Zasto uporno pokušavamo da izgubimo vrijeme? Kada se jednom nešto izgubi, više se nikada ne pronađe. Udalji se od tebe, ostavi te. I čezneš za njim. Nadaš mu se. Sanjaš ga, dozivaš. A ono izgubljeno, daleko, strano i nepoznato. I onda bi da vratiš to izgubljeno vrijeme, a njega nema. Ne želi te. Ne odaziva se na tvoje vapaje. Možeš da zamisliš početak i da mu se predaš ili da živiš sa činjenicom da si ga zauvijek izgubila. Bore na licu i tvom i mom su se izmigoljile iz, na hiljade izgubljenih sati, i sada te iste linije užasa nas uhode i muče, grozničavo se uvijaju kad god se pogledamo u ogledalu. A naše oči se traže, iza tog taloga smežurave kože i upalih crvenih obraza. Pustili smo vrijeme zarad ljutnje, ljubomore i gluposti. Otelo se i od tebe i od mene. Izgubili i vrijeme i nas.
