PAD
Mojoj majci
Sećaš se kako ginu pelikani?
Ispod popodnevnog sunca
što bije obalu Pacifika
voda ih glođe, kao olovo.
Ništa im ne može pomoći.
Toliko je časti u praznini,
toliko ljubavi nosi njihov let,
da poslednji tren se zbiva u tišini.
Jedino ostaje
udar njihovih trupova o vodu
kao glasina neuhvatljivog vetra.
Iz te sobe ne vidi se more,
nema visokog stenja, nema horizonta
kog nisu uništili.
Nije važno,
predosećaš glas u ovoj crnoj noći,
skoro dodiruješ mu ruku.
Setićeš se tada, pred nagoveštaj mraza,
da u jesen to more koje toliko voliš
ponovo je sivo i ostavlja
imena prošlosti ispisana u pesku.
Sela si da ih posmatraš.
Ispred tebe,
krivi se horizont,
jedan dečak uranja među talase
A istok, topao, savršen,
izdaje i gura ga.
Došla si da me spasiš.
Tvoje ruke,
sad tako krhke,
pokrivaju moje devetogodišnje telo
i pružaju se ka obali.
Tačno je,
iz ove sobe ne vidi se more
ali strepe moje ruke kao i onog dana.
Uzimam sad tvoje,
oseti kako te volim,
kako braniš me od straha jednim pokretom ruke,
kako život ti je razapet među prstima.
Ostavi meso sa strane,
udari tvog lica o vodu
izlomili su svetlost.
Nema zvezda ispod okeana.
Otvori oči,
smrt je tako slepa da zbunjuje te strah.
Otvori oči,
potraži me sad usred ovog okeana,
ščepaću te snažno,
stezaću te,
nađimo našu obalu,
more još nije ispisalo naša imena,
danas je, nismo prošlost,
slan je znoj,
penasto more uprkos stenama
jeste strah na tvojim usnama.
Život nas čeka.
Jezero
Taj sneg koji gaziš postaće blato
a u jezeru biće mog odraza bez tvog.
Prošao sam ivicom obale,
Hteo sam njom suvim stopalima
Ali toliko posrnuo, sve do bola mojih ruku.
Ispod trave čekaju kamenovi
da pridrže moju kožu kao raskršće.
Ali nikad je ne prisvoje,
tela su tako lepa dok miluje ih vreme
da ne pripadaju nama,
ona su zabranjena šuma.
Ostaće zauvek znak jednog odraza
jer neće ruke zaboraviti sve
čak i kada prenamnože se sumnje.
Pesme koje zaboraviš su tragovi u snegu
i na pučini jezera ruši se budućnost.
prevod: Dušan Milosavljević
