Reči su lađe te se tako gube, od usta do usta,
kao od magle do magle.
Svoju robu prevoze razgovorom a ne nalaze pristaništa,
noć da im bude teška poput sidra.
Moraju se navići da stare i da žive drvenim strpljenjem,
što ga talasi nose, da se razgrađuju, polako da štete,
dok u potpalublja uobičajena ne prodre more i ne potopi ih.
Jer život u reči ulazi, kao more u lađu,
vremenom pokriva ime svih stvari
i nosi ka korenu pridevskom nebo jednog datuma,
balkon jedne kuće, svetlost jednog grada što se u reci ogleda.
Stoga, magla magli, kad ljubav poplavi reči,
o zidove im udara, po njima beleži znake jedne lične povesti
u prošlost rečnika pohranjuje osećaje studeni i toplote,
noći koje su noć, mora koje su more,
usamljene šetnje duge kao rečenica, vozove zaustavljene, i pesme.
Ako je ljubav, poput svega drugog, pitanje reči,
onda sam tvom telu prišav jezik izmislio.
Preveo Željko Donić
Izvor: Luis García Montero, Antologia personal. Varios libros. Madrid. 2001. Colección Visor de
Poesía, 58 p.
Reflejo 02
