Senima Branka Miljkovića
Nadglasan bukom sveta, ogaravljen pejsaž
kao u mračnim ritovima, u kojem Orfej, na stablo
oslonjen izdiše, nevin, kao okovani jedrenjak
u hladnim lednicima polarne noći, bela košulja
kao pokrov i Zlatari reči obešeni o krošnju
kao budističke zastavice, kao slutnja o Onostranom,
u tvome samrtnom oku, čini ti se da su jedino pesme
tvoje oko tebe i da ih vidiš u svetlu mesečine,
Euridika je tek avet, Lilit sugubnog sveprisustva,
noćas, ona koju ćeš naći u vrtlozima bića kad
damari zamru, i mrtvačka pena na usta izbije,
ruke su ti vezane, i nema nikog da ti na sklopljene oči
pridari platu za Harona, tuga je tvoja neutešna,
sam si i izgnan, na putu za Hesperiju, ostavljen
od svih onih koji su te voleli i prezirali, u isti mah,
prodat kao onaj kome se su kockali u odelo,
ali neke su smrti večne i dugo utiru put u tami,
samo što tvom Pilatu još ime obznanjeno nije,
iako tvoja smrt prva beše predznak velikog rata,
srce se steže u grču, i već se čuje pesma drozda
u jutarnjoj magli, namesto opela, a kosovi tvoji
verni pratioci sa mrtvog tela poleteće dole negde,
ka jugu, gde će se uzdići Parnas u tvoje ime,
kad reči nadrastu bivstvovanje i postanu mit.
Iz knjige Na putu za Hesperiju
