Dick Laurent je mrtav. Gde sam to ja? Gde se to budim?
Noć je neprolazna, a sve sam stvari pogubio negde usput, i
mokra je trava, mesečina kao staklo seče senke u nepovrat,
i glas mi je izgubljen, a tišina naduta nada, da pukne grana
pod nogama, nevidljivi potok da zažubori šturo kao čegrtaljka,
i lete neke spodobe, iznad zvezda crna im krila odsecaju pozadinu
vasione, sve je to izvan straha, nepojmljivo, užas je proneveren
za sva vremena koja su se stekla do ovog trenutka,
i neće se uzdići od sada do poslednjeg otkucaja kvarka,
niz ulicu kotrlja se vetar od dahova mačaka koje sanjaju,
nema nikoga da pokaže izlaz, put je takav
da na njemu zauvek ostajem sam.
Reka
pred našim očima nije ona koja se vrtloži u našim snovima,
žalosno je: put je reka, a reka je put,
nema krvi na mojim rukama, a nema oproštaja
za reči koje nisam izgovorio, nisam stvorio
male, šarene, umiljate, u pravo vreme,
ne, kada ona već zaboravi da je sreća još uvek moguća,
ona koja je meni ljubav, kojoj sam mogao biti ljubav,
da perje leti samo ako udahneš duboko, izdahneš,
i ljuljuškajući usporeno klizi niz strmine vazduha
