(odlomak)
More prodire u jednu biblioteku
Postoji milion načina susretanja kultura. Ovaj susret sa Panonijom u meni se rađa u slojevitoj tišini dana koji se odmah menja u nisko ćilibarsko podne. Došavši ovamo, svaki put upijala bih ovu nepomičnu, a večnu, tišinu u nijansama sivog. Koja ovde prožima sve postojeće. Iz koje je ponikla kultura; peščare, ravnice, nizije; neke vrste stepske pustare. Kultura Panonije. Ona je, naprosto tišina. U meni, ona uspostavlja velegradom narušenu harmoniju. Svaka travka meditira. Zamišljam kako bi zazvučao, kraj usputne utrine, klavir? Onaj, koncertni, „Stenvej“, ili „Bezendorfer“? Jedan od najlepših primeraka evropske kulture. Kako bi se uklopili predeo i klavir? Ta dva sazvučja, u ravnici Panonije? Ali, to je već priča o muzici Bartoka i Lista, o Mađarskim ( i drugim rapsodijama), o večnoj aktuelnosti lepoga, o umetnosti koja pokreće slike sveta sazdane od događaja, likova, vremena i predela. Vraćam se Bačkoj Topoli, Senti... I priči o gradovima koje volim, bibliotekama. Mogu li da vam predstavim gospođu upravnicu, koja tako brižljivo neguje knjige, kao cveće, na policama biblioteke u Senti? Pozdrav. Űdvözlöm! Posle nekog Mogu li da vam predstavim gospođu upravnicu, koja tako brižljivo neguje knjige, kao cveće, na policama biblioteke u Senti? Pozdrav. Űdvözlöm! Posle nekog vremena tumarajući po biblioteci, obrela sam se u društvu: Stevana Sremca, Stevana Raičkovića, Matije Bećkovića, Tanje Kragujević, i mnogih drugih književnika poniklih odavde. Literatura a najpre spisateljska radoznalost, odvele su me u radionicu „Zente“, koja tako lako nalazi put do čitaoca, i uvodi u književni opus: Šandora Vereša, Oto Orbana, Đerđa Petrija, i drugih... i to dvoznačno, prevodilačkom veštinom Save Babića. Kažu da se odlascima, ne otkrivaju druge zemlje i gradovi, nego druge – drugačije atmosfere. I pisanje je neka vrsta dogodovštine. Dešava se uvek na nov način. Kada sam odlučila da stavim tačku na ovaj putopis u nastajanju – ukazao mi se u daljini, odsjaj Pešte na vodi Dunava. Hoće li taj trenutak prizora, koga je privlačnost jednog istovetnog uspela iz tako velike daljine da pokrene, da ovaploti osećanje već viđenog? Sve se meša na ovoj dunavskoj raskrsnici puteva. Knjige putopisa su nedovršene. Pa i moji Putogledi.
Tu dole je pristanište. Je li to pisak sirene broda koji se približava Ratnom Ostrvu i, u luku oko zidina Kalemegdana pristiže u Zemun? To mora da je slika, vizuelna uspomena. Izranja iz sivo-zelenkaste boje Dunava, penje se uz brežuljak Gardoša, do kule Sibinjanin Janka, erdeljskog vojvode. Tamo sad raste korov. Sa vrha kule Janoša Hunjadija, simboli i značenja uvek vezuju dva sveta: onog čiji su znak, i onog kojem su znak. Ono što se zbilo je istorija, uzdizanja i propadanja, dolazaka i odlazaka tuđih i vlastitih gospodara. Sve se talasa velikom rekom povezanosti.
Izvornik: Scribd
