Brodski dnevnik
Odrastao
sam na moru i siromaštvo mi je izgledalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora
i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo. Od tada čekam. Čekam
lađe koje se vraćaju, dom na vodi, prozračan dan. Strpljiv sam, učtiv, iz sve
snage. Viđaju me kako prolazim lepim, otmenim ulicama, kako se divim pejzažima,
tapšem kao i svi ostali, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me,
pomalo sanjarim, vređaju me, jedva da se čudim. Onda zaboravljam i osmehujem se
onome ko me vređa ili suviše učtivo pozdravljam nekog koga volim. Šta ja tu
mogu, kad u mom pamćenju postoji samo jedna slika? Na kraju, traže od mene da
kažem ko sam. „Još ništa, još ništa...“
Na
pogrebima prevazilazim samog sebe. Ističem se, zaista. Laganim korakom prolazim
kroz predgrađa okićena gvožđurijom, idem širokim alejama, kroz drvorede od
cementa, koji vode do rupa u hladnoj zemlji. Tu, pod jedva pocrvenelim zavojem
neba, gledam kako hrabri momci sahranjuju moje prijatelje, na jedva tri metra
dubine. A cvet koji mi tada pruža neka blatnjava ruka, ako ga bacim, nikada ne
promaši raku. Moje je poštovanje precizno, uzbuđenje tačno odmereno, glava
pristojno oborena. Dive mi se kako pronalazim prave reči. Ali, u tome nema moje
zasluge: ja čekam.
Čekam
dugo. Ponekad posrnem, ruka me izda, uspeh mi izmiče. Šta mari, tada sam sam. Probudim
se tako usred noći, i kroz polusan, čini mi se da čujem šum talasa, disanje
voda. Sasvim razbuđen, vidim da su to vetar u krošnjama i zlosrećni huk pustog
grada. Onda mi je potrebna sva moja snaga, da sakrijem svoje očajanje ili da ga
prikladno odenem.
Drugi
put mi, opet, nešto pritekne u pomoć. U Njujorku, ponekih dana, izgubljen na
dnu tih bunara od kamena i čelika, kojima lutaju milioni ljudi, trčao sam od jednog
do drugog, ne videći kraja, iznemogao, sve dok me najzad ne bi pridržavala samo
masa ljudi koja je tražila izlaz. Gušio sam se, panika u meni samo što nije
kriknula. Ali, svaki put bi me udaljena sirena remorkera podsetila da je taj
grad, preshala cisterna, u stvari ostrvo, i da me na rtu Bateri čeka voda mog
krštenja, crna i ustajala, prekrivena šupljim plovcima.
I
tako sam ja, koji ništa nemam, koji sam razdelio svoj imetak, koji logorujem
pored svih svojih kuća, ipak srećan kad to poželim, otiskujem se bilo kad,
očajanje me ne poznaje. Za očajnika nema domovine, a ja, ja znam da mi more
prethodi i da me prati, moja je ludost već spremna. Oni koji se vole, a
razdvojeni su, mogu da žive u bolu, ali to nije očajanje: oni znaju da ljubav
postoji. Eto zašto patim, suvih očiju, zbog izgnanstva. I dalje čekam. Najzad
stiže i taj dan...
*
Bose noge mornara tiho tapkaju po palubi.
Polazimo u zoru. Tek što smo isplovili iz luke, kratki, ali snažni nalet vetra
žustro četka more, koje se kostreši u male talase bez pene. Malo kasnije, vetar
postaje svežiji i posipa vodu kamelijama, koje odmah nestaju. I tako, tokom
celog jutra, naša jedra pucketaju iznad veselog ribnjaka. Voda je gusta,
ljuspičava, pokrivena svežim balama. Talasi ponekad zakevću oko pramca, a gorka
i uljasta pena, pljuvačka bogova, sliva se niz drvo do vode, gde se rasipa u
šare, koje se rastaču i ponovo prave, kao krzno neke plave i bele krave,
iznemogle životinje, koja se još dugo vuče za brazdom koja ostaje iza nas.
*
Od samog polaska, galebovi prate naš brod, bez
vidnog napora, skoro ne zamahujući krilima. Njihovo lepo, pravolinijsko
jedrenje skoro da se ne oslanja na vetar. Odjednom, grubi pljusak iz kuhinje
diže gastronomsku uzbunu među pticama, razbija njihov pravilan let i pali
vatromet belih krila. Galebovi, u ludom kovitlacu, lete u svim pravcima, i ne
gubeći nimalo u brzini, napuštaju taj metež jedan za dugim i spuštaju se
okomito ka vodi. Trenutak kasnije, evo ih opet okupljenih na vodi, svađalački
živinarnik, koji ostavljamo za sobom, ugnežden među talasima, koji lagano kruni
manu[1]
otpadaka.
*
U podne, pod zaglušujućim suncem, more se jedva
pridiže, malaksalo. Kada se ponovo spusti, zazviždi tišina. Jedan sat prženja i
bleda voda, limena ploča zagrejana do belog usijanja, počinje da cvrči. Cvrči,
puši se, rečju, gori. Za koji trenutak opet će se okrenuti da izloži suncu
svoje mokro lice, sada zagnjureno u talase i tamu.
*
Prolazimo kroz Herkulove stubove, pored rta na
kojem je umro Antej. Dalje je svuda Okean, u jednom potezu obilazimo Rt Horn i
Rt dobre nade, meridijani se spajaju s paralelama, Tihi okean ispija Atlantik.
Istog časa, pravac Vankuver, i mi lagano jedrimo ka Južnim morima. Posle još
nekoliko kabela,[2] Uskršnja
ostrva, Kergelen i Hebridi prolaze u konvoju pored nas. Jednog jutra, iznenada,
galebovi nestaju. Daleko smo od svakog kopna, i sami, s našim jedrima i našim
mašinama.
*
I sami s horizontom. Talasi dolaze s
nevidljivog istoka, jedan po jedan, strpljivo; stižu do nas i onda, strpljivo,
opet odlaze prema nepoznatom zapadu, jedan po jedan. Dugo putovanje, bez
početka, bez kraja... Potoci i reke protiču, more protiče i ostaje. Tako bi
trebalo i voleti, verno i nestalno. Grlim more.
*
Pučina. Sunce se spušta i utapa u magle daleko
pre horizonta. Na trenutak, more je s jedne strane rumeno, a s druge plavo. Potom
voda potamni. Naša škuna klizi, sićušna, površinom savršenog kruga od teškog,
zagasitog metala. I u času potpunog zatišja, dok se veče polako primiče,
stotine pliskavica iskaču iz vode, propinju se malo oko nas i onda beže prema
horizontu bez ljudi. Posle njih, muk i teskoba praiskonskih voda.
*
Koji trenutak kasnije, susret s ledenim bregom
u tropima. Zasigurno nevidljiv posle duge plovidbe kroz topla mora, ali
delotvoran: prolazi s desne strane broda i na užadima se hvata rosa od inja,
dok s leve strane izdiše sušni dan.
*
Na more noć ne pada. S dna voda, koje od gustog
pepela već potonulog sunca malo pomalo tamne, ona se, naprotiv, penje ka još
bledom nebu. Samo na tren, Venera ostaje usamljena iznad crnih talasa. Tek što
ste sklopili i opet otvorili oči, zvezde počinju da se roje u tečnoj noći.
*
Mesec je izašao. Najpre slabo osvetljava
površinu voda, penje se još, ispisuje nešto po gipkoj vodi. Najzad u zenitu,
osvetljava ceo jedan rukavac mora, raskošnu mlečnu reku, koja se, prateći
kretanje broda, spušta ka nama, nepresušna, po tamnom okeanu. Evo verne noći,
sveže noći, koju sam prizivao usred drečave svetlosti, alkohola, vrtloga strasti.
*
Plovimo tako velikim prostranstvima da nam se
čini kako im nikada nećemo videti kraj. Sunce i mesec se naizmenično penju i
silaze niz istu nit svetlosti i tame. Dani na otvorenom moru, svi isti, kao
sreća...
*
Taj život, koji se opire zaboravu, opire
sećanju, o kojem govori Stivenson.
*
Zora. Presecamo Rakovu obratnicu, vode ječe i
uvijaju se u grčevima. Dan sviće iznad uzburkanog mora, posutog čeličnim
šljokicama. Nebo je belo od izmaglice i omorine, blista mrtvim, ali
neizdržljivim sjajem, kao da se sunce rastopilo u guste oblake duž celog
nebeskog svoda. Bolesno nebo, nad rastočenim morem. Kako dan odmiče, jara u
vazduhu boje olova postaje sve žešća. Celog dana kljun broda isteruje oblake
letećih riba, malih gvozdenih ptica, iz njihovih žbunova u talasima.
*
Popodne se mimoilazimo s parobrodom koji se
vraća ka gradovima. Pozdrav koji razmenjuju naše sirene, kao tri krika
praistorijskih životinja, mahanje putnika izgubljenih na pučini i uzbuđenih
prisustvom drugih ljudi, razdaljina između dva broda koja postepeno raste,
najzad rastanak, na zlokobnim vodama, stežu srce. Ti tvrdoglavi ludaci,
zakačeni za daske, bačeni na grivu ogromnih okeana, u potrazi za ostrvima koja
izmiču, kako bi onaj ko voli samoću i more mogao da ih ne voli?
*
Na samoj sredini Atlantika povijamo se pred
besnim vetrovima, koji neprekidno duvaju s jednog pola na drugi. Svaki naš
povik se gubi, nestaje u bezgraničnom prostoru. Ali, taj povik, koji će danima
i danima nositi vetrovi, na kraju će dospeti na jedan od spljoštenih krajeva
zemlje i odzvanjati dugo među ledenim zidinama, sve dok ga neki čovek, negde,
izgubljen u svojoj snežnoj ljušturi, ne začuje i radosno se ne osmehne.
*
Utonuo sam u polusan na suncu, u dva popodne,
kada me je probudila užasna buka. Ugledah sunce na dnu mora, talasi su
gospodarili uzburkanim nebom. Odjednom je more gorelo, sunce se slivalo u dugim
ledenim mlazovima niz moje grlo. Oko mene mornari su se smejali i plakali. Voleli
su jedan drugog, ali nisu praštali. Tog dana ugledah svet kakav jeste i reših
da prihvatim da njegovo dobro može u isti mah biti i zlo, a njegove greške spasonosne.
Tog dana shvatih da postoje dve istine, od kojih jednu nikada ne treba reći.
*
Neobičan južni mesec, malo okrnjen, prati nas
već nekoliko noći, a zatim brzo sklizne s neba do mora, koje ga proguta. Ostaju
Južni krst, retke zvezde, porozan vazduh. Tog časa, vetar sasvim prestade. Nebo
se talasa i ljulja iznad naših nepomičnih katarki. Ugašena motora, svijenih
jedara, zviždućemo u toploj noći, dok nam voda prijateljski lupka o bokove. Bez
naređenja, mašine su utihnule. Zaista, zašto produžiti i zašto se vraćati? Obuzima
nas blaženstvo, neko nemo ludilo nas, neodoljivo, uspavljuje. Naiđe tako dan
kada sve izgleda dovršeno: tada se treba prepustiti i potonuti, kao oni koji su
plivali do iznemoglosti. Ostvariti, šta? To oduvek prećutkujem i samom sebi. O,
gorka posteljo, kneževski ležaju, kruna leži na dnu mora!
*
Izjutra, naša elisa blago peni mlaku vodu.
Ponovo ubrzavamo. Oko podneva, krdo jelena, prispelo s dalekih kontinenata,
mimoilazi se s nama, prestiže nas i pliva ravnomerno ka severu, praćeno šarenim
pticama koje se, s vremena na vreme, spuštaju da predahnu na njihovim rogovima.
Ta šušteća šuma iščezava postepeno na horizontu. Malo kasnije, more prekrivaju
čudni žuti cvetovi. Predveče, neki nevidljivi poj, tokom nekoliko dugih sati, putuje
ispred nas. Padam u san, zbližen.
*
Izloživši sva naša jedra oštrom vetru, letimo
preko čistog i mišićavog mora. Pri najvećoj brzini, krma nalevo. A krajem dana,
dok podešavamo svoj kurs, polegnuti na desni bok, tako da nam jedra skoro
dodiruju vodu, plovimo velikom brzinom duž jednog južnog kontinenta, koji
prepoznajem, jer sam ga nekad davno nasumice nadletao u varvarskom mrtvačkom sanduku
jednog aviona. Kralj lenjivac, tako se tada vukla moja kočija; iščekivao sam
more, a nikada nisam stizao do njega. Čudovište je urlalo, poletalo s polja gvana[3]
u Peruu, nadletalo plaže Tihog okeana, preletalo bele, polomljene pršljenove
Anda i ogromnu ravnicu Argentine, prekrivenu stadima muva, jednim potezom krila
spajalo urugvajske livade preplavljene mlekom s crnim rekama Venecuele,
poniralo, urlalo i letelo dalje, drhtalo od požude pred novim praznim
prostorima za proždiranje, a da opet nikako nije napredovalo ili je išlo sa
sporošću grčevitom i upornom, sa snagom unezverenom i ukočenom, zatrovanom. Umirao
sam tada u toj metalnoj ćeliji, sanjao sam o pokoljima, o orgijama. Bez
prostora nema ni nevinosti, ni slobode! Za onoga koji ne može da diše, zatvor
je smrt ili ludilo; šta mu ostaje, osim da se ubije ili da poseduje? Danas sam,
naprotiv, ispunjen vetrom, sva naša jedra nadimaju se u plavom vazduhu, vikao
bih od brzine, bacamo u vodu sekstante i kompase.
*
Pod zapovedničkim vetrom, naša su jedra kao od
gvožđa. Obala ludom brzinom beži pred našim očima, šume kraljevskih kokosa
kvase podnožje u smaragdnim lagunama, miran zaliv je pun crvenih jedara, a
peščane plaže meseca. Pomaljaju se veliki oblakoderi, već ispucali pred
najezdom džungle, koja počinje nadomak njih; tu i tamo, žuta ipekakuana ili
neko drvo ljubičastih grana probijaju se kroz prozor, najzad se Rio ruši iza
nas i šuma će pokriti njegove nove ruševine, u kojima će se kikotati majmuni iz
Tižuke. Još duže, tamo gde talasi prave vodoskoke od peska, još brže, ovce
Urugvaja ulaze u more, koje od njih odjednom postaje žuto. Zatim, na obalama
Argentine, grube lomače, u razmacima, dižu prema nebu volovske polutke, koje se
lagano peku. Po noći, ledene sante Ognjene zemlje satima udaraju u trup našeg
broda, koji jedva da usporava i skreće. Izjutra, jedan jedini talas Tihog
okeana, čija hladna voda, zelena i bela, ključa duž hiljada kilometara
čileanske obale, polagano nas podiže i preti da nas nasuče. Krma ga izbegava,
obilazimo Kergelen. U slatkastoj večeri, prve malajske barke dolaze nam u
susret.
*
„Na more! Na more!“, uzvikivali su divni dečaci
iz jedne knjige mog detinjstva. Sve sam iz te knjige zaboravio, osim tog uzvika.
„Na more!“ A onda Indijskim okeanom, preko bulevara Crvenog mora, gde se čuje
kako u tihim noćima pucaju, jedna po jedna, pustinjske stene, koje se lede,
pošto su preko dana gorele, vraćamo se u staro more, gde krici zamiru.
*
Najzad, jednog jutra, privremeno zastajemo u
zalivu punom čudne tišine, u kojoj nepomična jedra stoje kao putokazi. Samo se
nekoliko galebova satima otima oko komadića trske. Plivamo do puste plaže;
celog dana ulazimo u vodu i onda se sušimo na pesku. Uveče, pod nebom koje
postaje zeleno i povlači se, more, ionako mirno, još se više smiruje. Kratki
talasi izbacuju penušavi dah na mlaki pesak. Ostaje samo prostranstvo, otvoreno
za nepomično putovanje.
*
Ponekih noći, čija slast još dugo traje, da,
lakše je umreti, ako se zna da će se i posle nas one spuštati na zemlju i more.
Veliko more, večito preoravano, uvek netaknuto, to je moja religija, ono i noć!
Ono nas pere i utoljava nam glad svojim jalovim brazdama, ono nas oslobađa i drži
uspravnim. Svaki talas donosi obećanje, uvek isto. Šta
kaže talas? Ako bih morao da umrem okružen hladnim planinama, zaboravljen od
sveta, odbačen od svojih, konačno iscrpljen, more bi u poslednjem času ispunilo
moju ćeliju, došlo bi da me podigne iznad mene samog i pomogne mi da umrem bez
mržnje.
*
U ponoć, sam na obali. Čekaću još malo i onda
otići. I samo je nebo nepomično, sa svim svojim zvezdama, kao oni brodovi čije
bezbrojne svetiljke, ovog istog časa, širom sveta obasjavaju tamne vode
pristaništa. Prostor i tišina slivaju se u jedan jedini kamen na srcu. Iznenadna
ljubav, veliko delo, odlučan čin, misao koja preobražava, izazivaju u određenim
trenucima istu nepodnošljivu strepnju, udvostručenu neodoljivom privlačnošću. Slatka
strepnja bitisanja, opojna blizina opasnosti kojoj ne znamo ime, živeti, dakle,
da li to znači ići u susret sopstvenoj propasti? I opet, bez predaha, srljamo u
propast.
*
Uvek sam imao utisak da živim na otvorenom
moru, ugrožen, u srcu kraljevske sreće.
(1953)
[1] Mana, u jevrejskoj mitologiji,
čudesna hrana koju je Bog podario Izraelićanima za vreme izgnanstva u pustinji.
[2] Pomorska merna
jedinica za daljinu; 1/10 nautičke milje ili 182,5 m.
[3] Guano, špan., naslage izmeta ptica i slepih
miševa, koje se Južnoj Americi koriste kao đubrivo, kao i za dobijanje baruta.
Slika Bruno Cote
Prevela s francuskog Ivanka Marković
Izvornik: Leto, Nolit, Beograd, 1956.
