 |
| Old ship in Hout Bay painting by capetownphotog |
Da vidi ostrvo sa "Santa Marijom", da vidi
Penu, da vidi azur, da vidi kobalt, da vidi
Dim i barut, da vidi lica onih kojih se plašimo
Da deci pokažemo da smo u mraku, zajedno a večito
Razdvojeni, dišemo na kašičicu, jednom uzdahnemo
A tri puta izdahnemo, pomeranje, liči na laticu
u lancima, na potištenu radost, glasno ćutanje,
Mirno vrpoljenje.
Gladim ih, oksimorone, najdraže mi fugure, poodavno.
Borba sa jezikom nije ni veća, a ni bliža od borbe
Sa samom sobom, kad se rasplačemo,
život se osmehuje.
* * *
Nije to ni apsurd, ni čudo, niti pak licemerstvo.
U baroknoj sobi za meditaciju, tri mala štenca
Ispravljaju mi zareze: zatim se prekrste i tri
Puta poljube, da otklone urok, da otklone uzrok
Mojoj pojavnosti. I: taman kad pomisle
Da su ukrotili, ne mene lično već nešto daleko veće,
Nešto nalik ponosu, nešto nalik svetlosti, nešto nalik bledoj
Viziji i nagoveštaju, nešto nalik iskonskom stidu i urođenom poštenju,
Nešto nalik šaljivoj obznani dobrog vetra i neobaveznog ćarlijanja,
Taman kad pomisle!
Iz učmale jave, iz poodmaklog sna javim se opet (!), na radost sebi, na
Tugu žrecima pokojnog zareza, nad prostorom koji zjapi prazan, zastrašujući,
A kroz njega lebdi brod.
* * *
Kolrix ga je video sasvim jasno i plovio strašnom barkom
U Šangri-la; Odisej je pokušavao da se ne slupa,
Ali su ga na putu-intarziji pratili brodolomi,
Moj sin ga je potopio u kadi juče i vikao na jeziku
Bodlera i Verlena "Maman, bateau! Vidi brod! Vidi brod!"
A drug, jedan od velikih Miloša reče "na brodu smo,
Ovaj brod je moje selo" i tako smo započeli plovidbu, jednom davno,
U samu dubinu brazde, u unutrašnjost
metafore, u pukotinu personifikacije,
Vodila nas je barka, i nažalost, odvela u nečije "potpalublje".
Kroz horizont je plovila jesen, prohladna i tanka
I veoma vitka, punila je nozdrve prohladnim vazduhom
I setom, jer žiro-račun beše prazan.
Stavljala sam Vaskove kutije, iz kocke u kocku,
Iz kutije u kutiju, premetala male slatke
šećerleme, uvijala ih neoklasičnim papirićima,
Pokazivala im licitarska srca sopstvenih promašaja,
Timarila ih i bodrila za Plovidbu.
Njihovo metafizičko značenje otimalo se rečima,
Sunce je u Parizu, kao i uvek, impresionistički
Zalazilo, umiralo polako nad Pon-Nefom gde sam
Jednom hodala polako, razmišljajući – da li da skočim,
Ili da nastavim da hodam? Nastavila sam,
otuda ovi stihovi
I ova pesma: mislila sam, bilo bi nas mnogo utopljenih
Te godine Gerasim Luka je skočio sa istog mosta, pre
Njega – već toliki pesnici, a i mnoga značajnija lica.
A zatim se rodio Vlada, sa hiljadu malih sunaca
U očima i onda smo zajedno išli na taj most
Da gledamo brodove kako promiču kroz maglu.
Na brodovima su sedeli Kiklopi i pili limunadu,
Na njima su male sirene u zelenom tirkizu, među
Usijanim školjkama igrale tehno-rok, muzika je
Treštala, omamljujuća i ja, Kirka-pesnik, pretvorih
Se u svinju. Upala sam u mrežu zamršenih niti,
Ustajalih odnosa, prevaziđenih očekivanja, ishlapelih
Nadanja; sa broda je bačena mreža u koju je ulovljen
Pesnik, zapušenih ustiju, koji se sapleo
o sopstveni stih.
* * *
Ali pesnik, uvek bira svoje more,
čak i kad ga ulove u tuđu mrežu, pogrešni ribolovci
Jer je pesnik riba, uvek sveža, čak i kada
Namiguje sudbini, a ova mu okrene leđa.
Pesnik je crtač koji, poput Gensboroa, živi zaljubljen
U fizičku lepotu sveta; za njega su ljudi i pejzaži,
Putnici na brodu isti izraz jedne lepe forme, a poneki od njih,
Karikaturisti kao Hogart, lakog srca uvek se raduju plovidbi,
čak i kad je lišena svetla i povetarca, koje je toliko rado i često
Slikao Konstabl.
Toliko o Englezima
* * *
U potpalublju je zavladala noć, užasna noć
Bez kraja, bez početka, iskonska tama iz koje
Izranja istinsko svetlo: kroz znoj i lakoatletiku,
Sa forcepsima i kroz četiri jauka
Vlada dolazi na svet, u sećanje na Edipa i Frojda
Dobija prvi poljubac, a zatim ga, onako krvavog odvode
U kabinu, gde će po prvi put u životu spoznati bol rastanka
I gde će plakati po prvi put, odvojen od tople, mračne ljubavi
I gde će po prvi put spoznati da mu možda nešto, u životu nedostaje,
Nešto što će, ako se izdigne iznad ove ravni,
moći ponekad da pronađe u poeziji.
U bolnici "Truso" idila se prekida: Vlada ne diše kako treba,
Noću plače i ne da majci da spava, baka mu, kao i sve bake,
Usled prekomerne ljubavi stvarnost otežava.
Nazvala sam sve one koje sam volela
I koji su, do juče, bili deo mog života; kao da sam sa njima
Mogla da podelim i ovaj novi, pulsirajući mali život
Kao da sam sa njima podelila ovu novu energiju
Koja se ljuti i sisa i gnjavi i zahteva pažnju,
A ja, posramljena pred tolikom odgovornošću sveta
Zarila glavu u grudi pred tolikim bespomoćnim
Delom sveta koji se rađa i umire i koji zavisi
Od jednog jedinog stiha koji nam pročitaju,
Ili ne pročitaju, u očima.
* * *
Jutros jednom jedan prosjak
Uhvati me za ruku za nogu
Hvala bogu imala
Sam snage da mu kažem
Dosta iako znam
Da ovde i dalje traju sve
Predstave srednjeg veka
Indija nije karme nema
Samo taj bol istrgnut
Besmislu
Visokog kapitalizma
I moja nemoć da
Ih pomilujem najblažom
Mišlju to je
Baš sve što imam
Da im dam
Izvornik: Zlatna Greda br. 127/128
