Tada sam imao devet godina i, kad nisam bio previše zauzet, tražio sam novu zabavu: u meni je naglo rasla radoznalost za ono što se događalo izvan zidova kuće ili škole, iznenadna znatiželja za nepoznatim, naime za životom na ulici ili, što mu je isto, za svet Pasea de San Luis, gde smo živeli.
Predveče bih, umesto da se vratim kući iz škole, počinjao da gubim vreme vrhom Pasea, da proučavam putanje prolaznika. Moji roditelji nisu se vraćali kući do osam, čime sam dobijao priliku da odložim povratak gotovo za sat. Bio je to sat u kom sam se svakim danom osećao bolje, jer uvek bi se desilo štošta, neki majušan događaj koji svakako nije bio baš sa drugog sveta, ali za mene je bio dovoljan: na primer, spoticanje kakve debele gospođe, vetar sa uvale koji je terao na let kakvog goluba za kog sam mislio da je nesrećan, stravična ćuška koju bi neki otac odvalio sinu, javni gresi prodavačice ulaznica u Venusu, ulazak lokalaca u Kadi i njihov izlazak odatle.
Ulica je počela da mi krade po jedan sat od učenja, sat koji sam nadoknađivao prostim metodom skraćivanja onog vremena koje bih posle večere namenio čitanju velikih romana. I tako, do dana kad mi je čarolija Pasea de San Luis ukrala sve vreme za čitanje. Drugim rečima, Paseo je zamenio velike romane.
TTog dana sam se usudio da kući dođem u deset, ni minut ranije ni kasnije, baš za početak večere. Na ulici me je zadržala velika enigma. Ispred bioskopa Venus, jedna žena se pomerala stidljivim i oklevajućim korakom. Isprva sam pomislio da čeka mladića ili muža, ali kad sam joj se približio mogao sam da shvatim da, koliko po odeći, toliko po prihvatanju svega što bi se desilo, može da bude jedino lutalica. Pošto sam pročitao mnogo priča, učinilo mi se da u toj prosjakinji vidim visočanstvo neke svrgnute kraljice. Ali tako je bilo samo isprva, jer sam se ubrzo vratio u stvarnost, a tada je preda mnom bila samo bedna klošarka. Bio sam raspoložen da joj udelim jedini novčić koji sam imao, ali me je mimoišla ne tražeći mi baš ništa. Pomislio sam da je u meni videla ono što sam odista bio: siromašan đak bez žute banke. Međutim, uskoro sam video kako traži milostinju od male Lus, učiteljeve kćerke, i da to čini šapućući joj u uho jednu rečenicu koja je prepala Lus: odmah je živahno ubrzala korak. Ponovo sam prošao pored prosjakinje i ona me još jednom nije primetila. Onda se pojavio jedan veoma fino odeven gospodin, a prosjakinja mu nije tražila ništa, jednostavno ga je pustila njegovim putem. Ali kada se odmah za njim pojavila jedna žena, maltene ju je zgrabila, dobro otvorivši dlan desne ruke šapnula joj je na uho tajnovitu rečenicu i vrlo zbunjena gospođa je ubrzala korak. I sledećeg prolaznika prosjakinja je pustila njegovim putem, ništa mu nije rekla i nije mu tražila ništa, prosto ga je pustila da prođe. A kad se pojavila Hosefina, pomoćnica u dućanu, tražila joj je milostinju i šapnula tajnovitu rečenicu, a Hosefina je takođe požurila.
Jasno da se prosjakinja obraćala samo ženama. Ali, šta im je govorila i zašto isključivo njima? Sledećih dana, zbog te enigme –ništa od učenja ili traženja zaklona u čitanju velikih romana. Može se reći da sam se od nekog ko je lutao ulicama pretvorio u nekog ko počinje da luta vlastitom kućom.
– Ali, čime se u poslednje vreme, tako dokon, uopšte baviš? – rekla mi je jednog dana majka, koja mi je još kao dečaku udahnula misao o radu i koja se uzbunila pred promenom koju sam iskušavao.
– Enigmom – rekao sam i očas zatvorio vrata kuhinje.
Sutradan je zalivski vetar duvao jače nego obično i skoro svi su našli zaklon kod kuće. Ja nisam. Bejah naučio da volim ulicu i nevreme, onako kako se činilo da ih voli i moja prosjakinja. I odjednom, kao da je ta zajednička ljubav bila kadra da stvara događaje, desilo se nešto neočekivano, nešto odista iznenađujuće. Prolazila je jedna žena, lutalica joj je prišla, šapnula joj na uho užasnu rečenicu, a ova se, zastavši kao da je prijatno iznenađena, osmehnula. Prosjakinja je dodala još koju, a kad je završila, žena joj je pružila novčanicu i nastavila svojim putem, spokojna kao da se ništa nije dogodilo.
Postoji trenutak kad čovek dobije priliku da jednom zasvagda savlada stidljivost. Shvativši da je taj trenutak došao, prišao sam prolaznici i pitao je kakvu priču joj je prosjakinja poverila.
– Ništa – rekla je žena. – Jednu pričicu.
I rekavši ovo, kao pokrenuta vetrom iz zaliva, zašla je za ćošak i nestala iz mog vidokruga.
Sutradan nisam išao u školu. U šest popodne prošao sam kroz vrata Venusa, prerušen u majčinu odeću. Providna crna bluza, plava suknja, crvene čizmice i beli šešir širokog oboda. Obojenih usana, s pegom na obrazu i jako otvorenih očiju, okruglih poput farova. Za slučaj da prerušenost ne bude dovoljna da prosjakinja proguta udicu, obesio sam o rame torbu dugačkog remena, a u levoj ruci mi beše veliki paket pun jestiva, no ne i limenih posuda, tako da nije previše težio. Nisam ga pak ispraznio od zemički, mlevene kafe, dvaju jagnjećih kotleta i kesice badema.
Našavši se pred lutalicom, nasmejao sam se. Začas mi je uzvratila kreštavim grohotom, sasvim izgubljenog pogleda. I ako zvuči paradoksalno, u njenom pogledu što je takođe lutao, bilo je nečeg magnetičnog. Do tada sam slušao o Ludilu, sada sam bio pred njim.
– Sve smo mi obične lenguze – šapnula mi je na uho, šireći dlan desne ruke.
U ruci je bila stara metalna novčanica, već izbačena iz opticaja. I ritam bosih nogu prosjakinje bio je star, starinski. Osetio sam se poluukočen, a prosjakinja je nastavila, ovim rečima:
– Istina da nas sve vreme sveta nadilazi? Poslušaj, dakle, moju priču.
Vetar mi je dunuo u lice kad sam primetio da mi drhte stopala, i taj vetar mi je doneo eho njenog vrištećeg grohota, i učinilo mi se da njen lutajući pogled, magnetičan i magičan, pokušava de me prisvoji. Na pločnik sam ostavio tašnu i paket sa jestivima i nisam želeo da čujem ništa, nikakvu pričicu.
Izuo sam čizmice i umakao što brže, užasnut jer sam namah razumeo da sam isuviše jasno video lice one bolesti što se taložila ulicama grada i koju su moji roditelji, obzirnim i tihim glasom, nazivali zalivskim vetrom, vetrom od koga su mnogi skrenuli.
Kod kuće sam se brzo presvukao, užinao sa guštom nakon mnogo dana bez užine i tačno u sedam uveče počeo da učim. Rekoh sebi da ću biti jako zauzet i da ću, posle učenja i večere, sa starom predanošću da čitam one velike romane koji su me uspavljivali u zimskim noćima. Ali nisu mi sve bile na broju, jer sam znao da napolju, Paseom de San Luis, sa svim užasom ali i privlačnošću snažno duva vetar, zalivski vetar.
U to vreme retko sam se žalio. Ne kao sada, kada se žalim bez prestanka. Na kraju krajeva, ide mi. Još uvek sam mlad, imam ili bar održavam izvesnu lakoću stvaranja ovih slika u kojima prizivam sećanja iz detinjstva, moj ugled slikara je solidan, imam zgodnu i bistru suprugu, mogu da putujem gde hoću, mnogo volim svoje dve kćerke i, konačno, nije mi baš lako da nađem razloge da budem nezadovoljan. A opet, to jesam. Hodam ovuda, Estufa frijom, osećajući se kao lutalica dok me bez prestanka obuzima žudnja da skočim, u ovom Lisabonu, gradu punom divnih mesta za baciti se uprazno u kom mi se pogled gubi poput pogleda prosjakinje iz mog detinjstva, u gradu u kom sam se danas probudio plačući šćućuren u tamnom uglu hotelske sobe.
U ovom tako dalekom gradu, danas sam se probudio plačući a da ne znam zašto, možda zbog one slike koja mi već neko vreme izmiče, koju često započinjem i nikako ne uspevam da završim i koja priziva neki stari ritam u mojim bosim nogama, onaj ritam prosjakinje iz Venusa što će se, nedelju dana odonda a na moju zapanjenost, ponovo pojaviti u ritmu golih nogu Isabelite, služavke koja je pred školom čekala Orasija Vegu. Dobro je pamtim, u besprekornoj uniformi a uvek sa cipelama u ruci, kao da je tek sa iscrpljujućeg plesa na dvoru, kao da hoće da oponaša moju prosjakinju ili možda mene, u trenutku kada sam počeo da, zbog prokletog zalivskog vetra, užasnut i sa čizmicama u ruci, bežim.
Tako da je pamtim, veoma dobro, no da je naslikam nikada nisam mogao. Uvek mi beži sa starinskim ritmom u bosim nogama, i možda zbog toga (ne vidim drugog objašnjenja za ovu teskobu) hodam tužan i melanholičan Estufa frijom, osećajući se kao lutalica dok nastojim da izmaknem žudnji koja me nesmiljeno obuzima, žudnji da skočim.
Šetam kao lutalica i ponekad u izlogu vidim svoju priliku kako šeta i govori da je život nedokučiv u životu. Život je užasno ispod sebe samog. Ne postoji, uz to, nikakva mogućnost da se dokuči punoća. I smešno je sazreti, a apsurdno je što bilo ko tvrdi da se oseća ispunjen životom. Sve je bolno, zašto bi to neko poricao? Kad bi mi bar ostala nada da ću jednom moći da završim sliku koja mi izmiče, tu sliku na kojoj Isabelita skakuće travom školskoga stadiona, u uniformi kojoj se ništa ne može prigovoriti, vođena ritmom koji je starinski, baš kao što su to naše prilike koje šetaju...
Loše je što obmanjujem sebe. Ne slikam, uistinu, ja ništa. Ne slikam ništa u životu a ni inače, ne slikam. Nikada nisam uradio nijednu sliku. Izvesno je da sam još mlad i imam zgodnu i bistru suprugu, mogu da putujem gde hoću, mnogo volim svoje dve kćerke, ali je izvesno i da nikada nisam naslikao ništa, nijednu sliku. Možda i stoga sada lutam tužan ulicom Gare, osećajući se kao lutalica i slikajući (ali samo mentalno i nikada ne uspevajući da ih zaokružim) izvesna sećanja iz detinjstva. Mislim, kada bi Orasio Vega, moj prijatelj Orasio koji je sada svakako u svom kabinetu, mogao da me vidi, smejao bi se iz sve snage. Već sam u školskim danima pokazivao sklonost da nikada ne završim ništa.
– Čak ni stripove – govorio mi je. – Nikad ne završiš ništa što započneš.
I nije bio u krivu. Pa i kada sam hteo da mu protivrečim, ne bih završio rečenicu. Poštovao sam Orasija, jer bio je kao starmali sveznadar i mnogo puta je koristio reči zrelog čoveka. Za jednog smrkavanja, ja sam posmatrao mesec koji se pomaljao u uglu školskog dvorišta, a on mi je rekao:
– Bežiš od punoće.
Nisam razumeo tu reč, no ništa novo: nisam shvatao ni ono što mi je Orasio pričao o svom dedi Orasiju, neustrašivom kapetanu broda. Za povesti o dedi služio se mračnim i užasno zapetljanim jezikom. Pošto ga nisam mnogo razumeo, ponekad sam zamišljao svog dedu koji je bio obični nadzornik imanja i strastven amater u uživanju aperitiva za ručak. Čestit i normalan čovek, ne kao Orasijev deda koji se u hiljadu bitaka kockao životom.
Ništa nisam razumeo Orasija, ali sam se uvek trudio da to prikrijem. Nisam želeo da izgubim prijatelja. Zato sam se oneraspoložio onog kasnog popodneva kad mi je, na izlazu iz škole i pred Isabelitom i nekim drugarima, prigovorio za bežanje od punoće. Uradivši to u velikom društvu, naveo me je da pomislim da me kažnjava jer je otkrio da se pravim da uvek razumem njegove reči.
Rekao sam sebi da je sve to trebalo da ostane među nama, da su viška bili i smeh drugova (izgledalo je da ga svi podržavaju) i Isabelita. Odlučio sam da ga sledim za slučaj da u nekom trenutku ostane sam (za šta su izgledi bili mali, ali me ništa nije koštalo da pokušam), kada bih mogao da mu priđem i pobunim se protiv njegovog postupka. Neopaženo sam pratio njegove korake, sledio sam njega i Isabelitu do vrha Pasea de San Luis, gde je živeo. I imao sam sreće, jer je na nekoliko minuta ostao sam. Kad ga je ona ostavila na ulici da bi ušla u bojadžijsku radnju (čiji sam danas vlasnik), prišao sam mu najtiše moguće s leđa i, sravnivši kolosalnim udarcem nogom njegovu prepunu đačku torbu, ne znajući šta znači ono što govorim, pokušao da ga uplašim sledećim rečima:
– E, ti bežiš od punoće.
Podigao sam pesnice i, mada nisam bio siguran da iznenađenje ne bi moglo biti moj saveznik, očekivao sam da će mi, pre ili kasnije, Orasio uzvratiti ćuškom ili možda prosto ponižavajućom grimasom ravnodušnosti. Umesto toga, našao sam se pred jednim nepoznatim Orasijem, najednom uvređenim Orasijem, tužnim i starijim no ikad, spuštene glave, kao da su moje nesvesne reči probudile najdublju i u isti mah najbolniju nit njegovog bića. Neobičan utisak jer, videći tog starog dečaka duboko uvređenog mojim rečima, otkrio sam da ima rečenica koje nisu nevine, koliko god praznima se činile; da su neke rečenice agresivne iako ne deluju baš tako. Mislim da mi je to, već sledećih dana, potvrdio sam Orasio, jer me je, bez sumnje se sveteći, tlačio svim vrstama rečenica koje su se ticale avantura njegovog dede, rečenicama koje su doterivale njegove malajske, kineske, polinezijske zgode. Činilo mi se da sve te priče sadrže skrivenu, agresivnu poruku. Možda je trebalo da me upozore da je njegov deda spoznao punoću? I šta je, u pozadini tih reči, u Orasiju, izgleda, budilo dosta osećanja? Završetak njegovih priča bio je uvek neumoljivo isti – rečenica koja je delovala kao da iz mene izvlači neodložno pitanje, koje sam se opirao da postavim.
– Poslednji minuti života mog dede – govorio je Orasio – bili su najburniji trenuci jednog ionako burnog života.
– I šta se dešavalo tih minuta? – pretpostavljalo se da je trebalo da pitam. Ali nisam. Bio sam dovoljno iscrpljen tolikim bitkama njegovog dede. No ne postavljajući pitanje, postizao sam obrnut učinak, jer bi zauzvrat obično sledilo novo breme, nova priča o dedi. Na kraju je uspeo da dokusuri moje strpljenje i jednog popodneva sam mu zatvorio prolaz u uglu jedinog pravougaonog školskog dvorišta. Rekao sam mu:
– Dosta je sada, mislim da je bilo dovoljno. Ako si hteo da me namučiš, sigurno si uspeo. Tražim da jednom već prestaneš, pričaj mi kako je umro tvoj deda, njegov život već znam napamet, prepričaj mi sada te završne, tako burne minute njegovog života.
– Stvarno želiš da ti ispričam? – pitao je pogledavši me užasno, kao da sam napravio krivično delo tražeći mu (i to ja, koji nikada nisam završavao ništa) da u onom odbojnom školskom dvorištu završi jednu sliku, istoriju svog voljenog dede.
Trpeo sam njegov pogled koliko sam mogao, dok najednom, neočekivano ganutim glasom, nije ispričao kako je njegov deda, poslednjih dana života, oboleo od paralize i da je jedne nedelje, dok su svi bili na misi, nakon priprema koje su značile burne minute, konačno uspeo da u usta ugura puščanu cev i sebi oduzme život palcem desne noge.
Tada sam saznao za postupak kom ljudi ponekad pribegavaju a koji se zove samoubistvo, i sećam se da sam posebno obratio pažnju na usamljenost prilikom tog postupka, na skrivenost od pogleda, na uvijenost samoubice u senku i u tišinu.
U tišini se prisećam privida da smo Orasio i ja tog dana mislili na sve one što su, skriveni od pogleda, usamljeničkim postupkom saznali jedinu moguću punoću, punoću samoubistva. I sećam se da je za nama dvorište ostalo kao neka pravougaona večnost.
U pravougaonoj sam prostoriji, sa policama duž zidova u istokarenom sjajnom drvetu, solidnom poput starog nameštaja, na kojima su uokvireni oglasi prodavnica tkanina, bojadžijskih radnji ili berbernica. Vidim da nedostaje jedan oglas, sigurno ga je iz okvira izvukla neka budala. Utisak oneraspoložuje, jer naravno da, čak i kad bih želeo, nikada ne bih mogao da proučim ceo privlačni reklamni svet ove prostorije što polako počinje da se uspinje. U Liftu sam Santa Huste i znam šta me čeka po usponu. Naći ću se na velikom balkonu, pred izvrsnim prizorom plavog vazduha koji ovija niski grad, prizorom koji takođe ne zahvata punoću (u ovom slučaju ceo Zaliv), pošto je odsečen metalnom mrežom što izdužuje balustradu osujećujući (i mislim da mi to odgovara) samoubice koje, kako je to običaj ovde u Lisabonu, osećaju iskušenje da skoče.
Mislim na sve one ljude koje sam nedavno video kako praktikuju samoću u Kampu das Sebolas. Grad je pun nostalgičnih usamljenika. Sedeći na klupama, čiji je dobar vidokrug, ili udobnost, obezbedila Opština, praktikanti samoće ćute i posmatraju liniju horizonta. Kao da očekuju nešto. Svakog dana, sa zadivljujućom istrajnošću, na svojim sedištima čekaju i prizivaju prošlost. Njihovo stanje je melanholija, izvesna nežna tuga. Mislim na njih dok govorim sebi kako je glupo da ovuda hodam usamljen pošto sam, između tolikih stvari, još mlad, vlasnik perspektivnog lanca bojadžijskih radnji, imam zgodnu i bistru suprugu, mogu da putujem gde hoću, lako privučem žene koje mi se dopadnu, mnogo volim svoje dve kćerke, zdravlje mi je kao od čelika. Ne, izgleda da nema smisla da budem ovde, među hakarandama Largo do Karmoa, obuzet sećanjima na detinjstvo i ostavljajući za sobom neiscrpni trag nežne tuge.
Sećam se dana kad sam na parkingu ispred škole video prostrani automobil jednog oca za koga se uvek pričalo da ne postoji. Zaslepelo me je presijavanje na suncu sedišta od crvene kože tog automobila sa pokretnim krovom. Kod Orasijevog oca me je zaslepelo pak sve: izvanredna visina i korpulencija, mrk šešir, tamne naočari, prugasto odelo, svilena kravata, napadni brkovi i, iznad svega, činjenica da je postojao. Orasio je uvek pričao da je njegov otac nestao u sumnjivom delu grada Beranda.
– Ponovo se pojavio, tako on kaže. Došao je da likvidira jednu rivalsku bandu – sažeto mi je objasnio Orasio.
Bilo mi je sve teže da poverujem u Orasijeve reči, ali sam izabrao da ćutim.
Tokom dve sedmice, otac bi se svaki dan video sa sinom na izlazu iz škole. Umesto bosih nogu Isabelite, pojavljivala se crvena koža sedišta zamašnog kabrioleta koja je bleštala na suncu. A ja sam bio uzbuđen pred prizorom veličanstvenog oca u mafijaškom odelu na pruge i kravati od svile.
– Videćete vi šta je dobro – rekao je pretećim glasom, podižući ruku, a meni se učinilo da govori sa berandskim naglaskom.
Istog dana, Orasio me je konačno pozvao u kabriolet. Ispratili su me do kuće. Sa stražnjeg sedišta automobila, Paseo de San Luis poprimao je nove razmere, delovao je drugačije. Otac nije rekao ni reči za vreme vožnje, ali me je ponekad gledao u retrovizoru, posle čega bi namestio šešir. Na semaforu preko puta bioskopa Venus pripalio je cigaretu i nasmejao se sam za sebe. Kada smo došli pred moju kuću, bio sam donekle uplašen. Ceremonijalno je izašao iz auta i otvorio stražnja vrata. Sa neočekivanom udvornošću je skinuo šešir, poklonio se i rekao mi:
– Zbogom, gospodine.
Zaključio sam da je to jedan brižan otac. Sutradan, pripisujući njegovu vožnju pratnji motora, pustio sam glasinu da je banda Beranđana naumila da kidnapuje Orasija i da njegov otac dolazi u školu da ga zaštiti.
– Nisi smeo da širiš tu glupost. Osim toga, Beranda ne postoji – rekao mi je Orasio u petak, i primetio sam da se dosta izmenio, da je sena njegovog smisla za humor iščezla, kao da mu se desilo nešto ružno.
Tog petka sam poslednji put video Orasijevog oca. Sledećeg školskog dana, jednog hladnog januarskog ponedeljka te neparne godine, nije bilo kabrioleta na izlazu iz škole, kao ni motora, ničeg. Iščezla je berandska scenografija, te je mogla da se vidi jedino Isabelita, ozbiljnog, gripoznog lica, obuvena. Prišla je Orasiju, šapnula mu nešto na uho i bez odlaganja ga odvela.
Sledećeg jutra, pod olujnom kišom, ušli smo u školu kroz vrata crkve. Sredom je misa bila obavezna, a na toj misi su nam sa propovedaonice rekli da se Orasiov otac takođe zvao Orasio, da je imao četrdeset godina i da više nije pripadao svetu živih, pošto se odmarao i bio mrtav.
– Zbogom, gospodine – rekao sam i prekrstio se.
Sećam se da je celi dan lilo i da su školom tiho kružile sve vrste jednako užasnih verzija smrti koje su se podudarale jedino u tome da se otac, osećajući žudnju za skokom, bacio u prazno sa vrha Tornja San Luis.
Ostalo sam doznao od profesora pisanja, koleričnog i bezosećajnog čoveka. Nijedan gimnazijski profesor nije budio moj polet, ali je od svih njih najodbojniji i najjadniji bio upravo on, jer se nervirao zbog najmanjeg povoda i vređao nas sa strasnom zlobom. Njegova duboka odbojnost me je i navela da mu se obratim, ubeđen (i tu nisam bio u krivu) da je to pogodan čovek da mi saopšti grubu istinu utoliko što će ona, na kraju, zaista ostati sakrivena od mojih drugova. Voleo je da praktikuje zlo i u meni je video jedinstvenu priliku da to učini. Nije znao da, obrativši mu se, nisam učinio nešto nevino, već da sam pri tom bio vođen predosećajem da sam na pragu da upoznam jedno veoma jako osećanje.
Ispričao mi je da je Orasijev otac samo dve nedelje ranije bio pušten iz ludnice. Dozvolili su mu da vozi automobil koji je u svoje vreme kupio u Karakasu, ali su ga podvrgli najtešnjem nadzoru da bi videli da li će zalivski vetar i dalje da utiče na njega. Uhoda sa motorom bio je samo lekar iz ludnice od kog se očekivao konačan sud. Po onome što se desilo, reklo bi se da je jedini pouzdan deo konačnog suda bio da je Orasijev otac, veran uvreženoj tradiciji porodice, zamenio zalivski vetar za samoubistvo.
– Ne čini mi se prijatno – rekao mi je profesor pisanja – da se prisetim nepregledne nekrološke beleške o porodici samoubica kojoj pripada tvoj prijatelj Orasio. Jer iako je potpuno stvarna, deluje kao izmišljena, niko u nju ne bi poverovao. Od građe o povesti te porodice samoubica nikada ne bi mogla da se sačini uverljiva priča, pošto je prepuna pucnjeva i skokova u prazno, otrova i smrti vlastitom rukom.
Možda mu se to nije činilo prijatno, ali se ipak prisetio nekrološke beleške. Okrunio je zrnca na dugačkoj brojanici nesreća: na primer, ujka Alehandro, brat Orasijevog oca, u lovu je ubio najboljeg prijatelja, i zato bio toliko očajan da se, ne znajući šta da radi od života, glumeći bolest prijavio na kliniku, gde će ukrasti jaku dozu cijankalijuma kojom će se ubiti. A sestra Orasijeve majke, tetka Klara, neposredno pre no što će pustiti plin, sročila je pismo kojim je poručila zastupniku da je neposredan razlog njenog samoubistva nemoć da zauzda želju za životom. Njena pak kći, rođaka Irena, koja je želela da bude trapezistkinja, skončala je izabravši Toranj San Luis za vešt i tehnički besprekoran trostruki salto mortale u prazno, netom se razbivši o hladni i tvrdi pločnik vrha Pasea. U odnosu na njen skok, skok Orasijevog oca deluje kao čin amatera; pre svega skromno, mada bez sumnje brže i neposrednije bacanje, možda zato što je u njegovom slučaju sama želja da se razbije o tlo bila iznad svega drugog.
Prošlo je više od trideset godina otkako mi je profesor pisanja predočio razvoj užasne povesti Orasijeve porodice, a još uvek u kostima osećam ono što i tog dana. Sada, dok hodam put Vidikovca Santa Lusije, mesta zgodnog za skok u prazno, kažem sebi da je od svega što sam doživeo to bilo najbliže revoluciji jer je promenilo moj život, a da onomad nisam bio sasvim svestan. Mislim da bi se moj prijatelj Orasio, koji se pobunio protiv sudbine samoubice, i koji sada mora da je spokojan u svom kabinetu, kada bi mogao da me vidi kako hodam ovuda kao klošar, smejao iz sve snage i pitao se o tamnim silama koje su me nagnale da primim za svoju tragičnu sudbinu njegove porodice, silama koje su me naterale da sav budem melanholija, sav nežna tuga – kažu da je nostalgija olakšana tuga – i da prizivam u sećanje one dane u kojima sam otkrio da je život nedokučiv u životu, da je život užasno ispod sebe i da je jedina moguća potpunost – potpunost samoubistva.
Ali neću se baciti u prazno, prijatelju Orasio. Pustiću da me sasvim obuzme sklonost da povratim detinjstvo, sva ta nostalgija za prošlošću, tako da, što se više primičem Vidikovcu Santa Lusije, primećujem da se mirim sa sadašnjošću, toliko da sam utiska ne da se povlačim u vreme, već da sam ga izbrisao. Sešću, naći će se za mene jedna stolica u ovom gradu, i na njoj ću moći da dočekam sva smrkavanja, ćuteći, praktikujući samoću, pogleda prikovanog za liniju horizonta, očekujući smrt koja se već ocrtava u mojim očima i kojoj ću da priteknem ozbiljan i ćutljiv, čekaću sve vreme koje to bude potrebno, sedeći pred ovim beskonačnim plavetnilom Lisabona, znajući da smrti izrazito prija nežna tuga jednog ozbiljnog čekanja.
Sa španskog preveo Igor Marojević
Enrique Vila–Matas, Suicidios ejemplares Copyright©Enrique Vila–Matas, 1991. Copyright© EDITORIAL ANAGRAMA, S.A., 2000. Kataloški podaci: Autor: Enrike Vila-Matas, Naslov: Samoubistva za primer
Izdavač: Alexandria Press
Edicija: Biblioteka roman
