Nisu spavali. Bio je utorak, 11. oktobra 1994, bilo je već nekoliko sati otkako je noć pala na Madrid i sa tom senkom polemisale ulice – osvetljeni izlozi, svetla automobila, javna rasveta, natpisi, osvetljeni stepenišni odeljci zgrada čija bi se ulazna vrata iznenada otvorila, žene koje su pušile, muškarci koji su pušili, unutrašnjosti poslednjih autobusa, prozori kao svetlosni pečati i semafori – dok su, u različitim krevetima i stanovima, Karlos Maseda, Santjago Alvares i Marta Timoner raspravljali sa nesanicom.
Njih troje su večerali zajedno, što su činili jednom u dva ili tri meseca, obaška što su se viđali i u drugim prilikama, u društvu svojih partnera ili pak ne. U restoran se ulazilo kroz crvena vrata u obliku luka. Uprkost ofucanosti parketa i zidova, cene nisu bile niske ili im se tako učinilo pre deset godina, kada su prvi put došli tu, da proslave diplomiranje.
Nisu spavali. Posmatrali su slanike. Jabuku u beloj zdeli sa voćem, nedaleko od stola za kojim su sedeli. Promišljali su ishod svog razgovora: osam miliona. Dok su čekali supu, o zajedničkom poznaniku su pričali sa zanosom onih koji na sav glas proklamuju neki sistem vrednosti. Kada su im doneli bujon, gustu čorbu, kremu od poriluka, Karlos Maseda je rekao:
– Možete li da mi pozajmite novac za firmu?
Tiho kao voda, vrućina im je ušla u noge. Uzglavlja su bila mlaka.
Karlos je pokušavao da pribije grudi uz Ainoina leđa, prilagođavajući disanje, ali njegova žena se napeto pomerila. Santjagove oči bile su otvorene, spavao je sam. Marta je ustala nastojeći da ne probudi Giljerma.
Polovina jednog crvenog kvadrata na stolnjaku i ivica jednog, belog, behu progoreli. Marta se sećala toga, ne vodeći računa bila je stavila upaljač na tačku koja će progoreti, opazila je upaljač i opipala njegove ivice tek kad ga se ponovo latila. Karlosu je trebalo osam miliona: po četiri. Crvena čoja i hleb. Taj slanik. Marta se okrenula na salonskoj sofi. Četiri miliona: jednoipogodišnja zarada. Karlos kao da je tražio da mu pozajmi godinu dana odmora. Još jednom je videla sebe kako tu godinu posvećuje studijama u Nemačkoj. Kasnije, i znala je da to dolazi kasnije, rekla je sebi da je i Giljermo računao na ta četiri miliona, u stvari oboje su na taj novac računali za kupovinu kuće, iako Giljermo, pomislila je, to neće povezati. Na neki način, taj novac je više bio Martin; konačno, u brak su ušli sa njena tri i po miliona. A kola su poklon njenih roditelja. Zahvaljujući tome, uspeli su da za četiri godine uštede još dva miliona, uprkos putovanjima, lagodnom životu i poskupoj stanarini. Nisu očekivali ništa dramatično, ali i kad bi se tako šta desilo, uvek su računali sa milion i po. Rizik na koji je takođe trebalo računati, rekla je sebi. Osim toga, Giljermo ceni Karlosa. Giljermo bi razumeo da bi se, kad bi njih dvoje imali teži problem, ona bez sumnje obratila Karlosu. Uostalom, da ga je na večeri slagala da nema novca, Giljermo bi je optužio nakon što bi mu to prepričala. Priključila je slušalice na stub. Ali nije stigla da ih metne na uši. Zvuci koji su dopirali kroz zid, Giljermovi hrktaji, smirivali su je umesto da je učine nervoznom.
Karlos Maseda primetio je da mu se spava. Već je bio pronašao strehu pod kojom je sačekao da stane kiša nesanice – suv komad pločnika zaklonjen sa dve reči: “Treba mi.” Pošto se odvažio da ih uputi Santjagu i Marti, sada je mogao da ih ponavlja. Sigurno mu nije bilo lako. Plašio sa da će govoriti prebrzo, izgubiti poverenje i, u poslednjem trenutku, osetiti da mora da im se izvini ili objašnjava. Ipak se odupro. Rekao je:
– Treba mi. I čekao odgovor brzim očima. Prava linija Santjagovog nosa, Martina usta, slanik, demižon vina. Njegove ruke opipavale su sto u potrazi za hlebom. Pomislio je da i oni, dok traže odgovor, trpe tišinu. Osam miliona. Po četiri. Karlos je procenio da imaju toliko, da im je na banci ostalo možda ne mnogo više, no ipak nešto. Tamo je novac. Jedan broj na kompjuteru, mogućnost koja je njemu neophodna. Da ta mogućnost na neko vreme popuni bilans Harda S.L. te da se potom vrati tamo odakle je potekla. Samo nekoliko meseci, tek da obezbedi onoliko vremena koliko je neophodno da ne mora da likvidira firmu, da završi započeti posao i da je proda. Osam miliona, da sve ne bi palo u vodu. Četiri plus četiri plus nula. Troje prijatelja. Troje najboljih prijatelja. Njih dvoje bi morali da znaju da im je tražio samo zato što mu je trebalo i što će da vrati. Njegova leva noga udarila je o desno Ainoino stopalo.
Nekoliko minuta kasnije Santjago Alvares pogledao je stočić i video crvene brojke 4. 05. Sol nije volela osvetljene budilnike, pa ih je Santjago, kada je spavala kod njega, okretao prema zidu. Ali Santjago je trenutno spavao sam. Sol je otišla na put a, osim toga, imala je svoju kuću. Čak i da je u Madridu, mogli su da spavaju svako u svojoj. Nisu Santjaga čudili ni poluprazan krevet, ni nesanica. Bdenje. Nadgledanje pukotine u zavesi kroz koju sve jače izbija svetlost. Zatvoriti je da bi video kako soba postaje crna a potom ležati dugo u masi mraka. Nesanica mu se činila najboljim rešenjem. Nekom vrstom garancije, jemstva. U nesanici je mogao da vidi koliko dugo je pravi odgovor ostao u njegovim ustima a da ne izađe napolje. Zato ga je Marta preduhitrila: “Moram da pitam Giljerma ali mislim da nije problem.” I odmah zatim: “Računaj na to.” U stvari, to je bio pravi odgovor. Odgovor, ili bi možda morao da kaže obaveza? Otkud ta obaveza? I zašto je prevagnula nad njegovim strahom? Odmah se nadovezao na Martine reči: “Naravno, Karlos, računaj na to.” Sa nekoliko trenutaka kašnjenja. Ali, za razliku od Marte, on je obećao bezuslovno, ne pominjući ni muževe, ni žene, ni porote.
Voda se prolomila slavinom toaleta i Karlos je podmetnuo ruke. Grubi i hladni mlazovi kvasili su mu članke. Uključio je mašinicu, video svoju bradu, kestenjaste oči, uvojak a, na kraju ogledala, i dve sudbine: Martu i Santjaga kako zbog njega zalažu po stupanj slobode. Iako nisu pomenuli nikakav datum, očekivao je da će ga odrediti. On je to, naravno, učinio. Četiri meseca. Vratiti novac pre 10. februara. Tako fiksan datum, neopoziv kao škljocaj zaklopca metalnog kaiša njegovog sata. Izgovoriće ga pred njima čim mu budu dali čekove. Primetivši da se obrijao, maltene je ostao zapanjen: delovao je mlađe i pristupačnije.
U pola deset Santjago je pripalio svoju prvu cigaretu, Marta je ulazila u ministarstvo a Karlos ubrzavao vespu otvoreno oranž boje. Karlos je znao da mu motor daje šmek poštara, posebno kad mu je o ramenu okačena stara torba od mrkog šatorskog platna. Ainoa je želela da je on baci. Ainoa još nije znala za pozajmicu.
U ministarstvu, Marta Timoner počela je da sređuje sto. Posmatrala je nagomilane papire, kao da je posao bio obavezniji no ikad. Kad nema načina da se izađe iz nje, kancelarija postaje tamnica. Iznenada je sama sebi na duže onemogućila izlazak. Koji apsurd, rekla je sebi, ne želim da izađem. Zanimao ju je posao, posebno jedan njegov deo. Nikakva tamnica, nikakve ćelije ni stega, samo mogućnost da razvije jedan projekt. Jer to nije bio čak ni siguran posao, običan ugovor za tehničku pomoć, honorarni posao na ivici neregularnog. Koji apsurd, ponovo se ljutila na sebe jer joj je dolazak u kancelariju dvoje kolega koji su takođe bili pod ugovorom zasmetao poput netraženog saveta. Zazvonio je telefon i, pre nego što će se sekretarica javiti, Marta se setila da u deset ima sastanak sa Manuelom Sotom, starim drugom sa studija. Radio je u upravi jedne privatne televizije i želeo je da vidi nacrte pravila za audiovizuelne projekte koje je propisala Evropska unija. Bele knjige, skrivenu ali ne nužno i poverljivu literaturu, kakvoj pristup ipak nije sasvim otvoren. Da se Marta pre nekoliko godina našla u sličnoj situaciji, možda bi mu i tada učinila uslugu, ali ne tokom radnog vremena. Smatrala bi to manjkom odgovornosti, zloupotrebom državne plate. Pre nekoliko godina Martu su smatrali vrlo odgovornom. I dalje su tako mislili, no samo zato što su merila unutar ministarstva bila niska u odnosu na njena. Manuel Soto je ulazio u kabinet. Nikada ranije ga nije videla s kravatom. Marta se upitala po čemu se on sećao nje i kako će mu delovati sada. Manuel ju je pozdravio sa samopouzdanjem. Umotan u svoje odelo, učinio joj se stasitiji i niži. Širi, uspravniji, ali manje ispupčen, kao da je izgubio obline, kao da je, u simpatičnom odelu, počeo da izgleda nalik projekciji čoveka na ekranu. Zgodan čovek, rekla je sebi Marta i sa stola uzela dokumente koje je tražila prethodnog predvečerja. Dok su dokumenti bili na fotokopiranju, njih dvoje se spustilo u bar. Bila je to druga Martina kafa tog dana.
Santjago Alvares je prvi završio i već je vozio prema univerzitetu. Nije pustio radio, nije mu bilo do vesti ni do klasične muzike. Mislio je na Karlosa. “Računaj na to”, ali zašto? Računaj, praktično, na sve što imam u banci. A ko bi Soli tražio toliki novac? Da li bi ona nekom pozajmila? Četiri miliona su ga, na neki način, činili bližim prijatelju nego devojci. Santjago je u Karlosa uvek imao poverenja, ali ovog puta ono je imalo formu brojive šeme i stvaralo mu teskobu. Onespokojavala ga je pozajmica, neizbrisiv čin kao nijedan u njegovom životu. U retrovizoru je video crni volvo koji će ga mimoići. Neizbrisiv, rekao je sebi, do dana vraćanja.
Neko je prosuo šećer na sto bara u ministarstvu. Marta je drškom kašičice pravila male gomile.
– Sećaš se časopisa koji smo uređivali na fakultetu? – pitala je Manuela.
– Čuveni Na jedvite jade.
– Ja sam htela da se zove Iz petnih žila.
– Uvek si bila prava jakobinka. E da, jesi li to i dalje?
– Vidiš da ne. Pazi ti mene, izdajem državu zbog druga sa Ekonomskog.
Nasmejaše se.
– I kako to podnosiš? – pitao je Manuel.
– Dostojanstveno.
Ponovo su se nasmejali, ali Marta je poželela nešto više:
– Jesi upoznao Karlosa Masedu koji je dizajnirao naš časopis?
– Naravno. U početku sam dolazio na sve vaše sastanke. Ako si ti bila jakobinka, on je bio u najmanju ruku Vladimir Lenjin.
– A ti? – Martine oči su tražile, gotovo zahtevale promenu registra. Manuel je to uočio i bez većih dokaza.
– Meni je uvek bilo mesto u publici – odgovorio je polako.
Neko je prošao pored stola i zamalo se spotakao o Manuelov kofer. On ga je žurno pomerio. Položen na njegova kolena, kofer je ukazivao na proizvoljnost trenutka. Razgovor je tonuo. Marta je pogledala na sat:
– Mora da su fotokopije gotove.
Ustali su. Kada su stigli u kabinet, on joj se zahvalio na usluzi.
– Ne brini – odgovorila je Marta. – Neki dan ću te zvati za protivuslugu. – I dodala: – To ozbiljno mislim.
Karlos je privezao vespu za stub svetiljke koja se nalazila pored zgrade u kojoj je bila njegova firma. Jednolični blokovi ne mnogo visokih građevina, prošarani trospratnicama i četvorospratnicama, na sve strane su tvorili istovetan pejzaž. Pomislio je da ga u poslednje vreme sopstveni život podseća na naslov romana koji mu je, sa kratke police njegovih roditelja, privlačio pažnju, iako mu je dosadio kad ga je pročitao: Priča o dva grada. Centar u kojem je živeo i četvrt Hard nalaze se u dva grada. Zapravo u oba slučaja se radilo o Madridu, s tim što se bivša varoš Hard pripojila gradu zahvaljujući imigraciji. Jadna, četvrtasta varoš običnog izgleda. Ipak, svaki put kad bi prolazio jedinom avenijom koja se sada mogla nazvati isključivo raskrsnicom industrijskog poligona i predgrađa, pluća su mu se širila. Jer je, nedavno, Opština posadila stabla, i mada su još uvek izgledala rahitično, Karlosa bi ushitio pogled na njih. Osim toga, pravougaonost ulica i niskoća zgrada omogućavale su mu da vidi nebo kao stalno proširenje, dok je nebo u centru bilo samo zbir fragmenata.
Sviđalo mu se i što je po uglovima još bilo barova, bolje rečeno barića, slabo osvetljenih bircuza sa po tri plastična stola i džuboksom, ali ipak barova, umesto banaka. Zelene, plave, banke u boji bele tehnike, sjajne, tako nove a opet tužne i prljave, tako slične pansionu u centru u kom je jedno vreme spremao pripremne ispite za fakultet. Svakako je i Ainoi njegova torba od mrkog šatorskog platna izgledala prljavo, s tim što sa torbom nije bilo obmane. Sa bankama jeste. Obmana, svest o tome da nisi ono što si izabrao da budeš: ta svest ga je najpre navela da se učlani u jednu hrišćansku družinu, zatim u ostatke neke radikalne partije i, na kraju, u savetodavaonicu u kojoj će tokom šest godina diskutovati, držati časove, učestvovati na konferencijama i skupštinama. Tamo je upoznao Alberta Riasu, koji mu je poklonio torbu od mrkog šatorskog platna. Ali savetodavaonica je odavno zatvorena. Karlos nikada nije pitao Ainou šta joj smeta kod torbe od mrkog šatorskog platna. O bankama su pričali jednom i ona ga je nazvala puritancem. «Da li bi tebe bilo sramota», rekao joj je Karlos, «da pozajmiš pedeset hiljada pezeta nekom prijatelju i tražiš mu kamatu? A to i radimo kad stavimo novac na banku. Obavežemo je da pozajmi naše svežnjeve od pedeset hiljada pezeta ali tako da izbegnemo da vidimo lice onoga ko od nas zajmi.» «Predlažeš li to da naš novac čuvamo kod kuće?», pitala je ona i, ne dajući mu vremena za odgovor, nazvala ga puritancem. Karlos ju je zagrlio rekavši joj da zaboravi. A u reči puritanac skrivalo se i njemu poznato značenje: «Da bi voleo, moraš da se umrljaš. Puritanci se ne mrljaju. Tako da me ti ne voliš.» Karlos je to nazivao silogizmom prekora.
Ušao je u jedan od barića koji nisu bili banke. Pomislio je da je onog dana zagrlio Ainou iz straha od prekora, od toga da će ona prestati da ga voli, ali i iz straha da je taj prekor istinit i da ga njegov fanatizam sprečava da voli. Mada, zagrlio ju je pre svega zato što je od nje čuo reč naš, «naš novac». Toga se jasno sećao iako je prošlo više od pet godina, jer su posle tog razgovora odlučili da sjedine tekuće račune. Pak sada, Ainoa nije znala da vrednost Harda ne ispunjava pravilo banke za hipoteku na nekretnini, a njih dvoje nisu imali stan u vlasništvu, bili su podstanari. Bilo je već šest meseci kako Hard knjiži upola manje prihoda no obično. Dve velike korporacije počele su da proizvode izvore standardnog napajanja široke primene koji su mogli da zamene Hardov zlatni rudnik, aparat komplementaran sa vrlo određenim elektromedicinskim instrumentima. Od tri Hardova izvora napajanja, taj je bio najizdašniji. Kada se giganti pokrenu, mogu da zgaze mnogo mrava. Loše je, rekao je sebi, što to, osim giganata, znaju i mravi.
U dve banke su mu, nakon analize, rekli da uprkos Ainoinim prihodima ne mogu da im daju pozajmicu. Čaj sa limunom već je čekao na šanku. Otišao je da ga uzme i zapahnuo ga je miris laka neke gospođe koja je tražila sitniš za džuboks. Potekla je agresivna melodija. Kada je sitniš upao u prorez džuboksa Karlos je začuo dirke klavijatura i bubnjeve. Kašičicom je zgnječio parče limuna. Obezbedio je novac, zašto bi i dalje bio ogorčen? Ipak, na pamet su mu padali Marta i Santjago a s njima i dani kada je mislio da likvidira firmu. Ponovo se upitao zar nije bilo razboritije tražiti pozajmicu na više mesta: na primer, tražiti da se odbije dva miliona od Ainoinih prihoda, po dva miliona uzeti od Santjaga i Marte, po jedan od roditelja i Lukasa i nastaviti izmamljivati novac. Ali Ainoa je već imala dovoljno problema oko ugovora u bolnici. A i teško mu je padalo da pomišlja na očaj roditelja, strah sa kojim su gledali na budućnost svog jedinca. Lukas pak nikada nije imao više od sto hiljada pezeta uštede. Ne, ništa od izmamljivanja. Uz to, svi oni bi morali da se klade na firmu, kao na ma koju drugu, kao na ma kog čoveka. To je učinio Karlos, sam. Pocepao je kartonsku etiketu čaja. Na primer, tražiti da se odbije dva miliona od Ainoinih prihoda?, narugao se sebi. Da je smatrao da ima Ainoino poverenje, ne bi se stideo da joj poveri ideju da traži pozajmicu od Santjaga i Marte.
Jednom je u Hardu video crnu Lukasovu vetrovku na čiviluku. Slegnuo je ramenima: svaka banka bi prezrela njegovu firmu, mračno prizemlje od sedamdeset kvadrata sa po jednim kabinetom, toaletom, hodnikom i pozadinskom sobom. Ta soba nije bila industrijska prostorija, ali je na nju počinjala da liči kada su svi radili – Rodrigo je merio dužinu smetnji, Esteban vario, Daniel bio za kompjuterom a Lukas se za pultom bavio dizajnom – a izvori napajanja bili okačeni na jedan zid dok su na drugom bili razni izvori u procesu montaže, osciloskop i digitalni voltimetar, a na stolovima pripremljene komponente. Nije bilo čudno što je jednog dana Lukas, umesto da kaže idem u pozadinsku sobu, rekao: idem u lađu za pretovar robe. Od tada, svi su pozadinsku sobu zvali lađom, ili zodijakom, ili oklopnjačom, zavisno od raspoloženja. Lukas je već dva meseca radio punom parom. Karlos je stupio u podmornicu zadovoljan što može da saopšti vest o zajmu. Od četiri ostala zaposlena u Hardu, samo Lukas je bio upućen u «operaciju prijatelji».
Santjago je završio prvi čas u jedanaest. U hodniku je sreo tri profesora sa svog odseka. Išli su u bar, ali on im se nije pridružio. Umesto toga, učinio je nešto što nikada nije, krenuo je u šetnju oko univerziteta. Na njemu su bile farmerke koje je uvek nosio, košulja koju je davno kupio kad je sa Karlosom i Martom bio u Rimu, i nova vunena jakna sa džepovima. Bilo mu je lagodno u toj odeći, i na poslu koji je dozvoljavao da je nosi, i na travi na koju je seo da zapali jednu od deset cigareta koliko je dnevno pušio. Život mu nije bio težak. Rekao je sebi da uspeva u tome. Iako ne bi mogao da objasni kako, ni da to ponovi u sličnim okolnostima, u tome je bez sumnje uspevao. Iz njegove glave nisu se gubili glas majke udovice, nepredviđena očeva smrt, novčani škripac, bar na benzinskoj pumpi, sestra i njen muž. Ostali su tamo. Mursija je ostala tamo, na pet sati vozom, kojim je on išao u svoju varošicu: pet sati mu se činilo dovoljnom udaljenošću. Obaveza da odlazi u Alguasas na Sve svete i na Božić više ga nije opterećivala. Mogao je sebi da dozvoli luksuz da bude velikodušan, da obuče flanelske pantalone nasleđene od oca, da podnese razdeljak, košulju od grube tkanine i tamnu kravatu. Nije mu čak mnogo smetalo ni da svrati u bivši očev bar, ni da ga tamo zet pozdravi udarcem po leđima, ni da sluša sestrinu priču o ašikovanju u varošici, ili majčinu o poslednjoj porodičnoj svađi.
Taj svet nije bio njegov, on ga je samo obilazio. Flanelske pantalone nisu bile njegov vidik nego maska. Iako se i dalje sa užasom sećao meseci nakon očeve smrti, kad mu se bar, uprkos svim upisima i svim stipendijama koje je dobio, nametnuo kao najverovatnija sudbina, no sreća mu se nasmešila i sestra se na vreme udala za adekvatnog čoveka te je bar postao porodični posao. Taj svet ga više nije ugrožavao, udaljio se od Santjaga koliko i doba puberteta, te mu je vremenom varošica postala čak simpatična i nije mu smetalo što su toliko ponosni na njegov posao na univerzitetu, ni što mu traže preporuke za sasvim nelogične stvari s kojima on nimalo nije imao veze. Čak ni u trenucima najveće surevnjivosti i romantičnosti, nije se stideo porekla, rekao je sebi, i setio se bora koje je na licu njegove bake pravio osmeh. Tada se stideo sutrašnjice. Ali tog straha se oslobodio.
Osam miliona pezeta bilo bi više od 50.000 EU. – Prim. prev.
(Belén Gopegui, La conquista del aire)
Sa španskog preveo Igor Marojević
Belen Gopegi, Osvajanje vazduha, Alexandria Press, Beograd, oktobar 2005.
