Tada su se pojavili. Anđeli izliveni od plastike, kože lunarnog bledila i odsjaja. Velike melanholične oči, snene i odsutne. Izgled ranjivosti i pogledi koji su u svojoj preosetljivosti skrivali ravnodušnost, čak okrutnost. Krhkost je lomila oble linije njihovih tela. Dugačak vrat, naglo prelomljena ruka u zglobu, čudna izvijenost u bokovima, plastično obećanje mermernog dodira. Lepi. Samodovoljni. Sa željom da preplave i da se utisnu.
(Dejana Dimitrijević, Identifikacija)
Kao reakcija na duh pozitivizma, realizam i istoricizam, u umetnosti kraja prošlog veka značajni termini postaju dekadencija, sentimentalnost, anti-naturalizam. Pod okriljem Satanic school-a rivajvl doživljavaju ezoterično, strast i nasilje, a iz sukoba nesavršenog postojanja sa apsolutnim savršenstvom javlja se demonizam. Herojske teme stare umetnosti smenjuje frivolni duh naslade, cinizam ekscesa i raspusnost demonske senzualnosti. Egzaltacija vlastitog ja i osećanje neizmernosti prirode i sveta u kome se čovek gubi stvara revolt protiv apsolutne transcendencije u ime apsolutne ljudskosti.
Pokušavajući da se odupre ograničavajućim kanonima, normama i principu produktivnosti umetnost je tokom istorije pribegavala specifičnim rešenjima. Udaljavajući se od onoga što bi moglo biti označeno kao mesto opšte prihvaćenog ukusa i preovlađujućih principa, sve se više okretala sebi, sopstvenom jeziku, autonomiji, samodovoljnosti.
Iako se još renesansa bavila pitanjem položaja i mesta umetnika i umetnosti u društvu i svetu, stanje otuđenosti i izolacije bilo je stalno prisutno. Već je u doba manirizma umetnik pokušavao da od svoje umetnosti stvori područje nedodirljivosti, prostor odbrane sopstva od nadiranja spoljašnjosti, polje ograđeno od prodora realnosti1. Tada nastaje umetnost u kojoj se rastače renesansna slika, ona utemeljena na principima razuma, analitičkog promatranja, modularnoj mreži, idealu. Nasuprot objektivnog, rađa se subjektivna slika.
Kroz formalno savršenstvo izrade, eleganciju, rafiniranu i senzualnu predstavu tela umetnost kraja veka ponovo aktuelizuje stari trubadurski kult žene. On postaje pravi simptom fin-de-siecle traganja za oblastima imaginarnog. Ali, kao što je i jezik trubadura krio mnogoznačnost, tako i slika žene kraja veka poseduje tajni jezik, jedno dublje, skriveno značenje.
Kraj XIX veka razvija specifičnan model sexual personae2 kojim se ekstatični dionizijski princip zamenjuje rafiniranim apolonijskim. Usvojen model suprotstavljen je prirodi, on je duboko promišljen i artificijelan.
Svako vreme utvrđuje i postavlja svoje ikone kroz koje se u esencijalnom obliku reflektuju ključne ideje i estetika. Kraj prošlog veka jednu od svojih dekadentnih ikona/simbola video je u liku Sare Bernar. Ekstravagantna i morbidna priroda stvorenog modela, pravo otelotvorenje simbolističkih ideja, kroz iščašenu seksualnost rađala je jednu vrstu odbojnosti. Žena, koja možda to i nije, kojoj su atributi polnosti i ženstvenosti ukinuti, postaje slika vremena, a umetnost preplavljena androginim bićima. Biti istovremeno i muško i žensko ili ni muško ni žensko, Rebis, dvostruko biće, na nivou simbola označava prastanje, ono iz koga se pošlo i u koje se treba vratiti. Tako se koegzistencija suprotnih principa može sagledati i kao praiskonsko stanje apsoluta. Kao znak celine ona obnavlja stanje prvobitnog haosa i reintegrišući komplementarne elemente poništava svaki antagonizam. Duboku težnju ka apsolutnom iznova je probudila još romantičarska osećajnost, kroz preispitivanje odnosa prirode i čoveka. Umetnost kraja veka ulazi u taj romantičarski tok i iz njega stvara svoje predstave.
Preko predstavljanja tela umetnik govori o sopstvenoj poziciji u društvu, o svom identitetu, on u sliku tela upisuje sopstveni lik. Tako je predstavljanje uvek samopredstavljanje.
Bledo lelujavo telo nalik poluprozračnoj tečnoj plastici bilo je začudo čvrsto i našao sam se odjednom kako grlim i stežem u naručju ovo čudesno vilinsko stvorenje cyber prostora. Već sledećeg trenutka vraćali smo se ka naseljenim oblastima noseći Paralelita sa sobom. On je beživotno visio na našim rukama. Posmatrao sam njegovo ili njeno telo. Savršeni artefakt nekog drugog sveta. Besprekorna lepota androginih oblika. Izdužena linija vrata zakrivljavala se u prelomu glave koja je visila, a zatim se obrušavala naniže ka svetlucavim uvojcima teške kose.
(Dejana Dimitrijević, Identifikacija)
Les bijoux du mal
Sklonost umetnika kraja prošlog veka ka stilizaciji, minucioznoj obradi i obnovi zanata pronašla je poseban izraz u izradi nakita. Ponavljajući jednu od svojih osnovnih tema, dekadentna umetnost je pokušala da kroz utilitarne forme predstavi dvojnost prirode. Telo žene javlja se kao artefakt, vrsta hibridnog bića vijugave linije i ekstravagantnog izgleda.
Art Nouveau nakit slavi jednu specifičnu vrstu žene, La Femme 1900, oličenje najraznovrsnijih fantazija kraja veka. Inkorporirana u delo fine arta ona se ponovo javlja kao deo makabrističke metaforike. Fantastični vilinski konjic,
salamander, orhideja, ili leptir spajaju se sa telom žene, povezujući idolatriju sa elementima perverzije. Zavodljivost i visoka estetizovanost dekadentnog nakita bila je put prihvatanja novog izraza, ali i način “pripitomljavanja” zlokobnog i uznemirujućeg. U svetu čudesnih insekata i egzotičnih biljaka nastaje polje grotesknog, koje umetnici koriste i razrađuju stvarajući fantastčne oblike. Tako se nakit često pretvara u košmarna bića, kreature prefinjene izade u najskupocenijim materijalima, a femme fatale kraja veka se kroz umetnost pretvara u mit.
Saloma
Priča o Salomi je priča o zavođenju, fatalizmu i superiornosti. Kao takva, ona uvodi čulnu, vijugavu, talasastu liniju tela. Erotičnost nije skrivena, ona je eksplicitno data i na njoj se insistira. Unutar slike, Saloma uvek dominira, a njen plen, glava mrtvog svetitelja, nalazi se negde u dnu, na periferiji centralnog događanja. Takva pozicija jasno postavlja elemente unutar specifične situacije slike i navodi na prihvatanje novonastalog odnosa.
U stalnoj napetosti na relaciji naturalizam/stilizacija, figuracija/apstrakcija rađa se dvodimenzionalna predstava, a telo se javlja kao deo plohe, postaje amblem, znak. Izduženo, izvijeno telo i sofisticirani lik utopljeni su u virtuoznu izradu, princip kontrasta i poigravanje sa dubinom prostora.
Kolaps identiteta: Eva i Lilit
Telo i njegov odraz, lice i naličje jedne stvari, dve iste slike uvode konfuziju unutar vizuelnog polja i polja značenja.
Astarta, azijatska boginja telesne ljubavi, plodnosti i rata, u sebi objedinjuje suprotnosti, impulse stvaranja i razaranja. Razdvojena priroda lunarnog božanstva predstavljena je udvajanjem ženskog lika, koji je samo otelotvorenje novog koncepta. Dva istovetna ženska lica uvek označavaju kolaps identiteta i ukazuju na htonske sfere.3
Kada se u slici pojavi udvojenost, tu se više ne može govoriti o vizuelnom osloncu i fokusu. Čvrsta struktura slike se raspada, čime se posmatrač pomera iz centra, a javljaju se nelagodnost i uznemirenje.
Snažno, ali ženstveno, telo Astarte maniristički je izlomljeno u zglobovima, tačkama slabosti i lomnosti, a njena glava počiva na serpentinastom vratu.
(Dejana Dimitrijević, Identifikacija)
Kao reakcija na duh pozitivizma, realizam i istoricizam, u umetnosti kraja prošlog veka značajni termini postaju dekadencija, sentimentalnost, anti-naturalizam. Pod okriljem Satanic school-a rivajvl doživljavaju ezoterično, strast i nasilje, a iz sukoba nesavršenog postojanja sa apsolutnim savršenstvom javlja se demonizam. Herojske teme stare umetnosti smenjuje frivolni duh naslade, cinizam ekscesa i raspusnost demonske senzualnosti. Egzaltacija vlastitog ja i osećanje neizmernosti prirode i sveta u kome se čovek gubi stvara revolt protiv apsolutne transcendencije u ime apsolutne ljudskosti.
Pokušavajući da se odupre ograničavajućim kanonima, normama i principu produktivnosti umetnost je tokom istorije pribegavala specifičnim rešenjima. Udaljavajući se od onoga što bi moglo biti označeno kao mesto opšte prihvaćenog ukusa i preovlađujućih principa, sve se više okretala sebi, sopstvenom jeziku, autonomiji, samodovoljnosti.
Iako se još renesansa bavila pitanjem položaja i mesta umetnika i umetnosti u društvu i svetu, stanje otuđenosti i izolacije bilo je stalno prisutno. Već je u doba manirizma umetnik pokušavao da od svoje umetnosti stvori područje nedodirljivosti, prostor odbrane sopstva od nadiranja spoljašnjosti, polje ograđeno od prodora realnosti1. Tada nastaje umetnost u kojoj se rastače renesansna slika, ona utemeljena na principima razuma, analitičkog promatranja, modularnoj mreži, idealu. Nasuprot objektivnog, rađa se subjektivna slika.
Kroz formalno savršenstvo izrade, eleganciju, rafiniranu i senzualnu predstavu tela umetnost kraja veka ponovo aktuelizuje stari trubadurski kult žene. On postaje pravi simptom fin-de-siecle traganja za oblastima imaginarnog. Ali, kao što je i jezik trubadura krio mnogoznačnost, tako i slika žene kraja veka poseduje tajni jezik, jedno dublje, skriveno značenje.
Kraj XIX veka razvija specifičnan model sexual personae2 kojim se ekstatični dionizijski princip zamenjuje rafiniranim apolonijskim. Usvojen model suprotstavljen je prirodi, on je duboko promišljen i artificijelan.
Svako vreme utvrđuje i postavlja svoje ikone kroz koje se u esencijalnom obliku reflektuju ključne ideje i estetika. Kraj prošlog veka jednu od svojih dekadentnih ikona/simbola video je u liku Sare Bernar. Ekstravagantna i morbidna priroda stvorenog modela, pravo otelotvorenje simbolističkih ideja, kroz iščašenu seksualnost rađala je jednu vrstu odbojnosti. Žena, koja možda to i nije, kojoj su atributi polnosti i ženstvenosti ukinuti, postaje slika vremena, a umetnost preplavljena androginim bićima. Biti istovremeno i muško i žensko ili ni muško ni žensko, Rebis, dvostruko biće, na nivou simbola označava prastanje, ono iz koga se pošlo i u koje se treba vratiti. Tako se koegzistencija suprotnih principa može sagledati i kao praiskonsko stanje apsoluta. Kao znak celine ona obnavlja stanje prvobitnog haosa i reintegrišući komplementarne elemente poništava svaki antagonizam. Duboku težnju ka apsolutnom iznova je probudila još romantičarska osećajnost, kroz preispitivanje odnosa prirode i čoveka. Umetnost kraja veka ulazi u taj romantičarski tok i iz njega stvara svoje predstave.
Preko predstavljanja tela umetnik govori o sopstvenoj poziciji u društvu, o svom identitetu, on u sliku tela upisuje sopstveni lik. Tako je predstavljanje uvek samopredstavljanje.
Bledo lelujavo telo nalik poluprozračnoj tečnoj plastici bilo je začudo čvrsto i našao sam se odjednom kako grlim i stežem u naručju ovo čudesno vilinsko stvorenje cyber prostora. Već sledećeg trenutka vraćali smo se ka naseljenim oblastima noseći Paralelita sa sobom. On je beživotno visio na našim rukama. Posmatrao sam njegovo ili njeno telo. Savršeni artefakt nekog drugog sveta. Besprekorna lepota androginih oblika. Izdužena linija vrata zakrivljavala se u prelomu glave koja je visila, a zatim se obrušavala naniže ka svetlucavim uvojcima teške kose.
(Dejana Dimitrijević, Identifikacija)
Les bijoux du mal
Sklonost umetnika kraja prošlog veka ka stilizaciji, minucioznoj obradi i obnovi zanata pronašla je poseban izraz u izradi nakita. Ponavljajući jednu od svojih osnovnih tema, dekadentna umetnost je pokušala da kroz utilitarne forme predstavi dvojnost prirode. Telo žene javlja se kao artefakt, vrsta hibridnog bića vijugave linije i ekstravagantnog izgleda.
Art Nouveau nakit slavi jednu specifičnu vrstu žene, La Femme 1900, oličenje najraznovrsnijih fantazija kraja veka. Inkorporirana u delo fine arta ona se ponovo javlja kao deo makabrističke metaforike. Fantastični vilinski konjic,
salamander, orhideja, ili leptir spajaju se sa telom žene, povezujući idolatriju sa elementima perverzije. Zavodljivost i visoka estetizovanost dekadentnog nakita bila je put prihvatanja novog izraza, ali i način “pripitomljavanja” zlokobnog i uznemirujućeg. U svetu čudesnih insekata i egzotičnih biljaka nastaje polje grotesknog, koje umetnici koriste i razrađuju stvarajući fantastčne oblike. Tako se nakit često pretvara u košmarna bića, kreature prefinjene izade u najskupocenijim materijalima, a femme fatale kraja veka se kroz umetnost pretvara u mit.
Saloma
Priča o Salomi je priča o zavođenju, fatalizmu i superiornosti. Kao takva, ona uvodi čulnu, vijugavu, talasastu liniju tela. Erotičnost nije skrivena, ona je eksplicitno data i na njoj se insistira. Unutar slike, Saloma uvek dominira, a njen plen, glava mrtvog svetitelja, nalazi se negde u dnu, na periferiji centralnog događanja. Takva pozicija jasno postavlja elemente unutar specifične situacije slike i navodi na prihvatanje novonastalog odnosa.
U stalnoj napetosti na relaciji naturalizam/stilizacija, figuracija/apstrakcija rađa se dvodimenzionalna predstava, a telo se javlja kao deo plohe, postaje amblem, znak. Izduženo, izvijeno telo i sofisticirani lik utopljeni su u virtuoznu izradu, princip kontrasta i poigravanje sa dubinom prostora.
Kolaps identiteta: Eva i Lilit
Telo i njegov odraz, lice i naličje jedne stvari, dve iste slike uvode konfuziju unutar vizuelnog polja i polja značenja.
Astarta, azijatska boginja telesne ljubavi, plodnosti i rata, u sebi objedinjuje suprotnosti, impulse stvaranja i razaranja. Razdvojena priroda lunarnog božanstva predstavljena je udvajanjem ženskog lika, koji je samo otelotvorenje novog koncepta. Dva istovetna ženska lica uvek označavaju kolaps identiteta i ukazuju na htonske sfere.3
Kada se u slici pojavi udvojenost, tu se više ne može govoriti o vizuelnom osloncu i fokusu. Čvrsta struktura slike se raspada, čime se posmatrač pomera iz centra, a javljaju se nelagodnost i uznemirenje.
Snažno, ali ženstveno, telo Astarte maniristički je izlomljeno u zglobovima, tačkama slabosti i lomnosti, a njena glava počiva na serpentinastom vratu.
To je slika vamp žene, praslika Džeri Hol, utopljene u samoerotičnost, koja razbija besprekornu sliku viktorijanskog doba. Ona je negde na pola puta, oličenje anđeoskog i demonskog, čime najavljuje vampiricu i inhibiranu ženu kasnije umetnosti. Oscilirajući između adolescentskih fantazija i demonskih vizija, između fetusa i tela, Eve i Lilit, umetnost je tragala za sopstvenim identitetom.
. . .Glava ga je bolela od opisa istih lica u mnogo kopija. Pred očima su mu igrala izdužena snažna tela muškaraca zarobljenih u ženama i žena koje su se uz neznatne izmene perspektive pretvarale u muškarce. Nasilna podatnost koja je omamljivala i opčinjavala žrtve. Koža prigušenog sjaja koja na dodir stvara sliku leda presvučenog svilom ili mermera koji je iznutra obasjan mesečinom. Koji to univerzum proizvodi ovakve artefakte, pa ih reklamira i izbacuje na tržište na ovoj virtuelnoj stanici? Anđeli snenog pogleda koji mame na dodir, demoni skerletnih usana. . .
(Dejana Dimitrijević, Identifikacija)
1. J. Denegri, pogovor Manirizam i misao o krizi, A. Bonito Oliva, Ideologija izdajnika
2. Sexual personae je termin kojim se koristi Camille Paglia za označavanje tipa dekadentne seksualnosti kraja XIX veka.
3. C. Paglia, Sexual personae, London, 1992.
Izvornik: 3+4, 5/2000
