sa užasom u očima, ne osvrnuvši se,
ni neme životinje, ni talasi,
ni noge nevidljivih jahača, ni koprive.
Ali siđite vi kojima
dobacujem poljubac kroz prozor već blizu svetlosti,
ugušeni na pragu, zaustavljeni
jednim zviždukom, velikim lampama leta.
Sačekujući naš povratak hvatate se za ruke,
ne osetivši da opasnost može naići sa bilo koje strane;
trčite jedni drugima u susret, osmehujte se
zbunjeni od prvog dodira dok doručkujete udvoje.
One ruže ispaljene u vazduh, ona
zvona u dolini, šaptanje, dodir rublja,
slike koje doživljavamo ponovo, prisustvo
mora koje se udvaja, koraka koje sustižemo.
Iz Sunca jedne sezone, Nolit, Beograd, 1959.
