***
Avgustovska, po Preobraženju,
kad osahne jara i mladi noćni
vetar kad zavesama
stomake do grla napravi,
i kad krupozna
(preludijum i fuga br. 3)
kiša po cink-plehu krovnom
zabobonja
možeš smatrati da si srećan:
i govor
i sluh
prepustio si drugima,
nastojiš samo
da shvatiš
ono što mrak
onaj neprozirni
kazuje očima.
1994.
***
Živeti u prizemlju, imati psa,
vreću sušenog hleba, čekati – šta?
Beograd je predivno mesto za gluvu smrt.
Pacovski miris dopire iz haustora.
Skočibube hodaju lokvama kao Isusi
blago uvijajući opnu vode.
Pretorijanci u ponoć nekog vijaju.
Ritam pucnjava odaje požudu ubijanja.
Samo psi reaguju.
Možda je sve to samo predstava
za Gospodara kog mu či nesanica.
Ono što nas čini ljudima bez povratka
u onom je što nas razlikuje od pasa.
Svakako imati psa.
Zmije se ovde kamenjarkama zovu
a ti se ipak motaš po kamenju.
Septembar uvek klizne brzo,
meh boja izduši se.
Sutra potraži nešto za ogrev... Kupi so...
Proveri vrata pre nego što...
1994.
Prepodne jednog grada
Opis sablasnog Beograda
(spuštene žaluzine, probušeni dolasci,
prazni tramvaji kruže k’o bumbari)
dat je, u večernjim izveštajima,
kao prikaz postignutog umetničkog efekta.
Uostalom, u svakom tiraninu
čmava umetnik. Izopačen možda malo više
željom da odmah sagleda dejstvenost svog umeća.
I da zatečenom publikumu vikne:
ha, štakore, zgrabio sam te,
Moja ars je arsenik za te!
Književne novine, april 1992.
Književne novine, april 1992.
Foto Vesna Pavlović
