Poezija, Lana Nikolić

POEZIJA: POD BERLINSKIM NEBOM

Ima jedan kosač, zove se smrt. Silu mu daje veliki Bog.*


Pod berlinskim nebom na travi
Što miriše na kišu
Ležim u tišini i
Ne pripadam nikom.

Osećam blizinu zemlje
Srca su neka unutra
Biće tu jednom i moje
Veliko, crveno, mrtvo
I naposletku
Mirno.

A zemlja je kao i nebo
Jedna i ista svuda
U njoj ću jednom trunuti
A sad sam tako zelena i mirisna.

Čekam strpljivo.

Pod berlinskim nebom
Ne plačem smrt.
Već ljubav.


*Berlin Aleksanderplatz

NEDOSTAJANJE


Za dužinu grudne kosti
merim prstima

koža je sveže oprana
prilično sam zadovoljna, kao kad
operem šolje od kafe i one se mirno suše
na kockastoj kuhinjskoj krpi
baš sam lepo ošmirglala epitel
ti si moja mala aristokratkinja

uspevam
da uhvatim blago treperenje
kuc kuc, trese se okvir od rebara
mani me se, gladna zverko
sad nam valja mirovati

oh ali slušaj me, veliko sam, crveno i
mirišem kao pravo meso, baš onako sirovo
srce je organ veličine pesnice
a ona baš taman staje ispod dijafragme
nevidljivi prostor između atoma
jedan lep samrtnički nedostatak vazduha

preskočili smo tolike zagrljaje
šteta.

prazan međurebarni prostor
nedostajanje.

DRVO


Svako ima neko drvo nasred livade
pod koje u teškim vremenima može da se sedne
da se nasloni leđima na stablo
da se oči sklope u kratkom miru
drvo pod kojim može da se čeka
udar groma
svako ima drvo
koje može da zagrli
koje još niko nije smeo da poseče
testerom koja čini da ono što od njega ostane
miriše na benzin kao na sahranu
svako ima drvo za zagrljaj
svako ima drvo i pod drvetom maslačak
kraj maslačka bose noge i želju
sklopi oči, pa zamisli i dune i onda ono srebro nekud odleti
svako ima drvo i pod drvetom maslačak
svako ima.
želju.
svako ima drvo
drvo ima korenje
korenje ima glavu koju pod zemljom dobro čuva
grom odmerava udarac
dok sedim i jedem jabuku
leđima oslonjena
svako ima drvo
ja nemam.

Prvobitno objavljeno na Laninom blogu