Ako i usta zatvoriš
Došao sam nepripremljen,
kao da je moglo biti drugačije.
Radoznalost je bila jača od razuma,
razum slabiji od mašte.
Trebalo je stvoriti nekakav svet.
Trebalo je promisliti, pre stvaranja,
i nikako ne odmarati, o nikako ne!
Odmor korumpira.
Kažu da sam se dosađivao, da sam previše lutao,
kažu da nikada nisam shvatio koliko propuštam
okrećući glavu od svega što sam stvorio.
U čemu bih bio najbolji?
Kakav posao, u kom gradu, kojoj zemlji,
pod kojim nebom? Jednom sam izašao iz uloge
i sakrio se da bih pisao o svemu.
Nikada do kraja. Nikada na početku.
Naučio sam te da se raduješ, vezuješ pertle
zatvorenih očiju, hodaš na rukama unatrag,
zviždiš u prste, gledaš u drvo i vidiš Gulivera.
Nema bežanja, ni lažnih uzbuna,
nema pravila igre, utrkivanja, nema predviđanja.
Ako oči prekriješ dlanovima,
da li će svet i dalje postojati?
Ako i usta zatvoriš, da li će i dalje biti reči?
Sakupljao sam sitnice, odbačene i prezrene,
pravio od njih azbuku svog života,
sistematični nered, himnu duhovnog klošarenja.
Na moje oči svet je postajao nalik tački.
Približavao sam se gradu koji postoji
samo za mene, kojeg nema na mapama,
u turističkim vodičima, niti u sećanju gladnih.
Povedi me, ne trebaju nam dokazi.
Saša Jelenković
Sent 26-27
