Мапирање "Ламента над Београдом", Милоша Црњанског

Израда: Радомир Д. Митрић, за приказ мапе преко читавог екрана/full screen кликните на овај линк Ламент над Београдом, топографија песме или у квадратићу на горњем десном углу  саме мапе. 

ЈАН МАЈЕН и мој Срем,
Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,
привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим, и мрем
и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде,
него нека чудовишта, полипи, делфини,
што се тумбају преко нас, и плове, и језде,
и урличу: „Прах, пепео, смрт је то.“
А вичу и руско „ничево“ –
и шпанско „нада“.

Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,
са Авалом плавом, у даљини, као брег.
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
У Теби нема бесмисла, ни смрти.
Ти сјајиш као ископан стари мач.
У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
и понавља, као дан и детињи плач.
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.

ЕСПАЊА и наш Хвар,
Добровић мртви, шејк што се у Сахари бели,
привиђају ми се још, као утваре, ватре, вар.
Мој Сибе полудели, зинуо као пеш.
Само, то више нисмо ми, у младости и моћи,
већ неки папагаји, чимпанзи, невесели,
што ми се смеју и вриште у мојој самоћи.
Један се „Leiche! Leiche! Leiche!“ дере.
Други ми шапће: „Cadavere!“
Трећи: „Леш, леш, леш.“

Ти, међутим, шириш, као лабуд крила,
заборав, на Дунав и Саву, док спавају.
Ти будиш веселост, што је некад била,
кикот, ту, и у мом крику, вриску, и вапају.
У Теби нема црва, ни са гроба.
Ти блисташ, као кроз сузе људски смех.
У Теби један орач пева, и у зимско доба,
преливши крв, као вино, у нови мех.
А кад ми клоне глава и буду стали сати,
Ти ћеш ме, знам, пољубити као мати.

ТИ, ПРОШЛОСТ, и мој свет,
младост, љубав, гондоле, и, на небу, Мљетци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само, то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети, и стећци,
што остају за нама на земљи, и у трави.
Па кажу: „Ту лежи паша! – Просјак! – Пас!“
А вичу и француско „tout passe“.
И наше „прошло“.

Ти, међутим, стојиш над широком реком,
над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.
Ти певаш ведро, са грмљавом далеком,
и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.
У Теби нема моје људске туге.
Ти имаш стрељача поглед прав и нем.
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге,
а хладиш, ко далек бор, кад те удахнем.
А кад дође час да ми се срце старо стиша,
Твој ће багрем пасти на ме као киша.

ЛИЖБУА и мој пут,
и свет, куле у ваздуху и на морској пени,
привиђају ми се још, док ми жижак дрхће ко прут
и преносим и земљу, у сне, у сне, у сне.
Само, то више нису, ни жене, ни људи живи,
него неке немоћне, слабе, и сетне, сени,
што ми кажу да нису звери, да нису криви,
да им живот баш ништа није дао,
па шапћу „não, não, não“
и наше „не, не“.

Ти, међутим, дишеш, у ноћној тишини,
до звезда, што казују пут Сунцу у твој сан.
Ти слушаш свог срца лупу, у дубини,
што удара, ко стеном, у мрачни Калемегдан.
Теби су наши боли ситни мрави.
Ти бисер суза наших бацаш у прах.
Али се над њима, после, Твога зора заплави,
у коју се млад и весео загледах.
А кад уморно срце моје ућути, да спи,
узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти.

FINISTÈRE и њен стас,
брак, пољупци, бура што је тако силна била,
привиђају ми се још, по неки лептир, булке, клас,
док, из прошлости, слушам, њен корак, тако лак.
Само, то више није она, ни њен глас насмејан,
него неки корморан, дивљих и црних крила,
што виче: зрак сваке среће тоне у Океан.
Па ми мрмља речи „tombe“ i „sombre“.
Па крешти њино „ombre, ombre“ –
и наш „гроб“ и „мрак“.

Ти, међутим, крећеш, ко наш лабуд вечни,
из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут.
Док мени дан тоне у твој понор речни,
Ти се дижеш, из јутра, сав зрацима обасут.
Ја ћу негде, сам, у Сахари, стати,
у оној где су каравани сени,
али, ко што уз мртвог Туарега чучи мати,
Ти ћеш, до смрти, бити утеха мени.
А кад ми сломе душу, копље, руку и ногу,
Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу.

ЖИВОТ људски, и хрт,
свео лист, галеб, срна, и Месец на пучини,
привиђају ми се, на крају, ко сан, као и смрт
једног по једног глумца нашег позоришта.
Само, све то, и ја, нисмо никад ни били више
него нека пена, тренуци, шапат у Кини,
што шапће, као и срце, све хладније и тише:
да не остају, ни Минг, ни јанг, ни јин,
ни Тао, трешње, ни мандарин.
Нико и ништа.

Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни,
кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах.
Крв твоја ко роса пала је на равни,
ко некад, да хлади толиких самртнички дах.
Грлим још једном на Твој камен стрми,
и Тебе, и Саву, у Твој Дунав тром.
Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми!
Име Твоје, као из ведрог неба гром.
А кад и мени одбије час стари сахат Твој,
то име ће бити последњи шапат мој.

Милош Црњански говори песму Ламент над Београдом. Власник ауторских права Задужбина Милоша Црњанског, Београд и Радио Београд.