno. Gore u šumi bile su Tračanke koje su učestvovale u ovoj sramoti. On ih sve priveza za žile drveća; napadajući svaku u trenu kad završi napad: izduži njene nožne prste i zari njene noge u zemlju. Poput ptice čija se noga uhvatila u zamku, koja uplašeno leprša krilima i nosi kanap sa omčom koja se sve jače steže, tako isto i svaka menada koja je urasla u zemlju uplašeno pokušava da se iščupa, ali uzalud! Žilavi koren drži stopala i ne da joj da beži. Očajno pokušavajući da nađe stopala i prste i nokte, ona sa užasom otkriva da se kora polako penje uz vitke članke i pretile listove. Dok ______________

¹Έβρος > Hebrus – reka Marica

pokušava da se udari po kukovima izražavajući očaj, ruke joj udare u drvo; i grudi su joj drvene, uskoro zatim i ramena. Pomislili biste da su joj ruke prave grane – i vi biste vaistinu sasvim bili u pravu.

Mida (85 – 193)

Bakho je još bio nezadovoljan. Sasvim napusti Trakiju i uzimajući pouzdaniju trupu igračica uputi se prema vinogradima Tmola¹ i reci Paktolos², premda joj vode još nisu bile zlatne, niti su ljudi bili počeli da žude za njenim dragocenim peskom. Oko boga su se kao i obično tiskale bahantkinje i satiri. Samo Silen ne beše u pratnji. Frigijski seljaci su našli tu drevnu pijanicu kako tetura, okitili ga cvetnim vencima i odveli kralju Midi koga je, zajedno sa Atinjaninom Eumolpom, Orfej od Trakije posvetio u dionizijske misterije. Čim je shvatio da je i njegov gost jedan od posvećenih, on je u čast Silena priredio gozbu koja je trajala deset dana i deset noći. Kad se to vreme završi, kad je zvezda Danica potisnula druge zvezde u pozadinu neba, kralj Mida izađe veselo u polja Lidije i vrati starca svom mezimcu Bakhu. Oduševljen što ponovo vidi poočima, Bakho dade kralju Midi pravo da sam bira šta želi za nagradu. Kralj, koji ne beše od onih koji bi umeli to pravo mudro da iskoriste, reče: ‘Daj mi sposobnost da se sve što moje telo dodirne pretvori u zlato.’

Premda mu je bilo žao što kralj pravo izbora nije iskoristio pametnije, Bakho usliši njegovu želju i dade mu moć, koja će da ga odvede u propast. Mida se vrati presrećan zbog poklona i proveri dar dodirujući neke predmete. Prolazeći ispod hrasta niskih grana, on nesigurno povuče jedan izdanak na kome listovi postaše zlatni. Podiže kamen sa zemlje: i on se pretrvori u čisto zlato. Dodirnu grumen zemlje; snaga njegovih prsta pretvori meku zemlju u grumen zlata. Berući klasje zrelog žita, on požnje zlatnu žetvu. Ubra jabuku i zadrža je u ruci – poklon iz vrta Hesperida? Položi ruke na vrata svog visokog dvora i ona blesnuše zlatnim sjajem. Ako opere ruke u potoku, kapi što padnu s ruku mogle bi da zalude i vrlinu lepe Danaje. ‘Zlato, svet pun zlata!’, povika Mida. Od te mu se misli zavrte u glavi. On je presrećan. Sluge izneše na trpezu sve najuksnije komade mesa, najbiranija jela i sve vrste peciva. Nastupi trenutak istine. Kad Mida pohlepno prstima dodirnu hleb, Cererin dar se pretvori u žeženo zlato. Ako pokuša lakomim zubima da otkine malo mesa, on umesto mesa uzalud žvaće komad žutog metala. Pomeša svežu vodu i vino, boga koji mu je ispunio želju, i u grlu se ta mešavina pretvori u istopljeno zlato. Zapanjen neslućenim obrtom, sad bogati ali ojađeni Mida želi da pobegne od svog bogatstva i gnuša se onoga što je želeo da dobije. Puna trpeza, a večno gladan! Grlo mu se speklo od žeđi. Sopstvenim izborom, zlato je postalo njegov gnusni mučitelj. Dižući ruke prema nebu, jeknu, ‘O, oče Bakho, oprosti mi! Znam da sam grešan, ali smiluj se nad mojim jadom i spasi me od prokletstva koje me zanelo i zavelo!’

Bogovi mogu da budu i milostivi. Tako Bakho, kad je Mida priznao greh, poništi dar koji mu je verno dao i izleči ga od bede. ‘Da ne bi ostao okovan zlatom’ – reče Bakho – ‘koje si tako nerazumno poželeo, idi na reku što teče pored moćnog grada Sardesa³. Sledi ivicu obale i idi uzvodno dok ne stigneš na izvor Paktolos. Tu zagnjuri glavu u zapenjeni izvor gde najjače vri i operi greh kao što pereš telo.’ Kralj ode na izvor kako mu je zapoveđeno. Dodir Midine moći prože izvorsku vodu zlatom koje se iz ljudskog tela pretoči u reku. Ta zlatna žila je stara, ali i danas poplave raznose zrna zlata od kojih su polja tvrđa, a grude zemlje imaju žutu boju.

Zgađen na zlato, kralj Mida je lutao po poljima i šumama obožavajući Pana koji uvek nastanjuje planinske pećine. No pamet mu kao i uvek nije bila jaka strana. Štaviše, njegova se tupost još jednom pokaza kobnom. Čuli ste za stenoviti Tmolos koji se strmo diže iznad moreuza čiji se venac proteže sve do Sardesa na sever i do majušne Hipepe na jug. Tu je Pan imao običaj da zabavlja planinske nimfe svirajući na fruli od trske i hvalio se, na svoju sramotu, da mu ni Apolon nije ravan u muzici; glas dopre do Apolona i sad nema vrdanja: priredi se nadmetanje a Tmolos bude sudija. Časni sudija zauze mesto na planini pošto je prethodno počupao drveće iz ušiju. Njegovi tamnozeleni uvojci ovenčani su samo hrastovim lišćem, a žir mu visi oko ________________

¹Τμώλος ,Tmolus – planina u Lidiji bogata vinom i šafranom. ²Πακτωλος, Pactolus – reka u Lidiji, bogata zlatnim peskom. ³Σάρδεις, Sardes (Sardis) – drevna prestonica Lidije u Maloj Aziji.

slepočnica. Baci pogled na boga stada i reče: ‘Sprman sam.’ Pan izvede melodiju na čobanskoj fruli i njegove varvarske melodije oduševiše uši kralja Mide koji se slučajno tu zatekao. Kad Pan završi,Tmolos se svečano okrenu prema Apolonu, a s njim i njegove šume. Feb je u mantiji od tirskog purpura do tala, a zlatnu mu kosu krasi venac od parnaskog lovora. Njegova je lira bogato ukrašena dragim kamenjem i indijskom slonovačom. Čvrsto držeći instrument u levoj ruci, a trzalicu u desnoj on zauze veličanstven stav, a onda stade prebirati po strunama uvežbanim palcem sve dok Tmolos, očaran muzikom, ne saopšti Panu da njegova pastirska frula mora da ustupi palminu grančicu liri. Svi se složiše sa ocenom svete planine, samo se nađe Mida da ospori presudu i nazva je nečasnom. Apolon nije mogao da dozvoli tako nemuzikalnim ušima da zadrže ljudski izgled. On ih izduži, ispuni ih rutavim sivim dlakama, učini ih klempavim i sposobnim da strigu vrhovima. Ostali delovi kralja Mide zadržaše ljudski izgled, samo su mu uši bile magareće. On je, naravno pokušavao da ih sakrije i nastojao da ublaži sramotni utisak noseći grimiznu tijaru. Ali, za žaljenje je što je berberin koji ga je šišao morao da primeti zapanjujuće priveske. Premda je goreo od želje da obznani šta je video, nije hteo da izda svog gospodara. Međutim, nesposoban da čuva tajnu, ode u šumu, iskopa rupu u zemlji i šapne: ‘U kralja Mide magareće uši!’, a onda zagrne rupu, da ukloni svaki trag svojih reči i tiho se izgubi. Ali uskoro tu iznikne snop drhtavih trski i nakon jednogodišnjeg rasta izdadoše šaptača: kad duva južni vetar trske šume: ‘U cara Mide magareće uši!’¹

Laomedonova prevara (194 – 220)

Kad se propisno osvetio, božanski Apolon napusti Tmolos. Leteo je u pravcu moreuza Nefeline kćeri Hele i sleteo na trojansko tle, u Laomedonovu zemlju. U blizini mora, desno od Sigeona i levo od Roteona ima stari oltar boga nebeske munje Jupitera. Tu je Apolon video da je Laomedon započeo da podiže zidine nedavno zasnovane Troje². Veliki poduhvat je sporo napredovao i pomoć je očigledno bila potrebna. Tako on i Neptun, bog trozupca i gospodar valovitog okeana, uzmu izgled smrtnih ljudi i pogode se sa frigijskim kraljem da podignu zidine za izvesnu sumu zlata. Kad je posao završen, kralj odbi da plati i povrh svega zakle se da nikad nije obećao da će im platiti trud. «Neće moći!» – povika Neptun – «platićeš pogaženu reč!» I istog časa navrati vodu da preplavi zemlju škrtog Trojanca. Plavio je zemlju sve dok nije izgledala kao more lišavajući seljake žetve i potapajući polja u vreme plime. Ni to mu ne bi dosta. Laomedonova kćer Hesiona se morala žrtvovati jednoj surovoj morskoj nemani. Herakle je spasao devojku sa stene za koju je bila prikovana, ali kad je zahtevao da mu se daju konji, obećana mu nagrada nije data, pa on dvaput pokori verolomnu Troju i osvoji njene zidine.

Pelej i Tetida (221 – 265)

Mladi Telamon mu se pridružio i istakao se u ratu pa je za nagradu dobio Hesioninu ruku. U ovome ratu je učestvovao i njegov brat Pelej, koji je kao slavan junak bio oženjen boginjom i bio ponosan na tasta Nereja koliko i na svog dedu Jupitera. Među smrtnicima ima mnogo Jupiterovih unuka, ali se samo Pelej oženio boginjom.

Kako se ovo venčanje odigralo? Stari Protej je rekao Tetidi, «Boginjo talasa, zanesi: bićeš majka dečaka koji će, kad bude u punoj snazi, prevazići oca i steći plemenitiju slavu.» I Jupiter u svojim grudima osećao žar ljubavi prema Tetidi, ali zar bi on mogao da dozvoli da se na zemlji rodi neko moćniji od njega? I, da bi izbegao zajednicu sa Nerejevom kćerkom, naredi unuku Peleju da je umesto njega  prosi i da boginju talasa prigrli na svoje grudi.

Na obalama Tesalije ima zaliv u obliku srpa čiji krajevi strše poput vrhova luka. Da je more dublje, tu bi bila luka, ali tu samo tanak sloj vode prekriva pesak. Obala je tako tvrda da na njoj ne ostaju otisci stopala, lako se po njoj hoda pošto tu nema ljigave morske trave. U blizini je žbunje mirte sa crnim i zelenim bobama. U sred tog žbunja ima pećina koja bi mogla da bude i prirodna i veštačka, ali pre veštačka: upravo je to mesto gdje je Tetida, jašući na delfinu, često navraćala potpuno naga. Jednoga dana je tu ležala u dubokom snu kad je Pelej iznenadio, kako ______________

¹Sličnost sa našom narodnom pričom  U cara Trojana kozje uši je očigledna. ²Sa uvođenjem Troje počinje  istorijska epoha.

mu je zapoveđeno. I tada, pošto nije htela da odgovori na njegovo udvaranje, on žarko sklopi ruke oko njenog vrata i pokuša da je na silu obljubi. Njegova bi drskost bila uspešna da se Tetida nije poslužila čarobnim moćima i stalno menjala oblik. Najpre uze oblik ptice, ali on je i dalje čvrsto držao; onda se preobrazi u stameno drvo, ali on se pripijao uz nju kao imela; onda uze oblik tigrice sa crnim prugama i tada njen napasnik, u paničnom strahu, skide ruke s njenog tela. Pelej je posle molio morske bogove izlivajući vino na talase i prinoseći iznutrice ovaca i kâd tamjana na žrtvenik sve dok se karpatski prorok Protej nije digao iz dubina morskih i rekao mu, «Eakov sine, osvojićeš nevestu koju prosiš. Treba samo da je uhvatiš na spavanju u kamenoj pećini i da njene nesvesne udove stegneš omčom konopca. Ne daj joj da ti umakne poprimajući stotine lažnih oblika. Samo steži omču dok se ponovo ne vrati u pravi oblik» reče i glavačke baci u more. Bog sunca Titan beše sa plamenom kočijom na silaznoj putanji i potonu u talase na zapadu kad je lepa nereida Tetida napustila svoj dom pod vodom i uputila se prema pećini gde je imala običaj da spava. Pelej jedva da je stigao da joj namakne omču na noge kad ona poče da menja oblike, sve dok nije shvatila da je čvrsto stegnuta, sa rukama raširenim desno i levo od tela. Najzad popusti i sa uzdahom reče, «Pobeda je tvoja! Mora da ti neki bog pomaže.» Sad je to bila prava Tetida. Junak je nežno zagrli, želja mu se ispuni i tu poseja seme moćnog Ahila.

Kejiksov dvor (266 – 290 i 346 – 409)

Pelej je bio srećan i kao muž i kao otac i sve bi bilo u najboljem redu da nije počinio greh ubivši polubrata Foka. Proteran iz svog doma, sa još svežom krvlju na rukama, najzad se skrasio u Trahidi, gde nije bilo krvoprolića ni nasilja za vreme vladavine Luciferovog sina Kejuksa, čije je lice najčešće zračilo očevim sjajem, ali se tada prekri neuobičajenom tamom, jer je bio u žalosti za bratom. Kad Pelej stiže u ovu zemlju, potišten i iznuren lutanjima, ušao je na gradska vrata sa svega nekoliko pratilaca, ostavljajući stada ovaca i pastire u senovitoj dolini nedaleko od grada. Čim mu se pružila prilika da izađe pred cara, ponizno uđe u dvoranu držeći maslinovu grančicu uvijenu u vunu i reče svoje ime i ime oca. Prećuta dug u krvi i lažno predstavi svoje izgnanstvo. Kad je zamolio za dozvolu da zarađuje nasušni hleb u gradu Trahidi, ili izvan zidina u okolini, Kejuks blago reče, ‘U ovu su zemlju svi stranci dobro došli. Naše blagostanje stoji na raspolaganju i najsiromašnijim ljudima. Gostoprimstvo na stranu, ti si slavan čovek, a Jupiter ti je deda – to su dve jake preporuke. Nema potrebe da moliš za pomoć. Sve što išteš, daće ti se. I sve dokle tvoje oči mogu da vide, možeš da deliš s nama; kamo lepe sreće da je i bolje!’ Kejuks se zagrcnu u suzama. Kad ga Pelej sa družinom upita za razlog njegovih suza, on im kaza ovu priču:

Dedalion (291 – 345)

«Pogledajte onu pticu grabljivicu gore u nebu što zastrašuje sve ostale ptice i živi od otmice. Možda mislite da onaj kobac oduvek ima krila. A on je bio čovek, i tada oštra oka, osion i ratoboran – karakter se, čini se, ne menja uprkos preobraženjima. Ime mu je bilo Dedalion. On i ja smo sinovi zvezde koja doziva zoru i iščezava posle drugih. Moja je bila miroljubiva narav. Negovao sam mir kao što negujem život, ali moj brat se oduševljavao surovim ratom. Njegova muževna smelost se ispoljavala kroz poraze kraljeva i njihovih naroda, kao što sad progoni golubove po Beotiji. Imao je kćer Hionu, izuzetne lepote; hiljade prosaca je prosilo i bila je stasala za udaju već sa četrnaest godina. Jednoga dana kad su se Apolon i Majin sin Merkur vraćali, prvi iz Delfija, a drugi sa planine Kilene, oba u istom času ugledaju devojku i srca im obuze jaka ljubavna strast.

Apolon odgodi svoja nadanja do noći, ali Merkur nije mogao da obuzda strast i dodirnu lice mlade Hione čarobnim štapićem. Ona popusti pod uticajem magije i on je obljubi. Nebo je bilo načičkano zvezdama kad je Feb, prerušen u sparušenu staricu, ukrao zadovoljstvo koje je njegov brat uživao pre njega. Devet meseci prođe i Hiona, koju je oplodio Merkur krilatih nogu, rodi sina, skitnicu i varalicu Autolika, prepredenog i sklonog svim vrstama obmane, upućenog u sve veštine svoga oca. Bio je savršeno srećan kad predstavi belo kao crno i crno kao belo. Hionin i Apolonov sin (ona je u stvari rodila blizance) zvao se Filamon: on je slavu stekao pevajući i svirajući na liri. Ali kakva korist od rađanja božanskih blizanaca i od toga što potiče od tako hrabrog oca i zvezdanog dede. Slava je, možda, često zamka. U svakom slučaju, za nju je to bila, jer Hiona se hvalila da lepotom prevazilazi Dijanu, što je boginju propisno razgnevilo. ‘Ona će bez sumnje da bude zadovoljna istinom!’ – odgovori Dijana besno i istog trena odape strelu koja prostreli jezik pakosne klevetnice. Jezik umuknu, glas se izgubi i reči zastaše u grlu; dok se Hiona naprezala da progovori, život je, zajedno s krvlju, napusti. Ja, njen ucveljeni stric Kejuks, ojađeno smestih njeno telo u kovčeg i ožalih je kao otac. S tugom sam saopštio vest i pokušao da utešim njenog oca koji je nežno voleo kćer. Dedalion odgovori, činilo se, hladno poput stene koja ne mari za udare talasa, a bio je u stvari potpuno smrvljen bolom zbog gubitka kćeri. Ali, kad baci pogled na zapaljenu lomaču pod njenim telom, četiri puta pokuša da se baci u plamen. I četiri puta bi sprečen, a onda kao pomaman sinu preko polja poput junca kad se razobada. Odmah sam pomislio da nadljudski brzo trči i mogli ste odmah da pretpostavite da su mu noge okrilatile. Sve nas je prestigao i, u želji da umre, stigao na vrh Parnasa i odande se bacio u ambis. Feb ga je iz sažaljenja preobrazio u pticu i iznenada ga podigao da lebdi u vazduhu. Dade mu kukast kljun, kandže da njima hvata ptice, a ima veću hrabrost i snagu nego što se misli sudeći po veličini tela. Sad je on kobac, neobuzdano stvorenje koje daje oduške svom besu napadajući ptice i prenosi svoj bol i jad na susede.»

Dok Luciferov sin Kejuks kazuje ovu neobičnu priču o preobraženju brata, kao bez duše dotrča čovek teško dišući. Bio je to Pelejev pastir, Fokijac Onetor. «Peleju, Peleju», povika, «nosim ti vest o strašnoj nesreći!» Pelej mu reče da kaže o čemu je reč, čak su i Kejuksu obrazi podrhtavali od neizvesnosti. Pastir nastavi: «Gonio sam goveda igalom u vreme kad je sunce stiglo u Zenit; pola je puta bilo prevalilo, a pola ostalo pred njim. Neka goveda upadoše do kolena u žuti pesak i legoše zureći preko morskog prostranstva, druga su bazala po žalu, a bilo je i onih što su plivala, samo su im glava i vrat virili iz vode. U blizini ima svetilište, nije to hram od mramora i zlata, već drvena građevina smeštena u hladovinu drevne dubrave. U njemu se slave Nerej i njegove kćeri, jedan ribar koji je na obali krpio mreže objsni mi da su to lokalna morska božanstva. U blizini hrama ima baruština obrasla vrbom i rakitom. Odatle su dolazili krikovi i urlici nagoneći strah u kosti domaćem stanovništvu, a onda se iz šiblja pojavila zlokobna neman, strašni kurjak. Čeljusti mu zapenile i umazane usirenom krvlju, a oči sevaju kao živa žeravica. Zver i besna i gladna, ali više besna. Jer ne zakla samo nekoliko goveda da se najede i utaži glad. Hteo je da zakolje celo stado, da zarije zube u svako goveče. Raskinuo je i neke od mojih slugu koje su pokušavale da ga oteraju. Krv je ogrezla na obali, u plitkim talasima, u baruštini, gde su gajde bola ječale. Ali, bez oklevanja, odlaganje će biti kobno! Dok još ima šta da se spase, moramo da zbijemo redove. Na oružje, na oružje, prijatelji! Ujedinimo se u borbi protiv zveri!» Pastir završi priču. Pelej mirno primi vest o gubicima; ali se seti svog zločina: naslućivao je da bi to mogla da bude osveta Neiride Psamate zbog toga što je ubio njenog sina i svog polubrata Foka. Ali njegov domaćin kralj Kejuks naredi svojim ljudima da stave oklop na se i da spreme koplja za napad. Spremao se da im se i sam pridruži, ali njegova žena Alkiona, uzbuđena sveopštom pometnjom, izlete iz sobe. Kosa joj još nije bila sasvim uređena te pade u neredu, kad se ona, sa suzama u očima, sklopi mužu oko vrata moleći ga da pošalje potrebnu pomoć, ali da sam ne ide i da tako jednim spase dva života. Pelej reče kraljici, «Premda ti supružanske suze služe na čast, molim te, nemoj da plačeš. Zahvalan sam za obećanu pomoć, ali ja ne bih želeo da za moj račun idete na neman. Najpre moram da se pomolim Nereidi.» Svi se popeše na kulu-svetionik na vrh tvrđave koja je služila kao dobrodošao orijentir za razlupane brodove; i tu jeknuše od bola kad videše rastrgnuta goveda na obali i vuka ubicu s čijih se očnjaka još cedi krv, sa rutavim krznom umazanim krvlju. Onda Pelej raširi ruke i obrati se zelenoj nimfi Psamanti: «Prestani da se srdiš i pomozi!», molio je. Ove reči ne uspeše da ubede boginju, onda i Tetida pridruži svoju molitvu muževoj i dobi oproštaj. Ali, premda je vuku naređeno da se povuče sa krvave gozbe, on je bio ostrašćen slatkom krvlju i nastavio da kolje sve dok ga Psamanta nije preobrazila u mramor u trenutku kad su mu se očnjaci zarili u vrat jedne junice. Telo mu zadrža oblik i sve sem boje; boja mramora je dovoljna da pokaže da to više nije vuk i da više niko ne treba da ga se plaši. Suđaje, međutim, nisu dozvolile Peleju da se nastani u Trahiji; lutanja su ga odvela čako do Magnezije, gde ga je Akast, kralj Tesalije, oslobodio duga krvi.

Kejiks i Alkiona (410 – 748)

U međuvremenu kralj Kejuks, duboko uznemiren čudesnim preobraženjem svoga brata, kao i neobičnim događajima koji su usledili, odluči da traži mišljenje proročišta, utehe čovečjeg roda, i spremi se da poseti Apolonov hram u Klarosu (gusari gnusnog Forbasa behu onemogućili pristu Depfiju). Pred odlazak izloži zamisao svojoj vernoj ljubi Alkioni. Do srži sleđena, ona preblede kao voštanica i proli suze niz obraze. Tri je puta pokušala da govori, i svaki su joj put suze ugušile reči. Dok je govorila, jecaji su stalno prekidali njene nežne prekore. «Dragi mužu, šta sam to ja učinila? Jesu li se tvoja osećanja prema meni promenila? Ranije je uvek tvoja briga za mene bila na prvom mestu. Možeš li sad da ostaviš svoju ženu bez trunke sumnje? Zar moraš da putuješ tako daleko? Možda sam ti draža sa odstojanja? Idi makar kopnenim putem: tada neću da strahujem, samo ćeš mi nedostajati. Sekiraću se, ali me neće biti strah. Ali ne, ti ideš morskim putem i ta me zamisao ispunjava stravom. Nedavno sam videla olupine jednog broda na obali, a često sam čitala imena na grobovima koji ne sadrže kosti. Nemoj da se zavaravaš da ćeš ti biti bezbedniji zato što ti je žena kćer boga vetrova Eola koji ograničava njihove moćne udare dok su u pećini i smiruje more po želji. Ali, kad se puste i steknu vlast nad talasima, vetrovi mogu da rade šta ih volja; i more i kopno su bez pomoći s kraja na kraj sveta. Oblaci se haotično gužvaju i besno sudaraju sa svetlocrvenim blescima munje. Što sam više saznavala o vetrovima (dok sam kao dete bila u kući moga oca) sticala sam sve jače ubeđenje da ih se treba bojati. Ali, moj voljeni mužu, tebe moje molbe nikad ne mogu da ubede da promeniš odluku. Ako si tako čvrsto rešio da ideš, molim te, povedi i mene sa sobom. Da bar zajeno prebrodimo nepogodu. Dok sam s tobom plašiću se samo onoga s čim se suočim. Ma šta to bilo, zajedno ćemo da delimo opasnost i da se borimo sa talasima hrabreći jedno drugo.»

Sina jutarnje zvezde dirnuše reči Eolove kćeri. Kao i uvek, obožavao je svoju ženu, ali Kejuks nije bio spreman da odustane od planiranog putovanja, niti da udovolji Alkioninoj želji da plovi kroz opasnosti zajedno s njim. Pokušao je više puta da ublaži njena strahovanja, ali mu ne pođe za rukom da je ubedi. Onda predloži još jedan mamac koji potpuno izmeni njeno držanje i sredi stanje. «Svaki je rastanak za nas dug, ali ti se svečano zaklinjem zracima moga oca da ćeš, ako mi bude suđeno da se vratim kući, da me vidiš pre nego dva meseca dostignu uštap.»

Ovo je obećanje najzad navede da se nada da bi on mogao da se vrati. Smesta naredi da se brod odveže iz doka i da se porine pod punom opremom. Kad Alkiona to vide, ponovo uzdrhta, kao da je predosećala šta će da se desi. Sklopi se mužu oko vrata, suza suzu ne stiže dok se poslednji put pozdravlja s njim, a onda se složi na zemlju. Premda je Kejuks tražio izgovore za docnjenje, njegova posada raspoređena na dve strane stade da vuče vesla prema snažnim grudima i da seče talase ujednačenim zaveslajima. Lijući suze, Alkiona podiže glavu i stade pogledom da prati muža koji je stajao na visokoj palubi i mahao joj u znak pozdrava. Onda i ona njemu mahnu. I nastavi da ga prati pogledom dok se sve više brod udaljavao i njegovo lice postajalo razliveno. Idući prema horizontu, brod se brzo smanji, trup postade nevidljiv, ali su jedra još lepršala na jarbolu. Kad i jedra iščezoše, Alkiona otetura natrag u kuću, povuče se u praznu sobu i klonu u krevet. Kad joj glava dodirnu jastuk, ponovo briznu u plač: taj ležaj je podsećao na deo života koji joj je nedostaajao.

Brod napusti luku i snast poče da klopoće. Posada prestade da vesla i položi vesla na pod. Sastaviše krstastu motku sa jarbolom i potpuno razviše jedra kako bi uhvatili povoljan vetar. Ostalo je još pola puta da se prevali, možda i više, a kopna nigde na vidiku; pade i noć, a more se uznemiri i zapeni: udari jak istočni vetar. «Spustite krstaču», zapovedi kapetan, «savijte jedro!», ali njegova naredba ode u vetar; ni jedna jedina reč njegove zapovedi nije se čula od huke i udara valova. No, zapoved nije ni bila potrebna. Mornari skočiše da postave vesla na svoja mesta, da spuste krstaču sa jedrom i da pljuskaju vodu iz broda u crno more. Dok se odvijala ova živa delatnost, more je postajalo sve burnije, vetrovi su udarali sa svih strana žestoko se sudarajući i dižući talase do neba. Kapetana uhvati panika i priznade da on ne vlada situacijom, niti zna kakvu zapoved da izda. Vetar i talasi urlaju i udaraju divovskom snagom. Zapenjeni talasi čas metu morsko dno noseći sa sobom žuti pesak, čas su crnji od Stiksa, onda se dižu u nebo i penom krope nagomilane oblake. Trahinskim brodom drsko se poigravaju ćudljivi talasi. Rika mora, blesak munja, tutanj gromova, povici mornara, škripa, krš i lom: brod se sa vrha talasa stropoštava u pakleni ambis; udari talasa u bokove su kao tresak metalnog ovna u gradske zidine ili katapulta koji mrvi tvrđavu. Poput lava kome u toku napada nadolazi snaga i smelo se sukobljava sa kopljima lovaca, tako more, kad je vetar podigao i razbesneo talase, nasrće na branitelje broda i diže se iznad njih. Klinovi se rasklimaše i poispadaše, zinuše pukotine da piju slanu vodu; pade nebo na zemlju, provališe se oblaci i pljusnu potposka kiša: ne zna se je li nebo palo na more, ili se more diglo u nebo. Sve su se zvezde sklonile pa je mrak pomešan s olujom i kišom još gušći. Neprozirnu tminu povremeno prekine munja osvetljavajući pobesnelo more koje ima izgled zapaljenog Aherona. I provali u utrobu broda poput hrabrog ratnika kome je najzad, nakon mnogo uzaludnih nasrtaja na zidine napadnutog grada, pošlo za rukom da se popne na zidine i, željan slave, sam drži položaj protiv hiljada branilaca. Tako isto, nakon što su se devet puta razbili o bokove broda, deseti talas, dižući se još gorostasnijom snagom, neumorno nastavi da napada oštećeni trup broda sve dok nije provalio u njegovu utrobu. Jedan deo mora još pokušava da provali, dok je jedan već unutra. Posada je smućena i uznemirena kao stanovnici grada čije zidine neprijatelj potkopava dok je jedan deo već prodro i čvrsto drži položaj. Nasrtaj talasa, nasrtaj smrti, takav je da veština moreplovstva ne ume da mu se suprotstavi; samopouzdanje pade: jedni plaču, drugi zabezeknuto zinuli ili blagosiljaju prijatelje koji mogu da se nadaju da će biti sahranjeni.

Možda zazivaju i boga uzalud dižući ruke prema nevidljivom nebu i mole za pomoć. Možda misle na braću i očeve, na svoje domove, žene i decu i na sve što su ostavili za sobom. Kejuks misli na voljenu Alkionu. Samo mu je njeno ime na usnama, samo nju žali, samo za njom čezne, premda mu je milo što sad nije s njim. Žali što ne može još jednom pogledom da obuhvati dom i zemlju, što ne zna ni u kom su pravcu. More se pomamno vrtloži i urla, nebo zaklonjeno iza gustih slojeva crnih oblaka, noć je crnja nego ikad. Kovit kiše nošene orkanskim vetrom slomi jarbol a onda i kormilo. Onda se divovski kovitlac talasa, poput pobednika koji, slavodobitno opkoračujući plen, gleda sa visine na ostale, okomi na brod snagom Atosa i Pinda kad bi te planine bile iščupane iz zemlje i bile bačene u more. Moćan, težak, udarac baci brod na dno. Većinu mornara takođe odnese na dno i nikad više ne izroniše da udahnu vazduh: more ih proguta. Ostali se hvataju za olupine broda. I Kejuks se drži rukom koja je nekad držala žezlo i, avaj, uzalud!, zaziva svoga oca, jutarnju zvezdu, i oca njegove voljene žene, boga vetrova. Dok se bori da ne potone najčešće doziva Alkionu; ona mu je na umu, na nju misli. Moli se bogu da mu talasi odnesu telo tamo gdje ona može da ga nađe i da sahrani njegove posmrne ostatke. Kad god mu talasi dozvole da otvori usta, glasno doziva svoju ženu od koje je odvojen, ili šapatom izgovara njeno ime u talase.

Onda se nad talase koji su ga bacali odjednom nadvi i stropošta golemi lûk crne vode koji mu razbi teme i posla ga na dno. Jutarnja zvezda sledećeg jutra potpuno potamne, niko je nije video. Budući da Lucifer ne sme da napusti nebo, i on zavi lice u veo od oblaka.

Alkiona ništa ne zna o brodolomu. Brižno broji noći dok sedi i šije Kejuksu odela ili tka haljinu da obuče kad se on vrati, jer je sebi obećala da će on da se vrati kući. Kadila je oltare svih bogova tamjanom, ali je najčešće posećivala Junonino svetilište i pred boginjinim oltarom molila se za bezbednost svoga muža – koga više nije bilo – za njegov srećan povratak u njen, a ne neke druge žene, zagrljaj. Od svih, ova poslednja molba bila je jedina koja joj se ispunila. Ali, Junona nije bila voljna da i dalje prima molitve za beživotno telo; njeni oltari ne mogu da se kaljaju nečistim rukama¹. Zato se ona obrati vernoj Iridi: «Hitaj sad u palatu dremljivog Sna i reci mu da Alkioni dođe na san. Reci mu da mora da bude u Kejuksovom liku i da joj saopšti njegovu sudbinu», tako rekne Junona. Irida obuče plašt od hiljadu boja, oboji nebo duginim bojama i nađe, kako joj je zapoveđeno, u oblake zavijenu Somnovu² palatu. Daleko na severu, u zemlji Cimera³ ima pećina u brdu, ognjište i dom tromog Sna. Sunčevi se zraci nikad – ni ujutru, ni u podne, ni uveče – ne probiju do ovog mesta. Ovde se isparenja zemlje i turobna

______________

¹Dok se pokojnik propisno ne sahrani, njegova se porodica smatrala nečistom.  ²somnus(reč srodna sa ΰπνος) – san; Somnus – peronifikacija sna. ³Cimmerii, mitski Cimeri živeli su na krajnjem severozapadu okeana, večno zavijeni u tamu; kasniji autori su ih smeštali oko jezera Averna u Italiji, ili u Španiju.

magla promeću u tajanstveni sumrak. Nema budnih petlova crvene kreste da kukurikanjem dozovu jasnu zoru; tišinu ne remeti lavež budnih pasa, ni gakanje još budnijih gusaka. Živa se duša tu ne čuje. Nema urlika zveri ni rike bikova, nema šuškanja granja, ni ljudskih glasova dignutih visoko u žaru svađe. Ovo je boravište bešumnog počinka, samo što potok iz Lete žuboreći preko peska do dna pećine sve uspavljuje. Ispred ulaza cvetaju raskošni makovi sa brojnim travama čije sokove noć luči i kropi po zatamnjenim predelima zemlje. Na pećini nema nijednih vrata, kako bi se izbegla škripa šarki, a nema ni stražara na pragu.

Duboko u srcu pećine ima postelja od abonosa, dignuta visoko, zastrta mekim crnim jastucima i mrkim prekrivačem. Tu San počiva, opušten i mlitav. U raznim oblicima i prerušenjima, oko svog gospodara, leže fantomski snovi, ima ih kao na gori lista, na njivi klasja zrelog žita i zrna peska na morskoj obali. Čim Irida uđe u pećinu i odgurnu utrsnu snove koji su joj zakrčili prolaz, Somnov dom blesnu od sjaja njene haljine, ali bog jedva da je mogao da podigne očne kapke, od umora otežale. Samo pospano klima glavom koja mu pada na grudi. Najzad se trže i nalakti. Onda upita Iridu (on zna ko je ona) za razlog posete. «O ti, koji daješ svetu mir, najblaži od svih bogova», povika ona, «Snu, ti, koji umiruješ savest, koji progoniš brige, koji okrepljuješ iznurena tela, naredi tvojim snovima koji podražavaju stvarne oblike da u liku kralja Kejuksa idu u Heraklov dom u Trahidi, da se ušuljaju u Alkioninu svest i da predstave brodolom. Ovo je Junonina zapoved.» Po obavljenom poslu, Irida se udalji. Ni trena više nije mogla da podnosi pospanost. Osećala je kako joj san kradom osvaja telo i vinu se u visine služeći se dugom kao i prilikom silaska.

Između bezbrojnih hiljada sinova, otac probudi Morfeja, majstora podražavanja, koji brže od svih oponaša hod, crte lica i govor; on će da podesi i odelo i reči. Morfej, međutim, može da oponaša samo ljudska bića. Jedan drugi, koga bogovi nazivaju Ikel, a obični smrtnici Fobetor, može da se preobrazi u ptice, životinje i gmizavce dugog repa. Treći sin, Fantasos izvodi razne veštine: može da uzme izgled zemlje, vode, planinskih litica, drveća i drugih neživih predmeta. Neki snovi se javljaju noću kraljevima  ili istaknutim ličnostima, dok drugi posećuju običan svet. Stari Somnus zaobiđe sve dok ne odabra jednoga od braće, Morfeja, da obavi posao po Iridinom zadatku, a onda, opet savladan mlitavom iznemoglošću, pope se na ležaj i glava mu klonu na jastuk.

Morfej odlete na bešumnim krilima kroz tamni sumrak i brzo stiže u Grad Trahidu, gde – odloživ krila – uze Kejuksov lik. Sablasno bled stade pred Alkioninu postelju; s brade mu se cede kapi, a niz kosu širom pljušti morska voda. Onda, nagnuv se nad postelju kroz suze izgovori ove reči u uvo usnule Alkione: «Jadna moja ženo, prepoznaješ li svoga Kejuksa, ili me smrt toliko izmenila? Samo me jednom pogledaj i prepoznaćeš me. Umesto muža, pred tobom stoji njegova sen. Nijedna mi od tvojih molitava, Alkiono, nije pomogla. Ja sam mrtav i ne smeš da se zavaravaš da ću ti se ikad vratiti. Dok sam plovio preko Egeja, moj je zahvatila užasna nepogoda sa juga i razbila ga u paramparčad. Moj je glas uzalud dozivao tvoje ime kad su mi talasi preplavili glavu i ućutkali moje pozive. Ovo nije poruka sumnjivog značenja i sadržaja. Ne! Ja lično, tvoj u brodolomu nastradali Kejuks, javljam ti da sam mrtav. Ustaj, dakle, i plači! I obuci crninu! I nemoj da me pošalješ među seni Hada bez pogrebnih obreda i korote.» Morfej je podražavao Keujuksov govor kako bi Alkiona mislila da je Kejuks lično tu pred njom. Štaviše, i suze koje je prolivao izgledale su stvarne, njegove su kretnje savršeno verno predstavljale kretnje i geste njenog muža. Jecajući i cvileći, kraljica ispruži ruke u snu i pokuša da uhvati muža, ali uhvati samo prazan vazduh. «Čekaj!» – povika. «Nemoj da žuriš! Moraš me povesti sa sobom!» Njene reči i prizor «muža» prenuše je i ona se probudi. Najpre se obazre da proveri da li je ono što je videla prisutno (sluge, uzbunjene njenim glasom, već su sa upaljenim buktinjama bile u sobi). Kad se uverila da Kejuks nije u sobi, poče se udarati po licu i podera haljinu da se bije po golim grudima. Nije raspustila kosu nego je stade čupati povezanu. Kad je dadilja upita što provodi žalost, Alkiona odgovori: «Došao mi je kraj, svršeno je sa mnom! Moj Kejuks je mrtav i ja sam mrtva! Ne pokušavaj da me tešiš, tvoje će reči otići u vetar. Kejuks je poginuo u brodolomu. Videla sam ga, poznala sam ga. Kad je pošao od mene, ispružila sam ruke prema njemu da ga zaustavim, ali to je bio samo njegov duh. No, i kao duh bio je savršeno jasan, to je zaista bio moj muž. Priznajm, u licu nije bio baš kako on izgleda, nedostajala je zvezdana vedrina koju je nasledio od oca. O, sažali se na mene, dado! Videla sam njegovo telo golo i bledo, niz kosu mu se još slivala voda. Pogledaj, evo ovde je stajao!», onda pokuša da vidi jesu li ostali otisci stopala. «O, Kejukse!», jeknu, «naslućivala sam tvoju kob i bojala sam se, kad sam te molila da me ne ostavljaš i da se ne izlažeš tako opasnom putovanju. Ali, pošto si išao u susret smrti, žalim što i mene nisi poveo. Bilo bi mnogo bolje za mene da sam ti se pridružila. Tada bismo naše živote proživeli i umrli zajedno. Sad sam gotova, sad me bacaju talasi, sad sam u milosti i nemilosti surovog mora premda u pravom smislu nisam tamo. Moja bi volja bila surovija i od mora, ako bih pokušala da nastavim da živim i da nadvladam bol. Ta se bitka nikad neće voditi. Nikad te neću ostaviti, jadni moj Kejukse. Mogu bar da ti se pridružim. Bićemo sjedinjeni, ako ne u urni, a ono barem u urezanim slovima na našem grobu – neće prah dodirivati prah, već ime – ime.» Od tuge više nije mogla da govori. Posle reči uslediše geste žalosti i vrisci iz njenog slomljenog srca.

Sledećeg jutra Alkiona napusti palatu i ode na obalu. Ojađeno je gledala mesto odakle ga je ispratila kad je polazio i zadržavala se govoreći: «Ovde je odvezao lengerisani brod, onde me polazeći poljubio.» I dok je povezivala mesta sa radnjama i gledala na pučinu, ugleda u daljini neki predmet koji najzad poprimi izgled tela. U početku nije bila sigurna šta bi to moglo da bude, ali kad su ga talasi malo približili, premda je još bilo podaleko, jasno vide da je to telo. «Neki brodolonmik», pomisli – zloslutno znamenje. Onda promrmlja, kao da neki stranac pokreće njene suze, «Jadni čoveče, ma ko da si! Kako mi je žao tvoje žene, ako si je imao!» Talasi doneše telo bliže. Što je duže gledala, Alkiona je bila sve ojađenija. Telo je klizilo sve bliže obali. I stiže tako blizu da se moglo prepoznati. Da, to je bio Kejuks! «Moj muž, moj muž!» – zakuka Alkiona, razdirući lice noktima i kosu i odeću. Pružajući drhtave ruke prema lešu, «Voljeni Kejukse», povika, «jadniče moj, zar si morao ovako da mi se vratiš?» Na rubu mora beše lukobran podignut da se o njega razbiju besni talasi i da se oslabi plima pre ulaska u luku. Alkiona iskoči na potporni zid, čudnog li čina! Odjednom se vinu na novoizniklim krilima nisko iznad vode, preobražena u žalosnu pticu. Leteći pušta tužne, zapevci slične, krikove iz tankog kljuna. Čim stiže do nemog i beskrvnog tela, sklopi krila oko tela voljenog muža i uzalud pokuša da mu poljubi usne, kljun je isuviše tvrd i hladan. Svet se pitao da li ih Kejuks stvarno oseća, ili se samo činilo da je podigao glavu, ili su je samo talasi podigli, ali on ih je izvesno osetio. Bogovi se najzad sažališe i oboje preobraziše u ptice. Budući da ih je stigla ista sudbina, oni se i dalje vole. Čak i danas, dok žive kao ptice, njihov brak nije poništen. Oni se pare i podižu mlade. Svake zime naiđe nedelja dana blagog vremena, dani komorana, kad Alkiona leži na gnezdu što pluta na vrhu talasa. Valovi su tada savršeno mirni, pošto Eol zatvori vetrove u pećinu i strogo vodi računa da se more ustupi njegovim unučićima.

Esak (749 – 795)

Dok dva komorana zajedno lete nisko iznad vode posmatra ih jedan starac i divi se njihovoj istrajnoj ljubavi. Prijatelj koji stajaše u blizini – premda bi to moglo da bude isto lice¹ – reče: «Vidiš li onu pticu što kandžama skrivenim ispod krila dodiruje vodu?» – pokazivao je jednog dugovratog gnjurca. «Ta je ptica kraljevske loze. Ako želiš da pratiš njenu lozu unatrag, videćeš da se među njene pretke ubrajaju Ilos, Asarik, Ganimed koga je ugrabio Jupiter, stari Laomedon i Prijam, čije se slavno kraljevanje poklapa sa poslednjim danima Troje. Brat ovoga gnjurca bio je Hektor. Njega je snašla čudna sudbina u mladosti. Da se to nije desilo, mogao je da stekne slavu ravnu bratovoj, premda je Hektorova mati Hekuba, Dimasova kćer, dok je Esaka tako reći rodila tajno Aleksiroja, kći rogatog boga reka Granika na senovitoj Idi. Esak je mrzeo grad i prezirao sjaj kraljevskih dvorova i više voleo da vodi jednostavan život planina i polja. Retko je išao u Troju na javne skupove. Pa ipak, on nije bio seoski klipan. Njegovo srce nije bilo neprobojno za ljubav. Često je progonio Hesperiju, kćerku Kebrena, jednog drugog rečnog _________________

¹Ovidije se ovde šali na račun sopstvene neodređenosti u pogledu identiteta pripovedača.

boga, kroz šume toga kraja. Jednoga dana on je primeti kako suši kosu na obali njenog oca. Čim ga vide, nimfa sinu poput srne kad ugleda vuka iza sebe, ili divlje utve koja beži od kraguja i  pobeže daleko od svog uobičajenog vira. Esak se naturi za njom, podstaknut ljubavnim žarom, dok je njegov plen podsticao strah. Ali, u travi je prežao poskok koji zari očnjake i sruči kobni otrov devici u nogu. To je bio kraj Hesperijinog bežanja i života. Esak nežno sklopi ruke oko tela voljene nimfe i jeknu: «Žao mi je, žao mi je! Nije trebalo da trčim za tobom. Nikad nisam mogao da pretpostavim ovakav kraj. Nikad ne bih po ovu cenu pokušao da te prestignem. Dva ubice su izazvale tvoju nesrećnu smrt, zmija je nanela smrt, ali sam ja tvoj stvarni ubica. Moja je krivica veća. Moram i ja da umrem kako bih te utešio što si umrla tako mlada.» Rekav to on se baci u more s jedne hridi koju su izlokali bučni talasi. Dok je padao nežno ga uhvati milosrdna Tetida. Ona učini da mu niknu krila na ramenima i ne dozvoli njegovom telu da u talasima nađe smrt za kojom je čeznuo. Zaljubljeni mladić je bio duboko gnevan što je bio prinuđen da nastavi da živi i što je lišen smrti u trenu kad je on jednostavno želeo da umre. Čim su mu porasla krila,on je zaronio u morske talase. Perje mu olakša pad. Onda Esak besno zagnjuri glavu u dubinu. Više je puta pokušao da nađe način da umre. I nikad nije prestao. Od ljubavi je omršavio i sav se izdužio: noge na čvornovatim zglobovima, vrat i glava tako daleko od tela. On voli more, a zbog toga što stalno roni, dobio je ime gnjurac.

Knjiga XII

Grci na Aulidi (1 – 38)    

Prijam nije ni slutio da je njegov sin preobražen u pticu i da je još živ, pa je nastavio da ga žali. Esakovo ime je urezano na grobu gde je Hektor priložio pogrebne darove – uzalud – zajedno sa braćom. Samo je Paris bio odsutan, princ koji će nešto kasnije uvaliti zemlju u rat, u dugogodišnji rat, zajedno sa Jelenom, ukradenom nevestom. Sastavljana je ujedinjena flota od hiljadu brodova iz cele Grčke da ih goni i na osvetu se ne bi dugo čekalo da olujni vetrovi nisu zaprečili more i zaustavili brodove u ribom bogatoj Aulidi, u Beotijskom zalivu. Kad su Danajci, po drevnom običaju, ovde prineli žrtvu Jupiteru, još dok je na starom oltaru gorela lomača, ugledaše kako, kolutajući se, zelenomodra zmija mili uz javor sasvim blizu svetog hrama. A na vrhu javora beše gnezdo sa osam tića. Neman zgrabi i tiće i pticu koja je očajno lepršala oko gnezda i oblaporno ih poždera. Sve ih spopade užas. Ali, vidoviti Kalhas reče: «Radujte se, Pelazgi! Pobeda je zasigurno naša. Troja mora da padne. No rat će biti dug i pun muka.» I on protumači devet ptica kao devet godina pod Trojom. Zmija smotana oko grana skameni se u zmijoliki kip. Besneći divlje, Nerej se zadrža u evbejskim talasima sprečavajući plovidbu ratnika. Neki veruju da Neptun pokušava da sačuva trojanski grad koji je on podigao. Kalhas, međutim, ne misli tako. On jasno vidi i izjavi da se gnev devičanske boginje¹ mora umiriti devičanskom krvlju. Kad očeva ljubav prema kćerki ustupi mesto kraljevskoj brizi za opšte dobro, i Ifigenija, okružena uplakanim pratiljama, stade pred oltar da dâ nevinu krv, boginja se sažali i zakrili prizor plaštom tame. Priča se da je stavila srnu² umesto devojke na lomaču u trenu kad su se obredi pred oltarom obavljali uz grozničavu užurbanost i glasovi uzdigli u molitvu. I tako Dijanin gnev bi umiren, kako se zahtevalo, smrću žrtve. Sa opadanjem gneva boginje opade i gnev mora. Sad flota od hiljadu brodova ima povoljan vetar i posle svih pretrpljenih nevolja stigoše na frigijsku obalu.

Glasine (39 – 62)                   

U sred našeg sveta, između kopna, mora i neba ima jedno mesto gde se te oblasti dodiruju. Odatle se vidi i čuje sve što postoji, ma kako i ma koliko da je daleko. To je kraljevstvo Fame: na tom visu ima dvorac sa mnoštvom ulaza i još bezbroj prolaza, ni na jednom vrata. Sav od bronze satvoren, i dan i noć otvoren, od glasova i od reči ceo vajni dvorac zveči. Nigde nema mirnog kutka niko nikoga ne ćutka. Nema vike ni galame, žamor i šum na sve strane, poput mora u daljini ili huke u visini posle tutnja grmljavine. Dvorane su pune sveta: jedne dižu, druge stižu, glasine se kovitlaju i mešaju laž i zbilja, buše uši i pune glave željne uspeha i slave; prenose se, kotrljaju, narastaju poput grude vlažnog snega: svi ponešto dodaju, laži brzo bujaju. To se druže i susreću Lakovernost i bezobzirno Dodvaranje, bezrazložno Radovanje, nerazumno Strahovanje, zlonamerno Podsticanje i bezazleno Ćakulanje. Sama Fama zna sve što se desi na morskim pučinama, zemaljskim dolinama i planinama i nebeskim visinama: u svaki kutak zaviri.

Kikno  (63 – 145)                   

Po Troji se šire glasine da se približavaju grčki brodovi sa hrabrim ratnicima. Trojanci su im se nadali pa su čuvali obalu da spreče njihovo iskrcavanje. Prvi Grk kome bi suđeno da padne od ubojitog Hektorova koplja bi Protesilej. Uslediše bitke koje su skupo stajale Danajce, a Hektor odmah na početku steče glas junaka. No i Frigijci upoznaše snagu Ahajaca kroz znatne gubitke. Obale Sigeona ogrezoše u krvi, dosad je Neptunov sin Kikno pokosio hiljadu života, dok je Ahil, kočijom i jasenovim kopljem sa planine Peliona, pustošio trojanske redove. Tragajući za Kiknom ili Hektorom, nameri se on na Kinka; dvoboj sa Hektorom će da se odigra punih devet godina kasnije. Povikom na belogrive konje, usmeri kočiju na neprijatelja i dok je razmahivao kopljem gromovito viknu, «Ma ko da si, mladiću, moći ćeš da se tešiš u smrti da te pogubio ____________

¹Dijana: Agamemnon je uvredio ustrelivši njenog jelena-mezimca. ²Način žrtvovanja Ifigenije na Eulidi doziva u svest starozavetni mit o Avramovom «žrtvovanju» Isaka.

moćni Hemonac Ahil!» Reče i zavitla ubojito koplje koje je bilo dobro usmereno. I pogodi cilj, no ne bi kako se nadao: izgubiv snagu, koplje samo okrznu Kinka. Veliki Ahil se zapanji. Ali Kikno viknu: «Poznat si mi po glasu, Tetidin sine. Sad se čudiš što nisam pao. Nije me sačuvao ni šlem sa perjanicom od grive doratastog konja, ni štit što nosim na levici. Ja ih nosim tek za paradu, baš kao što je i bog rata Mars odeven za paradu. Kad bi me lišio i celog oklopa, ja bih izašao iz ovog dvoboja bez ogrebotine. Jer, ja nisam sin Nereide. Ja sam sin boga koji je gospodar mora i Nereja i svih Nerejevih kćeri!» Tako reče i pusti koplje, koje udari u štit, probi bronzanu košuljicu i slojeve oksida, devet na broj, jedan ispod drugoga, da bi se u desetom zaustavilo. Junak ga otrese i snažnom desnicom zavitla novo drhtavo koplje, ali protivnik ostade čitav. Ni treći pokušaj nije bio uspešniji: premda je Kikno izložio nezaštićeno telo, koplje mu ne nanese ni ogrebotine. Ahil zapeni od gneva poput bika u otvorenoj areni što besno napada crvenu maramu koja ga izaziva, a vidi da ne nanosi povredu i da su njegovi oštri rogovi nemoćni. Pitao se da li je vrh koplja spao, ali ne: metalni vrh je na svom mestu. Onda se zapita, ‘Je li moja desnica oslabila i utrošila svu snagu na jednog jedinog protivnika? Mora da sam bio snažan kad sam vodio napad na zidine Lirnesa, kad sam u krv potopio Etonovu Tebu i ostrvo Tenedos, kad je mizijska reka Kaik tekla krvava od opšteg pokolja, kad je moje koplje dva puta dodirnulo Telefovo telo¹. I ovde u Troji kad pogledam gomile leševa koje sam ostavio na obali, znam da je moja desnica bila snažna i da je i sad takva.’ Takve je mislio misli Ahil kad je, gotovo sumnjajući u svoje ranije podvige, zavitlao koplje na Likijca Menoeta koji je išao prema njemu i prolomio i pancir i junačke grudi koje je štitio. Kad njegova žrtva udari glavom u zemlju, Ahil izvuče još toplo koplje iz rane i viknu: «Ovo je desnica i koplje koji su mi doneli pobedu; sad ću da ih usmerim na njega i molim se za sigurnu pobedu!» Reče i pusti koplje na Kikna. Jasenovo koplje polete pravo na cilj i tresnu u njegovo levo rame, a onda odskoči kao od zida ili planinske hridi. Ahil primeti da je mesto gde je Kikno stajao pokapano krvlju i kliknu likujući. Ali, njegova je radost bila preuranjena: nije on Kiknu zadao ranu, to je Menoetova krv. Ječeći od besa i očajanja, on skoči iz kočije i poteže bleštavi mač da napadne neranljivog protivnika izbliza. I uveri se da mač bez teškoća seče i šlem i štit, ali je sam oštećen kad se sudario s telom. Nemoguće! On spusti štit postrance da priđe bliže i balčakom stade udarati neprijatelja po licu i čelu. Kako se Kikno povlačio, Ahil prisnaži: mlavio ga je ne dajući protivniku oka otvoriti. Trojanac se uspaniči, crne bleske mu skaču ispred očiju. A onda, dok se natraške povlači preko poljane, stena mu zapreči put. Ahil ga zgrabi i baci pravo na stenu, silno ga stegnu i baci na zemlju. A onda, štitom pritiskajući protivnikova rebra a štit kolenima, poče da steže vrpce kojima je vezan njegov šlem sve dok ga najzad ne uguši. Kad je hteo da skine oklop s tela, iznenadi se: oklop beše prazan². Neptun je preobrazio sina u pticu belog labuda³.

Proslava Ahilove pobede (146 – 188)                  

Ova naporna bitka dovede do višednevnog primirja kad se odlaže oružje i ratna dejstva prestaju. Dok su Frigijci budno čuvali zidine, a Grci zemljane utvrde priredi se jednog dana slavlje na kojem pobednik Ahil prinese na žrtvu pretilu junicu Paladi Atini. Najpre na oltarsku vatru stavi junak komade koje je naročito odabrao i put neba se diže bogovima ugodni dim. Kad oltar dobi svoj deo, ostatak se iznese na trpezu.

Starešine se namestiše na prostirke i na laktove gosteći se pečenom junetinom i pijući vino da ugase žeđ, a ništa manje i da oteraju brige. Nisu se zabavljali pesmom i prijatnim akordima lire i šuplje svirale. Ne, proveli su noć u ozbiljnom razgovoru o ratnim podvizima, kako sopstvenim tako i onima njihovih protivnika. Bilo im je zabavno da razgovaraju o opasnostima u koje su se upuštali i koje su savlađivali. Zar ima prikladnijeg razgovora za velikog Ahila? O čemu bi drugom ostali radije razgovarali u njegovom slavnom prisustvu? Razgovor se, naravno, vodio o Ahilovom skorašnjem uspehu i porazu Kikna. Svi su se čudili da neko može imati telo koje koplje ne može da probije, o koje se mač zatupi, koje je neranjivo. Niko od Grka, ni sam Ahil, nije mogao da reši tu zagonetku, onda se javi Nestor: «Za vaš naraštaj samo je Kikno bio otporan na gvožđe, samo njemu koplje nije moglo ništa. Ali, ja sam jednom davno video čoveka

_______________

¹Ahil ovde govori o svojim podvizima u ranoj fazi Trojanskog rata, van Troje. ²prazan oklop je tema Kalvinovog romana Nepostojeći vitez. ³u originalu: cycnus < kύκνος – labud.

koji je primio hiljadu udaraca mačem i ostao nepovređen. Zvao se Kenej, Perebijac Kenej, koji je ranije imao kuću u tesalskoj Otridi. Podvizi su mu doneli slavu, tim pre što je ređen kao žensko.» Svi se začudiše i navališe na Nestora da nastavi. Pa i Ahil podiže glas: «Na sunce s pričom, starino Nestore! Želimo da čujemo celu priču, a ti si najmudriji čovek našeg vremena i imaš dara za priču. Ko je bio taj Kenej? I zašto je promenio pol? U kojem si ga ratu upoznao? Protiv koga se on borio? I ko ga, ako je iko, pogubi?»

Kenej (188 – 209)                  

Nestor odgovori: «Pamćenje mi je starost oslabila; sad se ne sećam mnogo čega što sam doživeo u mladosti. No ostalo je dosta toga što nisam zaboravio, premda mi se ništa nije jače urezalo u sećanje od te priče. Oposlio sam mnogo šta u ratu i u miru i, kamo sreće da neko od vas može i da posvedoči, mnoga viteška dela. Ta, napunio sam već dva stoleća i sad sam u trećem.

«Kenida, kćer Elatova, beše na glasu zbog lepote. Od svih devojaka u Tesaliji bila je najlepša; obožavali su je i prosili mnogi ugledni momci iz svih susednih gradova, i iz tvoga, Ahile. A njena je kuća bila u Ftiji. I tvoj je otac Pelej mogao da joj zaprosi ruku da već nije bio oženjen – ili, možda, tvrdo veren – sa Tetidom, tvojom majkom. No Kenida ne pođe ni za jednoga od prosaca. Jednoga dana je šetala skrovitim zatonom sama kad je, kako pričaju na silu obljubio bog mora. Dok je Neptun uživao u radosti najnovije pobede, rekne: ‘Dajem ti pravo da sama kažeš kakav dar želiš. Biraj, dakle, šta želiš!’ – tako se predanje nastavlja. Kenida odgovori: ‘Naneo si mi veliku štetu i sramotu pa ću i ja da tražim najviše što mogu: da više nikad ne mogu da doživim što sam danas doživela. Ako učiniš da više nisam žena, ispunićeš obećanje.’ Ona izgovori ove poslednje reči dubljim glasom, a mogle su da dođu i iz usta muškarca – kao što vaistinu i jesu. Bog mora je već ispunio Kenidinu želju i dao joj još jednu moć: novo muško telo nije moglo da se povredi ili podlegne udarcima mača. Kenej, zadovoljan darom, posveti život mnogim podvizima lutajući poljima pored reke Penej¹.

Bitka Lepita i Kentaura (210 – 535)                  

«Pirit, sin Iksiona i kralj Lapita, oželi se Hipodamijom i pozva kentaure koje su porodili oblaci da se pridruže gozbi priređenoj u jednoj lisnatoj dolini. Cvet Tesalije dođe; i ja, Nestor, takođe. Dvorana se ispuni svečanim žamorom brojnih gostiju. Dođe na red svadbena himna! Buktinje i dim se dižu u velikoj dvorani. U pratnji gospođa i mlađih žena uđe nevesta: sve je visom nadvisila i lepotom začinila. I svi rekosmo da mladoženja ima sreće kad je dobio tako lepu nevestu. No naše divljenje i dobra znamenja brzo iščezoše kad se najdivljiji od svih divljih kentaura, Eurit, već dobro nakresan, još više zapali kad ugleda lepu nevestu: požuda podstaknuta vinom odnese prevagu i on dokopa nevestu, a ostali kentauri žene lapitske koje su im se sviđale, ili koja im je pala šaka. Dvorana se prolama od vriske i cike žena. Stolovi se u trenu izvrnuše i gozba se izrodi u metež sličan onome kad se zauzme neki grad. Brzo svi skočismo sa prostirki. ‘Eurite!’, prvi se javi Tezej, ‘ti mora da si lud! Kako se usuđuješ da izazivaš Pirita, dok sam ja živ i da nas oba² vređaš?’ Kentaur ne proslovi nijedne – rečima nije mogao da brani svoje uvredljivo ponašanje – nego se pouzda u pesnice: tresnu princa u vilicu, bubotke počeše da padaju po glavi i po grudima. Na susednom stolu se slučajno zadesila stara zdela za mešanje vina, bogato ukrašena reljefnim figurama. Zdela obilata, no Tezej još obilatiji; podiže je obema rukama i baci pravo Euritu u lice. Dok su krv, sukrvica i komadi mozga kuljali iz rane, kentaur, bljujući vino pade na leđa i stade kopati nogama vlažni pesak. Gnevna zbog krvoprolića, braća povikaše uglas, ‘Na oružje, na oružje!’ Ohrabreni vinom, započeše bitku bacajući bukare iz kojih su pili, pa lomljivim krčazima i ćupovima: predmeti namenjeni za gozbu sad služe kao oružje za bitku i pokolj.

«Amikos, Ofionov sin, bio je prvi od razjarenih kentaura koji je provalio u dvorske sobe i zgrabio železni stalak ispod upaljenih sveća. Podiže i stalak i sveće, poput sveštenika prilikom žrtvovanja kad se napreže da digne sekiru koja će da preseče vrat čistog belog bika, onda njime razmasti čelo i neopisivo nagrdi lice Keladona, jednog od Lapita. Oči mu iskočiše iz duplji, jagodice i vilice mu smrvljene, a nos uteran unutra i uklešten iznad nepca. Ali drugi _______________

¹Πηνειός > Peneus – reka u Tesaliji. ²Τezej i Ρirit su bili poznati kao nerazdvojni drugovi.

Lapit, po imenu Pelat, odguli nogu sa javorova stola i njome obori Amika na zemlju, glavu mu utera u grudi. Dok je kentaur pljuvao zube i usirenu krv, drugi ga ugarac posla u predele Hada.

«Grinej stajaše u blizini i turobno posmatrajući zadimljeni oltar reče, ‘Zašto da se ne poslužimo ovim? Divlje sevajući očima, podiže teški oltar, s vatrom i sa svim, i zavitla ga na Lapite. Dva su smrvljena njegovom težinom, Broteas i Orios (Oriosa je rodila Mikale, za koju su pričali da je napevima često svlačila rogove mladog meseca.) ‘Platićeš ovo, ako nađem neko oružje!’, reče Egzadej i ugleda rogove srndaća prikovane na boru kao zavetni dar. Oni mu poslužiše kao oružje! Naoružan rogovima, Egzadej ih usmeri na kentaurove oči i iskopa ih. Jedno se nabolo na rog, a drugo se skotrlja niz Grinejevu bradu, umazano krvlju, i ostade tako da visi.

«Rotej, jedan od kentaura, zgrabi buktinju sa oltara, njome napade Haraksa i smrvi mu desnu arkadu koju su krasili zlatni uvojci; kosa planu poput zrelog žita u njivi. Krv što šiklja iz duboke rane užasno šišti, poput usijanog gvožđa kad ga kovač baci u kal: metal cvrči i šišti u hladnoj vodi. Ranjeni Lapit otrese pohlepni plamen iz talasaste kose i otrgnuv kameni prag podiže ga na ramena, no beše isuviše težak da dosegne kentaura (toliko težak da ga bi ga jedva kola vukla) i pade na svog prijatelja Kometa, koji stajaše uz njega, i smrvi ga. Roet likujući povika, ‘Daj bože da svi tako budete hrabri!’ i vrati se da napola sagorelom buktinjom dovrši započetu ranu. Teškim udarcima je mrvio Haraksovu lobanju sve dok se kosti i mozak nisu pretvorili u kašu.

«Pobednik Roet zatim napade Evagera, Drijasa i Korita, ovoga poslednjeg tek što je nausnica počela gariti. Kad Korit pade, Evager povika: ‘Kakva je čast ubiti dečaka?’ Velika životinja besno gurnu zapaljenu buktinju u Evagerova otvorena usta i zatvori njome grlo ne dajući mu da govori, a onda se okomi na žestokog Driajsa razmahujući buktinjom oko njegove glave. Ovoga je puta bio manje uspešan. Stajaše naslađujući se pogledom na Lapite što su pali od njegove ruke kad ga Drijas nagorelim kocem probode na mestu gde se sastaju rame i vrat. Urlajući od bola, kentaur iščupa kolac iz kosti i pobeže obliven sopstvenom krvlju. Ornej i Likabas sinuše za njim; Medon sa dubokom ranom na desnom ramenu, Pisenor i Taumas i Mirmer takođe, koji je u poslednje vreme nadmašio braću u trčanju, no budući da je bio ranjen, sad je mogao samo da hramlje. Fol i Melanej im se pridružiše, zajedno sa Abasom, lovcem na medvede, i prorokom Asbolom koji je uzalud pokušavao da odvrati društvo od tuče. Kad vide Nesa kako beži, Asbol mu doviknu: Ti ne treba da bežiš! Ti si ostavljen za Heraklovu strelu¹.’ Međutim, ni Evrinom, Likidas, Imbrej i Arej nisu izbegli smrt. Pali su u susretu sa Drijasom. I Krenej je dobio udarac u lice, premda je bio nagao da beži. Kad se osvrnuo, pogodi ga koplje među oči na mestu gde nos raste iz čela. Kad je bitka bila u najžešćem jeku, kentaur Afidas je, omamljen vinom, ležao ispružen na koži surog medveda i spavao dubokim snom, još držeći bukaru u klonuloj ruci. Kad ga Lapit Forbas ugleda na drugom kraju svadbene dvorane, onako nepokretnog i potpuno izvan bitke, on ubaci prste u vrpcu na jasenovom koplju i povika, ‘Sad ćeš morati da pomešaš to vino sa vodom iz Stiksa!’ i zavitla koplje koje prosteli mladiću vrat, pošto je spavao sa glavom zabačenom natrag. Afidas je umro ne osetiv ništa. Crna krv poteče iz njegova ždrela i razli se svuda po prostirci, stiže čak i u bukaru. Lično sam video Petraja kako pokušava da iščupa hrast iz zemlje. Dok ga je čvrsto stezao rukama i drmao tamo-amo i koren počeo da popušta, Pirit pusti koplje koje između rebara probi Petrajeve grudi i prikova ga za hrast. Priča se da je i Likos pao u sukobu sa Piritom junakom, kao i Hromid, no oni pobedniku doneše manje slave nego Helops i Diktis. Helops je pokošen strelom koja uđe na jednu slepočnicu a izbi na dugu, išla je kroz mozak od desnog uva ka levom. Diktis se survao niz provaliju. Jer kad je sa Iksionovim sinom bežao koliko ga noge nose, strmoglavio se u ambis i svom težinom polomio golem jasen: u polomljenom granju ostadoše njegova creva da vise.

«Afarej nasrnu da ga sveti; od gromade brega odvali stenu i zauze borbeni stav. Tezej iznenada iskoči i polomi mu ruke golemom toljagom. No junak ne bi raspoložen da usmrti osakaćenog Afareja, nego uzjaha na Bienora, čovekolikog kentaura na kom nikad niko pre nije jahao. Udarajući ga petama u rebra, uhvati ga rukom za uvojke, povuče njegovu glavu natrag, _______________

¹Opisano u legendi o Heraklu i Nesu u Knjizi IX; Nestorova priča se odnosi na ranije vreme.

podiže čvornovatu toljagu te razmasti kentaurove koščate slepočnice i pogana usta što su pretila pokoljem. Zatim pogubi Nedimna i Likopesa, veštog u bacanju koplja, pa dugobradog Hipasa i Rifeja, višeg od najvišeg drveta, zatim Tereja koji je po brdima Tesalije žive i besne medvede hvatao u zamke.

«Demoleon nije više mogao da gleda kako Tezej gomila pobede jednu za drugom. Pokuša divovskom snagom da iščupa bor, ali ga izdade snaga, pa ga prelomi pri zemlji i baci na neprijatelja. Dok je bor leteo, na mig Palade, ili je bar on želeo da to verujemo, Tezej se izmače van njegovog dometa, no bor ne pade pre nego je naneo štetu: rastavi grudi i levo rame od vrata visokog Dolopa Krantora, štitonoše tvoga oca, Ahile. Nekad davno, Amintor, kralj Dolopa, pobeđen u ratu, dao ga je Eakovom sinu u zalogu za mir. Ali kad iz daljine vide da je Krantor užasno rasčerečen, Pelej povika: «Dragi moj pomoćniče, ako ništa drugo, mogu da ti poklonim pogrebni dar» i desnicom osnaženom gnevom baci jasenovo koplje na Demoleona. Koplje probi grudni koš i ostade zabodeno u kosti . Ranjenik ga s naporom iščupa, ali bez železnog vrha koji ostade u plućima. Bol mu dade snagu. Uprkos malaksalosti, on ispravi telo i stade se ritati kopitima put neprijatelja. Pelej dočeka udarce na štit i šlem, a onda, čuvajući ramena dobro isturenim oružjem ispred sebe, proburazi dvogubo, konjsko i ljudsko, telo ove životinje jednim jedinim udarcem.

«Pelej je pre pogubio Flegreja i Hila sa odstojanja, Ifinosa u borbi izbliza, kao i Kanida. Dorila, sa kapom od vučjeg krzna, a čija desnica nije bila naoružana oštrim kopljem već vilovitim i dobro okrvavljenim rogovima bika, povećava taj broj još za jednoga. Sad i ja prikupim hrabrost i glasno doviknem Dorili, gnev mi dade snagu, ‘Da vidimo šta tvoji rogovi mogu mome čeliku!’ i svom snagom zavitlam koplje. Nije mogao da ga izbegne, samo diže desnicu da se zaštiti. I dlan mu bi prikovan za čelo. Radosni povici odjeknuše dok je Dorila bespomoćno stajao, ošamućen bolom. Pelej, koji beše blizu, priđe i sruči mu mač u trbuh. Kentaur besno sinu vukući creva po zemlji, gazeći po njiima i kidajući ih nogama oko kojih su se motala sve dok nije pao bez creva u trbuhu. Kilar, ako se uopšte o lepoti kentaura može govoriti, beše lep, ali u bici slaba vajda od lepote. Zlatne malje tek mu izbile po bradi, iste boje kao i zlatna griva što mu se vijorila niz ramena. Lice mu lepo i snažno, vrat i ramena, ruke i poprsje, vaistinu sve njegove ljudske crte behu kao da ih je vajao neki slavan kipar. Ni konjski deo nije bio ništa manje savršen. Konj pristao za Kastora da je samo imao glavu i vrat! Tako raskošna leđa, tako mišićave grudi! Bio je crn kao gavran sa izuzetkom nogu i repa koji su bili beli. Mnoge kentaurke su ga progonile, ali je samo Hilonoma, najlepši primerak svoje vrste,

uspela. Kilar je pripadao samo njoj. Vezala ga je za sebe najslađim miloštama, volela ga i stalno izjavljivala da ga voli, doterivala se i činila sve da mu bude privlačna, u meri u kojoj to kentauri mogu da budu. Češljem je doterivala kosu i ukrašavala je vencem od ruzmarina, ljubičice i ruža, a ponekad od čistih belih ljiljana. Svakog je dana dva puta umivala lice u potoku koji se sliva sa Pegazovih brda i dva se puta kupala u reci. Ona bi samo ramena i bokove zastrla runom koje joj je lepo stajalo. I voleli su se nežno lutajući po brdima, ili bi se odmarali u pećinama. Ovom su prilikom zalutali u svadbenu dvoranmu Lapita i učestvovali u opštem metežu. Bačeno nepoznatom rukom, dolete koplje sleva i rani Kilara u grudnu kost. Srce bi samo malo oštećeno, no kad je koplje iščupano iz tela, ohladiše se i srce i telo. Hilonoma polete da uhvati u naručje svog voljenog i stavi ruku na ranu da mu ublaži bol, a onda pritisnu usne na njegove da zaustavi njegov poslednji dah. Kad vide da je mrtav, izgovori nekoliko reči koje niko u jeku bitke ne ču, a onda pade na koplje koje je ranilo njenog voljenog i izdahnu držeći ga u naručju poslednji put.

«Pred očima mi je sad jedan drugi kentaur, Feokom, koji se štitio sa šest u čvrove čvrsto uvezanih lavljih koža. On zavitla balvan koji bi jedva dva para volova povukla i njime smrvi Tektafa, Olenovog sina, od glave do pete. Mozak se proli kroz očne duplje, kroz nos i kroz usta, baš kao kad se mladi sir protisne kroz korpu od hrastova pruća, ili vinski mošt što pod grubom presom curi i brizga kroz pukotine.  Ali kad Feokom pokuša da skine oružje sa prostrte žrtve, ja pljačkašu sručih mač u trbuh. Tvome ocu je to poznato. Ubrzo zatim od mog mača pade i Teleboas, a s njime i Htonije. Prvi je umesto koplja nosio račvastu granu, a drugi koplje, kojim me u stvari ranio: i sad evo nosim ožiljak iz tog vremena – kamo lepe sreće da sam u onim godinama došao u opsadu Pergamona!, tada sam mogao da zaustavim ako ne i da pobedim velikog Hektora. No Hektor se tada još nije bio ni rodio, ili se prškao u lugu. Sad me međutim izdaje snaga. Zašto pričati o Perifasovom podvigu kad pokosi dvogubog Perita, o Ampiksu koji je nezašiljeno drenovo koplje strčio u lice četvoronogog Ehekla. Makarej polugom pogubi Erigdupa rodom iz doline Pelatrona. Sećam se i lovačkog koplja koje je Nes zario u Kimelove prepone. Nemojte da mislite da je Ampikov sin Mops mogao i da nasluti šta će da se desi! Sad od njegove ruke pade kentaur Hodit koji je uzalud pokušavao da izgovori neki glas, jer mu je jezik bio prikovan za bradu a brada za ždrelo. Petoricu je Kenej pogubio sve jednog za drugim: Antimaha, Broma, Elima, Stifela i najzad Pirakta, koji beše naoružan sekirom. Zaboravio sam kakve su rane zadobili, ali se sećam njihovih imena.

«Onda se s njim suoči Latrej, gorostasan kentaur, naoružan ratnim plenom Makedonca Haleja koga je pogubio. Beše iza sebe ostavio najbolje godine, zalisci mu već prosedi, ali je još vladao mladalačkom snagom. Njegov šlem, štit i neobično koplje privukoše pažnju svih dok se, šepureći se, predstavljao obema stranama razmahujući oružjem i izbacio bujicu uvredljivih reči u vetar: ‘Kenido, kučko! Zar ja moram da te trpim? Ti si bio, i za mene ćeš zauvek ostati, žensko i Kanida. Možda si zaboravila svoj prvobitni pol. Da li se ikad setiš šta si učinila da zaslužiš dobijenu nagradu? Misliš li ikad na cenu koju si platila za nazovi muški izgled. Pomisli na svoj rođeni ženski pol i na sramotu i nasilje kojima si bila izložena. Pa idi, vrati se preslici i vretenu, predi vunu, a ostavi ljudima da ratuju!’ Dok je Latrej galopirajući pored njega izvikivao ove uvrede, Kenej zavitla koplje koje načini veliku ranu u boku rugalice, na mestu gde se sastaju čovek i konj. Van sebe od bola, kentaur baci koplje put junakove nezaštićene glave. Oružje odskoči poput zrna gräda od krova, ili piljaka bačenih na bubanj. Onda Latrej stupi u okršaj izbliza nastojeći da sruči mač u bok mladog čoveka, no bok je bio isuviše tvrd, mač mu ništa nije mogao. ‘Nećeš mi umaći!’, urlao je. ‘Ti ćeš da izdahneš na oštrici moga mača, budući da mu se vrh zatupio!’ Sad okrenu mač ustranu i zadade udarac oštricom po bedru, ali mač samo zveknu kao da je udario u mramor. I metal se sasu u paramparčad. Keneju je već dosadilo da izlaže neranljivo telo zabezeknutom kentauru. ‘Čekaj!’, reče on, ‘da vidimo kako tvoje telo podnosi moj čelik!’ i do balčaka mu sruči smrtonosni mač u trup i promeša sjajnim oružjem po unutrašnjim organima. Nasrnuše kentauri urlajući i vičući; svi bacaju drvelje i kamenje na neprijelja, sve to samo pada na zemlju ne nanevši Keneju ni ogrebotine.

«Ovaj obrt ošamuti kentaure. ‘Sramotno! Gnusno!’, povika Monih. ‘Da celo naše pleme pročešlja neko ko jedva da je čovek. Ali, ako je on čovek, onda smo mi zbog kukavičluka kenjkave žene, kao što je on nekad bio. Šta vrede gorostasna tela, kakva korist od naše dvostruke prirode, oblik koji nam je obezbedio najjača tela na svetu? Pa, ne usuđujem se da verujem da je naša pramajka bila boginja, praroditelj sam Iksion koji je bio tako visok da se nadao da će da isprosi Saturnijinu ruku. Jer naše pleme sad pobedi jedan čovek, koji nije čovek. Rušite drvlje i kamenje, rušite celu planinu na njega! Ta će usov da mu dođe glave! Stabla će da mu začepe usta, njihova težina će da ga ubije!’

«Dok je tako govorio, zgrabi drvo koje je nedavno slomila oluja i zavitla ga na dušmanina. To beše samo signal. Uskoro ostade ceo Otris ogoljen bez ijednog drveta, nigde hlada ni za leka na visovima Peliona. Pod velikom gomilom stabala ležao je Kenej. I podnosio muke pod teretom drveća, ali snagom ramena prkosi težini stabala. No, kad gomila naraste preko Kenejeve glave i usta, i kad više nije mogao kao ranije slobodno da diše, poče povremeno da ga hvata nesvestica. Uzalud se naprezao da razmakne stabla i da oslobodi glavu. Ponekad bi ih pokrenuo. Tada se osećalo kao kad visove Ide zemljotres zatrese. Ne zna se pouzdano kako je umro. Jedni su govorili da je pod pritiskom drveća propao u sam Tartar. Ampikov sin to poriče. Jer, on je video da je iz gomile stabala izletela jedna ptica i vinula se na smeđim krilima u nebo. Tu sam pticu kasnije video i ja prvi i poslednji put. Kad Mops vide kako ptica polako klizi napred puštajući prodorne krike i baci pogled dole na svoj logor, pratio je njen let zamišljenim pogledom, a onda reče: ‘Pozdravljam te, zdravo da si, Keneju, ponosu Lapita, nekad si bio jedinstven među ljudima, a sad ptica posebne vrste!’ Prorok to reče i mi to poverovasmo. Tuga učini naš gnev još gorčim. Da život jednoga čoveka bude smrvljen takvim mnoštvom! Da damo oduške svojoj ojađenosti, nasrnusmo na kentaure i nismo prestali da se bijemo dok nismo većinu smlavili, dok su se ostali dali u bekstvo ili su našli spas pod okriljem noći.»

Periklimen (536 – 579)                  

Tako Nestor predstavi bitku kentaura sa Lapitima. No Tlepolem, Heraklov sin, beše toliko ozlojeđen što nije pomenut njegov otac da nije mogao da ćuti. «Čudim se kako si mogao da zaboraviš šta je moj otac Herakle učinio!» – reče on. – «Jer otac je često pričao nama, svovoj deci, da je on pokorio kentaure.» Nestor mu tužno odgovori: «Zašto me teraš da se sećam jada i da snova otvaram stare rane koje je vreme zacelilo? Moram li da objasnim zašto sam zamrzeo tvoga oca? Njegovi trudovi, i nebo zna, prevazilaze ljudsko verovanje i svet mora da oda priznanje dobrim delima koja je on oposlio – kako bih mogao da ih poreknem! Ali mi ne hvalimo Deifobove podvige, ni Polidamasove, ni Hektorove; jer ko želi da odaje priznanje neprijateljima? Tvoj časni otac je sravnio sa zemljom zidine Mesene, zatim je razorio nedužne gradove Elidu i Pilos u kojem je moja palata opustošena ognjem i mačem. Od mnogih koji su pali od njegove ruke, ja ću da pomenem Nelejeve sinove, dvanaest nas je tada bilo; bili smo lepa četa mladih ratnika. Herakle je pokosio svih dvanaest, izuzev mene. Morao sam da prihvatim smrt braće, ali jedna smrt para oči, Periklimenova. Neptun, praroditelj Nelejeve loze, bio je obdario toga mladića sposobnošću da uzme svaki oblik koji poželi i da se ponovo vrati u prvobitni oblik. Kad nas je Herakle napao, on se uzalud prometao u sve moguće oblike. Najzad uze oblik ptice koja u kukastim kandžama nosi blistavu munju, one ptice koju voli kralj bogova: naoružan snagom orla, kukastim kljunom, moćnim krilima, i oštrim kandžama, napade on junaka i nanese mu povredu na licu. Onda Herakle zategnu nepogrešivi luk i dok je ptica lebdela visoko među oblacima, pogodi je u grudi u blizini jednog krila. Rana nije bila mnogo duboka, no strela je pokidala tetive te krilo izgubi snagu. Orao pade na zemlju, jer krila više nisu mogla zamasima da hvataju vazduh da ga nose; strela je ostala u plitkoj rani, ali ju je, padom na zemlju, težina tela ne samo uterala u grudi nego i isterala pored vrata na levu stranu. Tlepoleme, vrli kapetanu flote sa Rodosa, reci mi sad, da li zaista misliš da tvome ocu dugujem javnu pohvalu? S druge strane, moje ćutanje o njegovom doprinosu u izvesnoj meri upotpunjuje osvetu koju dugujem svojoj braći; jer moje je prijateljstvo s tobom čvrsto.» Tako Nelejev sin ljupko odgovori Heraklovom sinu. Kad se njegova priča svrši, obrediše se vinom još jednom, a onda svi ustadoše sa prostirki i odoše da ostatak noći provedu u snu.

Ahilova smrt (580 – 628)                  

Već dva puta po pet godina besnele su borbe oko Troje kad bog oslovi Sminteja¹ talasastih uvojaka: «Ti, koji si mi najdraži od svih Jupiterovih sinova, ti, koji si zajedno sa mnom podizao zidine oko Troje, ne plačeš li kad vidiš da je tvrdi grad sklon padu, ne žališ li što su mnoge hiljade branilaca pale? Zar ne misliš – da pomenem samo jednoga – na Hektora, junaka koji je, sramotno, mrtav vučen oko zidina Pergamona, dok njegov ubica još živi i uništava našu građevinu, krvav kao sami rat, strašni svirepi Ahil? Da mi samo padne šaka! Osetio bi silnu moć moga trozupca. Ali, kako ja ne mogu da se približim mome dušmaninu, da li bi ti kako mogao da ga pošalješ u neočekivanu smrt strelom potajnicom?»

Apolon sasluša njegovu molbu i, pokoravajući se kako svojoj tako i želji svoga strica, on se, uvijen u oblak, pridruži Trojancima. U jeku krvave bitke zapazi kako Paris obara strelama tek ponekoga iz bezimene mase. Onda stupi pred njega kao bog i opomenu ga: «Trošiš strele na prost svet. Ako su ti na umu braća, odapinji ih na Pelejevog sina, sveti braću koja su pala!» Takve reči padoše. Uskoro mu pokaza Ahila koji je mačem kosio Trojance, usmeri Parisov luk i odape stelu što donese smrt junaku.

Prijamu je posle Hektorove smrti samo to moglo da donese utehu. Ahile, ti, koji si hiljade junaka poslao u smrt, pade od ruke mekušca, Jeleninog ljubavnika. Da mu je suđeno da padne u okršaju sa ženom, radije bi pristao da pogine od Pentesilejine² sekire. Strah i trepet Trojanaca, ______________

¹Σμινθεύς > Smintheus –  Apolon; po jednima atribut dolazi od grada Sminthae, po drugima po σμίνθος – miš, pacov, odatle > ubica pacova; Ovidije često izbegava ponavljanje istog imena zamenjujući ga atributom. ²Penthesilea < Πενθεσίλεια – kraljica Amazonki koja je došla u pomoć Trojancima.

ponos i brana Pelazga, junak bez premca, Pelejev sin Ahil svrši u plamenu. Bog koji je skovao njegovo oružje, sažiže njegovo telo. Uskoro će biti samo pepeo. Uskoro će od velikog Ahila ostati samo pregršt pepela, jedva da napuni urnu. Ali, njegova slava i danas živi i puni ceo svet. Slava je njegova mera, ona je srazmerna njegovom plemenitom biću kome praznina Tartara ništa ne može.

I Ahilov štit izazva bitku. A po žestini te bitke moglo je da se zaključi čiji je nekad bio. Oko njegovog oružja oružjem su se junaci borili. Ni Diomed, ni Ajant, Elejev sin, ni Menelaj, ni njegov stariji i hrabriji brat ne stupi da se za njega nadmeće. Samo se sin Laerta i sin Telamona drznuše da sopstvenu slavu smatraju ravnom njegovoj. No Agamemnon se oslobodi prigovora i odgovornosti. On zamoli ova dva viteza Argolide da zauzmu mesto u sredini logora i da svi Grci sude i reše kome da pripadne Ahilovo oružje.

        Knjiga XIII

Nadmetanje za Ahilovo oružje (1 – 398)                  

Starešine posedaše. Kad se prosti ratnici okupiše, diže se Ajant, sa sedmostrukim štitom na ruci. Nesposoban da vlada gnevom, on mrgodno seva očima po brodovima usidrenim uz obale Sigeona. Onda raširi ruke i povika: «Uz pomoć Jupitera, pred ovim brodovima će da se razreši naš spor u kojem se Odisej upoređuje sa mnom! On, koji se na svu prešu povukao pred Hektorovim buktinjama, koje sam ja dočekao i od kojih sam spasao naše brodove. Bezbednije je, naravno, služiti se ratnim varkama i lažima, nego kopljem i mačem. Moja snaga nije u govoru, ali ni njegova u podvizima. Kao što sam ja veliki na delu, tako je on na rečima.

«Mislim da nema potrebe, da pred vama, Pelazgi, nabrajam svoje podvige, ta vi ste ih videli. Odisej može da opisuje svoje, koje je samo noć videla. Velika je stvar koju tražim za sebe, priznajem. Slava, međutim, bledi kad moram da se nadmećem sa ovakvim protivnikom! Ajantov ponos što je osvojio najveću vrednost što postoji neće da bude blistav, ako je osvoji u nadmetanju sa Ulisom. On je, međutim, već prigrabio slavu spora: i kao gubitniku pripada mu slava što se nadmetao sa Ajantom. Pa kad svi i ne bi priznali moju hrabrost, trebalo bi da mi pripadne pobeda po poreklu, ta ja sam Telamonov sin. Telamon je uz Heraklovu pomoć zauzeo utvrđenu Troju i brodom iz Pagase prodro u Kolhidu. Otac Eak je sudija u svetu senki, gde Eolovog sina Sizifa i sad muči golema stena. Eakov je otac Jupiter, kralj bogova. On ga je lično priznao za sina. Treće koleno od Jupitera je Ajant. Ali sjaj mog porekla, Ahajci, ne bi trebalo da se uzme u obzir, ako ga ne delim sa velikim Ahilom. On mi je bio rođak i ja zahtevam oružje po srodstvu. Kao Sizifov potomak¹, koji si mu ravan u prevarama i podvalama, pokušavaš li to sad ti, Ulise, da nakalemiš ime tuđe loze na Eakovo porodično stablo? Treba li da mi se uskrati pravo na oružje zato što sam dobrovoljno stupio u rat pre moga protivnika, koji se krio praveći se lud dok nije prepredeni Nauplijev sin², istina ne vodeći računa o sebi, razotkrio sve njegove mračne podvale i uvukao ga u rat bez njegove želje. Treba li, dakle, da neko ko je izdao naše oružje dobije najplemenitije oruže, a da ja, ponižen i uvređen, izgubim rođačko nasleđe, zato što sam prvi stao pod oružje?

«Kamo sreće da je bio poludeo, ili da smo bar mi to verovali? Kamo lepe sreće da nam se nikad nije pridružio ovaj mutež i zlotvor! Tada ti, Filoktete, ne bi ostao zatočen na Lemnosu, kako pričaju, u pećinama skrivenim drvećem, da jaucima i zasluženim kletvama upućenim Ulisu dozivaš boga, kletvama koje moraju da se ispune ako ima boga! Tada Filoktet, koji je položio zakletvu savezništva kao i mi, koji je jedan od naših starešina, kome je Herakle predao luk i strele, ne bi smrvljen bolešću, gladan, go i bos, odapinjao dragocene strele na ptice umesto da njima ubija Trojance. Pa ipak, on je živ – jer nije sledio Ulisa!

«Mogao je i jadni Palamed biti živ, mogao je da živi, ili da časno umre. Isuviše dobro zna Ulis kako je njegovo ludilo razotkriveno. Da bi mu se osvetio, iznitio je laž da je onaj nesrećnik izdao sunarodnike. Kakve je dokaze imao? Zlato, koje je unapred zakopao. Ovo pokazuje kako je Ulis harao po ahajskim redovima progonima i ubijstvima: tako se on bori, tako on uteruje ljudima strah u kosti. Što se mene tiče, može on da nadgovori istinoljubivog Nestora, ali mene nikad neće ubediti da nije kriv što je ostavio na cedilu prijatelja Nestora koji je zapao u nevolju kad mu je konj bio ranjen. Ulisov prijatelj Diomed može da posvedoči da ne izmišljam. Jer on je više puta zvao Ulisa i prokleo njegovo kukavičko bekstvo. Ali, bogovi pravednim očima prate postupke smrtnika. Posle je Ulisu bila potrebna pomoć koju nije pružio Nestoru, i ja sam mu na poziv priskočio i tada sam ga video kako bled kao krpa drhti čekajući smrt. Tada sam ga svojim golemim šlemom zaštitio dok je ležao ranjen. Spasao sam kenjkavog junaka, što mi ne služi na _________________

¹Aluzija na predanje da je Odisejev otac varalica Sizif, a ne Laert. ²Aluzija na posthomerovsko predanje po kojem se Odisej pravio lud da bi izbegao da se odazove pozivu u Trojanski rat, ali ga je provalio Palamed kojem se Odisej kasnije osvetio pogubivši ga pod lažnom optužbom.

čast. Ako hoćeš da se nadmećemo, pa dobro, hajdemo na bojno polje, stupimo pred neprijatelja, pokaži svoju ranu i strah, sakrij se pod ovaj moj štit da se borimo zajedno, pod mojim štitom! No ipak, kad sam ga pozvao, on je odmah strugnuo! Nisu mu smetale rane, premda su rane toga mekušca bile prisilile da legne!

«Onda stupi Hektor napred. Njega su bogovi štitili u bici: gde je bio on, nije se plašio samo Ulis, već i hrabri ljudi. Takav je strah širio oko sebe. Dok je likovao među palim Ahajcima, zgrabih stenu, bacih je sa odstojanja i oborih Hektora. Kad je izazivao Grke na dvoboj, samo sam se ja javio. Vaša je želja bila da kocka padne upravo na mene; i, ako hoćete da znate kako se dvoboj završio, mogu vam javiti da me Hektor nije pobedio.

«Ubrzo zatim, vođeni Jupiterom, krenuše Trojanci ognjem i mačem na danajske brodove. Gde je tada bio glagoljivi Ulis? Ja sam zagazio u vatru i spasao hiljadu naših brodova koji su nada našeg povratka. Pa, dajte mi sad oružje za te brodove! Ako ćemo govoriti po pravdi, više će sjaja oružje da dobije od mene nego ja od oružja. Naša je slava zajednička. Ne traži Ajant oružje, već oružje traži Ajanta. Uporedi sad, Ulise, sa ovim podvizima tvoje: krađu Paladinog kipa, hvatanje Prijamovog sina Helenosa, ubijstvo kralja Resosa i Dolona. Ništa nisi uradio po danu, ili bez Diomedove pomoći. Ako ste raspoloženi da ovim oružjem nagradite tako tričave podvige, treba da date Diomedu veći deo. Ali zašto da kralj Itake dobije oružje? Ulis postiže podvige bez oružja, krišom; on samo vara lakoverne neprijatelje. Šlem što blešti od zlata samo će da otkrije njegova lukavstva i tajne kanale. Nikad Itačanin neće moći da nosi golemi Ahilov šlem. A njegovo pelionsko koplje bilo bi za Ulisove nemoćne mišice kabasto i teško. A štit sa urezanom slikom beskrajne vaseljene ne odgovara  njegovoj levici, koja je mlitava i stvorena za krađu. Nikogoviću, šta će ti oružje koje će težinom da te smrvi? No, ako ti zavedeni Ahajci ipak dodele oružje, nećeš njime uterati neprijateljima strah u kosti već samo raspaliti njihovu žudnju za plenom. Ti se, kukavice, ističeš samo bekstvom, pa će teško oružje samo da ti smeta. Sem toga, pomisli da je tvoj štit, kojim si se tako retko služio u okršajima, sasvim neoštećen, dok je moj, sav izrešetan u mnogim bitkama i treba da se zameni! Ali, zašto da se borimo rečima? Neka dela presude. Ubacite oružje velikog Ahila među neprijateljske redove i zapovedite da pripadne onome ko ga osvoji!»

Telamonov sin tim rečima završi. Njegove poslednje reči proprati talas žamora dok se ne diže Laertov sin i ostade neko vreme nem sa pogledom oborenim u zemlju. Ubrzo ipak podiže oči i uperi ih pravo prema starešinama. Gomila napregnuto sluša njegove koliko zvonke toliko i ubedljive reči:

«Da su se stvari odvijale kako sam ja želeo i kao što ste svi vi Pelazgi želeli, danas ne bi vladala neizvesnost ko će da bude pobednik u ovom golemom nadmetanju. Veliki Ahil bi i danas nosio svoje oružje. Budući da ni vama ni meni sudbina ne dâ da bude kako smo želeli, budući da ga je smrt svirepo otrgla od nas – on napravi pokret kao da briše suze kojih nije bilo – pa ko može sa više prava da zameni Ahila od onoga koji ga je ubedio da se bori na našoj strani? Ne računajte Ajantu u zaslugu njegovu tupost i glupost; ni meni za zlo moju visprenost koja je uvek svima vama, Argivci, bila od koristi! I ne zamerite na mojoj rečitosti! Ona je često u prošlosti zastupala vas, sad služi mene. Ne treba da krijemo osobine kojima smo obdareni. Neka se poreklo, rođenje, zvanja, sve što sami nismo osvojili, ne uzima u obzir u nadmetanju za Ahilovo oružje. No, ako ćemo ići po srodstvu, po tome ko je najbliži po naslednom pravu, onda su to Ahilov otac Pelej i sin mu Pir. Ali, kakvo je Ajantovo pravo? Postarajte se da se ovo oružje prenese u Ftiju ili Skir. Jer, Ahilu su po srodstvu u jednakoj meri bliski i Teuker i Ajant. No Teuker ne zahteva oružje, niti će da ga dobije. Ovde je reč o nadmetanju u muževnosti. Moji su podvizi isuviše brojni da bi sad mogli da se nabroje. No ipak, ponešto ću i o njima da kažem. U želji da zaštiti sina od bliske smrti, Tetida ga je bila sakrila u devojačke haljine. Kako Ajant tako i drugi dali su se prevariti lažnim haljinama koje je imao na sebi. Ja sam bio taj koji je sjurio mač u te ženske anterije da bih probudio njehovu muževnost. Junak istog trena zbaci sa sebe žensku robu i zgrabi muško oružje. Ovo sam upozorenje dao: ‘Bogoliki, razaranje Troje čeka svoga čoveka. Zašto se skanjuješ, zašto ne sravniš tvrđavu sa zemljom?’ Uzeo sam ga za ruku i doveo junaka da čini junačka dela. Sav njegov doprinos je, dakle, moje delo. Ja sam bio taj koji je kopljem teško ranio Telefa, ali sam mu iscelio rane kad me zamolio. Ja imam zasluga i za pad Tebe. Ja sam – verujte – pokorio Lezbos i ostrvo Tanados i Apolonove gradove Hrisu, Kilu i Skir. Pomislite, ja sam sravnio sa zemljom zidine Larnesa. Da prećutim ostalo, ja sam onaj što je doveo čoveka koji je pogubio silnog Hektora, da ne pominjem ostale. Ja sam smakao strašnog Hektora! Pa onda, ja tražim ovo oružje što je pred nama za uzvrat za oružje kojim sam otkrio Ahila. Ja tražim od njega mrtvog oružje koje sam mu dao dok je bio živ.

«Kad je ono Menelajeva žalost zahvatila sve Danajce, kad je hiljadu naših brodova bilo usidreno u luci pod Aulidom, svi su čekali vetar, a vetra nije bilo, ili je duvao u suptornom pravcu. Proročište je surovo naredilo Agamemnonnu da žrtvuje kćerku Ifigeniju gnevnoj Dijani. Otac je, ispunjen gnevom protiv bogova, odbio: bio je kralj, ali i otac. Ja sam bio taj koji je zgodom i mudrošću umirio oca i pomogao mu da savlada gnev u korist svih Grka. Bila je to – sad priznajem – teška stvar, oprosti, Agamemnone! Ali, ja sam ipak izašao kao pobednik, premda mi je sudija zamerio. Briga za dobro Grka, molbe njegovog brata, njegov visoki položaj opredelio je njegovu presudu i on je žrtvovao kćer za ugled i slavu. Onda sam poslat Klitemnestri, ali ne da je savetujem nego da je lukavstvom obrlatim. Da je Telamonov sin poslat, i dan-danas bi, boj se, jedra naših brodova u luci tužno visila bez daška vetra.

«Onda sam poslat na tvrđavu Iliona, opet u svojstvu smelog pregovarača. Imao sam priliku da vidim i zakoračim u skupštinu Trojanaca. Još je bila puna ljudi pod oružjem. Smelo sam izložio zajednički zahtev Grka, koji mi je dat u zadatak. Otvoreno sam okrivio Parisa za krađu, zahtevao da se plen vrati, pre svega Jelena. I Prijam i Antenor se prikloniše; međutim, Paris, njegova braća i oni koji su mu pomagali pri otmici s mukom su savlađivali želju da me ubiju. Pa, Menelaju, sećaš li se naše prve zajedničke opasnosti?

«Bilo bi zamorno da vam sad govorim o svemu što sam oposlio savetom i delom u toku ovoga beskonačnog rata. Posle prvih okršaja, neprijatelj se dugo držao unutar zidina; više se rat nije mogao voditi otvorenim sukobima sve do desete godine kad su se borbe ponovo rasplamsale. Šta si učinio ti koji ne znaš ništa drugo do da se boriš? Jesi li išta učinio? Hoćeš li da znaš šta sam ja u međuvremenu preduzimao? Neprijatelje sam varao, ojačao sam zemljane utvde palisadom, podizao sam moral saborcima kako bi strpljivo podnosili ovaj otegnuti rat. Naučio sam ih zatim kako da se snabdeju hranom i oružjem. Uvek sam bio tamo gde je pomoć bila potrebna. No Agamemnon, obmanut u snu Jupiterovom voljom, naredi da se završi rat sa Trojom. I navede volju božiju kao razlog. Tada se Ajant uzjogunio i zahtevao da se iz istih stopa juriša na Pergamon i borio se, to je sve što on zna. Ali, zašto ne zaustavi one što su bežali? Zašto ne uze oružje i ne stade pred pokolebanu rulju? Nije se to ni moglo mnogo očekivati od jednog razmetljivca. I šta bi? Strugnu i on! Stid me je bilo kad ga videh kako okrenu leđa i podiže jedro na svom brodu. ‘Šta to činiš?’ – doviknuo sam – ‘kakva je to ludost? Da položimo oružje pred Trojom koja samo što nije pala? U tom slučaju će nakon deset godina ratovanja naš ratni plen da bude samo bruka i sramota!’ Tim i sličnim rečima koje su mi u gnevu došle na jezik, povratio sam begunce sa brodova, Agamemnon sabra oko sebe one kukavice, a Telamonov sin ne usudi se ni da pisne. Samo se Tersit tada drznu da sramotnim rečima napadne knezove, no ja sam njegovu drskost kaznio. Ja sam stupio napred. I pokušao da podignem borbeni moral mojih uplašenih saboraca i da im povratim hrabrost koju su već bili izgubili. Svi podvizi posle toga, koje Ajant pripisuje sebi, moja su zasluga. Jer, ja sam ga vratio natrag kad je razgulio da beži.

«Ko te od Danajaca ceni, ko traži tvoje prijateljstvo? A Diomed meni otkriva svoje planove i misli; ceni me visoko i slepo veruje svom drugaru Ulisu. Meni je čast što sam među hiljadama Grka Diomedov prijatelj po slobodnom izboru a ne kockom. Ne obazirući se na pretnje neprijatelja ni na opasnosti noći, pogubio sam Frigijca Dolona čija je namera bila jednako drska kao i naša, premda ne sve dok nije bio prisiljen da otkrije sve i da oda podle spletke Trojanaca. Tada sam se obavestio o svemu i nisam više morao da odugovlačim. Mogao sam slobodno da se vratim sa debelom platom, no ja se tim nisam zadovoljio. Otišao sam u Rezusov šator i zaklao i njega i njegove pomoćnike u sred logora. Tako sam najzad postigao cilj i vratio se kao pobednik, u Rezusovoj kočiji, u naš logor gde sam dočekan poklicima oduševljenja. Pa ako mi sad ne date oružje čoveka čije je konje, za svoje usluge one noći, Dolon tražio kao platu, vi ste gori od Ajanta koji je rekao da bi trebalo da ga Diomed i ja među sobom podelimo.

«Nema potrebe ni da pomenem kako sam mačem sasekao vojsku Likijca Sarpedona, ni krv što je potocima tekla kad sam izvršio onaj pokolj. Pogubio sam Ifitovog sina Kerana sa Alastorom, Alkanderom, Noemonom, Hromijem, Halijem, Pritanisom; posekao sam Toona i Haropsa, Heridama; oterao sam Enoma u svirepu smrt i mnoge druge, manje poznate, koji su pali od moje desnice oko zidina. Mogu i ja da izložim ožiljke od rana koji mi krase drudi. Pa ipak, ne verujte mojim praznim rečima. Pogledajte moje grudi» – on razgrnu košulju. «Ovo su verne grudi koje su u svim prilikama bile spremne da vas sve brane. A dosta je vremena proteklo otkad je Telamonov sin prolio kap krvi za svoje saborce; on nema nigde ni jedne ogrebotine na telu. Ali, šta to znači? On se borio za grčke brodove, kako on kaže, protiv samog Jupitera i trojanskih četa. Da, to je isitina; moj običaj nije da uskogrudo zvocam protiv zasluga drugih. Ali, on ne može da prisvoji sve što su i drugi činili; treba i vama da oda priznanje. Odeven u Ahilovo zaštitno odelo, Patroklo je oterao trojanske trupe od brodova, koji bi zajedno sa Ajantom izgoreli. Misli li on da je on, samo on imao smelosti da se bori protiv Hektora? Zaboravlja li Agamemnona i mene i druge vojvode? U stvari on je bio tek deveti po redu, i to određen kockom. Ali, kakav je bio rezultat tvog dvoboja sa Hektorom, junače? Hektor je izišao iz njega bez ijedne ogrebotine!

«Jao, kako je bolno sećati se onog crnog časa kad je Ahil, bedem svih Grka, položio život! Ali ni suze, ni žalost, ni strah od neprijatelja ne sprečiše me da podignem njegovo telo i da ga donesem u naš logor. Ovo su ramena, ponavljam, ovo su ramena na kojim je doneto Ahilovo telo zajedno sa ovim oružjem za koje se sad borim da dobijem. Telo mi je dovoljno snažno da mogu da ga nosim, a imam i pamet koja će umeti da ceni vaš dar. Zašto je Ahilova majka bila tako duboko zabrinuta da dobije novo oružje za svoga sina? Je li htela da taj Vulkanov poklon, to delo savršenstva, nosi neki neveža? Ta, on ne bi umeo ni da opiše figure urezane na štitu: okean, zemlju, nebo sa konstelacijama, Plejade i Hijade, Medveda moji nikad ne tone u more, krugove sunca i meseca i sjajni Orionov mač. On traži da mu date oružje koje on ne ume da ceni.

«Ajant me optužuje da sam se izvlačio od teških okršaja i da sam se priključio kad je rat već besneo. Zna li on da na taj način govori loše i o Ahilu? Ako je izuzimanje prestup, onda smo oba prestupnici, i Ahil i ja. Ako je oklevanje greh, onda sam ja došao pre njega. Možda ne mogu da opravdam svoj greh. No, ne plašim se ipak kad i Ahil sa mnom deli taj greh. Njega je razotkrio Ulis, a Ulisa ne razotkri Ajant!

«Ali, nemojmo se čuditi što mi on u svojoj detinjastoj zadrtosti baca u lice pogrdne reči. On tereti i vas da ste se ružno ponašali. Ako sam neosnovano optužio Palameda, je li moj greh što ste ga vi osudili? Nauplijev sin ipak nije mogao da porekne svoj veliki dokazani greh. Ne samo da ste čuli za njegovo zlodelo, vi ste ga i videli: zlatom je zločin dokazan. A to što je Filoktet ostavljen sam na Lemnosu nije moj greh nego vaš. Sami se branite, jer ste to vi odobrili! Ja naravno ne poričem da sam mu savetovao da se povuče iz nevolja rata i plovidbe kako bi u miru pokušao naći leka teškim bolovima. On je savet prihvatio i ostao živ! Moj savet nije bio samo razborit nego i srećan, premda je dovoljno i to da je bio razborit. Proroci kažu da je njegovo prisustvo neophodno da bi Troja pala. Pravo govore! Ali, ne šaljite mene na njegovo ostrvo! Bolje da ide Ajant da ga ubedljivim rečima primami ovamo, onoga sirotog bolesnika! Ajant je jamačno tako vispren da će da ga dovede sa sobom. No pre će reka Simois da poteče natrag prema izvoru, i planina Ida da ostane bez šume i Ahajci da daju pomoć omraženoj Troji nego što ja izdam ovaj rat i pre nego beslovesni Ajant proračunato i prevejano učini Danajcima neku uslugu. Ti se, Filoktete, srdiš na mene, na Agamemnona, na sve svoje saborce. Proklinješ me neprekidno i pujdaš sve furije pakla na mene; očajno želiš da me potčiniš pod svoju vlast, da proliješ moju krv i da imaš istu vlast nada mnom kakvu sam ja nekad imao nad tobom i nad tvojom sudbinom. Ali, ja ću doći i dovešću te pod Troju, pa ako me sreća posluži, uzeću one strele što ih ti imaš, kao što sam jednom zarobio dardanskog proroka, kao što sam otkrio odluku bogova o sudbini Troje, kao što sam iz ruke neprijatelja oteo visoki i sveti kip trojanske Minerve. I sad treba jedan Ajant da se nazove meni ravnim! Troja može da se zauzme i razori samo pod uslovom da se njen kip odnese. Gde je bio smeli Ajant tada? Gde su bile reči tog velikog ratnika? Je li se plašio? Kako je Ulis uspeo da se provuče kroz redove budnih Trojanaca, da se pod plaštom mraka prebaci preko zidina Troje i da između bleštavih mačeva iznese boginjin kip iz hrama i da ga pronese kroz neprijateljske redove? Da to nisam učinio, uzalud bi Telamonov sin u levici nosio sedmostruki štit od volujskih koža. Da, ja sam te noći odneo konačnu pobedu nad Trojom; ja sam osvojio Pergamon te noći, kad sam pokazao da to može da se izvede.

«Nemoj da stojiš tu i da gadno gunđaš o mom prijatelju Diomedu, Tidejevu sinu. Da, naravno, on ima pravo da sa mnom deli čast! Ali i ti si imao pomoć kad si digao štit da zaštitiš naše brodove: za tobom je išlo mnoštvo, za mnom samo Diomed. Da nije znao da smelost u borbi ustupa pred mudrošću, ili da snaga mišica ne donosi pobedu, on bi se jamačno sad nadmetao za oružje, kao i jedan smerniji Ajant i junak Euripil, sin ponosnog Andremona, ili Idomenej i Meron, sinovi Krita, ili stariji brat Atrejevića, Menelaj. Oni su hrabri i u bici nisu slabiji od tebe, pa ipak, oni moraju da uzmaknu pred mojom mudrošću. Tvoja desnica je u bici korisna, ali, avaj, tvom je razumu potrebna moja pamet da ga vodi. Ti imaš snagu, ali ne i razum; ja mislim na duge staze. Ti jamačno možeš da se biješ, ali u dogovoru sa mnom odlučuje Agamemnon kad će bitka da počne. Ti daješ doprinos snagom mišica, a ne snagom misli. Koliko kormilar znači više od veslača, a starešina od vojnika, toliko sam ja vredniji od tebe. U telu glava više znači od ruke, jer je u glavi naša moć. Zato, starešine, meni predajte oružje za budnost! Dajte mi ga kao nagradu za sve one godine kad su me brige mučile; dajte mi oružje kao odlikovanje! Neka Ahilovo oružje bude plata za moj trud!

«Uskoro dolazi kraj mukama. Ja sam taj koji je uklonio prepreke s puta. Krčeći put prema padu Pergamona, ja sam ga već osvojio. Sa zajedničkom nadom, sa poljuljanim zidinama Troje, uz pomoć bogova, uz pomoć onoga što sam nedavno izneo iz neprijateljskog grada, sa svim tim što je ostalo i što mora da se mudro izvrši, sa svim smelim poduhvatima koji moraju da se izvedu hrabro, ako mislite da još nešto stoji na putu za juriš na Troju i njeno razaranje – setite se mene! A, ako ja ne dobijem oružje, podajte ga njoj» – on pokaza na Paladin kip.»

Starešinama se dopade njegov govor i pokazaše da rečitost ima veliku moć: pobednik u govoru dobi oružje velikog Ahila.

Ajant, koji je išao protiv ognja i mača, koji je prkosio Hektoru, koji je prkosio i samom Jupiteru, mora da digne ruke pred jednim, pred svojim ogorčenjem, jer nepokoreni bi pokoren gnevom. On uze svoj mač rekav, «Ovaj je, valjda, moj? Ili, možda, Ulis želi i njega da dobije? Pa, sad je moj mač uperen protiv mene. Sa ovoga oružja, koje je često vlažila frigijska krv, sad će da kaplje krv njegovog vlasnika. Niko drugi sem Ajanta neće da pobedi Ajanta.» Takva pade reč, a samo tren kasnije sruči bleštavu oštricu sebi u grudi, grudi koje nikad nisu ranjene, koje su sad razgolićene mačem. Ruke ne mogoše da izvuku zaglavljeni mač, ali ga ključ krvi izbaci. A iz zemlje nabrizgane krvlju niče cvet purpurne boje koji se i danas viđa na zelenim podinama, cvet koji je jednom nikao iz krvi mladog Hijacinta. Njegov list nosi inicijale – AIAI – zajedničke za dečaka i za čoveka, prvoga daju ime, a drugoga zapevku.

Žalost Hekube (399-575)

Pobednik Odisej otplovi na ostrvo Lemnos, kojim je nekad vladala Hipsipila, Taosova kći, ostrvo na zlu glasu zbog toga što su tamo žene pogubile svoje muževe. A zadatak mu je bio da obezbedi strele koje je Herakle dao Filoktetu. A kad ih je, zajedno sa vlasnikom, doneo u grčki logor, okončao se najzad taj dugotrajni rat. Ubrzo pade Troja, pade i Prijam, a Prijamova ljuba izgubi sve, najzad i svoj ljudski oblik, jer se prometnu u kučku koja je lutala lajući i cvileći po obalama Trakije gde je moreuz Dardaneli najtanji. Plameni jezici su proždirali Ilion i još pre nego su se vatre ugasile, oskrnavi se Jupiterov oltar krvlju okopnelog kralja Prijama, a Kasandra, Apolonova sveštenica, odvučena je iz hrama za kosu dok je uzalud dizala ruke prema nebu. Grčki su osvajači bezobzirno grabili i vukli Dardanke koje su sa kipovima domaćih bogova u krilu tražile spas u zapaljenom hramu – zavidan plen! Hektorovog sina Astijanaksa bacili su sa zidina, sa mesta odakle je dečak često pratio prst svoje majke i posmatrao kako se njegov otac bori da zaštiti njihove živote i državu.

Uskoro vetar sa severa dunu u jedra pozivajući Grke da se spremaju za povratak. Žene vape: «Zbohom, Ilione. Sad će da nas odvedu u ropstvo», ljube rodno tle i napuštaju kuće koje još gore. Najzad se pope u brod i jedna ožalošćena žena, Hekuba lično, koja je lutala oko grobova svojih sinova. Otrgli su je i odveli grčki vojnici dok je milovala travu na humkama i ljubila zemlju. Samo je Hektorov pepeo nežno stiskala uz grudi i ponela ga sa sobom na brod a na njegovom grobu ostavila potok suza i pramen sede kose.

Preko mora, nasuprot frigijskoj obali gde je nekad bila Troja, nalazi se zemlja trakijskih Bistona. Tamo je bio sjajni Polimestorov utvrđeni grad; tamo je Prijam tajno poslao sina Polidora kad je Trojanski rat počeo. Bilo je to mudro, premda nije trebalo da s dečakom šalje i velike dragocenosti, koje su navele lakome ljude na zlo. Tek što je dečak zakoračio u Polimestrov grad, kralj mu sjuri mač u grlo. I kao da će se svaki trag njegovog zločina izgubiti ako se telo ne nađe, naredio je da se dečakovo telo sa visokih hridi baci u more.

Sad je upravo Agamemnon usidrio brodove uz trakijsku obalu. More je mirno i vetar povoljan. Odjednom se zemlja rastavi i iz nje se diže Ahil visoko, kao da je živ. Sa izrazom ogorčenosti seva očima, kao onoga dana kad je besno potegao plameni mač i divlje pretio Agamemnonu. «Vraćate li se to, Ahajci, kući bez mene? Nije valjda vaša zahvalnost zajedno sa mnom sahranjena u zemlju? Prekinite plovidbu kući! Da moj grob ne bude zaboravljen i zapušten! Ne činite taj greh! Moj grob ne sme da ostane neosvećen. Polikseninom krvlju umirite Ahilov duh!» Tako reče i njegove se reči uslišiše. Otrgnuta iz Hekubinog zagrljaja – ona beše bezmalo jedina uteha njene majke – nesrećna devojka ispolji veliku hrabrost dok su je vojnici vodili na junakovu humku da bude priložena kao žrtva. Kad se nađe pred kobnim oltarom, shvati šta je čeka, ali ni jednog trena ne zaboravi ko je ona. Kad vide kako je Neoptolem sa isukanim mačem uporno gleda pravo u oči, reče: «Prolij moju plemenitu krv i ne skanjuj se! Ja sam spremna. Sve što ti treba jeste da sručiš mač u moje grlo, ili u moje grudi», i jednim pokretom obnaži grlo i grudi. «Poliksena vaistinu nikad ne bi pristala da bude bilo čija robinja. Samo neka se vest o mojoj smrti krije od moje majke; pomisao na njenu žalost umanjuje radost koju mi žrtvovanje donosi: da ne tuguje zbog moje smrti već zbog svog života. Ostavite me, ljudi! Pustite me da dobrovoljno stupim u Stiks, ako imam pravo na to i neka muška ruka ne dodirne telo device! Ma koji bog da se umiruje mojom krvlju, najdraža je žrtva koja se sama žrtvuje. Uslišite moje poslednje reči, moli vas kćer kralja Prijama, huda robinja: nipošto ne predajite majci moje telo kad umrem! Morala bi suzama a ne zlatom da kupi pravo da sahrani kćer. Zlatom je otkupljivala dok ga je mogla.» Takva pade reč: prisutni nisu mogli da se uzdrže od suza, premda devojka ne pusti nijednu. Svi su glasno jecali kad je sveštenik sjurio mač u njene obnažene grudi. Odmah pokleknu i klonu na zemlju, ali u samrtnom času ne pokaza ni najmanji znak straha od smrti. Štaviše, kad klonu na zemlju nije zaboravila da sakrije ono što treba da bude sakriveno i da sačuva svoje ime i čednost.

Trojanke je brzo digoše. Setiše se Prijamove dece i njihovu prolitu oplakaše krv, na prvom mestu Poliksenu i Hekubu, kraljicu i majku, nedavno u kraljevskoj palati, oličenje azijske sreće, a sad samo bezvredan delić ratnog plena. Odisej joj uopšte ne bi dozvolio da stupi na njegov brod da nije bila Hekotorova mati. S mukom je Hektor našao majci gospodara. Kćerkino studeno telo ona sad očajno grli; suze koje je često lila za zemljom, decom i mužem sad poklanja kćeri i pušta ih da padaju u ranu, ljubi njena studena usta i ponovo se bije u grudi. A onda, klizeći sedom kosom preko usirene krvi i pošto je noktima razderala grudi, reče tužnim glasom: «Kćerko, moja poslednja tugo – kakvu još žalost mogu da čekam? – mrtva si i ja sad gledam tvoju ranu koja je i moja. Samo zato da bih sve svoje od hudog mača izgubila, sad si i ti od njega pala. Verovala sam da te tvoj pol štiti od mača, a ti si ipak od njega pala. Život ti uze onaj što ti je i braću pogubio, onaj što je razorio Troju i učinio me bezdetnom – Ahil. Ja sam mislila, kad je pao od Parisovih i Apolonovih strela, da se Ahila više ne moram bojati. A trebalo je da ga se bojim, jer se i njegov sahranjeni pepeo diže protiv našeg velikog doma, njegov prkos bije i iz njegovog groba. Njemu sam rodila svu decu. Veliki Ilion je sravnjen sa zemljom; stradanjima naroda je sa padom grada došao kraj, ali je došao. Pergamon stoji samo zbog mene, moja žalosna priča se nastavlja. Nekad sam bila najmoćnija žena na svetu: snaga mi je bila u mužu, u mojim sinovima i kćerima. Sad sam otrgnuta i od njihovih grobova i vode me u tuđinu kao Penelopinu robinju. Ona će da me pokazuje ženama Itake kako predem na vreteno i na drugu i da kaže: ‘Ovo je Hektorova majka i Pijamova žena!’ Ti, koja si posle toliko izgubljenih bila jedina uteha svoje majke, morala si da umreš da bi umirila sen jednoga neprijatelja. Rodila sam dete za grob jednog neprijatelja. Što sam živa, hladna kao led i tvrda? Šta čekam? Šta mi nudiš, starosti? Bogovi, jeste li mi produžili život zbog toga da bih mogla da vidim što više mog roda na odru? Ko bi mogao i da pomisli da ću tek nakon pada Troje za moga muža Prijama govoriti da je srećan što je mrtav, što je izbegao da vidi tebe, moja kćeri, na odru; da je srećan tek kad je izgubio i krunu i život, ko bi to mogao i da pomisli? Ali, ti si princeza i moraš da budeš sahranjena kako dolikuje princezi. I tvoje telo će da se nađe u porodičnom mauzoleju. Ne, nismo te sreće. Ti ćeš da dobiješ samo suze materine i peščanu humku u tuđini kao pogrebne darove. Sve što smo imali izgubljeno je. Jedno me ipak drži u životu. Premda ne tako davno, moj mili sin Polidor, pre najmlađi od sinova a sad jedini živ, predat je na čuvanje ovde u blizini kralju bistonskom. Ali, zašto ne operem Polikseninu užasnu ranu i ne obrišem krv s njenog lica?» Hekuba umuknu. Čupajući kosu i teturajući niz obalu, jadnica, povika: «Trojanke, nađite neki krčag i donesite mi u njemu vode!»

Ali, šta je sad ovo? Polidorov leš ispružen na obali. Gle kakvu je Polimestorov smrtonosni nož zadao ranu! Sve Trojanke zakukaše. Samo Hekuba ćuti. Suze i reči što naviru iz slomljenog srca zaustavlja užas. Nepokretna, kao ukopana, kao stena stoji i zuri u zemlju pred sobom. Onda očajno podiže pogled put neba, pa se onda zagleda u crte lica ili u ranu na grudima. Pogled se zaustavi na rani. Dušu joj puni gorčina; grudi plamte gnevom. Kao da je još kraljica, odluči da kazni zlotvora i zanosi se mišlju kojom bi ga smrću umorila. Kao kad se pitoma lavica razbesni kad izgubi mladunče i prati trag zveri koja ga je ugrabila premda se zver ne vidi, takva je bila Hekuba. Ispunjena tugom i gorčinom, nesvesna svojih godina, ali savršeno svesna gneva, ona traži ubicu Polimestora. Smesta zahteva prijem. Hoće lično da pokaže kralju dragocenost koju je sakrila za svoga sina Polidora. Kralj poverova i zaslepljen lakomošću na blago primi je sam u posetu. Glasom ulizice reče kralj lukavo: «Pa, Hekuba, požuri, predaj mi blago! Bogom ti se kunem da će sve što daš i što ćeš dati biti njegovo!» Kad ču krivokletni govor s njegovih usana, uskipe u njoj gnev i bes. Hitro mu zgrabi ruku, pozva grupu robinja, zakopa svoje preste u oči verolomnika i iskopa mu ih, snaga joj dođe od gneva. Tračanke spopade srdžba zbog sakaćenja kralja i nasrnuše na Hekubu nožima i kamenjem. Ona trči za bačenim kamenjem, njuši ih i grize režeći promuklo. Otvori usta i pokuša da govori, ali joj se reči izmetnuše u lavež. I Hekuba se preobrazi u kučku. To mesto i danas nosi ime po tom događaju, a Hekuba je još dugo vijala i skičala po obalama sitonskim iz žalosti zbog zle sudbine. Hekubina nesreća nije dirnula samo njene sunarodnike već i sve grčke narode i sve nebeske bogove. I sama Junona, koja je Jupiterova sestra i ljuba, govorila je da Hekuba nije zaslužila takvu sudbinu.

Memnon (576 – 622)  

Samo Aurora, premda je u toku rata bila na strani Tojanaca, ne žali ni za Trojom ni za Hekubom: njeno je srce mori tuga za preranom Memnonovom smrću. Njegova je mati Aurora, boginja, svojim očima videla kako pao od Ahilovog koplja na frigijskom ratištu. Kad je ispustio dušu, izblede rumen jutarnjeg neba i nebo se zavi u crne oblake. Mati nije mogla ni da gleda kako plamen proždire telo njenog sina. Raspusti kosu i bez oklevanja pade ničice pred noge moćnog Jupitera: «Premda se ne usuđujem da se uporedim sa ostalim boginjama zlatnog etera – tako su malobrojni moji hramovi na zemlji – dolazim ipak kao boginja preda te, ali ne da tražim oltar, hram, žrtve paljenice ni svečane dane» – reče ona. «Ako uzmeš u obzir posao koji obavljam, premda samo žena, kad jutarnjom svetlošću donosim odluku kad će noć da se svrši, nadam se ipak da uviđaš da i ja zaslužujem neku platu. Ali, neka sad plate! Aurori nije sad do plate. Memnon, moj sin je mrtav. Hrabro se premda uzalud lukom i strelom borio na strani strica Prijama i pao u cvetu mladosti – tako su bogovi hteli – od ruke velikog Ahila. Učini, ukaži neku počast njegovoj smrti za utehu ucveljene majke, oče i kralju svih bogova!»

Jupiter usliši njenu molitvu. Kad Memnonovo telo sagore na lomači i lelujavi dim preobrazi dan u noć, tamniju od pare što se kao dah diže iz dubina reka i zgusne u maglu koja ne propušta sunčeve zrake, digoše se pepeo i varnice u nebo gde dobiše oblik tela koje dobi toplotu i život iz vatre. Laki pepeo dade mu krila i ponese ga u visine. Je li to neko krilato biće? U početku samo utvara, ali uskoro zašušta perje – prava ptica! I s njom čitavo jato istih ptica. Tri puta obleteše oko lomače, tri puta se začu klepet njihovih krila, a četvrti put razdeliše se na dve vojske i sukobiše u krvavom boju kandžama i kljunovima razdirući jedna drugoj grudi i kidajući krila. Sve na kraju padoše na zemlju kao žrtve junaka. Još se ipak sećaju da su postale od hrabrog junaka. Po njemu dobiše i ime Memnonides¹. Svake godine kad sunce zatvori krug Zodijaka, one ponovo idu u rat i ginu u slavu svog praroditelja.

I tako, dok svi oplakuju Hekubino preobraženje u kučku što po obali cvili i laje, Aurora je sasvim slomljena sopstvenom žalošću. Ona i dan-danas oplakuje sina, a njene su suze jutarnja rosa.

Enejina lutanja I (623 – 631)

No namera sudbine nije bila da se sa rušenjem i razaranjem Troje sahrani i njena budućnost. Kao svetinju je Venerin sin Eneja, kroz zapaljeni grad i grčke mačeve, na plećima izneo ostarelog oca i kućne bogove. Od svega blaga, to je bilo sve što je sa sobom poneo i k tome još sina Askanija. Ubrzo zatim iz Antandra isplovi s brodovima na morsku pučinu. Brzo napusti trakijske podle kolibe, tu zemlju zlodela, koja je natopljena Polidorovom nevinom krvlju i stiže na Apolonovo ostrvo Delos, gde bratski bi dočekan. Anije je vladao tim ostrvom i obožavao Feba kao njegov sveštenik. On ih sve primi u dvor i u hram. Eneji pokaza grad sa slavnim svetilištima i panjeve dvaju drveta za koje se Letona uhvatila kad su je snašle porođajne muke. Tamjan je zapalio i vinom ga polio; i utroba žrtvenih bikova bi prineta na uobičajeni način. Kad su obavili obrede uputiše se u palatu gde su se smestili na visoke prostirke i gostili plodovima Cerere i Bakha. Onda reče čestiti Anhis: «Apolonov odabrani svešteniče, ako se ne varam, kad sam prvi put bio gost ovog časnog doma, domaćin mi se pohvali da ima jednog sina i četiri kćeri.» Anije tužno klimnu glavom povezanom snežnobelom vrpcom i reče:

Anijeve kćeri   (632 – 674)  

«Ne varaš se, moćni junače. Video si blagoslovenog čoveka sa petoro veličanstvene dece. A sad sam gotovo bez poroda, jer kakvu mi radost pruža sin koji je u tuđini? On živi na ostrvu koje nosi njegovo ime, Andros. Tamo mu je kuća; on u moje ime vlada tim ostrvom. Od Apolona je dobio proročanski dar, a Liber¹ je sestre bogatije obdario nego su mogle i da požele. Jer, svaka stvar koju moje kćeri dodirnu istog se trena pretvore u žito, u grožđe, u maslinovo ulje: obogatih se zahvaljujući njihovom daru. Kad to dopre do ušiju Agamemnona koji je pošao na Troju – jer, veruj, i mi smo osetili oluju koja je donela propast Troji – uprkos otporu, ugrabi ih silom oružja i natera da hrane grčku vojsku darovima bogova. Devojke se razbežaše na razne strane. Dve su stigle na Evbeju, druge dve potraže brata Androsa. No stiže neprijateljska vojska i zapreti ratom ako se devojke ne usutpe. Brat im morao je da ih preda neprijatelju. Možda može i da se oprosti njegova popustljivost: nije tamo bilo Eneje da ih brani, ni Hektora koji vam je omogućio da opstanete sve ove godine. Kad su se vojnici spremali da robinjama stave lance, dok su još bile slobodne, one dignu ruke u nebo i poviču: «Pomozi, oče Bakho!» – i bog koji im je dao dar, usliši vapaj i pomože im, ako se tako može nazvati čudesni gubitak njihovog prirodnog oblika, premda ja ne znam ni kad ni kako su ga izgubile. Samo znam da je kraj strašan: moje su se kćeri zaodele perjem i postale dve snežnobele golubice, ptice zaveštane Veneri, tvojoj dragoj družbenici, Anhise².»

Pošto su tako uz razgovor utažili glad i žeđ, diže se trpeza i noć prođe u počinku. Rano ujutru ustadoše i posetiše proročište. Feb im zapovedi da traže svoju ostarelu majku, pradomovinu njihovih otaca. Kralj ih isprati do broda i darova: Anhisu dade štap, njegovom unuku ogrtač i tobolac, a Eneji činiju za mešanje vina koju je dobio na dar od prijatelja Terzesa iz Tebe u Beotiji.

Orionove kćeri (675 – 704)                  

Tu je činiju činio Alkon iz Hile na Rodosu koji je u bronzu s vanjske strane urezao dugu priču. _________________

¹Liber –  Slobodan, atribut koji latinski pesnici često daju Bakhu (Dionisu). ²Anhis je s Venerom dobio Eneju.

Na njoj je predtavljen grad sa sedam kapija, koje se jasno vide i kazuju ime grada¹. Van gradskih zidina vide se vatre, pogrebna povorka i grobovi; tebanske majke čije razgolićene grudi i raspletene kose upućuju na suze i žalost. A nimfe suzama oplakuju izvore koji su presušili. Drveće je golo, a koze traže pašu po liticama. Unutra u gradu vide se Orionove kćeri. Jedna muškom odlučnošću zadaje sebi udarac mačem u obnaženo grlo, dok je druga koja se povredila nevinom iglom za vezenje već umrla za svoj narod. Sad ih nose u veličanstvenoj povorci kroz grad i spaljuju na lomači u prisustvu Tebanaca. Ali, da se seme ne bi zatrlo, iz pepela niču dva dečaka koji su u priči poznati kao Koroni; oni idu ispred povorke koja nosi pepeo pokojnica. Tako je činija od stare bronze ukrašena lepim slikama, a njen rub reljefom pozlaćenog akantusa. Trojanci za uzdarje dadoše ništa manje lepe poklone. Sveštenik dobi posudu za čuvanje tamjana, te činiju i venac ukrašen zlatom i dragim kamenjem.

Pamteći da im je Teuker praroditelj, Trojanci se sa Delosa uputiše na Krit, no ne mogoše da podnesu njegovu klimu pa su brzo napustili njegovih stotinu gradova čeznući za obalama Ausonije. Oluja ih prisili da se sklone u bedne uvale Strofadskih ostrva, gde ih uplaši harpija Elona. Već su prošli pored luka Dulihiona, Itake, pa Samos i Neritov dom koji se nalazio u kraljevstvu verolomnog Ulisa. Videli su u daljini Ambraciju, grad za koji su se tri boga² nadmetala, i pastira koji je preobražen u stenu; sad je ta stena poznata po božanstvu Akcijuma, Apolonu. Posetiše Dodonu, gde proročica govori iz hrasta, videše Haonijski zaliv, gde su jednom sinovi kralja Muniha uspeli da na krilima pobegnu iz zapaljenog doma. Odatle se uputiše u Korkiru bogatu voćnjacima, a stigoše u epirski grad Butrot gde je žezlo držao frigijski prorok Helen u novoj Troji. Kad su tu uz pomoć Prijamovog sina Helena dobili pouzdana znamenja produžiše plovidbu prema Siciliji koja proteže tri kraka u more: Pahimos gleda prema jugu sa kišnim vetrovima, Lilibeon je izložen blažim vetrovima sa zapada, dok je Pilorus usmeren prema severnim vetrovima i Medvedima koji izbegavaju more. Trojanci su upravo tu uplovili. Uz pomoć vesala i morske struje pristanu u zavetrinu peščanih obala Zanklesa. Moreuz je tu opasan. Desno je Skila sa devojačkim licem, dok je oko crnog trbuha opasuju psi što razjapljenih čeljusti reže i laju, a levo Haribda koja u vrtlozima usrkuje brodove a onda munjevito izbacuje van. Ako priče koje su nam pesnici ostavili nisu sasvim lišene osnove, Skila je zaista bila devojka; prosci su se nadmetali za njenu ruku, a ona ih je izbegavala i često odlazila morskim nimfama koje su je volele. S njima je sedela i pričala im kako se šegači i izmotava sa proscima.

Galateja i Polifem   (740 – 897)                  

Jednoga dana je pomagala nimfi Galateji da se isčešlja. Nimfa je stalno uzdisala, a onda očajno reče: «Devojko, čitava četa blagih ljudi pokušava da osvoji tvoje srce. Ti možeš ako hoćeš mirne duše da ih odbiješ. A ja, kojoj je otac Nerej, a mati marinplava Doris, i koja bih mogla da se osećam bezbednom pošto imam mnogo sestara, jedva sam, s tugom u srcu, umakla da me kiklop ne obljubi …» Ovde suze guše njen glas. No Skila obrisa njene suze snežnobelim prstima i pokuša da je uteši. «Draga Galatejo, kaži što plačeš. Meni možeš da veruješ!» – reče i nereida joj poveri svoju priču.

«Faun, bog brda i dolina, imao je sa nimfom Semetidom sina Akisa. I za oca i za majku on je bio izvor radosti, ali pre i iznad svega za mene lično, jer sam ga već bila zavolela premda mu još nije bilo ni šesnaest godina: tek što su mu se rumeni obrazi zaodeli zlatnim maljama. Njega sam volela. A Kiklop se svim silama trudio da me zavede i obljubi. Kad bi me neko pitao, ne bih znala da odgovorim jesam li više volela Akisa ili mrzila Kiklopa. Ljubav i mržnja su mi ispunjavale grudi. O, Venero majko, kako imaš veliku vlast nad našim srcima! Jer Kiklop beše tako divalj da su se i šume užasavale njegovog prisustva; nikad ga nije video neki stranac kome on nije uzeo život i, premda je prezirao bogove i uzvišeni Olimp, grejala ga je vatra ljubavi. Plamen ljubavne strasti prema meni toliko se razbuktao u njegovim grudima da je potpuno zaboravio stada i pećine. Da bi stekao moju naklonost, Polifem poče da vodi računa i o svom

_____________

¹Sedmovrata Teba. ²Apolon, Dijana i Herakle: pastir Kragalej kao sudija dodeli grad Herkulu, i Apolon ga preobrazi u stenu Sicilije i da isplove iz njih.

izgledu. Doteruje čekinjastu kosu grabljama, kosirom podrezuje rutavu bradu, nastoji da izgleda manje besan kad se ogleda u izvoru. Strast za ubijanjem, bezobzirnost i nezasitna krvoločnost – sve je to on odjednom gurnuo ustranu: brodovi mogu bezbedno da pristaju u luke Jednoga dana pristade na Siciliju, u blizini Etne Evrimov sin Telem, nepogrešiv tumač ptičjih glasova. Ode on zaljubljenom Kiklopu i kaže mu: «Suđeno ti je da te Ulis liši i tog jednog oka na sred čela.» Kiklop kroz grohotan smeh reče: «Grešiš, budalo, među prorocima! Jedna mi je devojka već zaslepila oko!» I tako on prezre glas istine kočoperno divovskim koracima koračajući obalom, a onda se, umoran, povuče u pećinu.

«Daleko u pučinu strši visoki klinasti rt oko kojeg se talasi sa obe strane kovitlaju. Na taj se rt  divlji Kiklop popenje i sedne na vrh njega; i celo se stado pentra za njim premda ga niko ne goni. Bor – koji bi mogao da bude jarbol za veliko jedro a koji njemu služi kao štap – položi on pred noge i uze sviralu sastavljenu od stotinu trski. Brda i doline odjekuju od pastirske muzike, i morski talasi slušaju. Zaklonjena liticom, sedela sam na kolenu svoga prijatelja, slušala i zapamtila sve što je Kiklop na dalekom rtu svirao.

«’Ti, Galateja, zračiš lepotom poput latica snežnobelog oleandra, raskošnija od livade u cvetu, vitkija od jasike, bleštava kao kristalno staklo, nestašnija i razigranija od jareta, uglađenija od školjki što ih okean gladi, želim te kao ozebao sunce ili senoviti hlad na letnjoj pripeci! Plemenija od mirisne jabuke, ljupkija od tankovrhe jele, bleštavija od leda i slađa od zrelog grožđa, mekša od jomuže i od labudovog paperja, raskošnija od lepe bašte – o, kad me ti samo ne bi izbegavala! No ti si i divljija od neukroćene junice, Galateja, tvrđa od prastarog hrasta, ali i mekša od morske pene, vitkija i žilavija od korena rakite, tvrdoglavija od ove kamene hridi, silovitija od zahuktale reke. Ponosnija si od pauna kad se šepuri, vatrenija od vatre, oštrija od trna, žešća od mečke kad neguje mlado; gluvlja si od okeana, zlija i surovija od zgaženog poskoka, samo mnogo brža – mana koje bih te najradije lišio – brža si od srndaća kojeg gone psi što štekću; da, brža si i od pobesnele oluje.

«’O, kad bi samo znala, kajala bi se što me odbijaš i proklinjala svoju izveštačenost. Da znaš, trudila bi se da zadržiš moju ljubav. Imam pećinu na prisojnoj strani, ulaz joj na svod od stanca kamena nikad ne propušta ni podnevnu žegu, ni zimsku hladnoću. Moji voćnjaci stenju od roda jabuka, moje su loze nabrekle od grozdova zlatnožutih i purpurnocrvenih; svaku letinu čuvam za tvoju radost. Svojim ćeš rukama da bereš najukusnije jagode što rastu ispod drveća, drenjine ujesen i sočne šljive, ne samo modrulje, već i ukusnije sorte koje imaju zlatnu boju mladog voska. Ako me uzmeš da ti budem čovek, nikad nećeš poželeti kesten ili ribizlu. Svako će drvo da rađa voće.

«’Sve ove koze, ovce i goveda što vidiš moji su. Moja stada pasu po brdima i dolinama; jedan deo ostaje u pećini. Ako me pitaš za broj, broja im ne znam. Samo siromah broji stado! Ali, ne moraš da veruješ mojim rečima. Ako dođeš mom toru, svojim očima ćeš videti da im noge jedva opkoračuju vimena, tako su nabrekla. Videćeš janjce i jariće u udobnim kòcima. Uvek imam izobilje punomasnog mleka; jedan deo čuvam za piće u prirodnom stanju, dok se veći deo pomoću sirišta pretvara u sir. Mezimčad koju stavim tebi u krilo neće da budu obični darovi, koje nije teško dobiti, kao što su srna, zec ili koza, par golubova ili gnezdo ptica skinuto sa vrha nekog stabla. Našao sam dvoje bliznadi s kojima ćeš moći da se igraš. Toliko su slični jedno drugom da ćeš jedva da ih razlikuješ, i nekoliko mečadi koje sam neki dan ugrabio od rundave mečke na planinskom vrhu. Kad sam ih našao, rekao sam sebi, ‘Čuvaću ih za moju ljubav!’ A sad, Galateja, digni blistavu glavu iz plave pučine i padni mi u naručje! Ne preziri darove koje ti nudim!

«’Znaj da sam upoznao sebe: nedavno sam se video u ogledalu mirne lokve i svideo mi se lik s kojim su se srele moje oči. Gledaj koliki sam! Ni veliki Jupiter na nebesima nije krupniji od mene. Jer vi pričate kako gore na nebu vlada Jupiter, ma ko da je on. Čitava šuma pokriva mi runjava leđa i ramena. Nemoj da misliš da sam ružan zbog toga što mi je telo prekriveno čekinjom. Drvo je ružno kad na njemu nema lišća, a i konj je, ako mu griva ne pokriva doratasti vrat; ptice su odevene u perje, a ovce u meku vunu. Čovek lepo izgleda sa bradom i runjavim grudima. Ja imam samo jedno oko na sred čela, ali ono ima razmere velikog štita. Smeta li to? I Sunce s neba na ceo svet gleda jednim okom. Imaj na umu da moj otac¹ vlada u tvojoj oblasti mora. On će ti biti svekar. Smiluj se, molim te, i usliši moje pokorne molbe. Ti si jedino biće pred kojim se ja klanjam. Ja prezirem oholog Jupitera i njegovo nebo i munje. Ja se samo tebe bojim, Galateja: tvoja srdžba je strašnija od munje. Istinu da ti kažem, lakše bih podnosio tvoj surovi prezir, kad bi prezirala sve prosce. Ali, zašto voliš Akisa a prezireš jednog kiklopa? Je li moj zagrljaj gori od Akisovog? Ali, eto ga tamo! Neka voli sebe i neka bude tvoja ljubav, Galateja, premda me to, razume se, mnogo ljuti; kad bih samo smeo da to pokažem! Uveriće se taj da imam snagu, kao što i priliči gorostasu; ja ću da mu prospem drob i da ga rastrgnem na komade koje ću da bacim u tvoje more – neka to bude vaše sjedinjenje! Jer, ja te volim, a tvoja hladnoća samo raspiruje moju vatru! Jao meni, osećam da mi u grudima bukti Etna! A ti, uprkos tome, nećeš da čuješ moje vapaje, Galateja!’

«Kad se tako izjadao, skoči. Sve sam jasno videla. Ali, on nije vladao sobom. Poput razjareog bika kad mu se uzme krava, jurio je unezvereno po pašnjacima i livadama. Onda spazi mene i Akisa. Sedeli smo mirno, bezazleno. ‘Tu li ste vi!’, povika on. ‘Da ovo bude kraj vašim ljubavnim sastancima o tome ću da se pobrinem ja!’, grmi, srž nam se u kostima ledi od straha. Upravo kako se može očekivati od razdraženog kiklopa, cela se Etna trese od njegovog glasa. Toliko sam se uplašila da sam odmah skočila u uzburkano more. A Simetisov sin naže da beži vapeći: ‘U pomoć, Galateja! U pomoć, roditelji! Pogiboh! Da izbegnem sigurnu smrt, pružite mi sklonište u vašem carstvu!’ Kiklop ga stiže. Odvali kamenu gromadu od brda i baci je. I premda samo jednim krajem pogodi Akisa, rastavi ga sa životom. Učinili smo samo što nam je sudbina dozvolila: postarala sam se da se moj voljeni Akis zaodene prirodom svoga dede po majci i stekne moć rečnog boga. Ispod gromade poteče krvav potok, ali purpur krvi ubrzo poče da bledi. Najpre dobi izgled mutne bujice a onda se malo-pomalo sasvim izbistri. A ona gromada se rascepi i iz nje niče zelena biljka, dok se u dubini čuje žubor vode. Odjednom se na naše iznenađenje iz one pukotine do pasa diže mladić sa tek niklim roščićima ukrašenim vencem od rogoza. Beše sličan Akisu, samo što je bio krupniji i što mu je lice bilo tamnoplavo. U reku se, dakle, preobrazi Akis i ta reka i danas nosi njegovo ime.»

Tako Galateja završi svoju priču. Nereide se raziđoše i zaplivaše u mirnom moru. Samo se Skila vrati, jer ona ne sme da se bavi dugo u moru. Šeta naga po obali, ali se brzo zamori i prepusti umorno telo da se ljuljuška u blagim talasima u zatonu.

Glauk i Skila, (I)  (898 – 967)

More se odjednom rastavi i iz njega izađe njegov novi stanovnik Glauk koji se nedavno u Evbejskom Antedonu preobrazio. Čim ugleda Skilu, zaljubi se u nju. Reči koje bi po njegovom mišljenju mogle da privuku devojku što beži dovikuje za njom, no voljena i dalje beži. Noge joj od straha okrilatile i skloni se na jedan vis nedaleko od obale. Uz sami moreuz diže se šiljat senovit kom gusto obrastao drvećem. Tu je Skila bila sasvim bezbedna. Ne znajući da li je Glauk čudovište ili bog, sa strahom je posmatrala njegovo plavozeleno telo, crna kosa mu pokrila ramena, a vitki mu se rep diže do slabina. Morski bog shvati da je Skila zapanjena i, skočiv na obližu stenu, reče:

«Devojko, ja nisam čudovište ni opasna neman, već morski bog. Moja vlast nad morem nije ništa manja od Protejeve ili Tritonove, ili Atamasovog sina Palemona. Još dok sam bio čovek čeznuo sam za carstvom mora, a živeo sam kao ribar gore na talasima. Nekad sam vukao mreže sa ulovom prema obali, a nekad sa štapom i udicom u ruci sedeo na steni.Uz morsku obalu ima jedna ravna luka. Pesak s jedne strane prekrivaju talasi, a s druge trava i žbunje. Nikad tu travu rogate krave nisu pasle, ni mirne ovce, ni vragolaste koze; nikad vredne pčele nisu tu s tih cvetova kupile med; nikad tu nije opleten venac za neko slavlje, niti je gurava kosa pokosila otkos trave. Nikad pre tu nije stupila ljudska noga. Tu sam sedeo i sušio mreže. Ulov sam u redovima prostirao po travi da prebrojim ribe, kako one koje su se zaglavile u mrežu tako i one koje su neoprezno progutale udicu. Taj događaj liči na pesmu, a zašto bih knadio pesmu? Brzo, čim dodirnuše travu, ribe počeše da se praćakaju i izvijaju kao u vodi. Skamenjen od čuda _______________

¹Neptun

gledao sam ih diveći se. I ceo se ulov vrati u more ostavljajući me na obali. Dugo sam stajao zapanjen pitajući se je li razlog neki bog, ili sokovi trave. ‘Kakvu moć može da ima trava?’, kažem i uberem nekoliko struka, uzmem u usta i počnem da žvaćem. Samo što je zagonetni sok zamakao niz grlo, osetih neodoljiv trzaj duboko u telu, neku nagonsku želju da se preobrazim i promenim oblik. Bila je to neodoljiva želja protiv koje nisam mogao da se borim. I tada rekoh: ‘Zbogom, zemljo! Nikad više moja noga neće stati na te!’ I zaronih u more.

Bogovi mora me primiše sa dobrodošlicom kao jednoga od svojih. Ali, obratiše se Okeanu i Tetidi s molbom da iz mog tela odstrane sve smrtno. Devet puta izgovoriše čarobne basme koje me oslobodiše svih grehova i zapovediše da obnažim grudi za stotinu reka. Odjednom potekoše reke sa svih strana; štaviše, ceo se potop istog trena sruči s moga temena. Od svega što me zadesi toliko znam. To je sve čega se sećam. Izgubio sam svest. Kad mi se svest ponovo vratila, shvatio sam da sam vanjskim izgledom postao drugo biće i da mi ni stvest nije ista. Tek tada, dok plivam po morskoj pučini, primetih zelen što se lepo leluja po kosi i bradi,  po moćnim ramenima i modrim mišicama i po nogama što su se srasle u riblji rep sa perajama. Ali, šta će mi lepi oblik, šta li prijateljstvo morskih boginja, šta će mi zvanje boga, kad ti ni najmanje ne mariš za mene?»

Dok je tako govorio i još dosta toga imao na srcu, pobeže Skila. A, Glauk, ogorčen zbog toga što je dobijan, uputi se prema dvorima kćerke boga sunca, čarobnice Kirke.

Knjiga XIV

Glauk i Skila – II  (1 – 74)

Evbejin sin Glauk, žitelj belogrivog talasa napusti Etnu, koja teško pritiska ramena giganta. Beži sa kiklopskih polja koja ralo niked nije oralo, ni motika kopala ubiranja letine radi, niti su po njima ikad gazili volovi u jarmu. Plivao je između Mesane i zidina Regiona kroz brodolomni moreuz što odvaja Siciliju od kopna Ausonije. Odatle je hitrim zaveslajima snažnih mišica prešao Tirensko more i stigao kod Sunčeve kćeri Kirke, na njen čarobni breg i u njene dvore pune raznovrsnih zveri i životinja. Kad se sreo i izmenjao pozdrave s njom, gost joj se obrati.

«Boginjo, smiluj se jednom bogu! Samo ti možeš da olakšaš moje muke, ako nalaziš da zaslužujem da mi se pomogne. Niko bolje od mene ne zna kako veliku moć imaju sokovi trava: mene su lično preobrazili. A sad da ti kažem šta izaziva moj nemir. Tu, na italijanskoj obali, preko puta grada Mesane Skila mi začara pogled. Stid me je da ti nabrajam sve moje molbe i obećanja i laskave reči koje je ona primila sasvim hladno. Ako u tvojim čarobnim rečima ima neki lek, izgovori te reči tvojim svetim ustima! Ako su trave moćnije, posluži se travama, njihova je čarobna moć tebi poznata! Nemoj da lečiš mene, ne vidaj moje ranjeno srce! Ne gasi moj žar, nego učini da ga i Skila oseti!»

Ničije srce nije prijemčivije od Kirkinog za plamen ljubavi. Možda je njena priroda takva; a može biti i da  joj je to dar od Venere da se osveti bogu Suncu što je obelodanio njenu ljubav s Marsom. Zato ovakav odgovor ona dade:

«Bolje da tražiš neku ženu čije su želje i misli istovetne sa tvojima, koja će da ti uzvrati ljubav! Ti zaslužuješ da ženska bića za tobom uzdišu. I poseduješ sve što je potrebno za ljubav. Pruži mi nadu i tebi će se, veruj mi, pružiti. Ne sumnjaj u sebe, nego veruj u svoju draž. Ja sam moćna boginja i kćer žarkoga Sunca! Golema je moć mojih čarobnih trava i basama. No i pored toga ja čeznem za tobom. Hladnoćom odgovori na Skilinu hladnoću.»

Na ove ponude on odgovori: «Pre će drveće da olista u moru i morska trava da raste po planinama nego što moja ljubav prema Skili isplavi, bog joj dao zdravlje!»

Kirka se razgnevi. No kako ne može – niti hoće – da se sveti Glauku, jer u njega je zaljubljena, njena se mržnja okrenu protiv Skile, koja je poželjnija od nje. Uvređena Glaukovim prezrivim odbijanjem, ona u avanu stuče čarobne trave pune otrova i zapeva začaravajuće basmice. Pošto obuče tamnoplavu haljinu, u pratnji divljih zveri koje su se nežno mazile uz boginju, ode u palatu. Onda se zaputi u Region preko puta mesanskih stena i skoči na uskovitlane talase. Smelo korača suve obuće po krestama talasa kao s kamena na kamen.

Ima jedan usamljen zaliv u obliku luka, udobni Skilin kutak u koji se sklanja od žege i buke šumnih talasa, kad sunce prži punom snagom i kad su senke najkraće. Kirka zagadi vodu groznim otrovima, pomeša talase sa otrovima koje iscedi iz štetnog korenja. Onda tri puta po devet puta prošapta tajanstvene basme pakosnim ustima.

Dođe Skila, zagazi u more do pasa i vide kako joj trbuh nagrdiše razjareni psi što reže i laju. U početku nije mogla da veruje da pripadaju njenom telu. Uplaši se, pokuša da beži i da otera razjarene životinje. Ali, dok ona beži, psi je ukorak prate. Gde su bila njena bedra i noge i stopala sad vidi rulju, mnoštvo, razjarenih Kerberovih čeljusti u lancu; leđa im se srastaju s njenim trbuhom i kukovima koji se naglo šire i rastu. Zaljubljeni Glauk briznu u plač i pobeže od gnusne Kirke koja se svirepo poslužila moćnim travama. Skila ostade gde je i bila. Ali, čim joj se pruži prilika, zgrabi nekoliko Ulisovih ljudi da se osveti Kirki. Htela je da ih pošalje na dno mora, ali se već bila preobrazila u hrid. I sad stoji tamo ta hrid, koju moreplovci nastoje da izbegnu njenu blizinu.

Enejina lutanja – II  (75 – 608)

Ali, kad su trojanski brodovi uz pomoć vesala mirno plovili pored nje i Haribdinih razjapljenih ralja prema obalama Ausonije, vrati ih strašna oluja natrag na libijske obale. Tu Didona gostoljubivo primi Eneju u svoj dom i srce. Duboko ranjena odlaskom frigijskog ljubavnika, ona se pope na lomaču koju je sama potpalila radi prinošenja žrtve, sruči sebi mač u grudi – ostavljena na cedilu, ostavi ona svet.

I tako, iz sidonskog grada, nanovo podignutog na peščanim obalama, plovi Eneja do Eriksa i vernog Ahata. Tu prinese žrtvu na očev grob. Onda nastavi plovidbu brodovima koje Irida po zapovedi Junone zamalo sve ne spali, i prođe pored Eolovog carstva, gde sumporni dim kulja iz zemlje, pa pored stena Sirena. Premda mu kormilara Palinura proguta more, Eneja nastavi plovidbu pored Inarime i Ptohite i Pitekuze na golom bregu, koju njeni stanovnici nazivaju Majmungradom. Ranije su bili poznati kao Kekropsi, ali ih je Jupiter pretvorio u bića nakaznog oblika zbog toga što nije mogao da podnosi njihovu laživost, podlost i gnusne zločine. Hteo je da budu drukčiji od ljudi, ali i da podsećaju na njih. Skratio im je noge i spljoštio noseve, izbrazdao im lica staračkim borama i prekrio tela smeđim krznom, a onda ih proterao na ovo ostrvo. Ali najpre im je oduzeo moć govora, kako ne bi mogli da izgovaraju užasna krivokletstva. Ostavio im je samo sposobnost da se promuklom drekom žale.

Sibila (101 – 153)

Kad je minuo pored Pitekuze i prošao između Partenoplovog grada Napulja s desne i groba Eolovog sina Misena s leve strane stiže Eneja na močvarne obale Kume i uđe u pećinu dugovečne Sibile. On je zamoli da pođe s njim u mračni svet Averna, gde je njegov otac Anhis boravio. Dugo je Sibila zurila u zemlju, a onda podiže glavu pošto joj se duša ispuni božanstvom i najzad progovori u zanosu:

«Mnogo išteš od mene, najveći od svih velikih junaka. Tvoja je smelost proverena među mačevima, a poštenje i pobožnost kad si proneo oca kroz zapaljeni grad. Ne plaši se, dakle, Trojanče! Biće kao što želiš. Jer, namera mi je da te vodim u grad Jelision gde se nalazi sen tvoga oca. Pregaocu su svi putevi otvoreni» – tako reče Sibila, pokaza Eneji zlatnu granu u gaju avernalske Junonine¹ i reče mu da je odlomi, što on spremno učini i tim činom dobi dozvolu da siđe i da vidi strašne dragocenosti Orka, svoje pretke i najzad sen ostarelog i duševnog oca Anhisa. I tu se upozna sa zakonima onoga sveta i budućim bitkama i beskrajnim teškoćama.

Naporna i strma je staza što vodi prema svetlosti dana, no on zaboravi napore u razgovoru sa Sibilom. Dok se pentrao uz strašnu stazu u sumraku podzemnog sveta, reče Eneja: «Bez obzira da li si vaistinu boginja, ili božanstvom nadahnuto ljudsko biće, ti si za mene boginja. Nikad neću zaboraviti kako si mi spasila život i kako si me vodila duboko u staništa smrti i pomogla mi da izađem iz njih, pošto sam i samu smrt imao priliku da vidim. Ako se ikad ponovo vratim u beli svet među ljude, podići ću ti sveti hram u kojem će se uvek osećati miris tamjana.»

Proročica pogleda Eneju i uzdahnuv reče: «Nisam ja boginja. Smrtniku kao što si i sam ne priliči kâd tamjanom. Dobro razmisli o tome. Moguće da bih dobila večni život da sam Apolonu žrtvovala devičanstvo. Ali, dok se on nadao i darovima pokušavao da stekne moju naklonost, reče: ‘Reci, šta želiš, devojko! Sve što zaželiš biće tvoje! Tada sam zahvatila šaku peska i, koliko sam bila luda, poželeh da živim toliko godina koliko ima zrna peska u ruci. A zaboravih da zaištem neprolaznu mladost. Godine mi je dao, ali večnu mladost samo ako mu dozvolim da me obljubi. Odbila sam. I još sam devica. Ali srećna mladost me napustila i sad, ovako okopnela i nejaka, moram da podnosim kostoboljnu starost. Sad mi je sedam stotina

_______________

¹Persefone: Averno je sinonim podzemog sveta u kojem caruje Pluton, a njegova žena Persefona je Junona tog sveta.

godina, a treba da vidim još trista leta da se izravni broj godina sa brojem zrna peska. Doći će dan kad će duge godine da smanje i iscede moje telo tako da će ono postati lako kao pero. I niko neće verovati da me je nekad obožavao neki bog. Štaviše, ni Feb neće moći da me se seti, tako ću da se izmenim i da postanem nevidljiva. Pa ipak, Suđaje će da mi ostave glas, glas po kojem će me ljudi poznati»¹.

Dok Sibila tako govori, put vodi uzbrdo i brzo izađoše iz podzemnog sveta u oblast Kume. Pošto je prineo uobičajene žrtve bogovima, Eneja usidri flotu na obali koja će kasnije dobiti ime Kajeta. Iznuren lutanjima, tu se beše iskrcao i jedan od ljudi prevejanog Odiseja, Neritov sin  Makarej i odmah prepoznade Ahemenida, drugara koga su davno bili izgubili u kamenjaru Etne. Iznenadi se kad vide da je njegov drug u životu i povika: «Kako si se spasao? Je li to delo nekog boga, ili je tako htela sudbina? Zašto jedan Grk putuje u tuđinskim lađama? U koju zemlju plovi tvoj brod?»

Ahemenid (154 – 222)

A Ahemenid, koji više ne beše u ritama sapetim trnom na ramenu, već pristojno odeven u sopstvene haljine kao nekad, odgovori: «Neka još jednom vidim Polifema i njegove ljudskom krvlju umazane čeljusti, ako mi na ovom brodu nije lepše nego na onome našem sa Itake, i ako Eneju ne cenim kao svog oca! Jer, ma koliko želim, nikad ne mogu dovoljno da mu zahvalim. Jerbo, Enejina je zasluga što sad mogu da dišem i da govorim i da gledam nebo i sunce i, na kraju krajeva, što nisam završio u čeljustima Kiklopa, nego ću kad okončam život biti propisno sahranjen u zemlju, a ne u trbuhu nekog kiklopa. Jesam li mogao da mu vratim nezahvalnošću i da se potpuno oglušim o njegove zasluge?

«Kako sam se osećao kad sam vas, zaboravljen, video kako plovite prema pučini? Hteo sam da vas zovem, ali ne smedoh iz straha da ću otkriti svoj položaj. Zamalo vam nisu potopili brod zbog Ulisovih izazovnih kliktaja. Svojim sam očima gledao kako onaj gorostas odvali gromadu od brega i zavitla je u more. Video sam kako je još nekoliko velikih stena zavitlao mišicom snažnom poput katapulta. Toliko sam se plašio da će uzburkano more ili vazdušna struja da potope vaš brod  da sam potpuno smetnuo s uma da sam ostao sam na ostrvu sa Kiklopima. A kad ste se bekstvom spasli smrtne opasnosti, kiklop je lutao po brdima ječeći i kukajući, pipajući išao kroz šumu udarajući o drvo i o kamen. Krvave ruke ispruža prema moru, proklinje ceo ahajski rod i besno viče: ‘Kad bi sudbina htela da vrati Ulisa ili nekoga od njegovih ljudi da iskalim gnev, da mu prospem i pojedem creva, da mu rastrgnem telo, da osetim kako njegova krv klokoće u mom grlu, ili da napravim kašu od njegovog tela, avaj, kako bi mi tada gubitak oka malo značio!’ Tako je govorio, van sebe od gneva. I spopade me užasan strah kad mu videh čeljusti musave od ljudske krvi, njegove strašne ruke, ono grotlo što zjapi na sred čela, divovske noge, bradu i guku usirene krvi. Smrt je bila tako blizu, ali mi ona nije bila ni na kraj pameti. Bio sam se pomirio s tim da me neman uhvati i celog strpa sebi u trbuh. U svesti mi je zauvek ostalo urezano ono grozno vreme kad sam dvanaest puta video kako Kiklop o zemlju razbija Ulisove ljude, sve po dva odjednom. I kako ispružen preko leševa, poput čekinjama obraslog lava, proždire njihova creva, napola žive udove i komade mesa, kosti i mozga. Užas smrti ispuni mi dušu. Napola sam bio mrtav od straha kad videh kako guta i povraća ceo obrok pa opet jede i tera ga niz grlo vinom. Takav će biti moj kraj, mislio sam, jadan i žalostan. Mnoge sam dane proveo smrvljen, drhtao na svaki šum, plašeći se i istovremeno želeći smrt. Glad sam tažio lišćem i vlatima trave, drenjinama i žirom: sam, bespomoćan, ogorčen, plen patnje i smrti. Jednoga dana, nakon beskrajnih patnji ugledah brod u daljini i odmah stadoh mahati i van sebe od sreće trkom siđoh na obalu i dirnuh moreplovce u srce: premda sam Grk, primiše me na trojanski brod. Pričaj mi sad, drugaru, šta si ti sve pretrpeo, opiši sve što se desilo s tvojim vođom i onima što su s njim!»

_________________

¹Nagoveštaj bestelesnih glasova proročice koji dolaze iz pećine, uporedi Enejida, VI.43

Makarej (223 – 440)

Makarej uzvrati tada da je gospodar Tirenskog mora, Hipotov sin Eol, koji ima vetrove u svom posedu, zavezao sve vetrove u volujski meh i predao ih na dar Ulisu, kako bi pospešio njegovu plovidbu prema Itaki. S povoljnim su vetrovima plovili devet dana zaredom i ugledali rodnu Itaku. Ali kad desetog dana granu sunce, spopade ljude zavist i želja za plenom, jer mislili su da je u mehu zlato, i odvezaše sve uzlove na mehu, pobegoše vetrovi i odneše ih natrag na pučinu i ponovo se vratiše u Eolovu luku. «Zatim smo pristali u jedan grad koji je osnovao Lam u zemlji Lestrigonaca kojom vlada kralj Antifat. U njegov sam dvor sa još dvojicom drugara poslat kao glasnik. Na jedvite smo jade jedan od drugara i ja odatle izvukli živu glavu, dok je onaj treći pao i krvlju poprskao čelo onoga zlotvora. Mi pobegosno, nas dvojica, a on posla svoje ljude u poteru za nama. Okupiše se, počeše da bacaju drvlje i kamenje za nama i potopiše i drugare i brod. Spasao se samo brod u kome smo pored Ulisa bila nas dvojica. I tako, pritisnuti tugom i žalošću za izginulim drugarima, stigosmo najzad na ono ostrvo što se vidi tamo u daljini. Poslušaj moj savet i posmatraj njegovu obalu samo iz daljine, jer ja sam ga dobro upoznao. I ti, među Trojancima najbolji, boginjin sine, rat je završen, ne mogu da te zovem neprijateljem, na svaki način izbegavaj Kirku!

«Privezasmo brodove uz obalu Kirkinog ostrva, ali imajući na umu Antifovo i Kiklopovo zlodelo, nismo hteli da se iskrcavamo i da idemo u tuđi dom. No, bacanjem ždreba zapade mene i vernog Polita, prijatelja Elpenora, odanog vinu, Euriloha i još osamnaest drugara da idemo u Kirkin dom, u brdu. Samo što smo stupili na njen prag, nasrnuše na nas hiljade vukova i medveda i lavova, užasan prizor! No naš strah se smiri, jer zveri nisu pokazivale želju da ujedaju ili raskidaju. Udvorno su vrteli repom mazno pratili svaki naš korak dok nas nisu primile sluškinje koje su nas odvele kroz mramorom obložene dvorane pred Kirku. Sedela je na bleštavom prestolu u velevepnoj dvorani. Na sebi je imala bleštavu odoru preko koje je prebačen zlatom protkani veo. Oko prestola su stajale nereide i nimfe. Devojke se nisu bavile grebenanjem i predenjem vune nego su vrlo pomno razvrstavale trave i raznobojne cvetove i stavljale ih u različite korpe koje su stajale oko njih. Kirka je pazila da se posao propisno obavlja. Ona zna kako se svaki struk trave može korisno upotrebiti, kao i njihovu skupnu moć kad se pomešaju. Nadzirala je sve i proveravala težinu svake mrvice.

«Kad nas vide, izmenjasmo pozdrave i ona nam se prijateljski osmehnu pa se ponadasmo da će sve dobro da se svrši. Smesta naredi sluškinjama da pripreme napitak od ječma, meda, jakog vina i ugrušanog mleka. I krišom dodade neke čarobne sokove. Jedva dočekasmo da uzmemo kupu iz boginjine ruke pošto su nam se usta bila spekla od žeđi. Ali, čim popismo napitak, čarobnica nas dodirnu štapićem po temenu. Istog trena – crvenim od stida dok ovo pričam – prekri me oštra čekinja po čitavom telu, glas me izdade i sve reči koje sam pokušavao da izgovorim pretvoriše se u svinjsko groktanje. I glavačke padoh na zemlju. Osetih kako mi se nos i usta izdužuju u dugu njušku, vrat zadeblja u ramena, ruke kojima sam samo tren ranije držao kupu pretvoriše se u krmeće papke i počeh da rijem. Moje drugare zajedno sa mnom – tako je snažno napitak delovao – zatvoriše u svinjac. Videsmo da samo Euriloh nije pretvoren u svinju. On nije pio. Da je ispio kupu, ja bih danas bio u stadu svinja, jer Ulis ne bi znao za našu zlu sreću, niti bi mogao da nas spase.

«Srećom, Merkur, bog mira, dao je našem vođi jedan snežnobeli cvet koji bogovi zovumoly. Bezbedan zahvaljujući tome cvetu i Merkurovom savetu, Ulis je smelo ušao u Kirkin dvor. A kad mu je čarobnica dala podmukli napitak i spremala se da mu teme dodirne štapićem, on je gnevno odgurne, potegne mač i uplaši prokletnicu.

«Sad se razmeniše svečane izjave, sklopi se mir rečima i stiskom ruke i, kao Kirkin gospodar, zatraži Odisej da se njegovim ljudima vrati prvobitni oblik.

«Pokropi nas blažim sokom od nepoznatih trava, temena nam dodirnu suprotnim krajem štapića i izgovori čarobne basme koje skidoše čaroliju s nas. Dok ih je izgovarala, polako smo se dizali sa zemlje dok nismo stali sasim  uspravno, čekinje nestade, a papci srastoše, ponovo dobismo ramena i vratove i ljudske ruke. Sa suzama u očima sklopimo se oko našeg vođe i prve reči koje smo mogli da izgovorimo ljudskim glasom izražavale su našu zahvalnost Ulisu.

«Prođe godina, a mi još tu. U toku vremena video sam čudne stvari i čuo mnogo priča među kojima i ovu koju mi je u četiri oka poverila jedna od četiri robinje što mi je pomagala dok sam bio začaran. Jednoga dana, kad je Kirka bila sama sa našim vođom, pokaza mi devojka kip od blistavog mramora.. Kip se nalazio u oltaru ukrašen vencima i cvećem, a predstavljao je mladića sa detlićem na glavi.

Pitao sam je ko je taj mladi čovek i šta detlić predstavlja. ‘Makareju, slušaj sad i shvatićeš kako je moćna moja kraljica! Popamti šta ti ja kažem!’

Pik (320 – 434)

«’Saturnov sin Pik bio je u drevna vremena kralj Ausonije. On je iznad svega voleo konje podobne za rat. Mramorni kip verno predstavlja njegov lik. Pogledaj njegove plemenite crte i divi se kako ih je kipar sjajno izvajao. I duša mu je bila lepa kao telo. Jedva da je video četiri olimpijske igre u Elidi, a već su drajade po brdima Lacijuma bacale nežne poglede na mladića. Najade, izvorske vile, takođe su se nadmetale da zadobiju njegovu naklonost, kako one što žive u albulskom Tibru i potocima Numika, one iz Anija i Alma, najkraće od reka, iz skokovitog Nara, iz senovitih voda Farfe, tako i one što borave u planinskim očima taurske Dijane i susednim jezerima. No Pik ih je odbio sve i zaljubio se u nimfu koju je nekad davno, kako pričaju, Venilija zanela sa dvoglavim bogom Janusom i rodila na bregu Palatinu. Čim je stasala za udaju, dali su je glavnom proscu, Lavrentincu Piku. Premda izvanredno lepa, još lepše je pevala, pa joj je ime bilo Canens, Pevica. Pesmom  je pokretala stene i drveće i šumske zveri, zaustavljala tok reka i let ptica.

«’Istog dana stigne i Titanka Kirka. Napustila polje koje i danas po njoj nosi ime da nabere trava po plodnim brdima. Kad skrivena u žbunje ugleda Pika kako jaše, zanese je njegova lepota, cveće joj ispade iz ruke i do srži je prože plamen ljubavne strasti. Kad umiri razbuktali plamen u srcu, htede da govori s njim, ali brzi trk konja i prisustvo brojnih vitezova sprečiše je da se susretne sa kraljem. ’Nećeš mi umaći sve kad bi te i vetar nosio’, reče ona tiho, ’ako dovoljno poznajem sebe, ako čarobna moć mojih trava nije izvetrila i ako me moje basmice ne varaju.’ Stvori utvaru divlje svinje i naredi joj da protrči ispred kralja ne zaustavljajući se i da onda zamakne u šumu gde su stabla najgušća kako konj ne bi mogao da prođe između njih. Ne sluteći zlo, kralj bi gotov da prati trag svinje: skoči sa zapenjenog konja i poče da se provlači između gustog drveća u poteri za pukom utvarom.

«’U međuvremenu Kirka šapuće čarobne basme posvećene tajanstvenim bogovima i brojanice uz čiju je pomoć mogla da pomrači snežnobelo lice Meseca i da zavije glavu boga Sunca u tamne oblake. Jedva da su čarobne reči prešle preko njenih usana, a nebo se smrači, pljusnu kiša, tama se diže iz zemlje i zgusnu pa su kraljevi ljudi tumarali po mraku i nije bilo nikoga da ga štiti. Kirka sad sastavi vreme i mesto za zasedu. ’Kunem ti se, Piku, tvojim očima koje su očarale moju dušu, da mene, boginju, tvoja lepota prisiljava da kleknem pred noge smrtnika, i molim te, smiluj se mojoj strasti. Prihvati svevideće Sunce za tasta i budi odan njegovoj kćeri Titanki Kirki!’

«’Ali Pik odbi i Kirku i njene reči. ‘Ma ko da si’, odgovori on, ‘ne mogu da budem tvoj, jer već dugo pripadam drugoj i pripadaću joj za večna vremena. Nikad dok je moja Pevica živa neću da ukaljam našu bračnu vezu zasnovanu na ljubavi.’ Pošto je mnogo puta ponovila svoje preklinjanje, Kirka reče: ‘Skupo će te stajati ta tvoja tvrdoglavost! Nikad više nećeš videti Pevicu. Videćeš na šta je žena spremna kad se uvredi odbijanjem njene ljubavi, a ti si uvredio Kirku odbacjujući njenu ljubav.’  Dva puta zaredom okrenu se prema zapadu i prema istoku, tri puta dodirnu Pika čarobnim štapićem i izgovori tri čarobne basme. On naže da beži, ali na svoje veliko iznenađenje otkri da nikad nije trčao tako brzo i da mu niče perje po telu. I sav očajan, iznenada vide da se preobrazio u zloglasnu pticu žunu, detlića, i odlete u dubinu šume, gde uporno udara kljunom u hrastovu koru i buši duboke rupe u stablima. Perje mu ima boju purpura. Što je nekad bila zlatna kopča, koja je togu držala na ramenu preobrazi se u perje: oko vrata mu je sad zlatni pojas. Ubrzo zatim od Pika ostade samo ime.

«’Njegovi su ga ljudi glasno zvali, ali se on ne odazva; nije ga više ni bilo. Umesto Pika, srete ih Kirka. Sad se vazduh pročistio, vetar je rasterao oblake, sunce je ponovo sijalo. Oni je skoliše pitanjima i zahtevima da vrati Pika, najzad potegoše i oružje, ali ona ih pokropi otrovnim kapima, pozva Noć, kćer Haosa i Ereba, bogove Noći i otpeva dugu molitvu Hekati da joj pomogne. I desi se čudo: senke beže sa svog mesta, zemlja uzdiše i jeca, jedno drvo u neposrednoj blizini odjednom iščeznu, trava se na livadi odjednom skvasi, krv iz nje poče da brizga, stene potmulo počeše da tutnje, psi da zavijaju i cvile, po zemlji su vrvele crne zmije, a ćutljivi duhovi poput oblaka lebdeli u vazduhu. Strava i užas obuze kraljeve ljude, bledi su i drhte kao prut. Kirka im štapićem lagano dodirnu lica i oni se preobraziše u razne divlje zveri, nijedan više nije imao ljudski oblik.

«’Krvavo Sunce sede na obale Tartesa. Pevica nestrpljivo čeka i uzalud izviruje kad će da se pojavi njen muž, kralj Pik. Građani i sluge buktinjama pretražuju šume. Pevica ne samo da čupa kosu, gorko plače i grdi grudi, nego i izgubljeno srlja po poljima Lacijuma. Šest sunčanih dana i isto toliko tamnih noći lutala je bez sna i hrane, batrgala se po brdima i dolinama, kuda su je noge nosile. Tibar je vide kako, očajna od iznurenosti i tuge, tetura i pada na obalu. I tu kroz suze, ugašenim glasom, zapeva pesmu svoga gubitka, svoje žalosti, kao što labud u času smrti, opraštajući se, peva himnu životu. Kad joj se srž najzad istopi u suzama, rastvori se i iščeznu u lelujavom vazduhu. Sad je njeno ime sraslo s tim mestom. Ono nosi ime Canens, po imenu muzikalne nimfe iz reda proročkih kamena’¹.

«Mnogo sam šta čuo i video u toku zamornih godina čekanja. Ali dođe najzad zapoved da se ponovo brodovi porinu i da se lepršava jedra razapnu. Titanija nam proreče valovito more, plovidbu punu užasa i opasnosti. Ja sam se prestravio i kad sam jednom u ovu zemlju stigao, u njoj sam i ostao.» Tako Makarej završi. A Eneja sasu dadiljin pepeo u urnu i ureza dva reda slova na njoj:

OVDE POČIVA KAJETA

   NJEN ŠTIĆENIK JE SPASI IZ TROJE U PLAMENU I PREDADE PLAMENU KOJI JE ZASLUŽILA

Odreši se uže kojim je Enejin brod bio vezan za travnatu obalu i zaobiđoše ostrvo i dvorac zle čarobnice Kirke i zaploviše prema senovitoj obali gde Tibar uvire u zaliv žuto objen peskom. Ovde Eneju kao zeta primi Faunov sin, kralj Latin, mada ne bez rata, jer devojka je već bila obećana prkosnom princu Turnu koga je narod podržavao. Lacijum se sudari ne samo sa Enejom nego i sa celom Etrurijom.

Diomed, Akmon (441 – 511)

Pobeda je skupo plaćena, zaraćene strane su ratovale sa promenljivom srećom. Obe su strane imale saveznike. Etrurska plemena su bila na strani Trojanaca. I Grk Evander takođe, ali je Latin Venul imao manje uspeha u pokušaju da pridobije Grka Diomeda koji je kao izbeglica osnovao prostran grad na zemlji dobijenoj u miraz od Turnovog oca, kralja Dauna. Venul prenese Diomedu Turnove pozdrave i zamoli za pomoć, no Diomed odbi da pruži pomoć vojsci svoga šure, jer nije imao dovoljno spremnih vojnika; sem toga, on je smatrao da je svaki rat protiv Eneje izgubljen.

«Da ne biste mislili da je to samo izgovor, navešću razlog mog odbijanja, premda mi to budi bolne uspomene. Kad visoki grad Ilion ognjem bi spaljen i kad Danajci zapečatiše sudbinu Pergamona; kad je Eakov potomak² na sve nas navukao Paladinu kaznu, koju je sam zaslužio kad je na silu obljubio devicu, razbacani smo na sve strane po nevernim morima, izloženi ________________

¹Camenae –nimfe-proročice antičke Italije. ²Ajant, koji je, po nekima, silovao Kasandru u hramu.

tami i pljuskovima, nebeskim munjama i gromovima i, svrh svega, stenovitom rtu Kafereju. Neću da vas zamaram svim jadima i nevoljama kroz koje smo prošli: tada bi se i sam Prijam rasplakao nad sudbinom Ajahaca. Uz pomoć ratoborne Minerve, spasao sam se iz talasa, ali sam uskoro proteran iz rodnog Argosa, kazni me prijateljska Venera, koja se seti rane koju sam joj zadao svojom rukom. Podnosio sam tako grozne muke u borbama na kopnu i na nemirnom moru da sam od srca zavideo svima koje je u olujama ili na rtu zle sreće Kafereju progutalo more. Želeo sam da umrem i da budem sa mrtvima! Moji drugari, kojima su dodijale muke u ratu kao i one u toku povratka na moru, izgubiše hrabrost i zatražiše da se učini kraj patnjama. Akmon, prkosan i zadrt, ogorčen i ojađen od stradanja, povika: ‘Ljudi, ima li još išta na svetu što će naše strpljenje da odbije? Šta sad namerava ta Venera sa Kitere? Čovek je slab sve dok se plaši nečeg goreg. Ali, kad patnja dostigne najvišu tačku, čovek pogazi strah i oseća se sigurnim. Venera može da sluša do mile volje i da nas, Diomedove ljude, mrzi – a mrzi nas! – ali, kažem vam, mi imamo pravo da izrazimo prezir prema boginji, jer smo to pravo skupo platili.’

«Drskim rečima Akmon samo razdraži Veneru koja je već bila gnevna i pojača srdžbu neba. Nekima se ipak njegove reči dopadoše, no većina ospori njegov govor. On zausti da nešto kaže, ali mu se grlo odjednom stisnu i glas umuknu. Svaka  mu se dlaka na glavi prometnu u perje, perje mu zaodenu grudi i leđa i istanjeni vrat; na rukama izraste krupnije perje, a pazuha ispuniše laka krila. Nožni se prsti preobraziše u kandže, a usta otvrdoše i zašiljiše se u poput igle oštar kljun. Zapanjeno stoje Reksenor, Lik i Idas, Niktej i Abas. I dok zure u Akmonovo preobraženje i sami postadoše ptice i digoše se razmahujući krilima. Ako me pitate u koje su se ptice pretvorili: nisu labudovi, ali ni mnogo drukčiji od labudova. Eto, to je razlog. Kralj Daun mi je otac po ženi, ali ovim se mestom teško vlada, a sušna polja obrađujem uz pomoć bednog ostatka mojih ljudi.

Venul (512 – 524)             

Toliko Diomed. Na povratku kući, Venul prođe polja Mesapije i Peuketijski zaliv. U dubokim šumama Mesapije naiđe na pećinu u kojoj se kap stalno čuje. U njoj boravi bog sa kozjim papcima Pan, a nekad davno ona je bila dom nimfi. Kad ih je neki apulski pastir drasko proterao, one se najpre uplašiše i pobegoše iz pećine, ali povratiše hrabrost, pokazaše prezir prema pastiru i zaigraše vilinsko kolo. Pastir je podražavao njihovu igru nezgrapnim skokovima i izvikivao nepristojne reči i najgrublje psovke. Prestao je tek kad mu je drvo izraslo iz dušnika. Da, preobražen je u drvo; njegov sok podseća na njegove grube običaje. Jer, svojim oporim plodom, oleander daje na znanje kakav je pastirov jezik bio. Njegove s reči bobama oleandra dale ukus.

Enejini brodovi  (525 – 565)

A kad se Venul vrati sa vestima da Diomed ne ide u rat, digoše se Rutuli na oružje bez pomoći sa strane. I mnogo se krvi proli na obe strane. A Turno buktinjama zapali trojanske brodive. Što se sačuvalo od vode sad je u opasnosti od vatre. Mulciber brzo sažiže vosak, katran i druge zapaljive delove i pope se uz jarbole i jedra. Gust dim izbija iz utrobe brodova i sa paluba. Sveta majka bogova pamti kad su ti borovi posečeni na padinama Ide i sad zagrme bakrenim cimbalima i zurlama od boksovine. Onda šumeći kroz vazduh stiže u kočiji koju lavovi vuku. «Uzalud, Turno, pališ brodove bezbožnom rukom», povika boginja. «Ja ću da ugasim vatru, jer ne mogu da dozvolim da drveće koje je raslo u mojoj gori postane plen plamenih jezika.» Dok je govorila začu se tresak i grmljavina praćena potopskom kišom i gradom; olujni vetrovi se sudariše i zavlada sveopšta pometnja na uzburkanom moru dok su braća nemilice kidisala jedan na drugoga. Jedan od njih, koga pozva milosna majka bogova, pokida uža kojima su frigijski brodovi bili vezani za obalu, a onda ih otera na pučinu i potopi. Kako je građa postepeno mekšala, brodovi se postepeno preobraziše u tela nereida. Od zaobljenih krma stvoriše se glave, a od vesala prsti i stopala što plivaju u vodi; što je bilo strana ostade strana, ali se kobilice brzo prometnuše u grbače, užad u kosu, a prečke što nose jedro na jarbolu – u ruke. Boja ostade plava, kao i ranije. Sad kao najade bezbrižno plivaju u talasima od kojih su strahovale dok su bile lađe ranije strahovale. Odrasle na stancu kamenu, sad uživaju u talasima i zaboravljaju zavičaj. No večno se ipak sećaju bezbrojnih opasnosti kojima su bile izložene na moru i sad pružaju pomoć brodovima koji stradaju u olujama – ako u njima nema Ahajaca! – jer, s obzirom na propast Frigije, one preziru Pelazge. To je razlog što su se iskreno radovale kad su videle brodolom verolomnog Ulisa, kao i kad su videle kako se kamen hvata i raste po drvenoj građi i ceo Alkinojev brod pretvara u breg.

Kad se Enejini brodovi preobraziše u morske nimfe, mislilo se da će Turno da odustane od rata. Nadanja su izneverena. I jedna i druga strana imala je posebne bogove i – što je podjednako važno – ciljeve. Rat se više nije vodio za državu i miraz, ni za veru predaka ili Lavinijinu ljubav: u pitanju je bila pobeda i sramota poraza. No, Venera je na kraju imala zadovoljstvo da se uveri da je njen Eneja odneo pobedu. Kralj Turno pade od trojanskog mača, a s njim i njegova Ardeja, koja je za njegova života bila tako moćna i gorda. Kad je Ardeja bila u plamenu, a Turno na odru iz vatre izlete ptica kakvu niko pre nije video i otrese pepeo sa krila. Bleda i mršava ptica i njen tužni glas i danas svedoče o propasti Ardeje, po kojoj je i dobila ime. Boja perja i glas još svedoče kako čaplje tuguju.

Apoteoza Eneje (581 – 608)

Enejina hrabrost najzad privole bogove, pa i samu Junonu, da obuzdaju raniju čegrst. Moć mladog princa Julusa već je osnažena; Venerin junački sin je zreo da se vaznese na nebo. U nastojanju da pridobije naklonost svih bogova, Venera sklopi ruke oko Jupiterovog vrata i reče: «Oče moj, ti koji nikad nisi bio osoran prema svojoj kćeri, budi milostiv. Neka moj Eneja, kojem si ti deda po majci, oče, dobije mesto među nebeskim bogovima, makar skromno i neznatno, samo neka ga dobije. Dosta je i to što je pohodio jezivu zemlju senki, što je prešao preko reke Stiksa.» Svi se bogovi složiše. Ni nebeska carica nije nepomično ćutala nego blagonaklonim klimoglavom dade pristanak. Onda Jupiter odgovori: «Vas dvoje zaslužujete nebo, ti koja me moliš i onaj za koga moliš. Ja odobravam, kćerko, tvoju molbu.» Boginja mu s radošću zahvali na tim rečima, sede u kočiju koju golubovi vitih krila vuku i slete na lavrentinsku obalu obraslu ševarikom, gde utiče Numik, čije se vode mešaju sa nemirnim talasima. Naredi reci da odnese sve što je smrtno na njenom sinu i da to nemo sahrani na morsko dno. Rečni bog spremno izvrši boginjinu naredbu. Sve prolazno i zemno na junaku sapra i odnese ostavljajući samo ono što je u njemu božansko. Kad je očišćen od svega smrtnog, Venera pomaza sina nebeskim mirom, pokropi mu usta ambrozijom pomešanom sa slatkim nektarom i tako on postade bog. Rimljani ga nazivaju Indiges,Domorodac, i prinose mu žrtve u hramovima i na oltarima.

Enejini potomci (609 – 851)

Alba i Lacijum pređoše u nasleđe junaku Julusu, koji je poznat i kao Askanije. Posle njegove smrti Silvan je bio kralj. Silvanov sin Latin sede na presto svog pretka koji je nosio isto ime. Silvana nasledi slavni Alba, a njega Epit, koga nasledi Kapet, a ovoga Kapis (od ove dvojice Kapis je bio prvi), a onda Tiberin, koji je vladao neko vreme, ali se utopi u reci koja po njemu dobi ime Tibar; njegovi su sinovi bili Remul i hrabri Akrota. No Remul, prvi po starini, pokuša da podražava munje i grmljavinu i ubi ga grom. Akrota, znatno mirniji od neobuzdanog brata, predade presto neustrašivom Aventinu, koji je i sahranjen na bregu s kojeg je vladao: po njemu taj breg nosi ime.

Pomona i Vertumno (623 – 771)

Posle njega je vladao Proka. Tada je živela i nimfa Pomona kojoj među latinskim drijadama nije bilo ravne u obradi bašte i gajenju voća. Otuda joj i ime. Ona nije marila za šume, ni za reke. A obožavala je bašte i voćnjake pune raznih voćki što stenju pod zrelim plodovima. Nikad nije nosila lovačko koplje; njeno su oružje bili kosir i nož za obrezivanje voća kojima je potkresavala i sprečavala grane da se šire isuviše bujno, ili bi duboko razrezala koru i u nju ubacila klicu neke druge voćke da se primi i razvije na novoj voćki. Nije dozvoljavala da voćke budu žedne, nego im je napajala korene vodom iz kanala. Navodnjavanje je bilo njena radost i strast. Za plotsku ljubav ni najmanje nije marila. Iz straha da bi neki seljak mogao da je napastuje ogradila je voćnjak i boravila sve vreme u ogradi da bi sprečila i izbegla neprijatnosti te vrste. O, šta sve nisu činili razigrani i pohotljivi satiri da bi je dobili, Pan sa vencem od borovine oko rogova, pa onaj trbušasti Silen, koji je voleo da se šali i da se uopšte ponaša kao mladić premda je već bio u godinama, a tek Prijap¹, bog sa nožem za obrezivanje i velikim falusom, koga se plaše lopovi. On se nije vrzmao oko voćnjaka zbog voća nego zbog Pomone. Od svih je ipak Vertumno² najviše bio zaljubljen u nju, ali zbog toga nije bio ništa uspešniji. O, kako je često prolazio pored njenog voćnjaka u gruboj odeći žeteoca sa klasjem žita u košari, da bi izgledao kao običan žetelac. Ako ga sretneš sa vencem od tek pokošenog sena oko glave, pomislio bi da je sad plastio seno na livadi. Često je imao otlak-vologonac u rukama: zakleli biste se da je ovaj čas ispregao volove iz jarma. Ako nosi nož, onda bez sumnje ima nameru da obrezuje lozu, a ako nosi merdevine, znaj da je pošao u jabuke. Čas nosi mač kao vojnik, čas opet ribarski štap i udicu. Prerušavajući se promenom odela, uspevao je da se prokrade kroz kapiju i da zrakne okom svoju voljenu.

Ponekad obuče i ženske haljine, metne šarenu kapuljaču na glavu, baulja poštapajući se kao starica i pušta pramenove sede kose da vire ispod marame. Ušulja se u baštu voljene da dâ oduške svome divljenju: «Bogata si i srećna», rekne i poljubi Pomonu nežno – tako nežno nikad ne ljubi neka starica – sedne na zelenu podinu i, nalaktivši se, upre pogled u voćku koja se povija pod zrelim plodovima.

Tu beše jedan veličanstven brest, uz to i pun zrelih grozdova. I pošto starica pohvali i brest i lozu što se pentra po njemu, reče: «I da stoji sam bez loze, ovaj bi brest zbog lepote krošnje i lišća privlačio poglede na sebe. Ali, da se loza, koja se pripija uz njega, nije udružila s brestom, ležala bi na zemlji. Jesi li ikad pomislila, kakvu pouku možeš da izvučeš od ovoga drveta. Ti, zna se, prezireš brak i ne želiš da se združiš s nekim čovekom. A pomisli, ipak, da želiš! Ni lepa Jelena ne bi imala više prosaca od tebe, ni ona zbog koje su Lapiti ratovali, ni Penelopa, žena onoga smelog junaka protiv mlakonja i strašljivaca. Pa i sad, kad izbegavaš ljude i gledaš na njih sa prezirom, hiljade čeznu za tobom, polubogovi i bogovi, sva stvorenja koja, ako si razumna, ako želiš srećnu bračnu vezu, poslušaj savet jedne starice koja te voli više od drugih, više nego što i sama misliš, ne udaji se za prosta čoveka! Udaj se za Vertumna! Ja jamčim za njega! Poznajem sve njegove osobine i navike kao i on sam. On ne skita po svetu u potrazi za nevestom, njemu to ne priliči. On je iz ovih krajeva. I nije od onih što vole onu koju su poslednji put videli, nipošto ne! Ti si njegova prva i poslednja ljubav; tebi će on da posveti ceo život. Pored toga, mlad je i priroda ga je obdarila čarobnom lepotom i sposobnošću da po želji menja oblik. Poželi samo i on će istog trena da se preobrazi u željeni oblik. I ukus vam je zajednički. On prvi dobija zarudele plodove iz tvog voćnjaka i s radošću čuva tvoje darove. Ali sad se on ne zanosi plodovima ubranim u tvojoj bašti, ni travama prijatnog soka što rastu u njoj: ti lično si njegov zanos i njegova strast. Smiluj se na njegovu ljubav! Pomisli da te mojim posredstvom on lično moli. Imaj na umu da su bogovi osvetoljubivi; Venera prezire tvrdokorna srca, Nemezis³ nikad ne zaboravlja, a njen gnev nema kraja! Pamet u glavu, devojko! Od mnogo neobičnih događaja koje sam u životu videla ispričaću jedan koji je poznat na celom Kipru i koji može da ima uticaja na tvoje srce.

Ifid i Anaksareta (698 – 764)

«Ifis, koji beše neznatnog roda, vide jednom plemenitu Anaksaretu od slavne loze Teukera. I već na prvi pogled plamen ljubavi buknu u njegovom srcu. Premda se trudio, razumom nije mogao da obuzda strasnu ljubav. Otišao je na njen prag i ponizno otkrio njenoj dadilji da je _____________

¹Πρίαπος > Priapus – sin Bakha ( po nekima Adonisa) i Venere, bog plodnosti, čiji je drveni kip sa velikim falusom često stajao u rimskim voćnjacima kao strašilo.²Vertumnus –«Promenko», etrursko božanstvo, koje se obično dovodi u vezu sa menom godišnjih doba.stvaraju i žive u brdima oko Albe. ³U originalu Rhamnusis – atribut boginje pravde i osvete Νέμεσις [Nemesis] po mestu ΅Ραμνοϋς u kojem se nalazio njen čuveni hram.

smrtno voli i preklinjao je svim što joj je najsvetije da mu pomogne da se sastane sa devojkom koju je ona na svojim grudima othranila. Pokušavao da stekne i naklonost brojnih slugu na uobičajeni način i molio ih drhtavim glasom da ozbiljno shvate njegovu ljubav. Često im je predavao dirljiva ljubavna pisma i molio ih da ih predaju voljenoj devojci; često je ukrašavao vrata svoje voljene raskošnim vencima ukvašenim njegovim suzama, ležao na pragu, toplo telo na studenom kamenu, i proklinjao zasune na vratima. No, ona je bila surova kao olujno more, tvrda kao gvožđe što se topi u pećima Norikuma¹, tvrđa od stanca kamena. Zaljubljeni mladić je od nje dobijao samo prezir i poruge. Grubim postupcima je dodavala uvredljive reči i lišavala ga nade u uspeh.

«Ifis više nije mogao da podnosi beskrajne patnje i sav očajan oprosti se od vrata svoje voljene: ‘Pobeda je tvoja, Anaksareta. Ja ti više neću dosađivati! Svršeno je sa mnom. Likuj u slavnoj pobedi, pevaj himne Apolonu i ovenčaj glavu bleštavim lovorom. Ti si odnela pobedu i ja rado idem u smrt. Likuj, devojko srca kamenoga! Jednu stvar ipak moraš da ceniš u mojoj ljubavi: moju smrt koja ti daje pobedu. Ne zaboravi ipak da moja ljubav prema tebi ne prestaje dok god sam živ. Dva ću sunca da izgubim u istom trenu. Neću da prepustim Fami da ti donese glas o mojoj smrti; da ne bi bilo nikakve sumnje, lično ću da dođim i da ti saopštim istinu. Videćeš me iz neposredne blizine; tvoj pogled će sit da se nagleda moga leša. O bogovi, ako pratite sudbine smrtnika, setite se mene jadnoga – moj bedni jezik nema snage da ište više – i postarajte se da se moja priča pripoveda dok je sveta i veka. Godine koje ste uzeli od moga života dodajte mojoj priči!’

«Takve padoše reči. Onda podiže oči i ruke prema delu kapije koji je često ukrašavao vencima, pričvrsti omču na ekser iznad vrata na koji je vešao vence i reče: ‘Je li ovo venac koji se tebi najviše dopada, surova devojko?’ Namače omču oko vrata još uvek okrenut prema devojci. I tako ostade da visi u vazduhu sa omčom oko vrata. Trzaji nogu stadoše lupati po vratima, kao da neko kuca da mu se otvori. Vrata sluge otvoriše i jezivu istinu saznaše. Skidoše telo sa eksera i omču s vrata – ali uzalud. I odneše ga na vrata njegove obudovele majke. Žena odavi sinovljevo studeno telo i sklopi se oko njega. Kad je glasno zakukala i izgovorila reči koje ucveljene majke u tim prilikama izgovaraju, pronese se njegovo suzama nakvašeno telo kroz grad i spali na lomači. Povorka je prošla pored palate nemilosrdne devojke. Zapevke i jecaji ožalošćenih dopirali su do Anaksaretinih ušiju koju je pekla savest. Uznemirena tim glasovima, ona reče: ‘Da vidim pogrebnu povorku!’ i otrča u sobu koja je otvorenim prozorom gledala na ulicu. Kad vide telo mrtvaca na nosilima, ukoči joj se pogled, i ublede kao da u njoj nigde nema kapi krvi. Pokuša da napusti prozor, ali ostade na mestu kao ukopana. Htela je da se okrene od ulice, ali joj ni to ne pođe za rukom. Kamen od kojeg je njeno srce davno otvrdlo sad obujmi čitavo telo.

«Nemoj da misliš da je to puka izmišljotina: u Salamini se nalazi Anaksaretin kip; Venera čuvarica tamo ima svoj hram. Razmisli o ovome, moja draga! Mani gordost i prezir i prihvati ljubav prosca kako proletnji mrazevi ne bi spržili cvet ni udari jesenjih vetrova otresli plodove.»

Pošto je, prerušen u staricu uzalud izgovorio ove reči, Vertumno odbaci masku starice i pojavi se u punom sjaju. Sad je izgledao Pomoni kao jarko sunce što razgoni oblake i sija punim sjajem. Da li da se posluži silom? Nema potrebe. Nimfa se oduševi njegovim izgledom i uzvrati mu ljubav.    Zahvaljujući moćnoj vojsci, verolomni Amulije je posle Proke seo na presto Albe. No, Numitor je iapk uspeo da povrati staro kraljevstvo zahvaljujući sinu svoje kćeri, Romulu. Zidine oko Rima podignute su za praznik Palesa, boga pastira. Onda kralj Tit Tacije povede očeve Sabinjanki koje su ugrabili Romulovi ljudi. Tarpeja, koja je otvorila tvrđavu zasluženo izgubi život pod najezdom neprijateljskih štitova. Odatle su Sabinjani, tihi poput čopora gladnih vukova koji se šunjaju prema toru, krenuli na Rimljane koji su spavali kao zaklani i stigli na kapije grada koje je Ilijin sin čvrsto zakračunao. Ali, Saturnija Junona je jednu otvorila tako tiho da nijedna šarka nije škrinula, no Venera oseti da je jedan zasun pao; ona bi ga

__________________

¹Noricum – rimska provincija južno od Dunava između Recije i Panonije, poznata po proizvodima od gvožđa.

ponovo vratila da bogovi nisu zabranili da se menja nešto što je neki od bogova učinio. Međutim, ausonske nimfe imale su dom na hladnom studencu kod Janusa. Venera ih zamoli za pomoć, a njena je molba bila tako pravedna da one nisu mogle da je odbiju: odmah pustiše vodu da pokulja iz svih vrela i vrelaca. Bujica, međutim, još nije bila prekinula prilaz Janusovim vratima. Onda u izvor bace bledožuti sumporni prah i katran koji zapali podzemne žile i gust dim pokulja u nebo. Stvori se tako visoka toplota da voda koja bi po hladnoći mogla da se takmiči sa alpskim izvorima proključa i kapije koje su dosad bile otvorene za prolaz Sabinjana zatvori vrela voda dok Rimljani ne pripasaše mačeve. Romul ih je lično predvodio u napadu. Po rimskom trgu padali su leševi Sabinjana i Rimljana, dok su očevi čije su kćeri naši ljudi ugrabili bezbožno prolivali krv njihovih sinova, a sinovi krv njihovih očeva. Ali, ubrzo je postignut sporazum da se prekine rat i da se vlast podeli sa Tacijem.

Apoteoza Romula (805 – 850)

Posle Tacijeve smrti, Romul je sam vladao i Rimljanima i Sabinjanima. Ali Mars skide šlem s glave i obrati se pokorno ocu bogova i ljudi: «Budući da je sad rimska država jaka i počiva na čvrstim temeljima, kojom upravlja jedan vladar, došao je čas da meni i tvom vrlom unuku daš nagradu koju si obećao i da ga preseliš sa zemlje na nebo. Jednom si na savetu bogova, kad smo svi bili na okupu, ovako rekao – sećam se i još čuvam tvoje blage reči u svom srcu: ‘Kad bude jedan ti ćeš da ga preneseš u plave nebeske visine!’ Neka se sad tvoje obećanje ispuni.» Saglasnost Svemogući smesta dade. Zatamni nebo oblacima i zaplaši svet munjama i gromovima. Kad Gradivus¹ vide jasne znake da se priprema uspenje njegovog sina na nebo, on s kopljem u ruci smelo stupi u krvavu kočiju, okrenu nizbrdicom naniže, ošinu konje i za tren se obre na vrhu senovitog Palatina. I uvi u oblak i podiže Ilijinog sina koji je pravedan i blag donosio zakone za svoje Kvirire. Poput olovne kugle izbačene praćkom u nebo, na nebeskom putu istopi se njegovo smrtno telo: umesto njega postade Kvirin, plemenit lik, zaslužniji da se nađe u društvu bogova i da mu se prinose žrtve na oltaru.

Žena oplakuje Romula kao da je umro. No kraljica nebeska zapovedi Iridi da se niz šarenu dugu spusti na zemlju i da joj prenese ove reči: «Gospo, slavo Latina i Sabinjana, koja si bila žena tako moćnog junaka, a sad ljuba Kvirina, zapovedam ti da prestaneš sa zapevkama. Ako želiš da vidiš upokojenog muža, pođi sa mnom na Kvirin, na njegov grob u hladu senovitog drveća.» Irida posluša, spusti se niz bleštavi luk i prenese te reči Herisliji. Kraljica se gotovo nije usuđivala da podigne oči, zarumene se od stida govoreći: «Ne znam kako ti je ime, boginjo, ali znam da si boginja. Povedi me i dozvoli da vidim lice moga muža. Ako mi se sudba smiluje da ga još jednom vidim, verovaću da sam se uspela na nebo.» Tako reče i pođe za Taumasovom kćerkom na Romulov breg. Onda s neba pade zvezda ostavljajući trag za sobom sve do zemlje. Hersilijina se kosa zapali od one zvezde koja je diže u nebeske prostore. Gore na nebu osnivač Rima primi vernu ljubu u slatki zagrljaj; njen je vanjski izgled sad promenjen, kao i ime. Sad je pod imenom Hora združena sa Kvirinom kao verna ljuba.

__________________

¹Gradivus – verovatno od gradi (ići napred, napredovati) – atribut boga Marsa.

Knjiga XV

Miskel (1 – 59)

U međuvremenu traži se vladar sposoban da preuzme na svoja pleća breme odgovornosti i da uspešno upravlja posle tako velikog kralja. Fama, verni glasnik, bira čestitog Numu da zauzme presto. On se nije zadovoljio samo poznavanjem običaja i vere Sabinjana, on je nastojao da ispita i tajne zakone prirode. Istraživačka strast ga je navela da napusti rodno mesto Kures i da se uputi u grad¹ koji je nekad pružio gostoprimstvo Heraklu. Kad je pitao ko je osnovao taj grčki grad na italijanskom tlu, jedan od starosedelaca, dobro posvećenih u istoriju mesta, dade mu ovaj odgovor: «Priča se da je Herakle, kad je napustio Okean i krenuo iz Španije sa Gerionovim govedima koja je dobio za nagradu, bezbedno pristao u Lacijum. Dok su goveda mirno pasla rosnu travu, on je ušao pod Krotonov prijateljski krov i osvežio se mirnim počinkom od dugog umora. Na polasku on rekne: ‘Ovde će jednoga dana u vekovima što dolaze stajati grad tvojih potomaka.’ I njegove se reči obistiniše. Jer tu je bio neki Miskel, sin Alemona iz Argosa, od svih u njegovom pokolenju najpribraniji kod neba. Dok je bio u dubokom snu, nosilac goleme toljage², stojeći nad njim, viknu. ‘Diži se i idi iz rodne zemlje. Idi i traži stenoviti kanal dalekog Ezara!’ i zapreti mu mnogim grozotama ako ne posluša. I san i bog isčeznuše u istom trenu. Alemonov sin ustade i u sećanju mu se javi još uvek veoma živo snoviđenje. Dugo je stajao ošamućen: bog mu zapoveda da ide iz zemlje, a zakoni zemlje zabranjuju da je napusti. Smrtna kazna je propisana za svakoga ko želi da promeni otadžbinu. Jarko sunce zagnjuri lice u more i tamna noć zvezdanog lica izroni iz vode kad mu se učini da isti onaj bog stoji pred njim i daje mu istu zapoved i preti istim strahotama ako ne posluša. I jako se uplaši. Kad je počeo da se sprema za selidbu, o tome se pronsese glas po gradu i izvedoše ga pred sud kao prekršioca zakona. Kad je tužilac pročitao tužbu i prekršaj jasno dokazan bez potrebe da se izvode svedoci, nesrećnik, digav lice i ruke u nebo povika: ‘O, ti koji si svojim trudovima stekao mesto na nebu, pomozi mi, molim, ti se, jer ti si me i naveo na ovaj greh.’ U stara vremena beše običaj da se sud donosi belim i crnim kamenčićima – crnim se optuženi osuđivao, a belim oslobađao optužbe. I tada je na taj način izricana presuda. I svaki kamenčić koji je pao u nemilosrednu urnu bio je crn! A kad je urna prevrnuta i kamenčići istreseni da se prebroje, svi su bili beli. I tako, Heraklovom voljom, Alemonov sin bi pušten na slobodu. Najpre prinese žrtrvu zahvalnosti Amfitronovom sinu, odmah zatim zaplovi raširenih jedara peko Jonskog mora pored salentinskog grada Neretona, spartanskog Tarentona, pored siriskog zaliva Krimisa i obala Japigije i tek što je prošao pored tih krajeva nađe sudbonosno ušće reke Ezar. Nedaleko odatle nalazila se humka sa Krotonovim posmrtnim ostacima i na tom mestu Miskel, kao što mu je bog zapovedio, osnova grad koji nazva po onome koji je tu bio sahranjen.» Tako glasi drevna priča, potvrđena kako mestom tako i osnivanjem grada na tom mestu.

Pitagora (60 – 478)

Tu življaše jedan čovek, rođen na Samosu, no on je zbog mržnje prema tiraniji tamošnjih vlasti pobegao odande u dobrovoljno izgnanstvo. Premda su bogovi bili daleko u nebeskim predelima, on im se obraćao u mislima pa je i ono što priroda uskraćuje ljudskom oku, video duhovnim okom. A kad sve oštroumno i suštinski razmotri, on saopšti svoja saznanja gomili koja nemo sluša njegove reči o postanku sveta, uzrocima stvari i njihovoj prirodi: šta je bog, otkud sneg, kakva je priroda munje, da li Jupiter ili vetar grmi iz oblaka, šta je uzrok da se zemlja trese, po kojim zakonima se zvezde kreću i sve ostalo što je skriveno od ljudskog znanja. On je bio prvi koji osudio upotrebu životinjskog mesa na ljudskoj trpezi, prvi koji je ovim rečima izrazio učenje kome je – iako dobro obrazloženo – malo ko verovao: «Ne poganite, o smrtnici, tela

_______________

¹Krotonu. ²Herakle

grešnim jelom! Imate plodove zemlje, imate jabuke koje se savijaju od roda i nabrekle grozdove grožđa u vinogradima, imate ukusne biljke i povrće kojem ukus može da se popravi uz pomoć vatre. Ne oskudevate ni u mleku ni u medu koji miriše na majčinu dušicu. Raskošna zemlja daje nam zlato, ali isto tako i najukusniju hranu; ona nam nudi ukusna i korisna jela bez klanja i prolivanja krvi. Meso je hrana divljih životinja, premda ne svih. Konj, ovca i goveče žive na travi. A one zverske i divlje prirode, jermenski tigrovi, lavovi, medvedi i vukovi – te zveri uživaju u krvavoj hrani. O, kako je grešno skladištiti meso u meso, da jedno proždrljivo telo deblja jedući drugo telo, da jedan živi stvor živi od uništavanja drugih živih bića! I tako, u obilju hrane koju zemlja, najbolja od svih majki, nudi, vama pričinjava zadovoljstvo da zverskim zubima žvaćete žalosno meso zaklanih životinja i da na taj način oponašate ponašanje krvoločnih kiklopa! Ne možete da utažite glad proždrljivih i nezasitnih trbuha što nećete uništiti život drugog bića.

«Prvobitno doba koje mi zovemo ‘zlatnim dobom’ beše srećno i zadovoljno plodovima voćki i biljkama koje rastu iz zemlje; tada ljudi nisu poganili usta krvlju. Tada su ptice slobodno razmahivale krilima kroz vazduh, zec je slobodno leškario po uzoranim njivama, a ni naivne ribe nisu tada neoprezno gutale udice. Sve je na svetu bilo slobodno od zamki, nije bilo straha od podmuklosti, vladao je sveopšti mir. Ali, kad je neko, loš uzor ma ko da je bio, pozavideo lavovima kako se hrane i ubacio meso u svoj proždrljivi trbuh, taj je otvorio put u zločin. Može biti da je čelik najpre ugrejan krvlju ubijenjem divljih zveri. To bi bilo opravdano; priznajem, nije greh ubiti zver koja nam ugrožava život. Ali, premda mogu da se ubiju, nipošto ne bi trebalo da se jedu.

«To je vodilo u nove grehove. Misli se da je krmača prva osuđena na smrt kao žrtvena životinja zbog toga što je širokom njuškom rila posađene biljke i uništavala letinu. Smatra se da je i koza podobna za žrtvovanje na oltarima osvete zbog toga što je brstila Bakhovu vinovu lozu. Krmača i koza pate zbog sopstvenih grehova! Ali, vi, ovce, šta ste vi ikad učinile da zaslužite smrt, mirno stado rođeno da služi čoveku, vi koje nam dajete slatko mleko da pijemo iz vaših punih vimena, koje nam dajete vunu za meku odeću i koje više pomažete dok ste žive nego svojom smrću? Šta su volovi učinili, te verne životinje bez lukavstva, bezazlene i jednostavne, rođene da provedu život u mukotrpnom radu? Vaistinu je bezobziran i nedostojan dara žita onaj što može da ispregne vola iz jarma i da, takoreći, samo tren kasnije ubije svog hranitelja, uz čiju je pomoć obnavljao plodnost  opore njive. Nije nam dosta što smo počinili takvo svetogrđe, nego smo i same bogove učinili saučesnicima u ovom grehu. Mislimo da se i nebeske sile raduju kad se odani i vredni vo zakolje. Vo, nevin i savršeno oblikovan (njengova lepota – njegova kob!), ukrašen vrpcama i pozlaćenim rogovima, vodi se pred oltar, sluša sveštenikovo pojanje koje ne razume, posmatra kako mu lepe prekrupljeno žito po čelu između rogova, ječam proizveden njegovim trudom, da tren kasnije udarcem malja bude poslat u smrt i sopstvenom krvlju oboji nož čiji je odsjaj možda već video u bistroj vodi. Istog mu trena ispore utrobu iz živih grudi, pomno je proučavaju i pokušavaju da u njoj otkriju namere neba. Usuđuješ se tako da se hraniš (takva je čovekova glad za zabranjenom hranom), rode smrtnika! Molim vas, ne činite to, imajte na umu reči moga upozorenja, pa kad založite meso zaklanog vola, znajte i shvatite da proždirete sopstvene saradnike i hranitelje.

«Budući da bog nadahnjuje moje usne, slušaću ga i govoriti kako on zapoveda. Sad ću da vršim obred Delfa u mojoj duši, da otkrijem nebeska prostranstva i da otključam odluke uzvišenog uma. Sad ću da obznanim velike tajne, koje nikad nisu ispitivali umovi naših predaka, tajne dugo sakrivane u mraku. Želja mi je da se popnem na zvezde i da napustim blatnjavu zemlju, da jašem na oblacima, da stanem na ramena moćnoga Atlasa, da sa visine gledam ljude kako se, lišeni uma, bespomoćno batrgaju i tresu od straha pred smrću i da im otvorim knjigu koja će da im ohrabri srca.

«O, rode ljudski, zašto se, uplašen od hladne smrti, bojiš Stiksa, seni i imena lišenih suštine koje su pesnici iznitili, izmišljenih patnji u izmišljenom svetu? Znajte da tela, bilo da sagore na lomači ili da se dugim tokom vremena raspadnu i nestanu, ne osećaju ništa. Naše duše su besmrtne. Jednostavno napuste ranije i nastave da žive u novom staništu, u novim telima koja ih prime. Ja sam (dobro se sećam) u vreme Trojanskog rata bio Euforb, sin Panteja, a ranilo me moćno koplje kralja Menelaja pored srca u grudi. Nedavno sam u Junoninom hramu, u Argosu, prepoznao štit koji sam nosio u levici. Sve se menja, ništa ne propada. Duh luta,  tamo-amo i ispuni telo koje mu se dopadne. Iz životinja prelazi u ljudska tela, a iz njih u tela zveri i životinja, ali nikad ne umire, nego uzima nove oblike, kao što ni gipki vosak u koji se otisne sad jedan a posle neki drugi lik ne ostaje isti kakav je ranije bio, niti zadržava isti oblik, premda je to isti onaj vosak, tako su, tvrdim, i naše duše iste, premda se kreću od jednog doma do drugog u različitim telima. Pa zato, čujte moje proročanske reči. Nikad ne dozvolite proždrljivom trbuhu da nadvlada ljubav i obaveze prema porodici. Čuvajte se bebožnog klanja koje lišava duše nekog srodnika i nikad ne dozvolite da padnete u iskušenje da svoju krv hranite krvlju nekoga drugoga.

«I budući da punim jedrima plovimo po beskrajnim morima, znajte, ništa na svetu ne zadržava večno isti oblik. Sve se nalazi u stanju kretanja i sve postaje sa promenom izgleda. I samo vreme neprekidno se kreće, baš kao reka. Jer ni reka ni brzi tren ne mogu da zaustave svoj hod. Nego, kao što jedan talas tera drugi, kao što talas beži od talasa iza sebe a tera onaj ispred sebe, tako i vreme istovremeno i tera i beži i uvek je novo. Jer, što je nekad bilo ne postoji više, a što nije bilo, postalo je: tako se krug kretanja još jednom zatvara i ponovo otvara.

«Vidite kako protekla noć hita prema zori i kako jarki sunčevi zraci smenjuju mrak noći. Ni nebo nema isti izgled kad svet iznuren naporima ode na počinak u ponoć i kad svetli Lucifer izađe iz mora na snežnobelom konjicu; a ponovo menja izgled kad Palantida¹, vesnica zore, osvetli nebo za Febov dolazak. Okrugli štit koji bog² nosi crven je izjutra kad se pomalja ispod zemlje i ponovo pocrveni kad tone pod zemlju, a beo u zenitu, zbog toga što je vazduh čistiji i što je udaljen od ponižavajućeg prisustva zemlje. Ni Dijana³, boginja noći, nije uvek u istoj fazi. Manja je danas nego juče, kad raste, ali je veća kad opada.

Šta, zar ne vidite da i godina uzima četiri vida, oponašajući naša četiri doba? U rano proleće je nežna i puna svežeg života, baš kao odojče: trava je sveža i brzo raste no još nema snagu i čvrstinu, ali ispunjava seljake radošću obećanja. Sve cveta: obrađene njive su nasmejane cvetovima, razigrane bogatstvom boja, no šuma još nije olistala. Kad proleće pređe u leto, godina osnaži i postaje slična mladiću. Jer nijedno godišnje doba ne brekće takvom snagom i životom, niti ima više žara u sebi. Kad vatra mladosti popusti, dođe jesen, blaga i zrela, napola puta između mladosti i starosti, sa prosedim vlasima u zaliscima. Najzad nesigurnim koracima i promrzla, dolazi zima, potpuno ćelava ili sedih kosa.

«I naša tela stalno prolaze kroz bekrajne tokove mene: ono što smo danas nećemo biti sutra. Bilo je vreme kad smo boravili u majčinoj utrobi, puke semenke i nade da ćemo postati ljudi. Onda nam priroda pruži ruku, jer neće da ostanemo pogrbljeni pod majčinim srcem, pa nas iz našeg doma šalje u beli svet. Novorođenče je u početku sasvim bespomoćno, onda počne da puže na laktovima i kolenima, poput četvoronožne životinje, najzad se uspravi i dugne, nesigurno i posrćući, bez čvrstine u kičmi i kolenima, držeći se i oslanjajući na predmete oko sebe. Ubrzo dete živne, ojača i postane mladić, a kad se i srednje godine potroše, počne da klizi niz silaznu stazu starosti. Snaga ranijih godina čili: Milon se rastužio nad starošću kad vide kako ruke, nekad krupne i jake, sa snagom sličnom Heraklovoj, otančaše i oslabiše. Tindarova kćer* se rasplakala kad vide bore starosti u ogledalu i sa suzama u očima se pitala zašto je dva puta morala da bude plen ljubavnika. O, vremenu, veliki proždrljivče, i ti, pakosna starosti, ne postoji ništa na svetu što vi ne možete da uništite. Uhvatite u čeljusti i, polako grickajući, progutate sve kroz produženu smrt!

«Pa ni ono što nazivamo elementima ne traje. Kroz kakve promene oni prolaze, slušajte, reći ću vam. U beskrajnom svemiru ima četiri elementa. Dva od njih, zemlja i voda, teška su; njihova ih težina vuče u niže slojeve. A druga dva, vazduh i vatra, koja je čistija i od vazduha, ako ih ništa

______________

¹Πάλλαντις > Pallantis, Pallantias, Aurora kao kćer Titana Pallasa. ² Feb, Sunce. ³Dijana, ovde = Mesec. *Lepa Jelena

ne sprečava, dižu se u gornje predele. Ovi elementi, premda odvojeni po položaju, izvedeni su jedan iz drugoga i ponovo se vraćaju jedan u drugi. Zemlja se razredi u tečnu vodu, ali i voda može da se razredi i da postane vazduh. Kad se oslobodi težine, već veoma razređen, vazduh preskače u vatru, koja zauzima najviše mesto. Onda se vraćaju obrnutim redom: zgusnuta vatra prelazi u vazduh, vazduh u vodu, a voda u tvrdu zmelju.

«Ništa ne čuva svoj oblik, ali priroda, veliki obnavljač, verujte mi, stalno stvara nove iz drugih oblika. Budite uvereni, ništa se ne gubi u celom svemiru; samo se menja i obnavlja oblik. Ono što zovemo rođenjem samo je početak drugačijeg oblika od ranijeg. A smrt je samo kraj ranijeg stanja. Premda stvari, možda, mogu da se pomeraju odande ovamo i odavde onamo, one ipak u suštini ostaju nepromenjene.

«Ništa, verujem, ne traje dugo u istom obliku. Tako su se i doba menila od zlatnog do železnog; i sama mesta su podložna preobraženjima. Lično sam video kako se preobrazilo u vodu nešto što je bilo tvrdo kopno i kako je kopno izronilo iz vode. Okeanske školjke možete da nađete po predelima daleko od okeana, i drevno sidro na vrh brda. Što je nekad bila ravnica, bujice su pretvorile u doline, a bregovi su snagom bujica odneti u more. Što je nekad bila močvara sad je pustinjska peščara, a što je nekad bilo suvo i žedno, sad je močvarni rit. Priroda ovde otvara nove izvore, a tamo stare zatvara, a posle zemljotresa, reke mlaznu iz zemlje ili presmagnu i presuše. Tako, kad je zemlja zinula i progutala Likos, on je ponovo izbio na površinu nešto dalje od prvobitnog mesta i ima drugačiji izgled. Isto tako jedna reka koja izvire u Arkadiji nastavlja podzemni tok i ponovo izbija na površinu kao moćni Erasinos u Argosu. A kažu da se Misos stideo ranijega izvora i obala pa sad teče drugde pod imenom Kaikos. Amenanos sad valja od brega do brega preko sicilijanskog peska, a ponekad usahne i presuši. Nekad je voda iz Anigrusa bila pitka, a sad u njemu teče vodurina koju ne biste želeli ni da okusite pošto su (ako je verovati pesnicima) u njemu dvogubi kentauri prali rane koje im je nosilac teške toljage Herakle naneo strelama. Uostalom, zar sad nije i voda Hipanisa, što teče iz planina Skitije, bljutava i zagađena, premda je nekad bila hladna i pitka?

«Nekad su Antisa i Faros i fenički Tir bili opasani morskom vodom, a danas nijedno od tih mesta nije ostrvo. Stari stanovnici te oblasti imali su običaj da kažu da je Leuka nekad bila deo kopna, a sad je zapljuskuju talasi sa svih strana. Kažu da je i Zankle bio deo Italije sve dok more nije odnelo granicu između njih i vodom ga odvojilo od kopna. Ako tražite Helike i Buris, koji su nekad bili gradovi u Arkadiji, naći ćete ih na morskom dnu; mornari vam još pokazuju padine grada sa potopljenim zidinama. U blizini Troezena, kojim vlada Pitej, ima breg, visok i go, na mestu gde je nekad sve bilo ravno kao dlan, jer (strašno je i pričati) divlji vetrovi, zatočeni pod zemljom, u potrazi za izlazom, uzaludno pokušavajući da se domognu slobodnijeg prostora, pošto u tom zatvoru nije bilo nigde rupice kroz koju bi njihov dah izlazio, naduvali su i podigli tle, baš kao kad usnama naduvamo mehur ili kozju mešinu. To je nadignuće tokom vremena otvrdlo i još ima izgled visokog brega.

«Premda mi mnogi primeri za koje smo čuli i koji su nam poznati naviru u svest, navešću još samo nekoliko. Šta, zar i voda ne dobija i ne stvara čudne oblike? Tvoja je voda, rogati Amone, u podne studena, a topla izjutra i uveče, a kažu da Atamanci pale drva sipajući vodu na njih kad mesec dostigne krajnju tačku opadanja. Kikonci žive pored reke čija voda pretvara u mramor sve što dodirne, a ko se napije te vode utroba mu se okameni. U našim krajevima, Kratis i obliži Sibaris čine da kosa dobije izgled ćilibara i zlata, a – što je još čudesnije – ima reka čije vode imaju moć da preobraze ne samo telo nego i um. Ko sve nije čuo za zloglasne talase Salmankisa koji lišava muškosti sve koji se u njemu okupaju i za etiopska jezera od čije vode poludi ili padne u bunilo svako ko se napije vode iz njih. Ko god ugasi žeđ na izvoru Klitora, ogadi mu se vino i uživa samo u čistoj vodi; da li ta voda ima moć da neutrališe opojnost vina, ili je – kao što narod u tom kraju priča – Amitaonov sin¹ , pošto je izlečio pomamu Protejevih kćeri čarobnim basmama i travama, u taj izvor bacio trave što čiste um, ne znam, samo znam da voda iz tog izvora izaziva odvratnost prema vinu. Linkestinska reka ima suprotno dejstvo: ko popije samo malo te vode, odmah počne da tetura kao da se napio _______________

¹prorok Melamp.

nerazblaženog vina. U Arkadiji ima jedno mesto koje su u stara vremena nazivali Fenej, zbog sumnji u ispravnost njegove vode. Izbegavajte da tamo pijete vodu noću, jer je noću njihova voda opasna; danju, međutim, može da se pije bez straha. Tako, dakle, jezera i reke imaju sad jedno sad drugo dejstvo. Ortigija je u drevna vremena plutala na talasima, a sad čvrsto stoji. Argonauti su se plašili Simplegada, stena koje su se pod udarima vetra i talasa sudarale, a sad te stene stoje postojano, vetrovi ne mogu da ih pomere. Ni Etna, koja sad blešti usijannim sumpornim žarom, neće večno da gori, niti je oduvek bila tako zažarena kao sad. Jer, ako je zemlja živo biće koje ima mnogo otvora za disanje iz kojih plamen liže, ona može svaki put kad se protrese jedne da zatvori a nove da otvori na drugim mestima; ili, ako plahi vetrovi, zatvoreni u dubokim pećinama, bacaju jedne stene protiv drugih tako da se stvari koje sadrže seme vatre zapale usled trenja, pećine će ipak da se ohlade kad se vetrovi stišaju. Ili, kad nestane zapaljivih tvari, kao što su katran i žuti sumpor koji gori jedva vidljivim plamenom, zacelo, kad u zemlji više ne bude snažnih goriva, kad se njihove zalihe usled dugog vremena iscrpe, kad proždrljiva zemlja oseti oskudicu u hrani, ona neće moći da trpi glad i, napuštena, ona će da napusti svoje vatre.

«Kažu da ima ljudi u hiperborejskoj Paleni čija se tela prekriju lakim perjem, ako se devet puta zagnjure u Minervino jezerce. Ne bih smeo da se zakunem, ali sam čuo da i skitske žene posipaju svoja tela nekim čarobnim sokovima koji imaju isti učinak.

«Ali, ako može da se veruje potpuno utvrđenim istinama, videćete da u mrtvim telima koja vreme i toplota rastaču postaju sitne životinjice. Prinesite na žrtvu vola bez mane, iskopajte raku i u nju sahranite njegovo telo i (to je dobro poznato iz iskustva) iz trule utrobe će da izlete rojevi medonosnih pčela¹ koje slede roditelja od kog su postale i neumorno kupe med iz cvetova po njivama koje je on orao. Konj ratnika sahranjen u zemlju preobraziće se u stršljene². Ako odsečete šuplja klešta morske krabe i telo mu sahranite, iz sahranjenog dela će da se pojavi škorpion sa preteći zadignutim repom. A od crva koji prave bele čaure na lišću drveća (svet po selima to dobro zna) postaju pogrebni leptirovi³.

«Gnjecavo blato sadrži seme od kojeg postaju zelene žabe, najpre bez nogu, ali uskoro dobijaju noge prilagođene za plivanje, a da bi bile pogodne za duge skokove, zadnje su znatno duže od prednjih. Meče², kad se tek okoti, nije meče već parče mesa koje jedva da je živo, ali mu majka, ližući ga, da oblik srazmeran veličini. Zar ne vidite da se i larve medonosnih pčela, koje šestougaoni oblik saća štiti, rađaju bez udova, da bi tek naknadno dobile noge i krila. Ko bi verovao, ako mu to nije poznato, da Junonina ptica, paun, koji nosi zvezdane pege na repu – sve ptice uostalom – postaje iz jajeta? Ima ih koji veruju da od kičmene moždine postane zmija koja, kad se kičma raspadne, izmili iz groba.

«Sva ova bića počinju život u nekom drugom stvorenju, ali ima jedna ptica koja samu sebe obnavlja i ponovo rađa. Asirci je zovu feniks. Ona se ne hrani zrnjem i bobama nego tamjanovom smolom i sokovima amomona*. Kad se navrši pet stotina godina, koliko traje njegov vek, on kandžama i besprekorno čistim kljunom napravi gnezdo na vrh visoke palme a kad ga prekrije korom kasije i trnovitog narda, izlomljenog cimeta i žute mĭre, on legne u njega i umre od jakih mirisa. Iz očevog tela, kažu, pojavi se mali feniks kome je dosuđen isti broj godina. Kad s godinama ojača i može da nosi teret, on oslobodi visoku palmu velikog gnezda i leteći pobožno nosi u kljunu svoju kolevku i očev grob sve dok ne stigne do Sunčevog grada i spusti gnezdo pred prag svetog Sunčevog hrama.

«Ali, ako ima išta čudno u ovim neobičnim primerima, možemo s pravom da se čudimo kako to da hijena menja pol, kako to da je biće, koje je maločas bilo ženka i parilo se sa mužjakom, odjednom i samo postalo mužjak? I kako to da ono sićušno stvorenje**, koje dobija hranu od vetra i vazduha, trenutno dobija boju podloge na kojoj stoji? Pokorena Indija poklonila je grozdovima ovenčanom Bakhu nekoliko risova čija se mokraća pretvara u kamen i stvrdne u dodiru sa vazduhom. I koral, vitka biljka pod vodom, otvrdne čim dođe u dodir sa vazduhom. ________________

¹,²Ovidije ovde ironično navodi «potpuno utvrđene istine» to jest sujeverna folklorna predanja. ³Duša umrlog se ponekad na nadgrobnom spomeniku predstavljala kao leptir. *άμωμον > amomum – istočnjački začin iz kojeg se dobija skupocen balzam. **kameleon.

«Pre će da dođe kraj danu, pre će Feb da okupa svoje zagrejane konje u dubokom moru nego ja ispripovedam sve o stvarima koje su poprimile nove oblike. Vidimo kako se vremena menjaju i kako neki narodi jačaju, a drugi gube moć. Troja je bila moćna i bogatstvom i ljudima i mogla deset godina da odoleva i da daje svoju krv, a sad je sravnjena sa zemljom: ona nema ništa da pokaže svetu do ruševine, sve joj je bogatstvo u grobovima predaka. Sparta je nekad bila slavan grad, velika Mikena je cvetala, kao i Kekropsove i Amfionove tvrđave. Sparta je danas bezvredan predeo, gorda Mikena je pala, a šta je Edipova Teba do puko ime? Šta je ostalo od Pandionove Atine do samo ime? A sad ide fama da se dardanski Rim diže i da polaže duboke i jake temelje pored Tibra koji izbija iz Apenina. On, dakle, menja oblik rastući i jednoga će dana da bude prestonica beskrajnog sveta! Tako govore vidovnjaci, tako javljaju proročišta. I, kao što se i sam sećam, kad je Troja posrtala i propadala, Prijamov sin Helenos rekao je Eneji, koji je plakao i sumnjao u svoju sudbinu: ‘O, boginjin sine, ako budeš dobro čuvao na umu proročanske vizije moga srca, dok si živ neće Troja potpuno propasti. Ognjem ćeš i mačem sebi krčiti put. Ti ćeš da ideš napred, da dostigneš i da nosiš Pergamon sve dok ne nađeš jednu stranu zemlju koja će da bude ljubaznija prema Troji i tebi od tvoje otadžbine. Evo, sad vidim grad dosuđen potomcima Frigijaca od kojeg nijedan neće biti veći, niti je u prošlosti neki bio. Drugi prinčevi će tokom vekova što dolaze da ga učine moćnim, a jedan od njih, od Julusove loze, će da ga učini gospodarem sveta. Kad ga se zemaljski svet zasiti, nebeski predeli će u njemu da uživaju, nebo će da bude njegov cilj.’  Dobro se sećam da je Helenos tako proricao Eneji koji je sa sobom nosio porodične bogove-čuvare i radujem se što se zidovi rođački dižu i da su Grci pobedili u korist Frigijaca.

«Ali, da se ne bih mnogo udaljio s puta, dok moji konjici zaboravljaju da hitaju prema cilju, nebo i sve pod nebom menja oblik, kao i zemlja i sve na njoj. I mi, koji smo deo stvaranja, menjamo se, pošto nismo samo tela već i krilate duše, budući da možemo da uđemo u tela divljih zveri i da se smestimo u srca goveda. Trebalo bi da dozvolimo telima u koja su možda uselile duše naših roditelja i braće ili drugi koji na neki način stoje u vezi sa nama, ili makar zaslužuju poštovanje, da bezbedno žive kao ljudi i ne bi trebalo da budu povređeni, ni da njima punimo naše trbuhe kao na Tistejevoj gozbi¹. Kako uspostavlja nakazan običaj, kako se bezobzirno sprema da proliva ljudsku krv svako ko nožem prereže vrat nekog juneta i ravnodušno sluša njegovo kmečanje! Kao i onaj što zakolje jare koje cvili poput deteta, ili onaj ko jede pticu koju je samo tren ranije nahranio. Koliko se takav čin razlikuje od ubijstva? Gde je kraj takvom ponašanju? Pustimo vola da ore i da dubokom starošću zaradi smrt; neka te ovca naoruža protiv oštrog severnog vetra; neka ti koza da puno vime mleka da pomuzeš. Prekini da loviš mrežama i zamkama i drugim varkama. Prestani da hvataš ptice lepljivim štapićima; ne zatuljuj jelene zamkama što vise sa grana i ne krij udicu ispod varljivog mamca. Ubijaj stvorenja koja ti nanose štetu, ali i u tim slučajevima zadovolji se time što si ih ubio. Nemoj da jedeš njihovo meso, nego traži manje štetnu hranu.»

Kažu da se Numa, poučen i upozoren ovim rečima, vratio u svoju zemlju, gde se krunisao za kralja i preuzeo vlast nad državom Latina. Srećno oženjen nimfom, on je pod vodstvom Muze podučavao podanike u verskim obrdima i vežbao taj žestoki ratnički narod veštini mira. Kad je u zrelim godinama ostavio žezlo i život, oplakivali su ga kako žene Lacijuma i običan svet tako i očevi. A njegova žena pobeže iz grada, sakri se u gustim aricinskim šumama i zapevkama poremeti obožavanje Dijaninog kulta. O, koliko su je šumske i vodene nimfe tešile i molile da se uzdrži od tih zapevki! Koliko je puta uplakanoj nimfi Tezejev junački sin govorio:

«Prestani da plačeš, jer nisi samo ti ucveljena. Pomisli na druge koji su _______________

¹Atrej je bio u svađi sa bratom Tistejem pa ga je počastio mesom svojih sinovaca, što je poznato kao «Tistejeva gozba».

kao i ti pretrpeli gubitke, pa ćeš lakše da podnosiš svoju žalost. Kamo sreće da nemam iskustva koje može da bude utešno u tvojoj tuzi! Ali, i moje iskustvo može da bude utešno.

Hipolit (479 – 551)

«Možda je do tvojih ušiju doprlo Hipolitovo ime. On je zbog očeve lakomislenosti i maćehinih spletki izgubio život. Može biti da mi nećeš verovati, a ni meni neće biti lako da to dokažem, ali ja sam taj Hipolit glavom i bradom. Pasifajina kćer me je, nakon uzaludnih pokušaja da me navede u iskušenje da ukaljam bračnu postelju svoga oca, izvrćući istinu, optužila da sam učinio ono što je ona čeznula da učinim i premda sam bio nevin, otac me je proterao iz grada i anatemisao kao zakletog neprijatelja. Uputim se kao prognanik u Pitejev grad Troezen u  kočiji no, kad sam bio kroz Korintski zaliv, odjednom se uzburka more. Talas, ogroman kao brdo, diže se prema nebu i postaje sve veći, tutnji, urla, rascepi se i iz njega izlete razdražen bik ogromnih rogova, do grudi izdignut iznad talasa; iz nozdrva i iz usta mu kuljaju mlazevi vode. Premda su srca mojih pratilaca drhtala od straha, bio sam savršeno miran, ispunjen tužnim mislima o izgnanstvu. Onda se moji vatreni konji okrenuše prema moru i, sa načuljenim ušima, počeše da drhte uplašeni izgledom bika, a onda, naglo trgoše i sinuše glavačke niz kamenitu padinu. Uzalud sam se naprezao da pritegnem uzde. No, divlja snaga konja ne bi nadvladala moju da se jedan točak, udariv glavčinom u neki panj, nije slomio i iskrivio osovinu. Tom sam prilikom izbačen sa sedišta i, dok su se uzde motale i čvrsto stezale oko mojih nogu, moglo je da se vidi kako od mene otpadaju i lete komadi mesa, kako mi se drob prosipa i creva suču preko panja i kamenja, udovi otpadaju i najzad sam ispustio dušu. Od mene nije ostao nijedan prepoznatljiv deo. Izgledao sam kao komad krvavog mesa. Možeš li, usuđuješ li se, nimfo, da uporediš žalost koju ti osećaš sa onim što sam ja tada osećao? I tako odoh u carstvo senki gde mi se pružila prilika da operem raskomadano telo u talasima Flegetona. Da mi nije Apolonov sin pomogao moćnom lekarskom veštinom, nikad se više ne bih povratio u svet živih. A vratio sam se zahvaljujući Peanovoj veštini i travama velike moći – što je razgnevilo Disa. Ali Kintija me zavila u oblake, da me niko ne vidi i da ne izazovem zavist zbog ponovo zadobijenog života. A da bih bio bezbedan i da smem da se pokažem bez straha od kazne, dala mi je izgled starca i potpuno mi promenila crte lica kako niko ne bi mogao da me prepozna. Dugo je razmišljala da li da me uputi na Krit ili Delos. Na kraju odbaci i Krit i Delos i postavi me ovde i naredi mi da odbacim ime koje bi moglo da me podseti na moje ždrepce, i reče: ‘Bio si Hipolit, a odsad ćeš da budeš Virbije.’ Od tada boravim u ovoj dubravi i, kao manje božanstvo, krijem se pod božanstvom moje boginje koja me primila za pratioca.»   Egerija ipak ne nađe utehu u tuzi i stradanjima drugih. Ukočila se ležeći pod brdom i topila od suza sve dok se Kintija nije smilovala i preobrazila je u studenac, sad joj se udovi rastaču u žuboru studenog potoka.

Tages i Kip (552 – 621)

Ovaj neobični događaj zapanji nimfe; ni sin Amazonke nije bio ništa manje zapanjen od tirenskog ratara kad je video u svojim njivama kako se grumen, nabrekao sudbinom, kreće sam od sebe, bez bilo koga ko ga dodiruje, a onda izgubi izgled grumena, poprimi oblik čoveka, otvari usta i progovori o stvarima koje će tek da se dese. Meštani su ga zvali Tages. On je prvi naučio Etrurce kako da čita budućnost. Ništa manje nije bio zapanjen Romul kad je video kako kopljište koje je nekad raslo na bregu Palatinu odjednom poče da lista i stoji, ne sa čeličnim vrhom pobodenim u zemlju već sa nanovo izraslim korenom: to više nije ni bilo koplje već žilavo drvo koje daje hlad onima koji ga posmatraju diveći se, ili Kip kad je u bistrom Tibru ugledao kako mu iz glave niču rogovi. Jer on ih je zaista video i, misleći da ga odraz vara, podigne ruke, stavi ih na čelo i dodirnu ono što je video. I dok je tu stajao, tek stigao iz velike bitke iz koje je izašao kao pobednik, podiže ruke i oči prema nebu i povika: «O, bogovi, ma kakvo znamenje da mi nose ovi nakazni rogovi, ako slute dobro, neka se to zbude na mojoj zemlji i Kvirinovom narodu, a ako nose zlo, neka se zbude na meni.» Onda načini oltar od zelenog busenja i zapali mirisni kâd, proli vino i dobro prouči izgled drhtave utrobe zaklanih žrtava pokušavajući da odgonetne kakvo mu znamenje nose. Kad ih je etrurski zvezdočatec proučio, vide znake velikih poduhvata koji još nisu dobili jasne oblike. Ali, kad podiže budne oči sa ovčje utrobe prema Kipovim rogovima, vidovnjak povika: «Zdravo da si, kralju! Jer, tebi, Kipe, i tvojim rogovima, će ovo mesto i tvrđave Lacijuma da se poklone. Ne skanjuj se, nego pohitaj i uđi kroz otvorenu kapiju! Tako sudbina zapoveda. Jer, kad te prime u grad, ti ćeš da budeš kralj i moći ćeš da razmahuješ skiptrom do mile volje.» On uzmače i uporno držeći pogled okrenut od gradskih zidina, reče: «Daleko, o bogovi, daleko od mene bila takva sudbina! Mnogo je bolje da provedem život u izgnanstvu iz svog doma nego da me Kapitol vidi kao kralja». Reče i sazva zajednički sabor naroda i časnog senata. Ali, najpre sakri rogove lovorovim vencem; onda se pope na humku koju su podigli vredni vojnici i pomolivši se drevnim bogovima po utvrđenom redu, reče: «Ovde ima jedan koji će da bude kralj, ako ga ne proterate iz grada. Ko je taj, obelodaniću, ali ne imenom već znakom: on ima rogove na čelu! Augur tvrdi da će vas on, ako uđe u Rim, pretvoriti u robove. Možda je već provalio kroz vaše kapije, jer one su otvorene. Izdržao sam njegov napad, premda niko od mene nije u bližem srodstvu s njim. Držite ga, Kviriti, daleko od grada, ili ga, ako je zaslužio, bacite u okove, ili ga ubijte i tako učinite kraj strahovanjima od toga tiranina!¹» Na ove reči začu se glasan žamor među narodom, poput šuštanja borovog gaja kad se u njega uvali jak vetar, ili poput suma valova u daljini. Ali iz buke i galame zatalasane gomile začu se jasan glas: «Ko je taj čovek?» Svi pogledaše jedan drugoga u lice pokušavajući da otkriju pomenute rogove. Kip ponovo uze reč: «Evo onoga koga tražite» – reče i skide venac sa glave, premda je narod pokušavao da ga spreči. I otvoreno im pokaza čelo sa rogovima. Svi odjednom nikom ponikoše i glasno jeknuše (ko bi verovao da je to moguće?); najzad, zbunjeno i snebivajući se, podigoše oči prema glavi slavnog ratnika. A onda, ne mogući više da ga gledaju tako poniženog, ponovo mu staviše venac slave na glavu.

Budući da je Kipu sad bilo zabranjeno da uđe u grad, senat mu u znak priznanja dade na dar parcelu koliko može da uzore za dan oranja. Posle su na kapiji njegovi rogovi urezani u bronzu da vekovima čuvaju uspomenu na njega.

Eskulap (622 – 744)

Otkrijte mi sad, o Muze, večne pomoćnice pesnika (jer vi znate istinu, a vreme ne može da zamagli vaše pamćenje) kako je Koronidin sin Eskulap doveden na ostrvo u reci Tibru da se pridruži bogovima Romulovog grada. Grozna je pošast² tada bila zagadila vazduh Lacijuma. Leševi, bledi i raspadnuti od te grozne bolesti ležali su svuda po gradu. Kad, umorni od sahrana i brige za obolele, ljudi uvideše da su njihovi napori uzaludni i da isceliteljska veština ne pomaže, obratiše se nebu za pomoć. Odu u Delfi, koji je pupak sveta, u sveto Febovo proročište da mole boga da im u toj velikoj nevolji bude na pomoći i da učini kraj vapajima njihovog velikog grada. Tada hram i lovorovo drvo i tobolac zajedno zadrhtaše i tronožac iz najdubljeg kutka svetilišta uputi im ove reči i natera njihova srca da zadrhte od straha: «To što tražite od nas, trebalo je, O Rimljani, da tražite od mesta koje vam je bliže. Pa i sad tražite od toga mesta. Nema potrebe da se obraćate Apolonu da ublaži vaše patnje. Obratite se Apolonovom sinu.» Kad mudri senat ču zapoved božiju, potražiše grad u kojem Apolonov sin boravi i brodom uputiše poslanstvo da istraži obalu Epidaura. Kad su Ausonci usidrili brod uz obalu, uputiše se grčkim starešinama i zamoliše ih da im daju boga koji svojim prisustvom može da učini kraj samrtnim ropcima Ausonaca. Jer, proročište je upravo tako nalagalo. Starešine su zastupale različita mišljenja. Jedni su smatrali da pomoć ne bi trebalo uskratiti, ali su mnogi savetovali da se pomoć božja čuva za njih i da se ne otuđuje. Rasprava još nije bila završena kad je suton potisnuo dnevnu svetlost, a kad mrak prekri svet, bog iscelitelj se javi u snu jednome od ausonskih poslanika: stajao je pred njegovim krevetom u obliku kipa koji vidimo u njegovom hramu sa seljačkim štapom u levoj ruci, dok je desnom gladio bradu. Onda tiho i mirno reče: «Ne boj se! Ja ću da napustim hram i da vam priteknem u pomoć. Samo, gledaj ovu zmiju kako ____________

¹Aluzija na Julija Cezara i Avgusta koji su, premda stvarno monarsi, odbijali vanjske carske oznake da udovolje željama republikanski nastrojenih protivnika. Ovidije ovim najavljuje scene s kraja epa. ²Stvaran događaj. Kuga je harala u Rimu 293 godine pre Hrista. Sledeće godine je uveden kult Eskulapa.

se uvija oko štapa i potrudi se da je zapamtiš i prepoznaš. Ja ću da se prometnem u takvu zmiju, prestade da govori i samo što ću biti veći; izgledaću zapravo kao nebeska tela kad se menjaju.» Bog istog trena iščeznu, a s bogom i njegovim glasom iščeznu i san i zarude blagi dan. Kad jutro rastera zvezde, starešine, još neodlučne kako da postupe, okupiše se u raskošnom hramu traženog boga i zamoliše ga da im nebeskim znamenjima otkrije gde želi da boravi. Samo što su to rekli, a zlatni bog, u obliku zmije sa visokom krestom poče da šiče: upozori ih da je stigao. A kad uđe – kip, oltari, vrata, mramorni pod i pozlaćeni krov – sve uzdrhta. Onda, digav se do pasa u sred hrama, ustade i osvrnu se oko sebe: vatra mu iz očiju seva. Prisutni zadrhtaše u strahu, ali sveštenik sa belom poveskom prepozna božanstvo i povika: «Bog, gledajte, bog je među nama! Sa uzvišenim mislima i pobožnim ćutanjem odajte poštu bogu svi vi koji se ovde nalazite! O, najsavršeniji, neka ovaj prizor bude celishodan za nas, blagoslovi, molim ti se, ove ljude koji te slave u tvom hramu!» Sad se u hramu svi mole, kao što im je zapoveđeno, ponavljajući reči za sveštenikom. I Rimljani obaviše obred pobožne odanosti i srcem i usnama. Bog im se ljubazno nakloni i, mičući krestom i lickajući jezikom, tri puta šiknu u znak potvrde da je zadovoljan. Onda ode klizeći niz glatke stenemice obzirući se natrag na stare oltare koje se spremao da napusti i pozdravi svoj dobro poznati dom i hram u kojem je dugo boravio. Odatle je gorostasna zmija vijugajući puzila po cvetnoj podini, kolutajući se i vijugajući u hodu i produži kroz grad prema luci zaštićenoj lukobranom. Tu se zaustavi kao da se oprašta od mnoštva pobožnih pratilaca, a onda zauze mesto u ausonskom brodu koji pod težinom boga dosta utonu. Rimljane ispuni radost i, pošto su žrtvovali bika na obali, okitiše brod cvetnim vencima i odvezaše ga sa veza. Blag vetar je nosio brod dok je bog ležao nauznak sa glavom naslonjenom na zakrivljenu krmu i gledao azurnu vodu. Povoljan vetar ih je nosio kroz Jonsko more i u šesti dan stigoše u Italiju ploveći pored slavnog Junoninog hrama u Lacinijumu, pa pored Skilaceuma ostavljajući Japigiju iza sebe i izbegavajući Amfrizijske stene s leve i Kokintske hridi s desne strane, zaobišli su Romecijum i Kaulon i Nariciju; onda Sicilijansko more i tesnac Pilorus; prođoše pored domovine Hipotada, pored rudnika bakra Temeze držeći pravac prema Leukoziji i ružičnjacima blagog Pestuma. Onda zaobiđoše Kapri, Minervin rt i bregove Sorenta bogatog vinom. Odatle nastaviše da plove prema Herkulaneumu i Stabiji i tihoj idili Partenope¹, a odatle prema hramu Sibile od Kume, prođoše vruće izvore i Literno, obraslo mastikovim drvetom, te reku Volturno koja krivuda kroz ogromne naslage peska i Sineuzu punu belih golubova, zatim nezdrave Minturne i mesto nazvano po onoj² koju je njen mezimac tu sahranio, Antifatov dom, močvarama okruženi Trahas, Kirkinu zemlju takođe i Antijum sa tvrdom obalom. Kad su stigli u ovo mesto, mornari širom razviše jedra, jer more beše nemirno, te bog razmota svoje kolutove i klizeći dalje na brojnim naborima i moćnim pregibima uđe u hram svoga oca na peščanoj obali. Kad je vetar jenjao, izmile bog iz oltara. Pošto je, dakle, kao gost posetio oca u hramu, ponovo šuštavim krljuštima načini brazdu u obalskom pesku. Ubrzo zatim ponovo se uz kormilo pope na brod i nasloni glavu na krivu palubu dok nisu stigli u Kastrum, svetu stolicu Lavinijuma, i na ušće Tibra. Tu dođe mnoštvo sveta sa svih strana da ga dočeka: udate žene, domaćini i devojke koje pale tvoje vatre, O Trojanska Vesto, i one pozdraviše boga radosnim klicanjem. Zapaljen tamjan pucketa na oltarima podignutim na obema obalama kuda se brzi brod kreće uz reku, vazduh odiše prijatnim mirisima, a zaklane žrtve krvlju greju noževe. Najzad stiže brod u Rim, prestonicu sveta. Zmija se diže visoko i, osloniv glavu na vrh jarbola, okrenu se na jednu pa na drugu stranu tražeći pogodno mesto za svoje prebivalište. Ovde se krivudava reka račva u dva jednaka rukavca sa ostrvom između njih. Na ovome se mestu zmijoliki Febov sin iskrca iz lacijumskog broda i uzimajući nebeski oblik učini kraj patnjama naroda i dođe kod njih kao iscelitelj grada.

Apoteoza Julija Cezara (745 – 870)

Iako bog, Eskulap je došao kao stranac u naše hramove, a Cezar je bog u svom gradu. Bez ________________

¹Napulj. ²Kajeti, Enejinoj dadilji.

premca u ratu i miru; pobedonosni ratovi, veliki uspesi u upravljanju državom i brzo stečena slava, preobraziše ga u novu zvezdu – sjajnu kometu, ali više od svega toga to je zasluga njegovog naslednika. Jer, među svim Cezarovim dostignućima nema dela koje je veće od toga da je postao otac Cezara Avgusta.

Da li je zaista okolnost da je postao otac¹ tako velikog čoveka veća od zauzeća morem opasane Britanije, od toga što je vodio flotu u sedmokraki Nil na čijim obalama raste papirus i stavio pod vlast Rima buntovnu Numidiju, libijsku Jubu i Pont iz kojeg su stizale pretnje nadmenog Mitridata, od svih slavnih i zasluženih pobeda? S njim kao vladarem sveta, vi ste, O nebeski bogovi, izručili blagoslov na ljudski rod! Tako, dakle, da mu sin ne bi bio od smrtnog semena, Cezar je vaistinu morao da bude preobražen u boga. Kad je zlatna Enejina mati² to videla, kao i to da se priprema užasna zavera protiv njenog vrhovnog sveštenika i da se sprema oružana pobuna, preblede od straha i požali se redom svim bogovima s kojima se sastala. «Gledajte kako se teške zavere kuju protiv mene i kakvim zaverama hoće da mi zadaju smrtni udarac! Gledajte kako se sprema zavera protiv života do koga mi je veoma stalo. Radi se o životu jedinog živog potomka Dardanca Julusa. Treba li samo ja da budem večno progonjena bolom i žalošću? Zar je malo što me rani kalidonsko koplje Tidejevog sina³ i što su sa zemljom sravnjene zidine Troje, nego sam još morala da gledam dugogogišnja lutanja i patnje moga sina po morima, njegov silazak u svet nemih senki, njegove bitke sa Turnom, to jest sa Junonom, ako ćemo pravo govoriti? Ali, čemu podsećati na davna vremena i davne patnje moga naroda? Strah koji mi sad obuzima dušu ne ostavlja mesta sećanjima na davne jade. Pogledajte, opet se oštre noži od potaje! Sprečite, usrdno vas molim, ovaj zločin i ne dozvolite da se Vestin plamen ugasi krvlju njenog vrhovnog sveštenika!»

Te je reči Venera uzalud ponavljala kud god je išla i s kim god se srela. Bogovi su, vaistinu, bili dirnuti, i premda nisu mogli da poremete gvozdene odluke suđaja, dali su ipak jasna znamenja o predstojećoj žalosti. Kažu da se čuo zvek mačeva koji su se sudarali u crnim oblacima i gromoglasni zvuk truba i rogova koji je ljudima nagonio strah u kosti, kao i to da je sunce zamračenog lica slalo sablasnu svetlost na uplašenu zemlju; često su se videle zapaljene buktinje među zvezdama, često je krv kapala iz oblaka i Lucifer je bio mračan, lice mu je bilo prekriveno kao rđa mrkom koprenom; i Lunina kočija je bila poprskana mrljama krvi. Na hiljadama mesta mogla je da se čuje žalosna zapevka hadske sove; na hiljadama su mesta mramorni kipovi puštali suze, a u svetim gajevima i goricama mogle su da se čuju grozne zapevke i zloslutne reči. Žrtvene životinje su slutile zlo, jetre su upozoravale da predstoje krvave bitke, a nalazili su i odsečene glavne

režanjeve jetre kod nekih. Na gradskom trgu i između kuća i hramova psi su vijali i cvilili po noći, senke nemih mrtvaca su kao utvare hodale po gradu koji je i zemljotres uzdrmao.

Pa ipak, nebeska znamenja nisu mogla da spreče zavere ni hod sudbine. Goli mačevi su se uneli u hram – za to ubijstvo, za taj bezbožni čin, u celom gradu ne nađe se pogodnije mesto od jedne bogomolje!

Venera poče da se bije šakama u grudi od žalosti, no još se nadala da će moći da izvuče voljenog Cezara zavijenog u tamni oblak. Tako se Paris jednom spasao od razjarenog Atrejevog sina, tako je i Eneju spasla od podivljalog Diomeda.

Tada joj otac reče: «Misliš, moja kćeri, samo svojom snagom da pokreneš postojane suđaje? Možeš lično da uđeš u dom triju sestara. Tu ćeš na bronzanim i čeličnim tablicama da vidiš zapisano sve što se dešava, to je glomazan protokol od tablica koje se ne plaše ni rata u nebesima, ni strašne munje, niti bilo kakvih udara koji bi mogli da ih zadese, jer su večne i neprikosnovene. Tamo ćeš da nađeš, urezanu u večni adamant, sudbinu tvojih potomaka. Ja sam ih čitao, dobro su mi se urezale u pamćenje i sad ću da ti kažem kako bi bila posvećena u to šta će da se desi. Ovaj tvoj sin, boginjo od Kitere, za kojim tuguješ, potrošio je

______________

¹Cezar je usvojio i imenovao za svog naslednika Avgusta, koji je zapravo unuk Cezarove sestre Julije. ²Venera. ³Diomeda

sve svoje dane; godine njegovog boravka na zemlji su se ispunile. Vas dvoje, ti i njegov sin, pobrinućete se da se on kao bog vaznese u nebo i da dobije mesto u hramovima. Kao naslednik, njegov će sin da nosi sav njegov teret a mi ćemo da mu pomognemo da viteški osveti oca. On će da bude gospodar dana kad zauzete zidine opkoljene Mutine zatraže mir; Farsalija će da oseti njegovu moć, i ematiski¹ Filipi će opet² da ogreznu u krvi, a onaj velikog imena³ će da bude poražen u vodama Sicilije. Egipćanka, žena jednoga rimskog vojvode, će takođe da padne, ludo ponosna na brak i čoveka, a njena pretnja da će Kapitol moćnog Rima da se pokloni njenom ostrvu Kanoposu pokazaće se kao laž. Uostalom, nema potrebe da nabrajam sve varvarske zemlje i narode na istočnom ili zapadnom kraju sveta. Jer, sve naseljene zemlje sveta biće njegove; štaviše, njegov će skiptar da vlada i nad  morima.

«Kad se uspostavi mir na zemlji, on će da se bavi pravima građana i kao pravedan zakonodavac, on će da donosi zakone, a snagom primera da stvara običaje i navike građana u budućnosti. Njegova briga za budućnost i za potomke, navešće ga da naredi sinu svete Livije* da nosi ne samo njegovo ime, već i breme briga; i neće da ode u nebesko naselje, među srodne zvezde, pre duboke starosti, pre nego se njegove godine ne izjednače sa Nestorovim godinama. U međuvremenu ti oslobodi dušu njegovog oca iz izbodenog tela i učini od nje zvezdu da zauvek ostane božanski Julije koji će da gleda na Kapitol i Forum iz svog visokog hrama.»

Tek što to izgovori, a njegova mezimica Venera siđe na zemlju, zauze mesto u senatu i, nevidljiva, oslobodi dušu svoga potomka Cezara. Ne puštajući je da se raspline u vazduhu, odnese je među nebeske zvezde. No, dok je nosila, oseti kako se žari, a uskoro poče i da gori, pa je ona pusti iz nedara. Puštena duša vinu se iznad meseca i, ostavljajući za sobom svetao trag, poče da sija kao zvezda. Sad Julije posmatra  dostignuća svoga sina i gordo priznaje da prevazilaze njegova. Premda Avgust zabranjuje da se njegova dela više cene od očevih, slobodna i neposlušna fama, koja se nikome ne pokorava, uznosi ga, uprkos njegovim željama i samo u tome prkosi njegovim naredbama. Tako je i sjajni Agamemnon bacio u zasenak svoga oca Atreja, Tezej svoga Egeja, i Ahil svoga Peleja. Najzad – da se poslužimo primerom koji više odgovara našim Cezarima – i Jupiter je svojim sjajem bacio u senku svoga oca Saturna. Jupiter ima vlast nad visinama neba i carstvima trogubog svemira; ali zemlja je pod Avgustovom vlašću. I jedan i drugi su i otac i vladar**. O, bogovi, molim vam se, drugari Eneje, pred kojim su i oganj i mač uzmakli, i vama, domaći bogovi Italije, i tebi, Kvirine, oče našeg grada, i vama Gradive, nepobedivi Kvirinov oče i Vesta, koja si uvek zauzimala sveto mesto među Cezarovim kućnim bogovima, i tebi, Apolone, koji po obožavanju možeš da se uporediš sa Cezarovom Vestom, i tebi, Jupitere, čiji hram stoji visoko na Terpejinoj steni, i svima vama ostalim bogovima, kojima je podobno da se pesnik obrati: neka bude dalek i neka dođe posle našeg dana onaj dan kad se Avgust, napuštajući svet kojim vlada, vaznese u nebo da odande, oslobođen našeg prisustva, sluša naše molitve!

 Epilog (871 – 879)

Sad je završen moj posao koji ni Jupiterov gnev, ni oganj, ni mač, ni zub vremena nikad ne mogu da unište. Kad god hoće, neka dođe taj dan koji ima vlast samo nad smrtnim oblikom, neka zatvori krug mog neizvesnog života. Ali, plemenitiji deo mene će da me odnese u večnost, dalje od svih zvezda. Pa mi ime nikad neće otići u zaborav. Gde god se moć Rima proteže na zemlje koje je osvojio, ljudi će da čitaju i navode moje reči. U svim epohama i vremenima, ako pesnici budu imali sposobnost da proriču istinu, ja ću da živim u svojoj slavi.

_________________

¹makedonski: Emetija je bila oblast u Makedoniji. ²Premda je grad Filipi u Makedoniji, a Farsalos u Tesaliji, Ovidije ih praktično identifikuje. ³Sekst Pompej, najmlađi sin Pompeja velikog. *Livija je bila Avgustova žena, a Tiberije njen sin iz prvog braka. **Jupiter je otac bogova; Avgust nosi titulu Pater Patriae, «Otac otadžbine». Poređenje Avgusta sa Jupiterom je naizgled laskavo, a zapravo je ironično, jer je Jupiter (kao i drugi bogovi) u većini epizoda predstavljen u nepovoljnom svetlu.

Izvornik: Milosav Popadić