 |
| Jungovo drvo |
Vremenski Levak
Potisnuće
duha
zemljinog
šara
u
Podzemlje
osuda
je majke
zvezdanih
rojeva
na
život
u
progonstvu
(njen
pad
u
bezimenost).
Tako je svet-pre-vremena ostao na površini pust. Ali ona
je od ostatka stare svetlosti zemlje, upijene u sebe, stvorila samostalan slikotvorni mikrosvet: životodavna
supstanca stalagnita sazdana beše od astralnih suza nje sâme.
&
Lemurka
Maja – propala kroz rupu Vremenâ
Slike u Njenom umu, još nespremne
da se od Nje osamostale i projekcijom na Haos oprobaju, prosijavale su minimalnom energejom; plavoljubičastom
svetlošću, odsevom Snevačice sâme – čije umno čelo je ispuštalo melem na
pukotine-u-tkivu vlastitog snevanja: jedini način opstojavanja aristokratije duha, koja se gnušala učešća
u usponu kanibalističke svetlosti.
Vizija Njene prostorne mogućnosti
rasla je sve do tačke Njenog buđenja – obrušavanja cele uzdrhtale građevine
pojma (o svom postojanju) u Podzemlje: ono koje guta plavu zvezdu s vrha
odapete strele praljudske opčinjenosti, i pretvara je u lotos-na-lokvanju
vlastite močvare.
Tek tu – u toj čekaonici turobne svejednakosti
– Ona je izvršila rašivanje kružne
teksture sopstvenih eteroplovnih slika: transfiguraciju latica unutar vlastite
krune – usled koje se na jednu od njih
ispisala strelica krajnjeg izlaza. Tako ova preobilna čaška Njenog temena
najzad otkriva svoju tamnu odvodnu tačku, uski prolaz za putovanje unazad: u razređen eter vlastitog
vodokorena.
Jer Ona, projekcijom uveličana do visine kule (od-sopstvenih-slika – s
krunom osmatralaštva na vrhu) beše (s Njenim krahom, koji se završava
prizemljenjem krune) vraćena na prvobitnu veličinu. Pri tom Joj se sadržaj
krune (pehar noćnog ambrozijuma) prosipa po prostranstvu vlastite samoprojekcije
– groblju idejnih (pogranično upetljanih) slika.
Tako im Ona daruje jedan svetlosno osamostaljen, profiltrirano zagrobni život,
nalik na rastuće grozdove stalagnita. Ona
sâma pri tom nestaje u rupi njihovog rojenja – jer upravo oni
je sprovode iz neopredeljeno-davnog u izboreno-buduće vreme.
Demonski proboj okrugline blaženog ostrva; oslobođen
glisando iz podmorske pećine, i to kroz koral Jednoroga koji uvis raste. I najzad: izmeštenje
kule-osmatračnice na krov sveta.
&
Svakome je poznato da se u
snovima nikad ne vidi sunce, iako se često dobija utisak mnogo jače svetlosti.
Predmeti i tela zrače sami od sebe. Nađoh se u nekom malom parku u kome su se
nizali venjaci s belim i crnim grozdovima; ukoliko je gospa koja me je vodila
dublje zalazila pod te okićene svodove, senka ukrštenih venjaka menjala je za
moje oko svoje oblike i svoju odeću.
(…)
Gospa za kojom sam išao izvi
svoj viti stas u pokretu od kojeg počeše da se prelivaju nabori njene svilene
haljine, tako da je vrt postepeno dobijao njen oblik. S mukom sam se probijao
kroz vreže od kupina kao da uhvatim uveličanu senku, senku koja mi je izmicala;
ali se sapletoh o jedan porušen zid, u čijem podnožju je ležalo poprsje neke žene.
Dok sam ga podizao učini mi se da je to njeno poprsje… Odmah sam poznao njen
mili lik, i obazrevši se oko sebe primetih da je vrt dobio izgled groblja. Glasovi su govorili: – Vasiona je u noći!
(Žerar de Nerval: Aurelija)
&
Solipsizam Majčinog Uma
Kada je samotna samostvorena Majka odaslala – iz
dubine vlastite zenice – plan uzornog
sveta u beskrajni nebo-okean, Ona nije
dobila od njega očekivani odgovor
/jer Erot se izgubio u lavirintu noćnih ogledala/. Zato je povukla ovaj plan u
dubinu svog Uma, na nivo samopropitujuće Hipoteze; opskrbila ga je minimalnom energejom, dovoljnom za
vegetiranje kruga probranih dahova –
koji tumače/prevode Njenu središnju tačku što opstoji na samom prevoju
koncentričnih prstenova, vidova prikaze sâme Smrti.
(...)
Ružo, koja, tek rođena,
naopačke oponašaš
sve sporosti smrti.
(Rilke: Ruže)
To Njeno povlačenje dobilo je izgled Trozrake
zvezde, Piramide-bez-osnove. Jer ono što je trebalo biti jedna svakome ispunjena
sadašnjost-na-Zemlji propalo je u rupu Vremena, te odatle bilo lansirano u
prazninu nadaleke budućnosti. Njen hram je ostao ispražnjen u dubinama; ostao
je samo Njen amblem uglavljen pod vrh zvezdane tavanice: zlatna vaga koja je za ljude značila: obečanje povratka istog u svetlu
razgranatijem od svetla priteklog s ovozemaljskog Sunca.
Rekoh: – Kao Dijana je
plava
(…)
ona stiže ne strepeć od
Lava
da očima rastera noć
straha –
Ali, Psiha, dižući prst
bledi reče:
– Tužna, te zvezde se
plašim;
bledila se njenog čudno
plašim; –
Bi u takvom užasu i bedi
da je krila pustila tlem
prašnim.
(Edgar Po: Ulaluma)
&
Razobličenje božanskog egzibicionizma
Odnos Majke i Kćerke odnos je Jedinice i Nule – odnos
koji se samoprodužuje u beskonačnost. Barjak autoreferencije Majke ili razbarušen
snop noćne paprati stremi koso uvis –
ka dohvatu Severnog kruga.
Sutonja zona biljno-zvezdane hibridnosti, ili Kćerin
duh prevratničke začudnosti: ona jedina (Nula-u-Jedinici) koja zna da Majka (– iako povrh svega
uzdignut Simbol –) nikad ne zna za samu sebe, nego uvek samo za svet (koga temporalno
obgrljuje).
Odnos Majke (Ananke/Tiranke) i Kćeri (Mojre/Begunice)
primarniji je nego odnos Majke (Nikte, hučnog srebrnog Jajeta) i Sina (Erota, ušuškanog
zlatokrilog Androgena).
Kada ne bi tako bilo, Majka (– subjekt promisli
svih svetova –) bi se stopila u jedno sa samo jednim (– slučajno prvoizronelim,
trenutno pobedničkim i stoga tragičkim –) Svetom/Sinom. I tada bi nastao amalgam
koji nužno korodira – jer se grotlo središta
sveti zbog sopstvenog pada u Zaborav-od-sveta, koga beše sâmo ispovrnulo.
Povratak strele jednom samoobvezane beskrajnosti u
pozadinsko crnilo – gde joj se gubi trag. Ljuštenje lake pozlate sa Suncem
obasjane strane Utvarne planete, plus pojava sasvim nove purpurne svetlosti s obrnute
strane iste. “Zvezda naše maglovite nauke” (Malarme) što prede nit sposobnu
da nadomesti vlastiti bezdani prekid.
Senka Sina redom opseda sve mojre – osim Klote i
Hekate, koje neznalački rade za to da tragički Sin/Svet može da se vrati u komičku
Majku/Baubo, te da time nastupi vladavina (tiranija) najužeg (kronosovog)
prstena: omča prigušenja dileme unutar davnog eona, iz čega sledi veštačka
homeostaza svetlosti ili pakao večno-stojnog dana. Božanstvo tu biva svedeno na
puko prikazivanje.
Upravo je Baubo ta koja pomoću duhovitog
izokretanja prareči ništi fakticitet prasveta, a preeksponiranu sliku davnine sužava
u detalj: znak njene izvorištne
raznolikosti.
Vremenski Levak
U srcu Atlantide postojao je nesklad između plana
primljenog odozgo i materijala
crpenog odozdo.
Ravoj primitivnog uma nije mogao da sustigne
viziju koja ga je pokrenula, te se zaustavio na pretposlednjem stepeniku hrama – čiju je skalu sâm izgradio. Tada
je došlo do prvog pogleda unazad: na zgažena stvorenja duž
pređenog puta, koja ne behu shvatila ritam i redosled povorke što se kretala
(kao-u-snu) ka vrhu razjašnjenja zvezdane
vizije; ona su dopustila da ih sasvim obuzme pohlepa, te su previdela šestarom
nebesa prautvrđen raspored.
Tek se tu – preko
prizora nasilja – javila svest o rascepu onog gore i ovog dole;
jer ovo dole je praznina
samopreispitivanja onog gore, ne i
njegov gradivni materijal – koji je (kao fakticitet drevnog vremena) osuđen da
se uruši-u-sebe; te i da vaskrsne iz svog ostatka, putem progovora zavišću
povređene okrugline onog gore –
koje je najzad shvatilo svoju samodovoljnost; autonomnost sopstvenog razvoja, što
proističe iz dobro patentiranog vretena, živog kostura slikotvorstva. Ali, na
prvom mestu – iz govornog subjekta, koji je čovek samoprevazilaženja svoje prvobitne
situiranosti na blaženom ostrvu – kroz dar smeha: sâme Baubo.
Otud sledi oslobođenje daha iz tamnosvetlosne čahure,
metamorfoza svilene bube, ili širenje saznajnih horizonata na sve strane.
Novi zakon Atene Palas, koja – Gromom izbačena iz
komore Uma – potiskuje zakon evolucije u najdublje
podzemlje – da bi tamo ovaj uveličao
svoje dejstvo; te ujedno prerastao u maslinu što grančicom dotiče oblake: platformu
Hiperboreje.
&
“Šta”, mislio je on,
“zar bi bilo moguće da se pod našim nogama pokreće neki zaseban svet, pun
ogromnog života? Da u Zemljinim bezdanima vršljaju nečuveni stvorovi, koje bi
unutrašnja vatra mračne utrobe razvijala u džinovske i duhom silne prilike? Da
li bi ovi strašni stranci, isterani prodornom hladnoćom, mogli jednom da se
pojave među nama, dok bi se možda u isto vreme nebeski gosti, žive jezikom
obdarene slike sazvežđa, pojavili nad našim glavama? Da li su ove kosti
preostaci njihovog odlaženja ka površini ili znaci bekstva u dubinu?”
(Novalis: Hajnrih iz Ofterdingena)
Lemurija – smeštena negde u srednjem
Pacifiku – bila je daleko starija od Atlantide; posedovala je hram zenice sunca.
Odvaljen vrh
piramide, ili strela sunčane vizije, sadržavala je u sebi jedinicu mraka; odnosno, njen vrhunac se /samozaokretno/ napajao na
tom izvoru; ptica kondor /sunčana letilica/ je /tokom selidbe/ udahnula maglinu iz ponora ništavosti, i ova je postala sastavni deo njenog /viševrtložnog/
puta.
Stanovnici Lemurije
su toliko bili uronjeni u prikazu zenice
sunca, da nisu videli samu okolnost njene pojave; a to je mulj samorazornih duša – koji, strelu
ove prvoizronele sveopšte-svetlosne duše, teži da obruši i usisa u dno svih
beznađa.
I hram zenice sunca – nasađen na ušće
podzemnih sila – i stanovnici okupljeni oko njega, potonuli su u algama obraslo
podokeansko dno. Oni – odveć zaneseni
lepotom – nisu vodili računa o potrebi rashlađivanja sunčanog diska, na
koga su se upisivali sadržaji noćnosvetlosne
kugle prorokovanja, posađene na središnje postolje unutar hrama. Iako je
ovaj isti izazivao šumske požare.
Nekolicina preživelih
prenela je kristalnu kuglu i njen disk na
susedni kontinent, odakle su ovi najzad stigli do Atlantide. Zato, jer su samo
Atlantiđani – iako lišeni predstave o pratvorcu – imali izgrađene brojne
prstenove okolo mesta za sunčev hram. Tako je donesena kugla najzad izračila
sadržaj svoje – diskom prečitane –
unutrašnjosti na okolne prstenove;
ispisala konstelaciju sunčanih pega, što odgovaraju kako licu majke
stvoriteljke tako tačkama zla u ljudskoj prirodi.
Ostavi dom od kristala, i izrasti,
sa patnjom,
niz svod mesečinasti –
usput – kao
svici u sicilskoj noći,
i drugim
svetovima daj svetlosne moći!
Oglasi sve
tajne svojega poslanstva
sazvežđima,
sjajnim sred prostranstva,
i budi
svakom srcu međa i kob preka,
da zvezde
ne klonu pred grehom čoveka!
(Edgar Po:
Al Araf)
Međutim, Atlantiđani
nisu umeli da iz tog nepokrenutog mozaika izvuku nit posmrtno-tkajuće svetlosti
pramajke, kao što su to činili Lemuri – uronjavajući
u dubinu njene vizije o dalekoj budućnosti; odnosno: čineći budućnost i delujućom u sadašnjosti i prelomnom spram prošlosti.
-
Nostalgija Male Atlantiđanke -
Prolom bujice Majčinog umovanja o jedno ostrvo,
ostavio je dubok otisak: – tablicu imena izgnanih duhova, među kojima predvodi ona sâma, kao zaboravom prenesena u vlastitu Kćer. To je “ona koja više ne zna ni
svoj stalež ni svoje mesto, ali koje se san još seća...”*.
Vrtlog Majčinog
nestanka
iscrtao je koncentrične prstenove ostrvskog grada: vetrom ispisane nanose oko njenog središnje-izmaklog znanja. Ali ona sama beše – nakon povratka sa zvezdanih lutanja, gde joj iza
najdalje bele magline stoji utisnut pečat klase – prognana; neprepoznata od strane ostrvljana sa
kojima je svoj zemaljski život proplela. A prisustvo detinjeg Erosa, s kojim se
bejaše provlačila kroz džinovsko cveće, bî zamenjeno vrtnim statuama.
Još jedna
strašna promena dogodila se za vreme njenog odsustva: načinjen je popis stalnog
stanovništva – koji je isključivao duhove međuprostora, što kruže između ostrva
i daljnih svetova: kako svetova smeštenih na samom globusu, tako i onih koji se
nalaze na delovima zvezdanog neba što se sa Zemlje nikad ne vide /a upravo to
behu nerasvetljeni izvori raznorodnosti ostrva i ostrvljana, kakvi su narastali
do praga čudesnog/.
Tako duhovi s
naličja Plejada potražiše sebi drugo mesto za vlastite biljno-inteligentne,
zvezdano-svetlosne rasade: nađoše prvo Egipat, potom Kipar, Krit i Del. I tek
tu se dogodi emancipacija ljudskog roda od klase vanzemaljačkih duhova: onih
koji su grb praroditeljke spustili s nebeske visine i ukopali ga u zemaljske
dubine...
Jer, Majkom prosuto zvezdano semenje dovelo je do
toga da biljke zrače sopstvenu blagu svetlost, a pojedine životinje steknu
zvezdani razum – postanu ljudima. A zatim je došlo i do nicanja – iz noćnog
krila prirode – zdanja pogodnih za život i planetarno-nebesku orijentaciju
ostrvljana.
Trenutak tišine – unutar prašume prepune zvukova –
beše poslednji znak opomene za napuštanje ostrva. Samo oni malobrojni, na vreme
prebegli – koji nemahu osećaj premoći – behu svedoci pojave zelene zvezde što razjašnjava poreklo ostrvske klase. I samo oni – kao njome vođeni – postahu Hiperborejci. A
potopljeni ostrvljani još dalje tumarahu morima, kao vazdušne skeletne prikaze:
oni su davne svetleće olupine, ili kronosu prkoseći Lemuri.
- Bezimena
ostrvska zvezda -
Preživeli ostrvljani
napraviše na mestu svog prebega – velikom egejskom ostrvu – novu Atlantidu. I
pošto svetlost sazvežđa nebo-okeanske majke ne obasjavaše zadugo ovo novo stanište
– već samo napajaše limb Male Atlantiđanke – oni odlučiše da ovu potonju
postave u centar novog hrama: ono mesto odakle bi se zraci noćnog sunca, kroz nju projekciono uveličanu,
proširili na ceo polis. Ali, ona to dobi. Jer, na taj način bi se
razmagnetisao unutrašnji kompas njenog astralnog tela, koji jedini
pokazuje pravac doticanja-i-oticanja tamne energeje majke, kolabirajuće duž kružne
staze svog progonstva.
U lako-propustni limb
Male Atlantiđanke dostrujavao je gust fluid od vremena pre postanja, i unutar
njega se kristalisao u rasvetu postapokaliptične budućnosti. Ali, ona
bi radije bila vetrokaz prolaznih zloduha nego što bi sela u zrakasto središte
hrama, što sputava silu samoosvetljavanja njegove najvlastitije nepoznanice:
one što preuređuje posmrtnu budućnost ostrva – na taj način da ova ne bude fetišizirana
(kao potopljen grad statua); te i da ne označi kraj Stolovanja Majki – u veličanstvenom
međuprostoru neba i mora.
Mala Atlantiđanka,
oborena samotna zvezda – izraz tesnaca
vrtložne sile – bila je poslednji izdanak koralnog zamka i ujedno vladarka
mrtvog carstva. Jer, ograničeno je trajanje loze podmorsko-razumskih bića, koja
teže savršenom zdanju – onome koje na svom vrhuncu biva obrušavano u vir što
potapa brodove. Ali, zarad njegovog obnavljanja ostale vile žrtvovahu svoje
koralne kose, radosno ubrane zvezdane krakove: to beše poslednji njihov pokušaj
orobljavanja zvezdanog neba donjim okatim ogledalom. Jer, nemoguće je
bilo zaustaviti otvaranje školjke noći prema nenadanoj vatrenoj novosti; nemoguće
je bilo navesti biserje da i dalje spava u sterilno beloj sferi svetlosti – što
ne prima belege osvitnog rumenila kakvo se redovno utkivaše u morsku penu. Tek
tim razbistravanjem praizvora svih glasova – što vrši stalni pomak kroz zonu
sutonje neodređenosti čovečanstva – kćer umrle pramajke biva pridodata
Plejadama. Tu neizvesnost saobračanja-u-mraku biva najzad preobražena u prostor
zavelovljene prozirnosti: – prizor milionito praskozorne noći!
Oni rekoše: – Nema drugog
načina da te popišemo kao stanovnika ovog ostrvskog grada, osim u vidu endemske
jedinice što je nikla u srcu njegovog podzemnog hrama. Trebalo je da zauzmeš
položaj na sâmom vrhu, kao zamena za majku koja je iščezla, ujedno, da budeš štit
hrama od podmuklog pisara naših proviđenja. Sada si bezgranična nula, i kreneš
li na put bez nama izdatog dokumenta, kojim se pravilno imenuje tvoje poreklo,
bićeš bÎće predato slučaju.
Čuvši za takvo svoje obespravljenje, u limbu
Male Atlantiđanke dogodio se prelom majčinog rezonantnog bića – tako da ona,
gurnuta u novo majčino ništavilo
(penu morskog osvita), izgubi vezu sa svojom prošlošću na zemlji (posebno,
novim ostrvskim hramom). A zatim se beše bestežinski vinula u crno nebo budućnosti,
razvivši svoj vodeno-plavi cvet u svetiljku noćne kupole; onu što svetli ponad
ostrva, ali i spušta milosnu peteljku (fitilj) do u njegovo sadašnje vreme
– kroz otvor na vrhu samonikle piramide Suncostoja. I samo taj svet,
jednom zbivajući u vremenu, bî izuzet iz vremena – kao uzorni ili astralni svet.
Izvor nadahnuća ove dve kratke elegije bila su
Rahmanjinova “ELEGIČNA” Piano Tria.
Novo Zvezdano Tkanje
Raskoši,
dvorano gde kralj zavedeni
Grč venaca gleda, smrt u svečanosti,
Samo ponos vi ste, skriven tamnom zlosti
Oku samotnika, verom zasenjenim.
Znam, daleko od te noći, zemlja sjajnim
Bleskom daje svetlost neobičnoj tajni
I rugobni vekovi je manje mrače.
(Malarme; neimenovana pesma)
S neumoljivog
Zvezdanog Razboja otrgle, preuranjene ideje-sličice, koje nisu učestvovale u
proizvodnji vlastite zrcalno-svetlodavne tvari (što vrhuni u polarnoj čipkastoj kruni – izrazu samosvesti duha – što obrubom svladava jedinicu bezdane praznine),
behu usisane nižom tvari: antitezom duha slikotvorstva, otpatkom zvezdanog
prediva. Zapravo, one behu silom (prevremeno) uzemljene u (prekratkotrajni)
rajski vrt, i usađene u um njegovog divljeg pretka: tako nastade prvi (lažni)
prorok, koji je mogao tačno da percipira zvezdanu tkaninu, ali ne i da pronikne
u težište duha koji rukovodi njegovom niti – nestašnim izdankom gigantske
zvezde samouništenja.
Međutim, kada se
– slučajem – dogodilo preklapanje čipkastom
tkaninom te bezdano-usisavajuće rupe ne/postojanja, otelovio se na Zemlji duh novog
zvezdoznanstva (Koleda, koja prekraja koloplet, u neočekivanom smeru);
onakav, koji je prozirao u budućnosno događanje, kroz sitne rupe tog tkanja,
najpre svojim krilatim očima! I konac tkanja otad više nije bio prenapet
(– centrifugalnom silom zategnut do
krajnosti vretena –) već se isprekidan
celio svilastim zakrpama, iz zrcala
svoje spoznate antiteze! I na taj način olabavljivao za svoje ornamentalno-govorne zavijutke – koji
su mogli iskazati buduće-noćno (podzemnim zalihama okićeno) nebo; dakle, nebo
koje je sa starom zemnom površinom nepodudarno više u potpunosti.
Ali, sačuvana
je, pri tom, svetlost zemne oaze
(odmerena rupa u tkanju, diskretna doza otrova, zimski dar anime mundi) sa koje
se vršila delatnost ovog inkarniranog duha predskazanja (alegorijske pretkinje,
spektralne žar-ptice). I ona je evakuisana (kroz tunel srebrne vrpce, iz
zlatnog težišta omfalosa) u domen svečanog (kružnog) promišljanja vlastite
slepo-misaone pretpostavke – kao najverodostojnije! I taj je sklonjeni egzemplarni svet obdaren najvišim
kvalitetom obrađene materije prima, pale u ništavost.
&
Svemirski sat (bîlo vretena) će otad imati uži,
unutrašnji krug, slušni organ doticanja muklog
središta; ujedno: poprečnu strujnu osmicu u vidu dvobojno-slivajućeg para očiju; dolinu kruženja svetlosti, zaokruženu
do pune celine: zlatnog jajeta Gakušinog. Finalni uzrok što – iako vitrifikovan
– s najviše grane života priziva dubinu mračnog postanka.
Takođe širi, šuplje-okvirni, dijabolični krug, podeljen – uzduž– na dve polutke:
–
tamnu polutku, okrenutu od Zemlje, kao i od brige svetlosnog bića za zlokliconosni kapacitet
ljudske vrste, gde se (– upravo iz onog uzornog,
učahurenog, pa ipak ljudskog prasveta –) raspršuju zraci na izvan-Sunčeve
galaksije i oplemenjuju ih.
–
svetlu polutku, okrenutu (upornim izdankom evakuisane čahure zemnog prasveta) ka
dalekoj Zemlji – gde preostalo jezgro zemnog prasveta biva rasejano u zrake
drugačije raspodele jednom posvećenih zemnih stvari od one kakva je vladala pod
Saturnovom kosom. Jer sad sve ostaje u Sferi svečanog promišljanja Suživota –
tako što nagim prisustvom daje samoiluminaciju!
Istočna
Kapija
Zrak sutona što
menja akcenat na stvarima (šiknut
mlaz iz srca planine, što boji tugom sutonje nebo i preuobličava zemni predeo) tihne i ostavlja (umireno-vulkanski, bledo-tirkizni) odblesak na Severnoj strani: – poslednji sud zvezdanom tkanju (koje beše bezmilosno).
Severna Kapija
propušta putnika na Istok, gde ga sačekuje neumoljivo-žalni lik treće suđaje: Nema Posmatračica – pokazujući mu, s vrha litice, na daleki jugozapad: školjku blaženih, unutar koje trepti sumiran sjaj novopročišćenih
duša umrlih – koje potpomažu uspostavljanje kontakta između izgubljenih zemnih
stvorenja i uzvišenog onozemaljskog uma.
U nju se survalo svo bezobalno korenje
porekla, i izvrtanjem vezalo za nov zvezdani
koren: zidanje nebeske platforme,
oslonjene tek na jedan ustrajali
izdanak adventivnog korena, usađenog u sam procep šumskog klizišta.
Dah najdubljeg
podzemlja izbija iz čaški mladog zelenila i nerascvalog cveća, a granje se pod
njegovim nadirom vrtloži – postajući nalik na podvodno rastinje, kakvo se obično
združeno drži pred naletima vetrova.
Crvena (podzemno-izbačena, srce-pulsna) zemlja te (zagrobno obasjane) pustoši,
filtrira uticaje zloćudnih zvezda na nove
zemne naraštaje – i ove povratno
upisuje u iste. Obogaćenje zvezdanih krakova novim brušenijim ukrasima.
Tek time ona – čiji je uzorak
nošen u putnikovoj šaci – navodi čitave konstelacije nebesnika na
samopreispitivanje.
Slom nebeskih tablica:
Želja pra-ideje (majke-sove) za
potvrdom svoje pra-jedine mogućnosti nesamerljivo
ojačava u vakuumu – u kome ona trudno iščekuje vlastitu opreku; ta opreka
jesu uvrtloženo-mrežaste tablice, pod koje se privodi trag njene samoizronele
pojave.
Moraju se polomiti tablice (srušiti
lestvice) jer ove pripadaju ravni uskrsnuća;
sferi nesaznajnog, za koju je
potrebna – herojska – spremnost na
skok. A dokle god se one – kroz pokretne zavoje – daju sopstvenom iščitavanju,
sam subjekt iščitivanja ne može izvršiti (pravovremeni)
skok; tj. ne može ispuniti tablice, jer ne može ući u oblast apsolutnog rizika
iz koje se one same ispisuju: sopstveno znanje o iščitanome ga sprečava u tome.
Iz tog vrtoglavog iščitavanja odmaknute sfere dotekla je i predstava o
nužnoj dobroti te iste, i to onoj
koja nagoni zemnog sagledavaoca na – u svom pra-razlogu ne-preispitanu –
delatnost: odluku na – preuranjen –
skok. Ali, prava njegova delatnost može da izvire tek iz sloma prisutne
lestvice vrednosti, ili, beline njegovih olujno-raskrzanih velova.
Teza
o zlu nebesnika:
Postoje neki od duhova koji čine
nadnebesku elitu, a koji uopšte nemaju samobitno postojanje – te koji čine
mrtva slova tablica. I oni usisavaju pojavno mnoštvo, sakupljeno-oko-prestola,
kao jednu nepreglednu mlečnu prašinu. Na taj način postade plodonosna glina
(klupko mrtvih reči) iz koje proklijava nov (širesmisleni, izvanprestoni) život.
Postoje i oni koji takvu
samobitnost imaju, ali koji čine tek manjinu-unutar-manjine: podskup date
elite, ili klijajući kapacitet vakuuma, skrit ispod samih mrtvih slova. A svi ostali duhovi – kovitlavo mnoštvo čestica
– čine prelazne oblike između ova dva slučaja.
(...)
Jer nebesnici
nisu sve kadri.
Naime, sežu
smrtnici pre do ponora. Dakle, s
njima se
preokreće odjek. Dugo je
vreme, ali se zbiva
istinitost.
(Helderlin: MNEMOZINA – fragment druge
verzije)
Princeza od smole
Lutka skrivena u godovima drveta (njegova najintimnija ličnost; pra-pra-unuka podzemno-sunčane starice) postaje vremenom sve manja i manja – u korist svojih proširenih odjeka koji prate, talasaju i preokreću njenu prvobitnu nameru: da izađe napolje i udahne talas daljne atmosfere.
Zbog te nemogućnosti, ova lutka se žarila u samoj sebi, a mozak joj je proključavao – postajući sve više nalik purpurnom jorgovanu. Tako je ona isušila sokove stoletnog stabla, a ono-kao-umiruće počelo je da ispušta smolu, nektar samopomazanja (suze davno zaboravljene starice).
Kapi smole padale su na zemlju s jedne adventivne grane, i stvorile ljudsku uspravnu figuru. I kada je sputanost žive lutke dovela do ključanja njenog mozga – i kada je ovaj isti oslobodio munju, koja je rasula cvetiće sopstvenih mu misli kroz gornje-nebesko crnilo – nepomična figura-od-smole se ispuni bojama /ovog posmrtno-sunčanog vatrometa/; te oslobodi vlastite mirise potekle od žrtvovanog prastabla. Tad ona načini prvi pokret, proistekao iz njene sopstvene (– s polukružnim vremenom naizmenične tiranije tamnog starca i svetle starice više nepodudarne –) volje.
Persefona & Hekata
Dah neutažive osame huji kroz strune njenog tela dok naporno hodi po
predelu odbeglog sećanja. Samosagorelo zlo rajskog preobilja Lemurije svelo se
na ogoljeno granje puno zimski usnulih koštica, zrnca besmrtnosti u zaboravu.
Kada upadne u procep planinskog zemljišta, granati izdanci njene glave i udova
spašavaju je od pada u ponor svezaborava. Uspinje se ona polako ka planinskoj
kolibi svoje starice, koju zna samo iz nepamćene davnine. Goni je srp
narastajućeg meseca, dok je usporava srp opadajućeg. Čas je Kora čas Hekata. A
ta se dva oprečna srpa (zakrivljena zrcala) najzad spojiše u kolut novog
podmlađenog lica Staričinog i onog koga čini reljef nepoznate Mesečeve
pozadine. To je lice koje je ostavilo svoj otisak na severnom polu
još-ne-učvršćene kugle zemaljske. Tu je izdubilo zelenu dolinu, raj nepamćenog
vremena izmaknut iz opšte struje kretanja sveta.
Leptir s krilom od jesenjeg lista
Gusenica što iz usnule lutke razavija krila, plamteći
prst od rascvetalog voska*, ili beloplavetna kapa vidovnjaka, osuđeni su na
prevremenu smrt/gašenje.
Pogled
unazad, na izvor vlastitog života/postojanja – u izbočini napuklog ogledala, odškrinutim vratima onostranog, ili pećini
ukrštenih stakala jugozapada, gde je zacrtan put kroz njegove zubce: put koji
ne vodi nikud do li uokrug štapa zabodenog u vodeni početak pri šupljem stablu
podzemlja…
Odatle se – iz podvodne petlje tog korenja – razvezuju slepe ulice: one što teku ka pustoši
jugoistočne strane, kud zaludno streme jablanovi pokušanog pogleda na budućnost…;
dakle, rukavci nečije izbegnute smrti
u preobilju.
Slogan svih smrti u čijem dnu stoji oko treptave budnosti.
Zmija stremi iz purpurne visine rajskog lišća u
hladnu plavičastu dubinu ovog stabla
– radi pronalaska učahurene lutke, kojoj preotima sunčana krila /postajući
zmajem što otperja put zapada/.
Ali, na nju
pade crven jesenji list – kakav joj dâde moć spoznaje sopstvene nad-lepote, što
tka svoje šare u žalosti. I tek otad joj čežnja ubogog lutalice, kao i
oskudnost zemnog putovanja (u koju se uopšte utiskuje ljudska osobenost)
postade milija od (preobiljem ljušteće, odmetnuto podzemne) riznice bestelesnih
slika. I ona se tad nêmo zaputi na strmu
severoistočnu uzvišicu; mesto čekanja apsolutno novih, pevno-stradalačkih
otelotvorenja.
Produžen rep
rajske ptice – eho zvonjave zinutog podzemlja – grana je bega mnogih duša iz tamnice suštastvenog.
&
Kada se Psiheja-život
spušta ka senima u poluprozirnu šumu, po Persefoninom tragu, slepa se lastavica
baca pred noge sa stigijskom nežnošću i zelenom grančicom. U susret begunici žuri
gomila seni, dočekujući naricanjem novu drugaricu, i slabačke ruke krše pred
njom u nedoumici i s bojažljivom nadom.
(…)
Ne čuju se ptice.
Imortela ne cveta. Prozirne su grive noćne ergele. U suvoj reci plovi prazni čun.
Među zrikavcima reč je bez svesti. I polako raste, kao šator ili hram … O, kad
bih mogao da vratim stid okatih prstiju, i ispupčenu radost prepoznavanja. Ja
se toliko plašim ridanja Aonida, magle, zvonjave i razjapljenog ponora. A
smrtnima je data vlast da vole i prepoznaju, za njih će se i zvuk preliti u
prste; ali ja sam zaboravio šta hoću da kažem i bestelesna misao će se vratiti
u dvorac senki. Sve nešto drugo prozirna ponavlja, samo lastavica, drugarica,
Antigona…
(Mandeljštam: Kada se Psiheja-život spušta ka senima)
Žalosna ptica
Dok je vladao kružni
tok vremenâ, ptica-selica je stalno menjala pol magnetnog pera vrh svoje glave.
Ali, kada se ustalila na Severu, nemoćna da u jesen poleti (zato jer je jedno, spram nje pobedničko vreme stalo na čelo uzlazne spirale
događanja) zov (nedogođene) prošlosti postade toliki da izazva u njoj grč. Fontana svetlosti što izvire iz pernate krune se zaledila i okovala
pticu, a glavno magnetno pero je počelo
da joj se koleba između dva suprotna Zemljina pola – opredelivši se za procep sred
dvosmernog vremena; tj. za prolaz unazad ka mestu izopštenom iz opšte struje: ka
komori njenog uma, gde pluta ostrvce od okatog kristala, koga napaja kap s tavanice vremena.
Rešenje Lavirinta:
Oslobađanje
Knososa
Pra-biće
(majka-sova) koje nije imalo opreku (već se okretalo oko svoje ose)
moralo je samo da je smisli, te
projekcijom-na ništavilo oproba – u
njenoj moći da opstoji. Tako je nastao Lavirint jednog svetlosno-osamostaljenog
Pogleda: onaj koji je izraz usuđivanja pra-bića na prizor vlastitog nepostojanja: četvorokut
vlastite izopštenosti iz novonastalog sveta. I on – kao prostor mogućnosti
suživota razlika – nastavlja da se multiplikuje (množi sa samim sobom): na taj
način što se – projektovanjem u daljinu – smanjuje i (četvorodelno) doupisuje u
samog sebe: kao prvobitno fiksiran ram
opreke.
Tako nastaje pododeljak vizije
pra-bića, koji određuje segment njegove
(četvorokutne) sile: par (umnožavajućih, supersimetričnih) suprotnosti: Juno i
Genije, dva (izlazno-ulazna) pola nebeskog
vretena – koje, stalnim obrtanjem oko
svoje ose, brusi dijamant ništavila;
oplemenjuje prirodu svetlosti /kroti nepodnošljiv pogled čudovišta/; skreće je
u prostor iza ogledala – gde ova postaje fugom svoje zemne utrnulosti;
trepetnom i stoga slikotvornom žicom
harfe – što crpi svoj život iz složenog mozaika vlastitog
posmrtno-razbijenog zvona odjeka.
Ali
– da bi ovo nebesko vreteno radilo kako treba – niti zemaljski vlasnik June /Minotaur/,
niti zemaljska vlasnica Genija /Arijadna/,
ne smeju ove zadržavati kod sebe: moraju ih otpustiti u Eter, gde će se
ukrstiti – kao Heksagram, uzdignut simbol jednog pokretnog jedinstva.
Arijadna (samostvorena
majka-sova, privremeno spuštena na zemlju)
je otpustila svog Genija; ali, Minotaur (samostvoreni
otac jednoroga, ili tvorac muzike osame)
nije otpusto svoju Junu – eteričnu dvojnicu Arijadne, za koju je greškom mislio
da je sama Arijadna, sasvim nevoljna da živi u podzemlju.
Tada je ona
morala – predvođena Genijem vršno-ulazne
niti nebeskog tkanja – da krene u
bezdan Lavirinta; to jest, u preusmeravajući bezizlaz jednog zmajevski-svevidećeg pogleda – kakav beše hitnut u
utrobu Zemljine lopte, još u vremenu pre postanja
života na Njenoj površini. I da tada –
stigavši do Minotaura, i to kao osvedočenje (odbeglo nezavisnog) života njene zarobljene (pogrešno tumačene) praslike
– preuzme Junu (žalom opijenu, svetsku nerazdeljenu
dušu). Tek time –
iz otrovne bobice podzemlja ispredena – nit
sudbinskog tkanja biva oslobođena nužde tkalačkog ponavljanja, i zakovrnuta
tako da izbegne sopstveni prekid o
izdužujući špic vretena. A uporedo tome i rog Minotaura beše zakovrnut u
Mesečev srp; ujedno: pehar Venerinih suza.
Tako sa olujne platforme sveznanja
(presto podzemlja podudaran sa najvećom visinom) biva spušten kosi zrak svetlosti – koji na nov
neiskazan način obasjava ovozemaljski pravno-uspostavljen poredak: grad Knosos,
koji je konačno preobrazio i izneo na površinu svoj najdublje-podzemni osnov.
Šiljak vasione (crveni
krug u belom trouglu; istaknuta Jedinica) je postao od tronošca
(belog kruga
u crvenom trouglu; utaknute Nule); i to onog što je postavljen ponad bezdna, tj. nad
pukotinom izmeću gornje i donje hemisfere, zlatnog oblutka. Na taj način
je dati tronožac umetnut u kuglu sveobuhvatnog, radi spajajućeg
razdvajanja neba i zemlje, – uvis šiljeći je!
Jer,
tek Ideja o premašaju (prvo)-stvorene Celine uvodi u nju (kao piramidalnu)
belinu (hučnu šupljinu) – Nulu upisanu u sam tronožac; čistinu preuspostave božanskog
subjektiviteta, odnosno, putanje noćno-paliteljskog sveviđenja.
Volja
za ospoljenjem mitske šupljine jeste ta koja je indikovala unutarsvetsko zlo.
Kugla
sveobuhvatnog je – budući ispunjena pritiskom, ili, nedokučivom stranosti – već
sama po sebi demonski premašaj; san
o sebi samoj, s onu stranu vlastite prvostvorene granice;
polarno-svetlosna prikaza prve, same i samoizdvojene zvezde, što se kruni u drugu
beskrajnost... ; ona što jedina zrači “strašnim dostojanstvom udaljeno-prvobitne
nevinosti”.* (H.
Broh).
Time što
je – skritošću kljuna – omogućila pojavu/vladavinu svog Odlivka/Senke, kugla je
zaprečena u mogućnostima daljeg tkalački prodisavajućeg širenja /susretanja
drugih kugli/. Ali se zato preokrenula u
unutrašnje prostranstvo, da bi –
akcentovanjem svoje unutrašnje-potporne razlike, prve polarizovane krajnosti –
učvrstila merilo/svetilo same ove sobom prvo-hitnute protivnosti – kao nadkrajnosne; dakle, projektovala
je svoju kresavu nesvodivo-unutrašnju razliku na spoljašnje joj crnilo, u kome
se jedan njen kraj utopio a drugi nije.
Ovaj drugi je postao polarna zvezda: ona što svetli onkraj ponora.
Tren svetlo-prelomnog
“ili-ili”: razrešenje Sopstva od Zlog Dvojnika, kroz dugo
odlagan susret sa njime.
Šestarenje Večnosti
Belo
skriveno središte unutar srca gavrana koji šestari nad predelom, obeležava
jedino tišinsko mesto unutar Podzemnog lavirinta Sunčanog grada, koga je
oganj ljudske pohlepe pokopao i osudio na nepodnošljiv viševekovni bruj – izraz
svog melanholičnog samozaborava.
Otud dubina priče jednog gavrana, koji meri stupnjeve narastajućih bolova vrh
tesne zemljine kore – koji su prvobitno bili nepojamni, da bi tek kroz svoj
savez sa dalekim prislušavaocima postali pojamni: i to kao kristal-koji-raste,
sasud odjeka tuđinskih patnji; a zatim, krst sapatništva, utisnut na mesto
spoznatog vrhunca – u vidu Grede, što podupire odmetnut, zanavek putujući Šiljak
pojedinstvene volje; odvaljen pramac Lađe Argo, koji, sećanjem na Hrastov dom
ptica, peva.
Jezik ptica
Čudovišna, u beskrajnom
samoosvetljenju, njihova
zaliha učenja;
A oni, prognani u skladnu ekstazu
I heroizam otkrivanja.
(...)
–
Da li se to drevno divljaštvo oprašta? –
Rembo (“Kretanje”)
Plemenita
Astreja (samožrtvena Daleka) nije uspela da znanjima iz sveta nadmesečevog
usavrši ljudsku prirodu, a samim tim ni da učvrsti (odveć kratkotrajan)
pravedan poredak na Zemlji. Uspela je samo da usavrši Spekulum putem koga
nebesnici osmatraju zbivanja na Zemlji, i time ublaži istoj krajnju presudu...
Ali,
od prizora tog zemnog nesavršenstva umrlo je biće Mesečevo, ostavivši za sobom jezovit huk; istopilo se ono, te
je od njegovog Lica ostao srebrni
rog, kakav je ljudima služio tek za uspomenu na izgubljeno pravreme...
Tada se pojavila
prva odmetnica Kosmopolisa, istim srpom naoružana i iz šume vrebajuća, Artemis
(da li sama Astreja, u svom preobraženju?); ona koja je uporište dostojanstvu
ljudskog roda pronašla u (ponovljenoj – izgubljenoj?) ophodnji sa divljim životinjama
(posebno: noćnim pticama). Samosvojnost zveri beše kvalitet koji je uzmakao čoveku
Kosmopolisa. Jer, zver je nosila u sebi latentnu moć saznanja, veću od sveg
zvezdanog znanja: – krik prvog pitanja.
Uznos u Hiperboreju:
Oslobađanje Jednoroga
Potopljen
grad – koji je rastao previše u visinu, u pokušaju da dohvati Veneru –
prekriven je šumama korala: svakom prestupniku toga grada zasebna koralna
statua patnje, odnosno, sediment bola koji je premašio granicu izdrživog. A
statua koja otelovljuje najviše stradalačko stremljenje ovog grada, jeste
statua Jednoroga: bleda usnula devojka crnoljubičastih očiju, u čijim zenicama
se ne ogleda niko i ništa, jer
sadržaj njihove vizije premašuje prag
zamislivog.
Ona beše jedina od preživelih stanovnika
ostrvskog grada, jer ju je more izbacilo na prvo susedno kopno, ali je bila ugrabljena
rukama jedne starice – odnesena u visoku kulu gde življaše u zatočeništvu: zbog
odbijanja da prihvati staričinog sina, na njeno urođeno znanje namerenog
čarobnjaka.
Imala je sa sobom knjigu, u koju su – poput tropskih lijana – urasle otpale joj vlasi
bledozlatne kose, a čiju kopču niko nije umeo da otvori: to je mogao samo koralni rog, koji joj je noću izlazio iz
čela, a zorom se vraćao nazad u žalostivu pećinu njenog uma.
Rog je imao svojstvo da ispušta jedinstven podčujni zvuk: onakav kakav je mogao da
čuje samo onaj koji je bio u daljno-poredbenoj srodnosti sa njom. A to je bilo
jedno posebno biće – koje je noću uletalo i izletalo kroz tamnički prozor njene
sobe: poluzmaj, polučovek, u kome nijedna priroda nije uspevala da prevagne. Ono
je jedino iščitavalo sadržaj njene knjige – pesmu
rasporeda sunčevih mrlja – što je omogućavalo njegovim krilima da razviju
vlastiti spektralni dezen. Tako je jedne noći uspeo da je na svojim novim –
raskošnim – krilima iznese kroz uski prozor kule.
Ali starica je čula lepet krila i probudila
se; dohvatila je svoje namagnetisano, krilima opremljeno ogledalo i s ruku ga
pustila da poleti, da bi ih pratilo kroz šumu. Ogledalo joj je donelo tačan
podatak gde se oni kreću i dokle su bili stigli. Starica pogledom umanji i
zatoči krilato biće u staklenu kuglu – koju ponese brzak šume. A odbegla
devojka oseti ovo njegovo smanjivanje kao stezajući
obruč oko sebe. Iscrpena otežanim disanjem, nije mogla da pojuri niz brzak
i dohvati kuglu. Ostala je da leži na zemlji. Ali kada joj je rog ponovo izašao
iz čela – zato da bi otključao knjigu koju je neprestano držala na grudima –
oko nje se okupilo jato leptirova. Željni da unaprede svoja krila, prislušavali
su žalopevni sadržaj knjige – koji joj je izalazio kroz jednorog.
Titraji krila okolo njenih grudi postadoše
tako ujedinjeni da razbiše okivajući je obruč; uporedo: magnetno ogledalo
starice. Tada se i krilato biće oslobodilo kugle i vratilo do svoje prave
veličine. Krenuvši jedni drugima u susret – oslobođen čovek-zmaj i devojka
okružena leptirovima – dogodio se čudnovat preobražaj: svi skupa postadoše nova
vrsta, uspeta uz svetloprodužen rog – nikao
iz kopče njene knjige; ljudi-leptirovi što odleteše u nedaleku, ali
oblacima skritu zemlju klijanja džinovskog, lebdeći-izokrenutog drveća i cveća.
Tu čekaše na preobražaj ljudskog roda – čiji je stub uznosa ovaj samonikli
koralni zamak: jednorog neispevano-svetske žalosti.
Žalopev Mesečeve Boginje, što baca pogled u dubinu Spekuluma, preinačuje čitavu
povest Zemlje...
Uzorni
astralni svet, opticajni kristalni cvet, ili levak vihorskih elemenata, jeste tavanski
izmešten ostatak jednog vremena – koje je iscurelo kroz paučinsku
mašnu. Jedino srebrna kopča Knjige čuva sećanje na njega, koje se odigralo
na južnoj Zemljinoj polulopti.
Skriven
sklad Dubine i Visine, što stoji u Spekulumu (Samostojnom Krilu Noći), omogućio
je da se bez bojazni iznova prizove Dubina i time produži Visina
(kljun samosvesti, zarobljen u sferi). I to sve do tačke pronalaženja (oprečnim
Ogledalom preotetog) Knjiškog jezgra-u-rasemenjavanju.
Međutim,
taj vid gornje-osmatračke zaštite prestaje kada se zemni tragalac
susretne sa krajnosnim ponorom; suoči sa Licem Svedoka, Gospom
Strave; Okićenom Fasadom nečeg što se zbivalo unutar Olujne Sfere, usled čega
je ova patvorila Njen udaljen, hladno-zvezdani izraz.
A to
je srce-pulsno, imenujuće pogađanje one nepremostivo-odstojne, uvek već kolažno-pomerene,
i time falsifikatne tačke – na kojoj stoji Tvorac Knjige; tačnije: onaj
koji vrši šestarenje jezerskog kruga na kome neznana stoji i kliza se,
bacajući vlastitu senku još u stihijskom pretpočetku; te koji vrši
fragmentisanje jezerskog kruga koji je beskonačno deljiv, jer preklapa donju
otežalu poluloptu, more prvog postanja. Otud sledi Rasklop ili Listanje Knjige.
A potom nastupa povlačenje suznih trepavica osmatračevih iz mora te otežale
plaveti, te građenje uvis žalopojne katedrale od inja; ponad svega uzdignuta uska platforma, gde stupa Dodatak
Knjige, u vidu divovske moći usaosećavanja s onim ustajalo-bezizraznim dole.
Dveri ukrštanja gornjeg /upisivalačkog/ i donjeg /ispisivalačkog/
ambisa, duž paučinastih stepenica Neba.
Iz
Fasade uzduž naprsle Sfere najzad izbija Munja, čija
bledozelena grančica proniče sive oblake: kamenite obale Hiperboreje. Tek time
ona iscrtava put sublimacije gneva Potisnute.
