Pošto sam krenuo da istražujem kraljevstvo svoga oca, iz dana u dan sve više se udaljavam od grada, a vesti koje mi stižu postaju sve ređe.
Počeo sam putovanje kada sam imao nešto više od trideset godina i prošlo je više od osam godina, tačno osam godina, šest meseci i petnaest dana, neprekidnog puta. Verovao sam, kada sam polazio, da ću za nekoliko sedmica lako stići do granica kraljevstva, ali neprestano sam susretao nove ljude i nova mesta; i svuda ljude koji su govorili isti moj jezik, koji su govorili da su moji podanici. Ponekad pomislim da je busola mog geografa poludela i da smo, verujući da stalno idemo prema jugu, mi zapravo stalno išli u krug, stalno se vrteli oko sebe, ne povećavajući nikada razdaljinu koja nas deli od prestonice; to je moglo objasniti razloge zbog kojih još nismo došli do krajnje granice.
Ali češće me muči sumnja da ta granica ne postoji, da se kraljevstvo pruža bez ikakve granice i da, ma koliko išao napred, nikada neću moći da dođem do kraja. Krenuo sam na put kad sam imao više od trideset godina. Možda suviše kasno. Prijatelji, samo članovi moje porodice, smejali su se mom planu kao beskorisnom trošenju najboljih godina života. Zapravo, malo je mojih vernih podanika pristalo da krene.
Mada bezbrižan — mnogo bezbrižniji nego što sam sada! — brinuo sam se oko toga kako ću, za vreme puta, biti u kontaktu sa svojim dragima, pa sam među konjanicima iz pratnje izabrao sedam najboljih, koji će mi služiti kao glasnici. Verovao sam, ne znajući, da je i sedam mnogo. Kako je vreme prolazilo, primetio sam, naprotiv, da ih je smešno malo; i mada se ni jedan od njih nikada nije razboleo, niti je naišao na razbojnike, niti je premorio konje. Sva sedmorica služili su mi s upornošću i odanošću koje ću teško uspeti da nadoknadim.
Da bih ih lako razlikovao dao sam im imena sa inicijalima po abecednom redu: Aleksandar, Bartolomeo, Caj, Domeniko, Etore, Federiko, Gregorio.
Nenaviknut da budem daleko od kuće, poslao sam tako prvog, Aleksandra, uveče drugog dana puta, kada smo prešli već osamdesetak milja. Sutradan uveče, da bih bio siguran u kontinuitet komunikacija, poslao sam drugog, zatim trećeg, zatim četvrtog, jednog za drugim sve do osme večeri puta kada je krenuo Gregorio. Prvi se još ne beše vratio.
Pridružio nam se desete večeri, dok smo podizali logor za noć, u jednoj nenastanjenoj dolini. Saznao sam od Aleksandra da je njegova brzina bila manja nego što je bilo predviđeno. Mislio sam da će, kad bude išao sam, na sedlu jednog odličnog konja, on moći da pređe, za isto vreme, dvaput veću daljinu od naše; međutim, uspeo je da pređe samo jedan i po put; za jedan dan, dok smo mi prelazili po četrdesetak milja, on ih je prelazio šezdeset, ali ne više.
Tako je bilo i sa drugima. Bartolomeo, koji je krenuo prema gradu treće večeri puta, pridružio nam se petnaeste; Caj, koji je krenuo četvrte večeri, tek se dvadesete večeri vratio. Veoma brzo sam konstatovao da je dovoljno pomnožiti sa pet dane koji su do tada prošli, da bismo saznali kada će nas glasnik stići.
Što smo se više udaljavali od prestonice, putovanja glasnika postajala su sve duža. Posle pedeset dana puta, interval između jednog i drugog dolaska glasnika počeo je znatno da se povećava; dok su mi ranije dolazili u logor jedan svakog petog dana, taj Interval je sada postao dvadeset pet; glas moga grada bio je na taj način sve prigušenijl; cele nedelje su porlazile bez ikakvih vesti.
Kada je prošlo šest meseci - već smo bili prešli planine Fazani - interval između jednog i drugog dolaska glasnika povećao se na četiri meseca. Oni su mi sada donosili daleke vesti; koverti su stizali izgužvani, ponekad sa mrljama od vlage, zbog noći koje je njihov donosilac provodio po torovima.
Išli smo dalje. Uzalud sam se trudio da ubedim sebe da su oblaci koji prolaze iznad mene isti kao i oni iz mog detinjstva, da nebo dalekog grada nije drukčije od plave kupole iznad mene, da je isti vetar, potpuno isti glasovi ptica. Oblaci, nebo, vazduh, vetrovi, ptice, izgledali su mi zapravo kao sasvim novi i različiti. I ja sam se osećao kao stranac.
Napred! Napred! Skitnice koje smo sretali po dolinama govorile su mi da granica nije daleko. Ja sam podsticao svoje ljude da se ne odmaraju, ućutkivao sam obeshrabrujuće reči koje su se stvarale na njihovim usnama. Bile su već prošle četiri godine od mog polaska; kakav dug zamor. Glavni grad, moja kuća, moj otac postali su čudno udaljeni, gotovo više u njih nisam verovao. Čitavih dvadeset meseci tišine i samoće prolazilo je sada između pojedinih dolazaka glasnika. Donosili su mi čudna pisma požutela od vremena i u njima sam nalazio zaboravljena imena, koja nisam umeo da razumem. Sledećeg jutra, posle samo jedne noći odmora, dok smo mi ponovo polazili na put, glasnik je polazio u suprotnom pravcu, noseći u grad pisma koja sam ja mnogo ranije pripremio.
Ali prošlo je osam i po godina. Večeras sam večerao sam u svom šatoru, kada Je ušao Domeniko, koji je još nekako uspevao da se smeje, mada je bio shrvan od umora. Blizu sedam godina ga nisam video. Za sve to dugo vreme on je samo jurio kroz livade, šume i pustinje, menjajući konje ko zna koliko puta, da bi ml doneo ovaj paket koverata koje do sada nisam imao želje da otvorim. On je već otišao da spava i sutra u zoru će ponovo krenuti. Krenuće poslednji put. U beležnici sam izračunao da ću, ako sve bude u redu, ako ja nastavim put kao dosad, i on svoj, Domenika moći ponovo da vidim tek za trideset četiri godine. Ja ću tada imati sedamdeset dve godine. Ali počinjem da se osećam umornim i verovatno će me smrt zateći ranije. Tako ga više nikad neću videti.
Za trideset četiri godine (štaviše, pre, mnogo pre) Domeniko će neočekivano ugledati vatre moga logora i pltaće se kako to da sam ja u međuvremenu prevalio tako malo puta. Kao večeras, dobri glasnik ući će u moj šator sa pismima požutelim od godina, ali zastaće na pragu, videvši me kako nepokretan ležim na ležaju, a dva vojnika pored mene s bakljama, mrtav.
Pa ipak idi, Domeniko, i nemoj mi govoriti da sam okrutan. Odnesi moj poslednji pozdrav gradu u kojem sam rođen. Ti si poslednja veza sa svetom koji je nekada bio i moj. Najnovije poruke obavestile su me da su se mnoge stvari izmenile, da je moj otac umro, da je kruna prešla na mog starijeg brata, da me smatraju Izgubljenim, da su sagradili visoke palate od kamena tamo gde su stajali hrastovi pod koje sam obično išao da se igram. Ali, to je ipak moja domovina. TI si moja poslednja veza s njima, Domeniko. Peti glasnik, Etore, koji će mi se pridružiti, ako bog bude hteo, za godinu i osam meseci, neće moći ponovo da krene, jer ne bi stigao da se vrati. Posle tebe tišina. O, Domeniko, osim ako najzad ja ne nađem granice za kojima čeznem. Ali što više idem napred, sve više se uveravam da granica ne postoji.
Ne postoji, slutim, granica, bar ne u smislu u kojem smo mi navikli da mislimo. Ne postoje zidine koje dele, ni doline koje dele, ni planine koje zatvaraju prolaz. Po svoj prilici ću preći granicu i ne primetivši je i nastaviću da idem dalje, ne znajući.
Zato ja nameravam da Etore i drugi glasnici posle njega, kada mi se budu ponovo pridružili, ne krenu više prema prestonici, nego da krenu ispred mene kako bih ja mogao unapred znati šta me čeka.
Neki neobičan strah se od pre izvesnog vremena javlja u meni uveče, to više nije žaljenje za ostavljenim radostima, kao što se dešavalo u prvo vreme puta. Ovo je pre nestrpljenje da upoznam nepoznate zemlje prema kojima idem.
Primećujem - i to do sada nisam nikome poverio - primećujem kako iz dana u dan, što više napredujem prema neverovatnom cilju, na nebu sija neko neuobičajeno svetio, kakvo nikada nisam video, čak ni u snovima; i kako mi biljke, brda. reke koje prelazimo, izgledaju sačinjeni od neke drukčije sušutine, nego što je ona naša, i kako vazduh nosi neke slutnje koje ne umem da iskažem.
Jedna nova nada vući će me sutra ujutru još dalje napred prema onim neistraženim planinama, koje mi senke noći sada zamračuju. Još jednom ću podići logor, dok Domeniko bude nestajao na horizontu sa suprotne strane, da onom predalekom gradu odnese moju beskorisnu poruku.
Prodavnica tajni, Dino Bucati
Prevod sa italijanskog: Cvijeta Jakšić
