***
SUBOTA veče, sigurno je ona negde
Pitam se samo gde? Opet, i da je nađem...
Šta bih joj rekao?
Mnogo godina je prošlo
Usamljenost, ma bolje da ni ne pominjem
Uostalom, jedino je još samo moje misli
žele
Subota je veče, uživo u senci
Bife, luka i autobuska stanica
Kako li je subotom u pustinji?
Verovatno kada zapevaš niko te ne čuje
Kao i ovde... tvoje misli... želju
Te puste ulice mojih subota,
I poneko razvaljeno lice u uniformi konduktera u prolazu
Molim sebe za oproštaj
I dozvolu da pobegnem u grad
Gde su otišli svi
Ako treba vrteću se kao pas u susedstvu
Očešljaću svoje vapaje
I skinuti šinjel krivice sa leđa svojih
Bila bi to baš lepa subota
Veče i oblaci sa svih strana
Obavijeni oprostom
Neka ruka, samo meni vidljiva
Sa nebeskih visina
Briše prašinu što skriva svetlo
Budim se tako, plaćam ceh u jednom košmaru
Snom kako me književne novine jedu
Subota je veče
Ja sam u gradu gde su otišli svi
Napokon je smrt otišla na odmor
JA MALOGRAĐANIN I MOJE DRUGO JA
U PRIZEMLJU
Da li me je razumela?
Eh te proklete rublje
Naplatiće mi i glavobolju
Crne i krvave
Teraju me da stisnem prst
Na pesnici zla
Jebote, pa Moskva je to!
I slovenska duša sam ja
Ne! Nikako perverznjak skandinavski!
Ili neki pacov iz Brisela
Ipak ona me ne razume
Mene sužnjeg a nikad uplakanog
Mene, kome je romantika
Jedno veliko FUJ!
U prizemlju je Happy hour
Makro se šeretski smeje
- Plati jednu, dobićeš dve -
- Ej baćuška, baćuška -
Viče za mnom... Bože nemam snage ni da ga
pljunem
Dok okolo beda ljudska pleše
Prividno srećna, ispijenih očiju
Večno je nevreme nad njihovim glavama
Tu se mesec nikada nije nasmejao
Ni posetio prozore njihove prošlosti
Uostalom zato sam i tu, sa njima
Iz razloga što ovde nikad nije bilo lepo
A uvek je bolelo
Možda mi se pričinjava
Ili moj identitet trese groznica
Vidim da nestajem
Pod sopstvenom senkom
Propali slikar se razigrao
I platno mog vidokruga
U tamne boje zavio
Više ništa ne vidim
Da li se to rađa neko moje drugo Ja?
Osećam samo, mirise
Ne, nikako njene
Eh neostvarena ta šezdeset i 9
Buncam...
Ne moram ni da je gledam
Dobro je znam
Pohotno guta nekog nesrećnika
Što joj sluđen ispevao najlepše stihove
Ona ih ne čuje
Nikad to sebi nije dozvolila
I kuja Brikova za nju je samo
Tužna, očajna i nežna
Da li da pucam?
Po komandi sopstvenog prokletstva
Ili da se predam
Kao i svaki stihotvorac bedni
Umivajući svoje lice blatom
Sakriću se od samog sebe
I ohrabriću ono moje drugo Ja!
Rođen da rušim a ništa da stvorim
Odgmizaću do prizemlja
To je bar lako
Nateraću moje drugo ja da zavoli prostitutku
Očiju lepših od Urala, ali sa veštačkom
nogom
To je šik u NJujorku, a i kod nas
Gurnuću opet moje drugo ja, da plati makrou
I pruži ruku kao poziv na ples
Neka je nežno zagrli
U par sekundi zavoli
Neka moje drugo Ja, i konačno
Na kraju mene
Hladnoća njenog zagrljaja
Spasi od časnog poetskog pogreba
***
Najava dolaska stranca
Iskrenih namera
Veterana i šampiona
Nuklearnih olimpijskih igara
Ionako Beograd je pust
I sam sebi stran
Stiže nam jesen
Pejzaž se menja
Izgužvana lica
Plešu na sceni
Ko je taj stranac?
Što ti u poletu
Izaziva strah
Do mile volje
Čija brada ti lice grebe
Kome se sa osmehom
I iskreno zahvališ
Što ti je kičmu slomio
Eno ga!
Pluta u kafi
Savesnog komšije
Kome su misli sluđene
Tegobom boje olova
Žalom bolničke postelje
I nadom da ga smrt pokupi
U travi detinjstva svog
Stranac nam stiže
U ponoć
Najavom ushićenog premijera
Vodoskokom emocija
Iz njegovog nervnog sistema
I podstanari u njegovoj glavi
Od sreće su zaplesali
Što nam neznanac
Ali mio i drag gost
Donosi poklone
Tropsku voćku
Što prepone preskače
Krik zmije
Veštog pokreta na žici
Pred prepunim cirkusom
Publike u transu
Pod zastavom
Karikature moralne izopačenosti
Noje je imao barku
Stranac nam donosi pakao
Na dnu starog kofera
Gde Dante igra preferans
U špriceve i igle
I serum spasa
Što hrani električno meso
Eliksir naše časti
Ali i vlasti
On stiže
Samo što nije
Cepa se jorgan tišine
Nad ušćem dveju reka
Na zvezde je zalajao NLO
Časovnik otkucava ponoć
Welcome to Serbia...GMO!
JUTRO...
Zagrljeno šablonom života
Budiš se
Rodiš se
Umazan bojama mamurluka
Platno natapaš sećanjima
Detinjstva i mladosti iz magle
Sa kezom na licu susrećeš nestašluke
Gorak ukus na usnama
Od prvog poljupca koji beži
Ako kojim slučajem jutro prespavaš
Klin ćeš klinom izbiti
Lupajući na vrata podneva
Uz urlike kritika savesnih
Doživotno osuđenih u zrelosti
Imaš kratak užitak do večeri
Potom kanonade bolnih datuma
Okovane u predvečerju
Umor...
I veče koje liči na starost
Žal...
Za danom koji je odmaglio
U nepovrat i još jedan poraz
Ili možda u mračne haustore koji šapuću
"Još sam živ!"
Ne, Ne, ipak...umor...
Bliži se ponoć
Ruke dobro znane
Vuku te u san
Spavaš?
E to ti je smrt!
Jer sanjaš
Da si uvek iznad sopstvenih poraza
Koje slaviš, kao pobednik
Sklupčan u ćošku
Rta Dobre Nade
Nadaš se
Da se ponovo budiš
Pod zavesama na prozorima doma
U koje bije talas nepodnošljive svetlosti
***
OVAJ beli lepi grad
Pokazaću ti noćas
Poslednji put
Jer i onako ovaj grad počiva u
Prošlosti
Magle koje ga grle
Bile su nekad naše utočište
Danas pod istim
Tumaraju mamurni glasnici
U potrazi za kurvama
Poslednji put...
Poslednje zadovoljstvo i užitak
Pred vratima kraja
Koje će u osvit zore otvoriti
A i mi idemo za njima...
Zbunjeno me gledaš
Kao uhvaćena na delu
Bistro oko prostranstvo moje radosti
Juče...
Uplašena lovina
I kratak pogled u ogledalo užasa
Sada...
Bojom glasa koju ne prepoznajem
I prvi put čujem
Pitaš: Da li me voliš?
Zevanje mi suzi oči kao odgovor
Sa poslednjim naporom
Od umora slomljen
Bez snage da opravdam
Tragove i vreme
Kada sam stihom tebi
Od sebe oterao i najveće poraze
Nisam znao drugačije
Izvini
Razvlačio sam te kroz
Prologe i epiloge
Po rečima dežurnog kritičara
Kretenskog keza i kravatom
Prepoznata si kao sastavni deo
Bespotrebno maratonskog sinopsisa
A sebe si na dar poklonila drugom
Tražeći mene u njemu
I naterala me da promašim žanr
Idi u kurac!
Da si me našla, ne bi stajala sada
Uz mene u predvorju kraja
I pred ovim stihom
Koji priznajem teško ispisujem
Slama me umor
Tonem u san
Isti onaj u kome se javljaš
Gde si me do juče radovala
I gde nas je svako brutalno jutro
Teralo iz zagrljaja
Tužno zar ne?
A sada si banula
Polila me strahom i umorom
Istrljala mi leđa prljavim lažima
Očešljala mi ovo malo kose slepim miševima
I nestala
Grozno zar ne?
Nestaje magla nad gradom
Kišobran tvojih strasti
Kondom moje ljubavi
Bajka se u basnu pretvara
Otvaraju se svečano vrata kraja
Ceremonija objave rata
Glasnici u jurišu
I mi odmah iza njih
Izvoli..."posle tebe"
Zastaješ...sa stidljivim pogledom
Kao na početku
Nismo na stanici i ovo nije voz
Ovo su izlazna vrata
Ovo je pesma za kraj
***
TI i JA...
U razmeni stiha
Umršeni u rukopisu
Poput naših dlanova
I za divno čudo
Po prvi put
Svet je potpuno sam
Oko nas...
Tišina nam prija
Strah, bol, radost i suza
Utopiše se u zagrljaj
Koji nam treba
Melem od listova iz daljina
Celiva naše rane
Nakon brodoloma
Galije našeg postojanja
Nasukanoj po realnosti
Razbijenoj na hiljade komada
Naših uspomena...
Vidiš li dalje od zagrljaja?
Tebi govorim Bojana!
Imenom te zovem
Da te trgnem
Nesigurno uzvraćaš: A ti dragi moj?
Stidljivim pogledom iz suznih očiju
Odsečno sam ti odgovorio
Da!
Vidim dalje i kroz tebe!
Sve je razbijeno
Osim NAS!
Mi smo ostali
Sećaš li se mojih reči?
Te srebrne noći
Predaleke od Oz-a ?
Kada sam ti drhtavi glas
Umirio
Jednim dodirom
Vrhovima prstiju
Vrata tvog
Pa krenuo niže...i niže
Bio je to zagrljaj
Najleši
Topao i dug
Bio...
Ali sudbonosno ostao
I uvek nestrpljivo čeka
Samo na nas
I ne postoji bez nas
Dolazim ti draga moja
Donosim ti na dar
Najlepše osmehe svoje
I radosti
Koje nikada nisam
Uspeo
Da sačuvam za sebe
