Golub
U petak, večernjim vozom, krenuo sam kući. Nisam imao voznu kartu. Novac koji su mi moji roditelji poslali za celu nedelju bio je potrošen. Studentski život nije nimalo jeftin. Nekako sam se provukao i stigao sam u moju varošicu a da nisam platio kondukteru. Vreme je bilo loše. Hladan vetar i kiša unosili su mi nemir. Jeza mi je ulazila pod kožu.
Ušao sam u kuću. Već kroz prozor sa ulične strane primetio sam da je unutra potpuni mrak. Samo je svetlo televizora bacalo sjaktave zrake. Otac je dremao, dok se na staroj kutiji emitovao dnevnik. Majka me je toplo dočekala. Napravila je večeru i skuvala čaj.
Na njenom licu sam mogao da uočim tugu. Vratne žile su joj dodirivali krstići koji su visili o koncu. Promenila je ponašanje otkad je sestra otišla u Ameriku. Ostarila je.
Otac se probudio. Zagrlio me je. "Nedostajao si mi pilipe"- tužno je izustio. Teško je prihvatio babinu smrt. Dok sam im izlagao utiske mog studentskog života, opazio sam da me ne slušaju. Imali su prekookeanske misli. Nedostajala im je ćerka, moja sestra.
Sutradan, rano izjutra izašao sam u dvorište i video oca kako sedi na maloj stoličici pored golubarnika, dok mu je jedan golub kljucao iz šake. Došao sam do njega i čučnuo. Rekao mi je: "Voleo bih da imam krila".
Briznuo je u plač.
Grešni Flash-back
Ponekad osetim veliku prazninu ( ili tugu) duboko negde u sebi. Posmatram stvari, šetam kroz grad, odem u crkvu da molim za oproštaj svojih grehova. Ali taj osećaj ne prestaje. Osetim olakšanje, povuče se negde za trenutak, ali se uvek vrati. Možda je to zato što sam grešnik? Zar svako od nas nije grešan? Zelim da prestanem da grešim!
Moje razmišljanje je prekinuo odjek zvona iz obližnje saborne crkve. Otvorio sam prozor, napolju je bio prelep dan. Sunce je obasjavalo grad, automobili su pravili buku, čuo se ljudski žamor. U zgradi prekoputa, na terasi, dečko je svirao violinu. Dašak vetra doneo mi je miris jeseni.
I onda opet crkveno zvono!
U vekove, vekova. Amin!
Let
Sestra se javila iz Amerike. Dobro je. Mnogo radi, dve smene dnevno. Stiže samo da prespava. Posao je dobro plaćen. Nedostaje joj majčina hrana. Za nedelju dana ima let. Svake večeri sanja sebe na dvorišnoj kapiji. Kupila mi je lap-top.
Razmišljam o pozorištu. Tako je divno biti glumac. Uperena svetla u tebe dok izgovaraš monologe. Muk! Svi ti zavide. Želim da glumim.
Razmišljam. Trenutak pauze.
...
Zapravo mi smo jedna "ožalošćena porodica".
Povratak
Vratila se. Iz putnih torbi vadi poklone. Svako očekuje svoj poklon sa nestrpljenjem.
Svi smo dobili po zasluzi. Nismo joj verovali, nije imala dovoljnu podršku. Ali, ja sam dobio svoj lap-top!
Otac sada očekuje i finansijsku pomoć. "Amerika je to"- verovatno mu prolazi kroz glavu. Majka se isprepadala. Njoj je sve to bilo, može se reći na neku ruku čudno. Opazio sam da joj trne donja usna. Ima nekih problema a verovatno da neke nosi i iz prošlosti. Čudna je povest naše familije.
Sledi opis babine smrti. Za nju je sve to novo. Baca se na krevet i počinje da kuka. Ku-ku ku-ku! Kaže, osetila je da nešto nije kako treba. Budila se uplakana u dalekoj zemlji.
Posle dva dana sabiranja utisaka i pričanja raznih dogodovština ja sam morao da se vratim u Novi Grad. Nisam morao - jednostavno sam želeo, jedva sam dočekao. Moji su me ispratili do kapije, dali su mi novac, savetovali me da savesno shvatam obaveze i da se pazim.
U vozu sam sve vreme mislio na njih. Išao sam u svoju slobodu ali tuga je i dalje bila prisutna.
Mi jesmo "ožalošćena porodica".
P.S.
Majka me je pozvala uveče. Poželela mi je laku noć. Rekla je još da štedim novac i da redovno učim. Bila je tužna.
Naslovna slika Dejvid DŽ. Pol, vertikalna
