 |
| Caption from Lawrence Gullo`s video for De Sad`s Philosophy in the Boudoir |
Možda to što ljudi više ne mogu da gledaju televizijske gluposti, možda to što se u svetu dešava toliko ružnih stvari pa čovek prosto oseća potrebu za bezbrižnim opuštanjem, možda sve to zajedno doprinosi da se na sve više mesta i u sve različitijim prilikama široj javnosti ponovo nameće filozofija.
Koja filosofija?
Čista, gimnazijska filozofija komentariše se po kafanama nedeljom popodne, kao u Parizu na primer, ili se popularizuje laka književnost pa veliki broj ljudi raspravlja o stvarima o kojima su nekad raspravljali pravi filozofi.
U svemu ovome naravno ima pomodarstva i medijskog pojednostavljivanja ali fenomen uopšte nije za potcenjivanje. Prosto mi dođe da načinim nekoliko smernica za neupućene i za one koji nisu učili filosofiju u gimnaziji ili su odlazili kojekuda da slušaju nabeđene filosofe pa tamo ništa nisu razumeli. Svima njima savetujem lakši put a to je da čitaju ono što su napisali pravi filosofi.
Ne mora filosofija uvek da se izgleda jednostavno. Ponekad mora da bude i teška ali nigde nije rečeno da filosofiranje podrazumeva „težak govor“. Težina govora u filozofiji nije znak ni kvaliteta ni izopačenosti već je često posledica problema na koji se odnosi. Postoje filosofska remek dela koja su promenila naš način življenja i mišljenja, koja zaista jesu izuzetno teška stoga ne bih pozvao nikoga ko se ne razume u filozofiju da čita Aristotelovu Metafiziku ili Organon, Kantovu Kritiku čistog uma ili Spinozinu Etiku.
Ima međutim filozofa koji su znali da se izražavaju razumljivo a to su često isti oni ljudi koji su u drugim delima pisali nerazumljivo.
Stoga preporučujem samo neke knjižice (svaka od po stotinak stranica) u kojima se vidi kako može da se filozofira bez obilne upotrebe tehničkih izraza.
Počećemo sa Platonom. Predložio bih Kriton odakle se uči kako i zašto građanin ne treba da beži od poštovanja zakona (pa bilo da se on zove Sokrat ili Silvio) a zatim bih prešao na Aristotelovu Poetiku. Zaboravite na to da je reč o klasičnoj tragediji. Čitajte Poetiku kao da nam se tu opisuje kako se piše krimi roman ili kako se snima kaubojski film. Taj čovek je već tad razumeo sve ono što će dve hiljade godina posle njega shvatiti Hičkok ili Džon Ford. Čita se i De magistro od Svetog Avgustina: delo koje nas uči kako da pričamo sa svojim detetom o svakodnevnim stvarima. Genijalno delo po jasnoći i oštrini.
Iako sam poštovalac srednjeg veka teško da mogu da preporučim tekstove iz velike sholastičke epohe, jer ako bismo izdvojili samo mali broj strana van njihovog sistematskog konteksta mogle bi da izgledaju prilično besmisleno. Preskočimo zato taj usko filosofski jarak i uputimo našeg čitaoca na epistolu (ah da, ljubavnik!) o Abelaru i Eloizi. Ne treba očekivati previše seksa ali vredi pročitati.
Što se tiče renesanse pokušajmo sa tekstom o Ljudskom dostojanstvu od Pika dela Mirandole. Posle pročitajmo po neki pasus iz Montenjevih Eseja (ali samo antologije radi). Ovi eseji su odlični i u malim količinama.
Odmah zatim sledi Kartezijev Razgovor o metodi, jedan izuzetan primer jasnog teksta, onda jedna antologija Paskalovih Misli. I konačno jedan filozof koji je pisao sa takvom lakoćom da njegovo delo liči na ćaskanje sa prijateljima posle večere. Učen i mudar, Džon Lok i njegovi Eseji o ljudskom intelektu. Celo delo je dugo ali bih se zaustavio na trećoj knjizi, onoj koja se bavi upotrebom reči. Kao što sam napomenuo za Aristotela i Loka takođe treba da čitate kao da govori o savremenim razgovorima, možete uporediti njegova zapažanja sa prvim stranicama dnevne štampe i sa televizijskim debatama našeg doba.
Što se tiče prosvetilteljstva ja bih se za sad ograničio na Volterovog Kandida; na kraju krajeva reč je o jednom divnom malom romanu. Devetnaesti vek je jedna strašna zbruka. To su sve neke preteške knjižurine a jedino mi italijani Leopardijevog Zibaldonea smatramo visoko filozofskim delom. Nedavno su ga se sa velikim poštovanjem setili ponovo i u Francuskoj.
Eto tako zbog antologije pročitajmo straničicu, dve uveče pre nego što zaspimo. Ipak ću dati i jedan provokativan predlog. Budući da je Kant po definiciji jako zahtevan trebalo bi da čitamo neke njegove radove koji su nastali kroz honorarni rad; naime držao je studentima časove iz nekih oblasti koje mu nisu bile naročito bliske pa se tu otkriva njegova duhovitost, neobičnost, čak sklonost ka izražavanju pardoksalnih stavova. Čitajte dakle Kantova Antropološka predavanja. Naslov bi mogao da vas uplaši ali štivo je zaista lako.
I za kraj? Prostor za Bustinu je istrošen a savremenike ne bih ni pominjao. Jedino ako se baš ne slažete onda pronađite negde nešto, čitucnite Vitgenštajnova Filosofska istraživanja (neka vas opet naslov ne uplaši). Često ćete pomisliti da je bio lud. Da, bio je lud… još koliko lud…
U prevodu Nine Ninković
